PECAROŠ

Subota
06.07.2052.
07:30h

Rokhempton, Australija



Na klupi pored trotoara, između omanjeg parka i jednog gradilišta, sedi čovek i pije kafu iz termosa. Posmatra kako vetar duva sve jače i jače, ali to nije nikakva oluja u najavi. Samo vetar razmahanih krila u subotnje jutro. On uživa slušajući cvrkut ptica iz parka. Manjak saobraćaja mu pomaže u tome. Spušta termos sa kafom kraj sebe na klupu i zatvara oči. Dopušta sebi da se prepusti simfoniji malih pernatih kompozitora i da ga nežne ruke vetra miluju po kosi i licu… Neki hrapav zvuk sa njegove desne strane počinje da ga iritira i više ne sluša ptice. Zvuk je toliko iritantan i sve jačeg intenziteta, da je morao da otvori oči. Neku otvorenu svesku gura vetar po trotoaru. Nakon nekoliko sekundi, zaustavila se kod njegovih nogu. Iznerviran, podigao je svesku i ustao u nameri da je baci u obližnju kantu za smeće. Čudno mu je što odavno nije video ručno ispisanu svesku. Taman je krenuo da je baci u kantu, kada je pogledao prvu stranu na kojoj je pisalo “Oproštajni dnevnik”. Nije je bacio, nego se vratio na klupu i počeo da je čita.

“Zovem se Brajan Templton, imam četrdeset pet godina. Lagano sam šetao ulicom i video preko puta starca koji je žurio negde. Onda sam pogledao desno i video red za neku hranu ili tako nešto. Međutim, kada sam pogledao još više udesno, video sam jednog momka koji takođe žuri ka tom redu. Svim srcem sam navijao za starca da stigne prvi, jer sam siguran da momak neće propustiti starca da stane ispred njega kada već toliko žuri. Bili su podjednako udaljeni od reda i pomislio sam da će momak da stigne prvi,  ali nije. Ni sam ne znam kako, starac je stigao prvi i stao u red. Baš sam se obradovao tome. Onda je tom momku, koji je stao na kraj reda, mahnula jedna devojka koja je bila nekih pet ili šest mesta ispred i on je otišao i stao kraj nje da čeka red. Bilo mi je toliko žao starca. Niko nije rekao ni reč na to preskakanje reda.
U ruci sam imao napola pojeden jedan keks. Zamahnuo sam i snažno bacio keks ka kanti za smeće, jer sam bio toliko iznerviran onim što sam video preko puta. Kada je keks udario od kantu i pao na trotoar, shvatio sam: nešto nije u redu sa mnom.
Pogledao sam malo unazad. Toliko sam počeo da navijam da se neke, za mene nebitne, stvari dese, odnosno da neko negde pobedi u situacijama sličnim ovoj malopre. I kad bi neko moj pobedio, bio bih srećan minut, dva ili sat vremena, a onda bih opet tražio neke nove trke. Kada bi neko moj izgubio, mnogo duže bih se osećao razočarano i razmišljao bih samo o tome. Stvorio sam sam sebi neku vrstu ropstva. Dakle, bilo mi je potrebno da osetim neku vrstu pobede da bih bio srećan. Ustvari, bolje rečeno, na svakom uglu sam tražio to nešto van sebe da bih nadoknadio unutrašnju prazninu. Shvativši to, još više sam se vraćao u prošlost. Tražio sam koliko dugo to sve traje, a počelo je pre pet godina, sada sam siguran. Tada nisam shvatio šta sam izgubio.
2047. godine je zabranjeno pecanje. Moj hobi od malih nogu. Tu strast koju sam uz oca razvio, ne mogu nikada da do kraja opišem. Kada svaki raspust, svaki vikend, svaki godišnji odmor i gotovo svako popodne mi je pecaljka u ruci na obali reke Ficroj. Kada je svuda oko mene priroda, a ja gledam da li se vrh štapa pomera zbog neke ribe ili usled vetra i talasa. Da li je mamac dovoljno dobar i koliko ću veliku ribu da upecam, oduzeli su mi to. To su oduzeli svakom pecarošu. Iako sam tada bio duboko razočaran tom odlukom pod navodnom zaštitom životne sredine, nekako sam se navikao. Sebe sam ubeđivao da ću pronaći novi hobi i jesam. Pronašao sam. Planinarenje je privuklo moju pažnju. I taman kada sam planirao da krenem na jednu obuku i kupim opremu, doneli su zakon gde se i planinarenje zabranjuje pod istim izgovorom i radi bezbednosti ljudi. Možeš planinariti, ali u nekoj hali na veštačkoj steni, za šta treba da platiš i to dobro. Koja gomila sranja! Svi znaju da je to zbog kontrole i biznisa. Malo im je bio porez od prodatog štapa za pecanje, nego žele da te nateraju da ideš u te njihove studije sa raznim simulacijama. Da tamo pecaš, planinariš i osetiš uzbuđenje, naravno uz potrošeni novac, još te i nadgledaju, jer se u prirodi ne može da postavi kamera na svako drvo i, ako upecaš ribu, oni nisu dovoljno zaradili. Mada, mislim da je u pitanju kontrola iznad novca. Na mobilnom telefonu ti nude razne igrice za pecanje, ali to nisam želeo nikada da probam. Da pecam kilobajte, da neću možda i da ih posolim, ispečem i pojedem? Gadi mi se u šta se svet pretvorio.

