REKLAMA

Utorak
03.04.2035.
07:05h
Bulonj, Francuska



Ogledalo, otkad postoji, nikada nije pogrešilo. Uvek prikaže ono što želimo da vidimo. U stanu broj pet, u kupatilu pred ogledalom, stoji Zoi, devojka od dvadeset sedam godina i privodi kraju svoje doterivanje pred polazak na posao. Nakon što je završila sa šminkanjem, proverava da li je sve u redu, odnosno, da li je sakrila na desnom obrazu ožiljak od par centimetara. Taj ožiljak je zadobila nakon pada sa bicikla još kao devojčica. Uradila je odličan posao, kao i svaki put u poslednje tri godine, još od intervjua za posao, koji nije nimalo lako dobila. Zaposlena je u kompaniji “Tvoj odraz”, koja se bavi stajlingom poznatih ličnosti. Kada neka poznata ličnost potpiše ugovor sa kompanijom u kojoj radi Zoi, tu prestaju sve brige te osobe. Naravno, brige oko nabavke materijala, odeće, šminke i ostalih stvari. Njena uloga je nabavka materijala za šivenje odeće i vođenje evidencije o tome. Reklama je i dalje najmoćniji način da se namame ljudi. Isto tako, reklama je jedna vrsta prečice do visina. Svaka velika kompanija jednostavno mora da se konstantno reklamira.
Kompanija “Tvoj odraz” je pre nekoliko meseci uvela među prvima snimanje kratkih video-reklama svojih zaposlenih. Naime, svaki zaposleni je u obavezi da jednom godišnje na svom profilu na društvenim mrežama objavi kratak video sa svojim likom i nekim tekstom, koji u najboljem svetlu reklamira kompaniju. Raspored kaže da Zoi treba da svoj video objavi sutra. Tek je pomalo počela sa planiranjem videa, snimanju nije bila ni blizu, ali koliko može da bude teško da se snimi video trajanja 15 do 25 sekundi? Gotovo svi to rade svakodnevno. Da, svi, ali za samopromociju, ne i za kompaniju od nekoliko desetina hiljada zaposlenih. Stoga, nije joj baš prijatno. Jedno je šminkanjem sakriti ožiljak od par stotina zaposlenih u zgradi, a nešto sasvim drugo je snimiti video sa svojim likom, koji će gledati desetine miliona ljudi nakon označavanja kompanije. Iako je Zoi veoma odgovorna osoba i ni sa čim nije oklevala otkako se zaposlila, ovo je olako shvatila. A da li je baš tako shvatila? Pre će da bude da oseća strah od javnog nastupa.

