FOKUS

Petak
05.06.2043.
16:45h

Vilc, Luksemburg



Trči koliko ga noge nose, brže nego ikada u svom životu, jer mu je za petama ne tako mali pas. Prelazi mali most i skače preko ograde koja se nalazi uz reku ili, bolje rečeno, rečicu. Ne može da dođe do daha, ali u tome će mu pomoći to što pas ne može da preskoči ogradu. Seo je na travu da odahne, dok na manje od metar, sa druge strane ograde, i dalje laje taj pas i njegov zadah mu obasipa lice. Takvo je i društvo danas. Običan čovek samo laje iz kaveza na moćnika sa druge strane rešetaka. Mladić se zove Gabrijel i ima dvadeset četiri godine. Pomalo neprijatan zadah psa i prijatno svež dah rečice daju promenljiv miris koji mladić udiše. Takav je i njegov život. Neprestani vrtlog smrada i nekog lepog mirisa. Nije išao na fakultet, posle srednje škole je povremeno radio svakakve poslove, ali se ni u čemu nije pronašao. Živi sa svojim roditeljima blizu centra Vilca u Luksemburgu, gradića od oko pet hiljada stanovnika. Kada je došao do daha i kada se smirio, nemo je gledao u psa koji je i dalje lajao. U njegovom lavežu je prepoznavao svoj unutrašnji glas koji ga neprestano kritikuje kako, iako je dosta mlad, još ništa nije uradio sa svojim životom, kuda on to ide. Onda je pogledao levo i pravac odakle je dotrčao, kada ga je pas počeo da juri. Tih stotinak metara su bili Gabrijelov ponos. Ponos koliko je brzo trčao. Setio se svog nadimka iz srednje škole, “brzi”. Tad mu nije toliko prijao, ali ga se sada rado seća. Onda se prisetio svog daljeg rođaka koji je atletski trener i koji mu je nekoliko puta rekao da dođe kod njega u glavni grad i trenira. Koju disciplinu, to bi vremenom otkrili. Naravno, neku vezanu sa trčanjem.
Ustao je i lagano otišao uz reku kući. Pas je lajao, ali nije mogao ništa da uradi kako bi se približio Gabrijelu. Ceo dan je razmišljao o trčanju i koliko je zapravo dobar u tome, a zapustio ga je. Tako je odlučio da se u narednom periodu posveti tom sportu. Svaki dan je trčao. Negde, u skrivenom kutku njegovih planova, čuči pomisao da ode do rođaka i pokaže mu šta zna. Naravno, posle nekih mesec ili dva priprema. Dvadeset četiri godine nije malo, ali nije ni previše. Čak i ako ne bude ništa od njegovog trčanja, imaće makar zdravije telo i znaće da je nešto probao.
Gabrijel je iz dana u dan sve više trenirao, a kad nije trenirao, gledao bi nekad i satima trenere na internetu i tražio što bolju tehniku da se usavrši. Nakon mesec i po treniranja, više nije želeo da čeka. Pozvao je rođaka. Ovaj se prijatno iznenadio i rekao mu da što pre dođe do njega, gde će i boraviti dok se oproba u atletici. Kada je Gabrijel prvi put zakoračio na jednu atletsku stazu u glavnom gradu, osetio je neverovatno uzbuđenje. Počeo je da osuđuje sebe što ranije nije došao ovde. Šetao je sa rođakom, koji mu je pričao kako klub ili, bolje rečeno, nekoliko momaka koje trenira funkcioniše. Sve vreme mu je srce snažno lupalo i nije sumnjao da će se potruditi celim svojim bićem da bude što bolji u trčanju. Fokus mu je bio na disciplinama 100 i 200 metara, što se složio i njegov rođak sutradan, kada je pred njim Gabrijel probno trčao. Svojom brzinom je prijatno iznenadio ne samo svog rođaka, nego i par momaka koji su bili na treningu. Tamo