Nisam pisac ni slikar, niti bilo kakav umetnik, pa da mi to bude hobi. To još nisu zabranili. Mada i njima ne daju da objavljuju bilo šta. Sloboda? Davno je izčezla i kao pojam. I ko je tu kriv, mi ili oni? U svojim četrdesetim sam i radim na dizalici u jednoj građevinskoj firmi. Preko dvadeset godina iskustva. Mogu dizalicom da zalijem cveće. Tada, pre par meseci kad sam shvatio da nešto nije u redu sa mnom, želeo sam da to promenim. Nervoze, koja je iz dana u dan rasla usled dosade i nezadovoljstva životom koji živim, sam želeo da se rešim. Da ne serem i dalje, želim da kažem da sam kao i većina drugih ljudi. U prvom delu rečenice gajim neki princip, a onda pred kraj iste ga pogazim. Mislim na jedno veče kada sam podlegao. Surfovao sam internetom na mobilnom telefonu i tražio neku zanimljivu aplikaciju. Iskočila mi je reklama sa natpisom “Pecaroš”. Nisam odoleo i kliknuo sam da je skinem, ali mi se spavalo i nisam je odmah probao.
Sutradan, nakon posla sam otišao do policijske stanice da obnovim vozačku dozvolu. Malo su mi promenili termin i opet je nekako bila gužva ispred šaltera. Ne prevelika, ali dovoljna da me učini nervoznim, jer sam bio umoran od posla. Četvoro ljudi ispred mene, nije to mnogo, ali se red tako sporo pomerao. Izvadio sam mobilni i čitao raznorazne gluposti. Setio sam se sinoćne apikacije i otvorio je kako bih se oprobao u virtuelnom pecanju dok čekam. Glavni meni je imao samo jednu opciju i to “igraj”. Čudno da nije bilo nikakvog uputsva, ali dobro. Kliknuo sam. Otvorila se stranica sa dugmetom “skeniraj područje” i to sam kliknuo. Potom se pojavila plava površina nalik vodi sa nekoliko raznobojnih ribica. Kliknuo sam na onu najbližu prstu. Pojavilo se nekoliko opcija. “Neka riba pobegne”, ta opcija mi je najviše prijala u tom trenutku, jer da sam odmah upecao tu “ribu”, ne bi bilo zanimljivo. Neka bude da mi se otkačila sa udice. Zaradio sam dva poena. Nakon nekoliko sekundi, čovek ispred mene je, gledajući u svoj mobilni, izašao iz reda i iz stanice. Osmehnuo sam se. Odmah sam zakoračio napred i stao na njegovo mesto. Konačno se red nekako pomera.
Ponovo sam se vratio svom mobilnom i aplikaciji “pecaroš”. Opet plavi ekran sa malim ribama. Slaba grafika me je navodila da obrišem aplikaciju, ali nisam odmah hteo. Prvo da ulovim jednu ribu, pa onda. Kliknuo sam na sledeću ribu. Ovoga puta sam izabrao opciju “ubaci ribu u kantu sa vodom”. Opa, zaradio sam pet poena. Lep je osećaj osvajati što veći broj poena. Ni približno pravoj ulovljenoj ribi, ali opet bolje i to nego ništa. Pitao sam se koliko mi je poena potrebno da bih prešao na naredni nivo, ako ga uopšte ima. Možda će tamo biti bolja igrica i ne ovako siromašna. Red se ponovo nekako pomerio, lik koji je bio na šalteru je konačno završio, tako da ih je bilo dvoje ispred mene.

– Molim Vas, pođite sa mnom.