Obukla je kaput, torbu okačila preko ramena, zaključala stan i izašla iz zgrade. Trotoar se popričilno osušio od kiše koja je padala u toku noći. Nebom krstare mali, ali brzi oblaci. Vetrovitije je nego obično i čas je sunčano, čas oblačno. Nije ponela kišobran, jer je od posla deli 14 minuta hoda prosečne brzine. Ceo put je pravac i mnogi lokali imaju nadstrešnice. Skloniće ce negde ako krene pljusak, a pozvaće taksi ako kiša potraje. Nervozan, ali ipak poletan, hod koji potpomažu niske nečujne štikle. Glava joj je podignuta, kao da je ponosna na sebe, a kako i ne bi bila? Uvek je bila vredna i odgovorna. Čuva svoj posao, koji je tako teško dobila. Veoma dobra plata joj znači u negovanju bolesnog oca, kojeg gotovo svakog dana obilazi posle posla, a i zbog kredita koji je digla radi tog lečenja. Svet se toliko izmenio, da najveći deo čine ljudi sa visokim primanjima i oni koji jedva preživljavaju. Sve je manje ljudi koji su “između”, a tu je upravo Zoi. Dobiti otkaz u današnjem svetu je gotovo nenadoknadivo. U zavisnosti od ocene koju svaka kompanija mora da dá zaposlenom pri otkazu, uglavnom drastično padaju rejtinzi te osobe i gotovo niko ne želi da je angažuje, ali ako neko ne treba da brine o tome – to je Zoi. Kompanija je veoma ceni.
Negde na pola puta se toliko naoblačilo, da je shvatila da ne ide sredinom trotoara nego desnom stranom, bliže zgradama i lokalima. Njeno telo je već počelo da se štitu u slučaju iznenadne kiše. No, i dalje nije kišilo. Zoi se ipak više držala desne strane. Svuda okolo su kamere, sve se snima, svi su snimatelji i glavni glumci u svom nekom filmu, a Zoi ne pada na pamet kakav bi video snimila i to je svakim korakom sve više muči. Čak je videla dva dečaka kako jedan drugog snima dok pravi grimase na licu. Snimiti kratak video je normalna stvar za većinu ljudi, ali ne i za nju. Tačno na pola puta do posla je prolazila pokraj jedne ribarnice, koja je pred zatvaranjem, jer gotovo da više niko u gradu sebi ne sprema hranu. Restorani na druge, jeftinije načine sebi obezbeđuju ribu. Zoi je gledala u daljinu i hodala. Odjednom, po svom licu i vratu je osetila tečnost. Vrisnula je. Zapljusnula ju je voda iz čaše koju je prosuo prodavac iz ribarnice. Istog momenta je zastala. Videla je da su joj košulja i kaput mokri. Mahinalno je rukama obrisala lice i potom pogledala ka ribarnici. Vrata su se već zatvarala. Prvo na šta je pomislila – nije bilo da će da se usled vetra prehladi, nego da će je neko da je vidi sa ožiljkom. Prvenstveno je mislila na kamere koje je vlada postavila na gotovo svaki ćošak i banderu radi navodne bezbednosti, jer malo ko se suprotstavlja vladi, a kamoli velikim korporacijama, kao što je recimo Zoina. Obzirom da je njena kompanija veoma moćna, pomislila je da taj snimak mogu da vide njeni pretpostavljeni i da će to da ugrozi njeno zaposlenje. Sigurna je da firma prati svakog zaposlenog i u privatno vreme, a softveri za prepoznavanje lica i narušavanje ugleda kompanije mogu njen ožiljak da shvate na pogrešan način. Zoi nije strano da ponekad toliko preuveličava stvari, ali to je deo njene ličnosti. Veoma se razbesnela i istog momenta ušla u ribarnicu.

– Zašto si to uradio? – obratila se starijem čoveku koji je stajao iza pulta.
– Šta? – zbunjeno je odgovorio prodavac.
– Polio si me vodom! Zar ne vidiš?
– Oprosti, nisam te video. – odgovorio je prodavac bez imalo saosećanja u svojim rečima. Izgovorio je to samo zato što to nalažu moralni zakoni.
– Kako je moguće da me nisi video? I zašto si napolju prosuo vodu?

Negde u pozadini se začuo lavež psa. Potom je taj pas ušao u prodavnicu i još snažnije zalajao na Zoi, ali joj nije previše prilazio. Pas besan na Zoi, ona na prodavca, a on to sve gleda i dalje ravnodušno. Samo je pokazao psu da ode tamo iza. Pas ga nije odmah poslušao. Zoi mu se nije nikako sviđala, ali je otišao nakon nekoliko sekundi i ponovnog gazdinog pokazivanja.

– Možda si tiho hodala, pa se nisam puno oslanjao na vid nego na sluh. Bila mi je muva u čaši i samo sam hteo da je na brzinu izbacim.
– Muva u ribarnici? Trebalo bi da obavestim inspekciju o tome i o ovom besnom psu.
– Zovi slobodno i deset inspekcija. Svejedno do kraja meseca zatvaram radnju.

Iz ovih reči prodavca je Zoi zaključila da je prodavac vlasnik i da je ogorčen na sve, ali to nije mnogo ublažilo njen bes.

– Odmah mi pronađi fen da osušim košulju i kaput! Daj mi i jedan ubrus da se obrišem.
– Kako god…