neki mladić iz gradića, nakon nepuna dva meseca treniranja, pobedio je par momaka koji godinama treniraju. Početnička sreća, prirodni talenat ili opuštenost rođakovih pulena? Nebitno. Gabrijel je svima zapao za oko, a posebno rođaku. Njegov instikt ga nije prevario. Šteta što ga Gabrijel nije davno poslušao, sada bi bio na ko zna kojim takmičenjima, državno ili čak evropsko prvenstvo možda? Ipak, još uvek nije kasno. Gabrijel je bio zbunjen nakon trke. Shvatio je da ostalima nije prijalo što ih je pobedio, ali je bio mnogo uzbuđen. Posle treninga je šetao ulicama glavnog grada. Kao turista, dizao je pogled u savremena zdanja i najnovija dostignuća arhitekture i građevine. Toliko betona da bi se čovek osećao bolje, a između ljudi su upravo zidovi, i to sve veći i jači. Ipak, u Gabrijelu je prevladao osećaj da nema one teskobe od ranije, koju je osećao misleći da traći svoj život. Počeo je da se bavi onim što nije ni znao da voli. Posebno mu je privukla pažnju jedna zgrada koja se izdvajala od drugih, ni po čemu drugom nego po visini. Bila je najviša na putu do rođakovog stana. Gabrijel je pomislio ili, bolje rečeno, samo mu je zagolicalo maštu – zašto ne bi jednog dana bio državni šampion u trčanju? ili čak evropski? Shvatio je koliko takva očekivanja nisu realna za jednog momka koji se relativno kasno počeo time da bavi, a i ima toliko boljih i talentovanijih trkača.
Sutradan, na treningu, trener im je rekao da su za četiri nedelje trke koje će odrediti najbolje trkače i poslati ih na državno prvenstvo. Gabrijelu se to činilo kao da mu nije bila namenjena ta informacija, jer je delovalo nestvarno. Kao da je prisutan samo kao posmatrač. Takmičiće se pored ovih momaka sa kojima trenira, protiv još trideset ili četrdeset njih. Iz cele, ne tako velike, države će doći momci sa jednim ciljem, a to je odlazak na državno prvenstvo. Koliko je samo Gabrijel obradovao roditelje kada im je to rekao video pozivom. Bili su ponosni na njega i poslali su mu još novca iz svoje ušteđevine, da bi se još bolje pripremio. Odgovarajuća ishrana i oprema nisu jeftini. Gabrijel se vredno pripremao, tačnije, rođak trener ga je pripremao. Nekad grupno, nekad individualno. U trening-trkama su se smenjivali pobednici, a najviše Gabrijel i još dva momka, Luka i Mateo. Nije bilo dominantnog u grupi momaka koju trener vodi.
U četvrtak, dva dana pre tih trka koje će odrediti učesnike državnog prvenstva, rođak je održao probnu trku za svoje momke. Njih šest je stalo na crtu. Osetio se nekakav naboj emocija. Nije to bio samo trening, to je bilo više od toga. Trener je bio zadovoljan istrčanim vremenom, a posebno činjenicom da je Gabrijel bio najbrži. To je nekako zadržao u sebi zbog drugih momaka koje trenira. Njima to nije nimalo prijalo. Videlo im se to u očima. Nakon tuširanja i oblačenja, Gabrijel je bio u oblacima. Toliko ponosan na sebe, kao da lebdi. Takav je i izašao iz svlačionice, u tom nekom zanosu. Iza njega su ostala samo dva momka, Luka i Mateo. Dvojica možda i najljubomornijih na Gabrijelovu brzinu. Na toj dvojici momaka se videlo odmah nakon trke koliko im je krivo što ih je ovaj pobedio. Međutim, u tom zanosu, Gabrijel je zaboravio sunčane naočare i krenuo je da se vrati po njih.