Jedan policajac je prišao ženi ispred mene i to joj rekao. Ona je bila zbunjena, ali je morala da pođe. Odjednom sam bio iza čoveka koji je bio sad na šalteru. Izašao sam iz aplikacije, pripremio vozačku, jer sam bio sledeći. Možda sam najbrže od svih obavio šta sam imao.
Sunce je pržilo, poprilično sam umoran hodao ka stanu. Konačno sam stigao do ulaza u zgradu i do hladovine. Dok sam otvarao vrata zgrade, zapljusnuo me je hladniji vazduh iz hodnika, ali ne samo to. Mislima sam se vratio na čekanje u redu i igranje igrice. Da li sam nekim čudom preko aplikacije sklonio iz reda ono dvoje ljudi? Kao da mi je neko lupio šamar. Zastao sam. Ne, ne može to biti! Jeo sam, istuširao se i legao da odmorim. Nisam mogao da dremnem. Ustao sam i otišao u obližnji šoping centar. Seo sam na jednu fotelju i nadao se da, kada upalim igricu pecaroša i “skeniram područje”, neće biti puno ribica na ekranu, jer je šoping centar uvek pun ljudi. Plave površine gotovo da nije bilo, sve same ribe. Jedna do druge! Počeo sam da dišem ubrzano. Spustio sam mobilni pored sebe. Pokušavao sam da skrenem misli sa saznanja da ribe nisu samo deo igrice na ekranu, nego ljudi oko mene.
Zagledao sam se u jednu porodicu. Otac i majka šetaju sa otprilike desetogodišnjim sinom. To me je uznemirilo i rastužilo. Moji otac i majka su poginuli kada sam imao jedanaest godina. Bili su toliko uzbuđeni što će po prvi put da putuju “pametnim” vozom. Desila se tragedija i sudar dva “pametna” voza. Poginulo je više od stotinu ljudi. Morao sam da svoje odrastanje nastavim uz babu i dedu. Kako sam ostao bez oba roditelja, odnosno bez glavnog kolege u pecaroškom timu, moja ljubav prema pecanju je sve više i više rasla. Otud i ovoliko moje nezadovoljstvo ukidanjem tog hobija.
Nisam želeo da tonem u tome, pa sam se vratio mobilnom i igrici pecanja. Na ekranu se pojavilo par opcija. Ovog puta sam ih detaljno pročitao:

– Baci mamac.
– Neka riba pobegne.
– Ubaci ribu u kantu sa vodom.
– Ubaci ribu u čamac.

Kliknuo sam prvu opciju, jer ostale nisam mogao dok prvo ne selektujem ribu. Nije se ništa dešavalo. Ali, nakon nepunog minuta, počeli su da se okupljaju ljudi na par koraka od mene. Kao da sam na reci, bacio sam im hranu i riba je počela da se okuplja. Onako izgubljeni, kao da traže nešto, gledaju okolo. Bilo ih je između deset i petnaest. Jedino zajedničko bilo im je što su u rukama držali mobilne telefone. Naježio sam se i pomalo uplašio. Bilo mi je neprijatno, jer su tu ispred mene. Šta da radim? Razmišljao sam. Onda sam redom kliktao, jednu po jednu crvenu tačku na ekranu ispred sebe i selektovao “neka riba pobegne”. I ubrzo su otišli. Bilo mi je lakše, ali sam i dalje bio šokiran šta sam sve mogao pomoću igrice. Okretao sam se oko sebe da pogledam da li me možda neko posmatra. Naravno da me niko nije gledao. Ko bi napravio takvu aplikaciju i, što je još fascinantnije, okačio je na inernet gde svako može da je skine? Istog momenta sam otišao na internet na svom mobilnom telefonu i tražio aplikaciju, da bih video ko ju je napravio i šta se dešava. Međutim, nije bilo te aplikacije. Isparila je. Nije bilo nikakvih komentara na raznim sajtovima. Verovatno su je odmah zabranili. To je to. Nema druge logike.
Koliko god sam bio šokiran i pomalo uplašen, ne mogu reći da nisam osećao neku vrstu uzbuđenja. Kada sam malo bolje pogledao u ekran, video sam da u gornjem desnom uglu sitnim brojkama piše 28/1000. Do sada sam osvojio 28 poena. Ako ovo 1000 znači kraj igrice, onda i nije nešto zanimljiva, čak i kada imaš moć da upravljaš ljudima. Ali, ako je to broj potreban za prelazak na viši nivo, onda je to druga priča. Međutim, kako mogu da kažem da nije zanimljivo imati toliku moć? Kraj mene je prošla jedna žena, odnekud mi poznata. Nije mi trebalo dugo da se setim da je to ona žena iz reda u policijskoj stanici, kojoj je policajac rekao da pođe sa njim nakon što sam ja kliknuo “ubaci ribu u kantu”. Znači, ta opcija nije da bi nekoga smestio u zatvor, nego da bi ga sklonio na neko vreme, neki informacioni razgovor ili bilo šta. Zanimljivo. “Baci mamac” nosi jedan poen, dva poena nosi “neka riba pobegne”, a “ubaci ribu u kantu” pet poena. Tek kada sam kliknuo na poslednju opciju “ubaci ribu u čamac”, shvatio sam da još uvek ne mogu da je koristim. Verovatno je potreban određen broj poena ili viši nivo, tako da sam svoje popodne proveo veoma zanimljivo. “Neka riba pobegne” sam u početku najviše koristio, ali pošto je sa tim veoma sporo, počeo sam sve više da koristim opciju “ubaci ribu u kantu”. Nisam mogao da verujem da sam imao toliku moć. Ispred mojih očiju su se dešavale neverovatne stvari. Procenjivao sam ljude, odnosno birao ih i ubrzo po mom kliktanju na tu “crvenu tačku” bi došao neko i odveo bi je. Prodavac iz neke radnje, radnik obezbeđenja ili sasvim običan čovek. Neverovatno! A ne mogu da kažem da, pored blage zabrinutosti, uzbuđenje nije sve više raslo. Često sam ostajao bez daha i bio gotovo oduševljen time kakvu moć imam. Igrao sam se i igrao. Posle nekih dva sata, konačno sam odlučio da odem u svoj stan. Na kontu sam imao 202 poena.
Moj čudni hobi se nastavio narednih dana popodnevima. Za svega četiri popodneva sam skupio 951 poen. Bio sam veoma blizu 1000. U šetnji istim šoping centrom, koji je postao moja reka Ficroj, birao sam ribe koje ću da “ulovim”. Kada sam selektovao jednog starijeg čoveka, koji je gledao izlog sa jednim prelepim smokingom i možda se prisećao kako je takvo odelo nosio davno, shvatio sam da je opcija “ubaci ribu u čamac” postala dostupna. “Ubaci ribu u čamac” me asocira na to da je riba prevelika za kantu i, kada je borba da li će pobeći ili ćeš je uloviti, onda je najbitnije da je izbaciš na suvo i ograđeno, a to je čamac. Pomislio sam da je to postalo dostupno već i nakon 900, možda 700 ili manje skupljenih poena, ali to nisam primetio, jer sam bio zaokupiran brojkom 1000. Sigurno sam mogao mnogo brže da stignem do nje da sam znao za ovu novu opciju. Selektovao sam ribu koja se odnosila na pomenutog čoveka i uputio se ka slobodnoj fotelji. Bolele su me noge od šetnje i “ribolova”, a i da bih sačekao da vidim šta će desiti sa čovekom.
Seo sam na fotelju i lagano pogledao u pravcu izloga sa smokingom. Nije bilo onog čoveka da stoji, on je ležao. Nisam se pomerao. Ubrzo je jedan čovek dotrčao do njega. Sagnuo se i proveravao da li diše.