Bezvoljno odgovori prodavac i ode negde iza. Nije ga bilo nekih minut do dva. Potom se vratio sa fenom u jednoj, a nekoliko ubrusa u drugoj ruci. Dao joj je to isto onako kako joj se izvinio i pokazao joj je gde je toalet. Krajnje mrzovoljno i ravnodušno. To što je polio Zoi mu je verovatno trenutno najmanji problem. Ona je za par minuta popravila šminku oko ožiljka i osušila odeću, uprkos lavežu u pozadini koji nije prestajao. Izašla je iz ribarnice bez zahvaljivanja prodavcu. Tačnije, bez ijedne reči. Pogledala je na sat i shvatila je da stiže na posao bez kašnjenja. Svet koji izumire je lupio šamar svetu koji ga gazi, ali bez većih posledica.
Na samom kraju ulice, u severnom delu Bulonja, ponosno stoji ogromna staklena zgrada koja više liči na veliko ogledalo. Iza nje nema niti kuća, niti zgrada, samo regionalni park prirode. E, baš zbog toga, kompanija “Tvoj odraz” je tu napravila zgradu. Sa pogledom na zelenilo. I, što se čovek popne više spratova, shvata kako tom zelenom moru nema kraja. Jedan veliki plus za kompaniju, smatraju oni. Čak se priča da su otkupili jedan deo tog parka, odmah tu pored, kako bi napravili novu, još veću zgradu. Ništa ne može da stane na put moćnicima i njihovom napretku.
Zoi je stigla. Zaustavila se na trenutak pre ulaska u zgradu. Ideje o reklami za kompaniju ni na pomolu. Obuzela ju je blaga panika. Onda je shvatila da, zbog obaveza oko toga, danas verovatno neće stići da vidi oca. To ju je rastužilo. Gledala je u svoj odsjaj na zgradi. Malo joj je popravilo raspoloženje to što je, još jednom, sebi potvrdila da lepo izgleda i da joj je ona čaša vode samo privremeno naškodila. Kako je tu situaciju lakše rešila nego što se nadala, osetila je pozitivan naboj u sebi. Istog momenta je odlučila da to iskoristi i savlada prepreku koja je muči nekoliko nedelja, a to je taj video. Pošto je utorak i mnogo manje posla nego dan ranije, nije oklevala da sebi u glavi u raspored upiše da danas na poslu smisli makar ideju. Nakon nekoliko reči pozdrava i mnogo klimanja glavom, stigla je u svoju kancelariju. Osamnaesti sprat od trideset pet. Na njenu nesreću, njena omanja kancelarija ne gleda na park prirode, već je okrenuta ka jugu i gradu. Veoma je zahvalna i to joj za sada ne smeta.
Upalila je kompjuter i otvorila stranicu sa zadacima. U njenom polju su bila samo dva zadatka za ceo dan. Kada je shvatila da joj za iste neće trebati više od dva, tri sata, pojavio joj se osmeh na licu. Pregršt vremena da osmisli ideju za video.
Do pauze za ručak je završila sa svojim obavezama i “očistila” svoje polje. Pre nego što je otišla na pauzu za ručak, uplašeno je odskočila sa stolice. Nešto joj je bilo u košulji. Panično se nagnula napred i muva je izletela. Bilo joj je lakše. To je ipak samo muva. Pomislila je – otkud muva?  To je bila ona muva iz ribarnice, koje se hteo da se reši prodavac. Verovatno je zajedno sa vodom dospela do nje, negde se sakrila u odeći i bila bez svesti, pa je sada došla sebi. Zoi se skoro i nasmejala tome. Sela je na stolicu i okretala se u krug. Osećala je udobnost, gotovo kao u svom stanu. Shvatila je da video za reklamu ne mora da bude nešto glamurozno, niti nešto na šta će da utroši mnogo vremena, ali joj i pored tog uvida ne ide od ruke da osmisli početak. Shvatila je da u njoj postoji neki otpor. Setila se ona dva dečaka, koji su snimali onaj običan i bezvezan video. Kada oni mogu da budu onako spontani, može i ona. Odlučila je da ne mora sebe da toliko opterećuje, uprkos tome što je sutra dan za objavu, već će joj ideja da dođe spontano u jednom trenutku u toku radnog vremena. Poskočila je sa stolice, iako je znala da je samo odložila ovu obavezu. Bila je baš srećna. Osećala se veoma nadahnuto i snažno. Na pauzi je, osim ručanja, pozvala oca i ushićeno mu rekla da će doći do njega posle posla, jer spontani video ne zahteva puno vremena. Moći će da bez nervoze čita novine svom ocu, posebno sportsku rubriku. Staromodnom tipu, kao što je on, nije mrsko da čita, nego više voli da mu ona čita u poseti. Njoj je zadovoljstvo da uradi tako neku sitnicu za svog oca.
Tako usplahirena, vratila se poslu. Otvorila je stranicu sa zadacima i tamo su stajali novi zadaci za nju. Čak šest! Osetila je neprijatno strujanje kroz svoje telo. Na poslu je i tada su radne obaveze na prvom mestu. Neće imati vremena da osmisli reklamu, čak ni spontano, samim tim moraće ponovo da pozove oca i da mu kaže da ipak neće moći da dođe. I tužna i besna, ustala je sa stolice i počela da nervozno šeta kancelarijom. To je trajalo možda minut ili dva. Prisetila se vremena kada je bila bez posla i koliko je bila očajna. To ju je smirilo. Vratila se za sto i obavezama. Posao nije smeo da trpi i nije želela sa sebi ostavlja bilo šta za sutra. Ponovo je uspostavljena ravnoteža u njenom telu i razmišljanju. Otvorila je stranicu sa radnim zadacima i želela je da krene redom da ih radi, ali su u tom trenutku nestali zadaci iz njenog polja. Pomislila je da je pogrešio taj neko ko joj je dodelio zadatke. Sedela je tako sva zbunjena nekoliko minuta. Ponovo se rodila misao kako će na poslu doći do ideje za reklamu. U njoj je počelo da raste uzbuđenje, jer će ipak moći da ode da čita ocu. Prekinulo ju je obaveštenje da je stigla nova poruka na poslovnom mejlu i, istovremeno, na njenom mobilnom telefonu na privatnom mejlu. Ista poruka je glasila:
“Poštovana Zoi, u skladu sa članom 43 iz Vašeg ugovora o radu, obaveštavamo Vas da počevši od sledeće nedelje ne morate da dolazite na posao. Ostatak Vašeg godišnjeg odmora će da bude iskorišćen u narednih nekoliko dana i nakon toga i zvanično nećete biti zaposleni u ovoj kompaniji.“