– Hoćeš li uzimati ono?
– Ne znam. Mislim da se mogu kvalifikovati i bez toga na državno.
– Ne verujem. Čuo sam da ima neki Noa iz Didelanža. Trenira od malih nogu i opak je talenat. Teško da može iko da ga pobedi.
– Pa, ne moramo da ga pobedimo, samo da se kvalifikujemo na prvenstvo.
– Znam, a tu su i oni momci od prošle godine i čuo sam da ima nekih novih, dosta brzih. Biće jako teško. Još je tu i ovaj Gabrijel.

Gabrijel je zastao u hodniku i slušao.

– Za njega ne brinem. Pobediću ga sigurno. Imao je dosta sreće do sada.
– Ja neću ništa da prepustim sreći. Uzeću od Bipoa par komada.
– A šta ako budu radili neke nove testove i otkrije se?
– Ma neće. Nema šanse. Bipo je uvek u korak sa vremenom, pa farmaceut je.
– Onda ćeš i ti možda da me pobediš. Razmisliću.

Gabrijel je bio šokiran. Momci sa kojima trenira uzimaju doping sredstva. Odjednom, to nadahnuće koje je osećao nakon pobede na treningu, pretvorilo se u zabrinutost sa nekoliko pitanja. Namerno je jače lupio nogom o pod da bi ga čuli Mateo i Luka. Ušao je u svlačionicu, uzeo naočare, još jednom ih pozdravio i otišao. Oni su mu samo mahnuli. Dok je koračao ulicama glavnog grada ka rođakovom stanu, smenjivala su se pitanja u njegovoj glavi. Ako su se njih dvojica dopingovala u prošlosti, kako to da još nisu otkriveni? Zašto to rade sportisti? Onda je shvatio da će sa doping sredstvom verovatno izgubiti od njih, a samim tim da neće otići na državno prvenstvo. Ne može se reći da se nije tešio time da trenira tek tri meseca i da ne može odmah da ode na državno prvenstvo. Glupost! Gotovo da je sam sebe razbesneo takvim razmišljanjem. Zašto neko mora da trenira ceo život da bi uspeo? Ako je prirodan talenat, kao u njegovom slučaju, onda je potrebno samo malo treninga i usavršavanja. U njemu je proradio inat. Palo mu je na pamet da ih anonimno prijavi, ali je veoma brzo shvatio da, čak i ako bi bili rađeni testovi na Luki i Mateu, vrlo verovatno bi bili negativni. Toliko su bile uverljive reči koje je čuo iz razgovora njih dvojice.
Njegov hod više nije bio poletan, čak je koračao pomalo spuštene glave i demotivisano. Ušao je u prodavnicu, kupio žvake, vodu i neki keks. Tek kada je izašao, shvatio je da mu je prodavačica vratila manje novca nego što je trebalo. Nije to bila neka suma da bi se sad vraćao, a i kod svake kase piše da se naknadne reklamacije ne uvažavaju. Da je to bio njegov novac, lakše bi mu palo, ali nije. To je novac njegovih roditelja, koji su godinama štedeli za neke baš ovakve prilike. Sa tim bremenom je nastavio da hoda. Da bi se oraspoložio, a i iznenadio svoje roditelje, svratio je u jednu radnju sa suvenirima. Kupio je po jedan majci i ocu. Setio se da otac voli da dobije neko pismo, paket ili bilo šta i da na njemu stoji ona stara markica koja se koristila pre mnogo godina. To je nekako pečat koji se prenosi u porodici. Da živi ta vrsta nostalgije. Kupio je markicu i, pre nego što je kutiju, odnosno paket, stavio u automat za slanje, dobro se pomučio da zalepi markicu. Mnogo vremena je prošlo otkako je to radio sa svojim ocem i sada ju je zalepio na pogrešno mesto. Morao je da je odlepi i ponovo zalepi. Obzirom da su mu nokti kratki, nikako nije uspevao da je odlepi. Sigurno je pokušavao duže od minut kažiprstom desne ruke. Počeo je da ga boli prst, ali je upravo tada uspeo da je odlepi i zalepi na pravo mesto. Potom je otišao je u rođakov stan, odnosno u sobu u kojoj je boravio.
Dok je večerao sa rođakom i njegovom ženom, samo je mislio na Luku i Matea i na to da se dopinguju. To ga je unervozilo, ali nije cinkaroš. Počeo je da se češe po obrazu i to onim prstom koji ga je zaboleo tokom lepljenja markice.

– Šta ti je? – upitao ga je rođak.
– Ništa.
– Sigurno?
– Sve je u redu. Nisam ni sanjao da ću da trčim i budem tako blizu državnog prvenstva. Možda sam malo nervozan zbog subote.
– Sve je to u redu. Kao što si i rekao, da ti nije prijao nadimak “brzi”, a sada mu se smeješ, čak ti i nedostaje, tako će biti i sa tom nervozom koju osećaš, videćeš.
– Verujem ti.