– Zovite hitnu pomoć!

Obratio se prodavačici koja je izašla na ulaz prodavnice smokinga. Dah mi je zastao. Kocka leda koja se ne topi, to sam bio. Nisam se pomerao. Razmišljao sam kako taj čovek ne može da bude mrtav. Možda mu je samo pozlilo od ko zna čega. Nakon par minuta, stigla je hitna pomoć i jadnog čoveka su stavili na pokretni krevet. Iako su dva člana i dalje žurila da ga što pre odguraju na tom krevetu napolje do parkinga i ambulantnih kola, po reakciji trećeg sam shvatio da nešto nije u redu. On se lagano kretao i bio je zamišljen. Talas njegovog razočaranja je zapljusnuo moje lice. Tada sam shvatio da je stariji čovek preminuo.


Riba na suvom veoma brzo umire. Kao da sam se juče rodio. Dostizanje 1000 poena me je zaslepilo. Ubio sam čoveka! Da, ja sam ubio čoveka! Jeste on stariji čovek i pitanje je koliko bi još živeo, ali sam doprineo njegovom “odlasku”. Ipak je to “stariji” verovatno doprinelo da sebe ne prijavim policiji. Šokiran, u strahu i tužan, došao sam do svog stana. Kakav to bolestan um može da napravi igricu u kojoj ubijaš nedužne građane? I da znam ko je, ne mogu da ga prijavim, jer sam ja pritisnuo dugme.

Napolju je počela još jedna iznenadna oluja. Nisam stigao odmah da spustim roletne i još jednom, neki predmet je udario u staklo na prozoru i ono je napuklo. Drugi put u poslednjih par meseci. To me je jako iznerviralo. Odlučio sam da obrišem igricu, ali pre toga sam ponovo ušao u nju. Novi interfejs je značio novi nivo u igrici, koji ni ne želim više da oprobam. Uočio sam novu opciju “istorija”. Kliknuo sam da vidim o čemu se radi. Na ekranu se pojavila jedna crna riba. Kada sam kliknuo na nju, nudila mi se opcija “skeniraj ribu”. Kliknuo sam i to. Na ekranu se pojavilo dosta podataka, od kojih su ovi najvažniji:

Ime i prezime: Edvard Grišam
Starost: 67 godina
Zanimanje: Penzioner
Dosije poznat javnosti: Bio u zatvoru zbog pedofilije dve godine.
Dosije nepoznat javnosti: 30 godina pedofilije, preko 30 počinjenih zlodela.