U kancelariji se ne čuje ništa. Sekunde prolaze, Zoi gleda u ekran kompjutera i ne veruje u reči koje je pročitala. Ne miče se, zaleđena je. Kao da je odjednom stalo vreme. Dokaz da tako ipak nije je muva koja joj obleće oko glave. Zoi ne reaguje na nju. Kroz glavu joj prolazi otac, otplaćivanje kredita za njegovo lečenje i još mnogo toga što ima veze sa novcem, a skoro da sve ima. Srce joj snažno lupa i jedva dolazi do daha. 43 – već tri godine oseća nelogodnost kad vidi ili čuje taj broj. Kad je potpisivala ugovor, član 43 joj se nije sviđao, ali nije bila u prilici da bilo šta određuje u tako velikoj kompaniji. To je stavka u kojoj kompanija ima pravo da dá otkaz svom zaposlenom, ako on tokom ili van radnog vremena na bilo koji način naruši ugled firme.
Nakon nekoliko trenutaka Zoi je došla do daha, ali je počela da plače. Okrutni svet napretka joj je lupio šamar. Čovek nema prostora da se opusti i bude prirodan, a ona to i nije radila ovog jutra, nego pre više od dvadeset godina kada je pala sa bicikla i kada je nastao taj ožiljak. Sve mora da bude sjajno i bez mane, pa makar to bila samo fasada, a taj deo firme je u svakoj branši najvažniji. Razmišljala je kako da se osveti onom prodavcu, ali nije bila dugo za to. Neće joj to ništa dobro doneti. Odluka je donešena i ona će za par dana da bude nezaposlena. Počela je da sebe teši kako je bila uzoran zaposleni i kako je neće oceniti veoma niskom ocenom. Naime, kada kompanija otpušta zaposlenog, može da dá najvišu ocenu 5 od 10. Čak i sa ocenom 5, Zoi će da bude mnogo teško da pronađe neki iole dobro plaćeni posao, a surova istina može biti i mnogo bolnija. Kao što su je neprijatno iznenadili sa otkazom, neće im biti teško da joj daju i nižu ocenu.
Nije joj dobro. Ne zna kako da dođe sebi. Prestala je da plače i osetila je potrebu da izađe iz zgrade. Obukla je kaput i hodala je kao zombi hodnicima. Ušla je u lift. Bila je sama sa svojim odrazom u ogledalu. Malo pokvarena šminka usled plakanja, ali ni na trenutak nije pomislila da je popravi. Dobila je otkaz. Sledeće nedelje neće biti ovde i tuga lagano prelazi u ravnodušnost. Posmatrala je sebe. Čemu toliki trud? Davala je često i više od 100% sebe ovoj firmi, za šta? Za ovu današnju nogu u dupe zbog ožiljka iz detinjstva? Pa ko ga nema? Oko nje je počela je da leti muva, da li ona ista iz ribarnice i kancelarije ili ne, nebitno. Sletela joj je na obraz, tačno na mesto gde je sakriven njen ožiljak. Zoi nije reagovala. Čak se više umirila kako ne bi oterala tog malog turistu sa svog lica. Odjednom, na trenutak je osetila kako je makar i tako dosadno i nebitno biće, kao što je muva, nije napustilo. Iza sve ove jurnjave, da sve veštački izgleda što lepše i naprednije, postoji tamo neka prirodna lepota. Neki mali nagoveštaj da se i bez ovog današnjeg sveta može da živi, možda čak i lepše.
Izašla je iz zgrade i mahinalno skrenula levo. Za par sekundi je bila u parku prirode. Osećao se miris grada, ali pomešan sa mirisom zelenila posle noći u kojoj je pala kiša. Zoi je samo hodala nekom stazicom. Ubrzo je došla do jedne klupe. Klupa stara sigurno 60 ili 70 godina nije bila mokra. Sela je na nju. I dalje poprilično šokirana otkazom, postavljala je sebi razna pitanja, ali uglavnom ono najvažnije je bilo “Šta dalje?” Odlučila je da zaustavi sva pitanja i da, posle ko zna koliko vremena, samo sedi i ne radi ništa. Samo da se smiri i duboko udiše taj vazduh iz parka. Zatvorila je oči. Sad joj je konačno bilo jasno odakle joj toliki otpor u smišljanju reklame. Iako se toliko trudila oko svog posla i karijere, duboko u sebi se njeno biće protivi ovom današnjem svetu. Ponovo se naoblačilo, a ona je sebe dobro umirivala. Pomislila je na oca i kako jedva čeka da ga posle posla vidi i zagrli. Reklamu, koju treba da objavi sutra, nema smisla da snima sada. Kiša je počela da pada lagano, a ona nije ustala. I dalje je držala oči zatvorenim. Podigla je lice ka gore. Kapljice kiše su padale na njeno lice. Skoro da je u tome uživala, ali to nije potrajalo. Bila je to kiša koja bi se jedva nazvala kišom. Nije padala ni minut, a Zoi se već osećala nekako drugačije. Kada je shvatila da kiša više ne pada, ipak nije otvarala oči. Nadala se da će opet da pada. Vrat ju je zaboleo od držanja glave nagore, pa ju je vratila u prirodan položaj. Odjednom, na desnom obrazu je osetila da ju je dotaklo nešto vlažno. Čula je i dahtanje. Otvorila je oči pomalo uplašena. Bio je to pas koji joj je liznuo lice. Mahinalno ga je odgurnula, ali on nije odustajao. Ponovo ju je dotakao jezikom po licu, i to na mestu gde joj je ožiljak. Ponovo ga je odgurnula, ali ovoga puta kao da je želela da upotrebi manje snage za to.