Ti podaci su bili ono što mi je trebalo. Olakšanje i podsticaj da ne dozvolim sebi da tonem, jer sam ubio nekog čoveka. Tog koga sam ubio teško da mogu da nazovem čovekom. Čak, u nekom kutku svog razmišljanja, bilo mi je drago što ta pojava više ne hoda zemaljskom kuglom. Pored toga što mi je mnogo laknulo, naredni dani su doneli dodatno olakšanje što me nije niko iz policije tražio. Malo bi me preseklo kada bi mi mobilni zazvonio, ali to su bili prijatelji i poznanici. Veoma brzo sam se vratio normalnom životu. Nisam obrisao igricu, niti sam je igrao. Kako su dani prolazili, počeo sam da osećam sve veću prazninu unutar sebe, ponovo.
Jednog vikenda, kada su propali planovi za odlazak na kratko putovanje sa prijateljima, sedeo sam u parku i pokrenuo igricu. Kako je ko od prolaznika šetao pored klupe na kojoj sam sedeo, tako sam skenirao tu “ribu”. Ta nova opcija u narednom nivou mi je bila zanimljiva. Mogao sam da vidim javne podatke o nekoj osobi, ali i tajne. Naravno, ove javne sam proverio van igrice na internetu i bili su tačni. Zaista fascinantno. Više nisam mario za poene i naredni nivo. U onaj šoping centar nisam želeo da se vraćam zbog onoga. Ipak, u meni se ponovo rodila strast za nečim. Ponovo sam pecao. Ovoga puta, lovio sam mračne tajne ljudi, ali nijednu takvu ribu nisam upecao od onog starca kojeg sam ubio. Obični građani sa često svojim običnim porocima. Znam, pomalo bolesno, ali veoma zanimljivo. Pomislio sam da možda jednoga dana napišem beleške o ovome. Nisam ni slutio da će da dođe taj dan.

Tri nedelje nakon onog događaja u šoping centru, ponovo sam sedeo u parku, sat vremena nakon prolaznog pljuska. Približavao mi se čovek od četrdesetak godina. Iz daljine mi se učinilo da je to moj prijatelj iz detinjstva, ali kako se približio, shvatio sam da nije. Kada sam ga skenirao, pisalo je:

Ime i prezime: Džek Norton
Starost: 42 godine.
Zanimanje: Agent nekretnina, trenutno nezaposlen.
Dosije poznat javnosti: Bio u zatvoru godinu i po dana zbog pokušaja ubistva.
Dosije nepoznat javnosti: Prevario preko 40 ljudi za prodaju stanova, četiri puta menjao ime i prezime, ubio jednog čoveka.

Na prvi pogled, svako bi rekao ,,vidi kako izgleda, za primer čovek”, ali nakon ovih informacija, sve se to promenilo. Dno od čoveka hoda bezbrižno. Ko zna koliko je patnje doneo drugima, a on i dalje spokojno korača. Koliko me je samo zabolelo to saznanje. Na trenutak sam poželeo da kliknem opciju “ubaci ribu u čamac”, ali nisam imao hrabrosti za to. Iako sam imao svu moć da ga sklonim i iako bi to bilo u skladu sa moralnim zakonima, nisam to uradio. Samo sam gledao kako odmiče, osećajući gađenje prema njemu. Da li je njemu i takvim ljudima zaista najveća kazna život kojim žive? Možda treba da budu kažnjeni na neki drugi način? U očima mu nisam video da se oseća loše zbog bilo čega. Video sam da je pogledao dole ispred sebe. Na par koraka ispred njega, puž se kretao ivicom staze za pešake. Džek je skrenuo sa svoje putanje i zgazio puža. To pucketanje puževe kućiće je odzvanjalo u mojoj glavi. Taj smrad ne samo da je video puža, nego je skrenuo sa svog puta kako bi ga zgazio. I nije ga samo na brzinu zgazio, nego je to trajalo tri ili čak četiri sekunde, kao da je uživao u tome. To je radio celog života, uskraćivao ljudima kuću i jednog čak ubio.
Istog momenta sam se predomislio. Kliknuo sam na “ubaci ribu u čamac”. Međutim, na ekranu je izašlo “riba je van domašaja”. Onda sam shvatio da je taj čovek već odmakao na više od trideset koraka i da je domet po mojoj proceni između 20 i 30 koraka. Odmah sam krenuo ka njemu. On je u tom trenutku izlazio iz parka. Sustigao sam ga i pojavio se na ekranu mog mobilnog. Kliknuo sam “ubaci ribu u čamac”. Ništa se nije desilo, nastavio je da hoda. Posmatrao sam ga i pomislio da je sve možda ipak plod moje mašte, da nisam ja ubio onog starca pedofila. Gledao sam i dalje bledo u Džeka kako korača. Kada je već odmakao, okrenuo sam se i pomalo razočarano vratio u park. Da li sam bio razočaran jer je još jedan ološ i dalje među ljudima ili time što ja ipak nemam moć? Škripanje guma i udarac! Okrenuo sam se i nakon par koraka video da Džek leži u lokvi krvi nedaleko od auta koji ga je udario. Nije se mrdao. Bio je mrtav, to sam zaključio i po reakcijama očevidaca. Ipak ga nije ubila papučica za gas koju je stisnuo vozač automobila, nego ja. Iako sam bio pomalo užasnut zato što sam ubio tog čoveka, ne mogu da kažem da nisam duboko u sebi osećao određenu dozu uzbuđenja i zadovoljstva. Pravda je na neki način zadovoljena, ali je bio problem što sam sve više pomišljao da moje zadovoljstvo ne proizilazi iz te postignute pravde, nego iz moći koju sam shvatio da imam.

Šarliz Mej, žena koja je napustila svoje dvoje male dece i potom se udavala da bi otrovala svoja dva supruga i nasledila njihovo bogatsto; Nikolas Lipman, lokalni makro koji tuče svoje “zaposlene” i pored toga je ubio dva nedužna građanina – bili su moje dve naredne žrtve. Da, eto, postao sam serijski ubica. Ubijanje grešnika i zadovoljenje kosmičke pravde za lakše poturanje priče sebi o svojoj igri moći. Nešto opasno nije u redu sa mnom, ali sam, eto, nastavio da ubijam. Dodatnu snagu i potvrdu moći sam dobio time što me niko iz policije, niti bilo ko drugi, nije kontaktirao u vezi sa tim ubistvima. Išao sam u “ribolov” svuda. Čak sam se i vratio u onaj šoping centar gde sam počeo sa ubistvima.
Tog jednog popodneva, sedeo sam u šoping centru i skenirao područje. Nikakvog bolesnika ili zlikovca nisam uočio, a onda se pojavio jedan lik sa krestom na glavi. Pomalo neuredan i otrcano obučen. Zapao mi je za oko. U tih par sekundi, dok igrica nije izbacila njegov tajni dosije, bio sam siguran da je ili neki bolesnik ili bivši robijaš, koji nije odležao onoliko koliko je trebalo.

Ime i prezime: Rasel Vajt
Starost: 34 godine.
Zanimanje: Softver tester i amaterski fudbaler.
Dosije poznat javnosti: Nema.
Dosije nepoznat javnosti: Povremeno uzimanje nedozvoljenih supstanci.