– Bene, dođi ovamo!

Bile su reči gazde psa, koji je bio na par metara iza. Zoi je ustala i okrenula se. To je bio onaj prodavac iz ribarnice i isti onaj pas što je na nju lajao. Bila je iznenađena i samo je pogledala ka čoveku. Osećala se pomalo loše zbog svog ophođenja prema njemu jutros. On se nije izvinjavao, samo je stavio ruku u džep, došao do Zoi i dao joj nešto nalik maramici ili salveti da se obriše.

– Hvala.

Odgovorila je, uzela maramicu i obrisala taj obraz. Skinula je šminku i ožiljak je bio u prvom planu, ali ju je baš bilo briga. Čak je to sa uživanjem uradila. Onda se uputila nazad ka kancelariji. Posle par koraka je zastala i okrenula se ka prodavcu.

– Radi li Vam kamera ispred ribarnice?
– Radi. – odgovorio je prodavac.

Sutradan je Zoi sve svoje obaveze na poslu pedantno i na vreme odradila, a nakon posla je objavila video i označila kompaniju. U videu je bio trenutak kada voda iz čaše prodavca umiva njeno lice, kako ona rukom mahinalno skida šminku, potom ožiljak. Onda se scena prebacila u njen stan i na pogled kroz prozor dok Sunce zalazi. U uglu kamere pored opisanog prizora je bio njen ožiljak, koji takođe prisustvuje tom predivnom zalasku. Nakon videa je pisalo:

“Priroda se ne stidi prirode, tvoj odraz se stidi tebe.“

KRAJ