Pogrešio sam. Ipak izgled vara, a i moja intuicija. Možda to nije bila moja intuicija, nego početak mog očaja da nekoga ubijem posle nekog vremena. Tada je bilo prošlo skoro dva meseca otkako nisam ubio nekog zločinca. Iako je taj čovek sa krestom nakon par minuta mog posmatranja podigao novčanik koji je ispao jednoj godspođi ispred njega, nije joj ga vratio nego se okrenuo i otišao u drugom smeru. To je bio trenutak kada sam pokušao da ubijem lika koji to ne zaslužuje. Kliknuo sam na ribu koja predstavlja njega u igrici, ali nije bilo opcije “ubaci ribu u čamac”. Shvatio sam da ne mogu da ubijem nedužne osobe. Koliko god osećao netrpeljivost prema nekome, nisam mogao da ga ubijem. To je sjajna stvar. Setio sam se jednog pecanja sa ocem. Upecali smo punu kantu ribe i, kada smo se pakovali za povratak kući, dok sam izvlačio pecaljku iz vode, shvatio sam da sam upecao još jednu ribu. Bila je baš krupna. Otac mi je rekao da je vratim u vodu, jer nema puno mesta u kanti. To me je za trenutak rastužilo, ali sam ubrzo shvatio da to ima smisla. Taj osećaj moći, da mogu sa njom da radim šta god poželim dok sam je spuštao u reku, urezalo mi se u pamćenje.
U narednih nekoliko nedelja sam ubio još troje ljudi koji apsolutno ne zaslužuju više da hodaju zemljom. Nisam osetio ni trunku griže savesti. Čak sam osećao samo zadovoljstvo, jer ih više nema. Postao sam opijen tom moći koju imam. Svuda sam tražio grešnike da ih ubijem igricom. Sve manje sam se družio sa prijateljima. Postao sam dovoljan sam sebi i nije mi bilo potrebno više druženje. To je još jedna činjenica koju sam izbegavao, jer bih shvatio da sa mnom nešto nije u redu. U jednom od tih sve ređih druženja sa prijateljima, sedeli smo u stanu kod jednog od njih. Ispraznila mi se baterija na mobilnom i zamolio sam prijatelja da ga stavi na punjač. Puštao sam muziku preko njegovog kompjutera i iskočila mi je reklama za neku firmu. Setio sam se da hoću da ugradim pametne roletne u svom stanu zbog iznenadnih oluja i razbijenih prozora, a neprobojna stakla su skupa i nisu toliko neprobojna. Da roletne inače budu podignute, a kada nisam u stanu da se same spuste. “Lex mind” – firma koja pored mnogih “pametnih” uređaja proizvodi i to što je meni potrebno. Na posebnoj stranici sam otvorio tu firmu. Umesto u pretraživač sajta, kliknuo sam na “tim”. Izašla je čitava lista tamo nekih imena među kojima sam primetio jedno – Džek Norton. Isto ime kao kod onog prevaranta kojeg sam ubio. Potom sam morao da kliknem na njegovo ime. Otvorila se nova stranica sa slikom. To je taj lik! Nisam mogao da verujem! Šta će bivši agent nekretnina u ovoj firmi?
Pod izgovorom “samo da nešto pročitam”, prijateljima sam tražio koji minut odsutnosti kada bi me nešto pitali. Počeo sam da osećam paniku u telu. Ubrzano disanje uz ruke koje se tresu činile su da se osećam zbunjeno i uplašeno. Ubrzo sam doživeo šok! Pored Džekovog imena je stajalo:
“Zauvek u našim srcima i u našoj kompaniji.” On je bio jedan od glavnih inženjera firme “Lex Mind”. Ne, ovo ne može da bude! Pomišljao sam u sebi. Otišao sam po svoj mobilni i ponovo proverio podatke o Džeku u igrici. Tamo je i dalje bio prevarant. Potom sam otišao i na internet pretraživač u svom mobilnom telefonu, i to se poklapalo sa igricom. Na trenutak mi je laknulo i pomislio sam da je greška u prijateljevom kompjuteru. Onda sam tražio od drugog prijatelja mobilni na minut da proverim nešto. Na ekranu njegovog mobilnog su bili isti podaci kao i na kompjuteru na kojem sam puštao muziku. Počeo sam da osećam mučninu i da se ponovo tresem, kada sam shvatio da sam ubio nedužnog čoveka. Onda sam, nekako u panici, proverio ostale, starca Edvarda, Šarliz, Nikolasa i ostalo troje. Niko od njih nije bio u zatvoru, niti je bilo šta navodilo da su oni loši ljudi. Moj mobilni telefon, kompjuter u kući i tablet su bili hakovani! U svom tom šoku, setio sam se da obrišem istoriju pretraživanja na prijeteljevom kompjuteru i na mobilnom telefonu drugog prijatelja.

– Moram da idem.
– Otkud to? Da li se desilo nešto?
– Majstori su stigli da bi mi ugradili roletne.

Na brzinu sam ih slagao i izašao iz stana. Praznina laganog lupkanja mojih patika o stepenice dok sam izlazio iz prijateljeve zgrade. Taj zvuk je bio toliko nepodnošljiv. Proizvodi ga serijski ubica nedužnih građana. Smatrao sam sebe za čoveka koji voli pravdu, a prevaren sam naneo ni ne mogu da zamislim koliko zla i nepravde bližnjima onih koje sam usmrtio preko igrice.
U stanu sam popio neku veoma staru tabletu za smirenje. I da mi bude loše od nje, čak i da me ubije, nije važno. Zapravo, to je bio jedini izlaz iz ove situacije. Sve više sam pomišljao to da se ubijem. Neću moći da živim sa ovim bremenom. Kada sam se posle izvesnog vremena malo smirio, počeo sam da razmišljam ko bi me hakovao. Zašto?
24 časa kasnije, shvatio sam da si to bio ti, Martine Vajt! Da, ti čoveče, koji sada čitaš ovo oproštajno pismo!”

Tup zvuk usled naglog pomeranja vratnih pršljenja i blago škripanje drvene klupe pod zadnjicom Martina Vajta. Čoveka koji je iznenada shvatio da mu se Brajan Templton, čovek koji je napisao oproštajno pismo, obraća na ti i da ga je provalio. Okretao se levo i desno, gledao je svuda u krug, ali nigde nije bilo Brajana. Samo blagog vetrića, pokojeg prolaznika, malo hladovine i malo Sunca. Martin je pomislio da je Brajan verovatno nekome platio da postavi oproštajno pismo tako da ga vetar nanese do njegove klupe. Tako šokiran, vratio se čitanju.

“Kako sam shvatio da si mi ti hakovao uređaje? Pa, svi mi napravimo greške. Dobar si, veoma dobar, ali ne do kraja. Shvatio sam da sam bio hakovan onoga trenutka kada sam skinuo tvoju aplikaciju. Onda si je verovatno uklonio sa interneta i pobrisao sve tragove. Kako si preko mene ubijao one ljude? Tehnika je čudo, a ja se baš i ne razumem u to. Verovatno si morao hakovati dosta ljudi ne bi li se dogodila ona ubistva. Nameštanje da se nekako nađem u društvu tih koje želiš da skloniš. Mislim da je ključno i najzahtevnije sa tvoje strane bilo ono kada si pomerio moje zakazano obnavljanje vozačke dozvole. Tada je trebalo smestiti u istu prostoriju te ljude koje si, takođe, hakovao kako bi me ubedio da nastavim da koristim tvoju “fantastičnu” aplikaciju. Tu si uspeo i tada sam se navukao na tvoju igricu smrti.
Rasel Vajt, tvoj brat, je bio tvoja slabost. Zanimljivo je kako nas neke, naizgled ne tako posebne, stvari zaintrigiraju i s vremena na vreme nas svrbe te misli. Setio sam se njega i on je jedini kojeg sam poželeo da ubijem, a nisam mogao. Taj momak sa krestom na glavi, za kojeg moja intuicija ipak nije pogrešila. Tri puta u zatvoru. Nasilničko ponašanje, krađa zlata i pokušaj ubistva. Svega četiri godine za to, a ko zna šta bi još tajno o njemu napisala tvoja aplikacija. Da si mi predočio te prave činjenice i pustio me da ga ubijem, verovatno te nikada ne bih otkrio. Šta da se radi, iako ne pričaš sa njim otkako te je, po glasinama, pokušao da opljačka, ti si ga zaštitio. Pravi si odgovorni stariji brat. Njega si zaštitio, ali i sebe. Kao prvo, ja sam ubio sve te ljude, a kao drugo, sve smrti su kao nesrećni slučaj i odjednom. Niko ni ne istražuje, jer za sve druge ljude i nisu ubistva, ali ti i ja znamo da jesu. Pomislio sam da te prijavim, ali kako da opravdam svoju nameru? Nikako, naravno.
Istražio sam te malo. Oduvek si bio smrad i oličenje ljudskog dna, a i nisi mogao da postaneš drugačiji, kada te je otac učio kako da loviš ribu mrežom i strujom. Iako sam na legalan način pecao i tako učio od svog oca, ne može se reći da sam mnogo bolji od tebe, jer sam ubio te nedužne ljude koji su veoma uticajni u firmi koja je najveća konkurencija tvojoj. Tako je, shvatio sam zašto si želeo da skloniš te ljude iz “Lex Mind”. Član upravnog odbora, dva vrhunska inženjera i tehnički direktor. Dobro si izmešao karte sa ono troje ljudi nakon ovih koje sam ubio. Nasumični ljudi, koji su ti verovatno nekad nešto zgrešili. Da li zbog zavaravanja traga ili ti se osladilo, više nije bitno. Pročitao sam da se već neko vreme Lex mind odupire tvojim pokušajima da ih kupiš. Naprotiv, počeli su toliko da jačaju, da tvoja firma, lagano, ali sigurno, postaje broj dva. Ljudskom talogu, kao što si ti, nije trebalo puno da se odluči na ovaj prljavi ples.
Ne brini, ne znaš gde sam, jer sam otišao da pecam bez telefona, pa makar završio i u zatvoru. Možda ću nekada moći ponovo da pustim krupnu ribu natrag u vodu, ne znam, ali ovoga puta ne. Svaki čovek ima neku svoju rutinu koja mu je oslonac u toku dana ili sedmice. Tvoj oslonac je jutarnja šetnja subotom i ispijanje kafe na toj klupi. Pročitao si oproštajno pismo i zagrizao si mamac, moj mamac.”

Martinu nije bilo jasno. Gledao je levo i desno. I dalje nije bilo Brajana. Onda je pogledao gore, a tamo je bio ogromni žuti metalni štap za pecanje u vidu dizalice sa gradilišta pored. I na kraju tog štapa crna pravougaona fleka na plavom nebu, veliki kontejner koji pravi senku iznad Martinove glave. Pljas! Drvena klupa i Martinove kosti su pukle u trenu, mnogo brže nego što je onda u parku kućića od puža. Njegova rutina, njegov oslonac, razbio se u paramparčad.

KRAJ