Nakon večere, Gabrijel je otišao u sobu. Legao je i razmišljao o suboti. Što je više ramišljao o trci, sve je veću senku na sve to bacalo saznanje o dopingovanju Luke i Matea, zbog čega će biti brži od njega, a što umnogome utiče na njegovo plasiranje na državno prvenstvo. Već je osećao poraz, iako se on još uvek nije desio. Svoj san da će da trči na državnom je već praktično bacio u kantu za smeće. Tako razočaran, uzeo je daljinski od TV-a i počeo da prebacuje kanale. Njegov ritual gotovo svake večeri je da nekih pola sata samo prebacuje kanale. To ga valjda vraća u period srednje škole, kada je ili pravio pauzu od učenja ili odlagao učenje. Gabrijelu je to mnogo prijalo kao distrakcija, iako na TV-u i nije bilo nekih prijatnih stvari. Rat u Indoneziji, deseto repriziranje neke serije, sedamnaesti nastavak tamo nekog filma, ubistvo nekog moćnika koje je izveo nezadovoljni civil ili bolje rečeno “ludak” prema prevodu te TV kuće, reklame za bolju utopiju, šou nakaza, itd… Sa takvim repertoarom na TV-u je mnogo koleteralne štete. Gabrijel je brže nego inače završio sa svojim ritualom.
Uzeo je mobilni telefon i čitao forume vezano za atletiku. Bio je šokiran kada je jedan korisnik, koji je do tada imao sve komentare na mestu i bio pouzdan, napisao “A ko se od sportista ne dopinguje danas?“. Potom je Gabrijel posetio još nekoliko foruma i saznao ono što je odbijao da prihvati, a to je da se gotovo svi dopinguju. Pomislio je da on živi u nekom paralelnom univerzumu kada to do sada nije znao. Kad je saznao da nova doping sredstva u veoma kratkom periodu mnogo poboljšavaju performanse pomislio je da ode do rođaka da popričaju na tu temu, ali je shvatio da je kasno i tiho, te da je rođak verovatno već zaspao. Gabrijel je ustao i seo za kompjuter. Već je prošla ponoć, a on je i dalje čitao na temu dopinga, ukoliko odluči da je uzme i kako bi je nabavio. U principu, on nije odlučio da li će ići tim putem, ali će tu odluku da ostavi za sutra. Sad želi pre spavanja da sazna gde to može i kako da nabavi. Setio se nadimka “Bipo”, kojeg su pominjali Luka i Mateo. Kuckao je Bipo, ali nije bilo rezultata, samo neka apoteka pod nazivom “Leo“. Bio je razočaran što ništa nije saznao o Bipou. Mogao je da naruči iz inostranstva neka pouzdana doping sredstva, ali su ona bila preskupa za njega. Pre nego što je izašao iz pretrage i ugasio kompjuter, ušao je na neki od linkova te ponuđene apoteke “Leo”.  Bio je to neki forum o zdravoj hrani i prirodnim lekovima, na kojem, između ostalog, piše da je vlasnik Bipo. Niotkuda, prava informacija za Gabrijela. Izašao je sa foruma i ušao na sajt apoteke “Leo”. Pomalo siromašan sajt, na kojem se navodi da poseduju dva svoja lokala u glavnom gradu. Pravo čudo da tako mali biznis nisu progutale velike kompanije. Gabrijel je odmah pomislio kako prodaja nedozvoljenih sredstava utiče na opstanak ove male firme, koju vodi taj Bipo. Pretražio je sajt, ali nije bilo tog doping sredstva. Naravno da ne bi stajalo tako javno, nego u sklopu nekog proizvoda. Potom mu je palo na pamet da se registruje i time dobije možda veći asortiman u ponudi. Kliknuo je na link “registracija”, popunio sve neophodno, ali nije pritisnuo dugme “finish”. Dvoumio se da li to želi i, pored činjenice da ne mora da popije ako kupi doping sredstvo, znao je da će kliktanje na to dugme da utiče na lakše donošenja sledećih odluka. Sve će više da tone u toj prevari. Nije mu bilo lako jer je bio i previše umoran. Da li završavanjem registracije i kretanjem tim putem prevare stavlja na kocku ušteđeni novac svojih roditelja?  Ako svi varaju, da li je to onda prevara?
Sigurno mu je minut ili dva desni kažiprst lebdeo iznad levog klika. Onda je zaigrao i kliknuo. Gabrijel to nije želeo i mnogo se uplašio. Panično je reagovao i odmah izašao sa sajta. Osećao je da je pogrešio, odnosno, da je živac na njegovom kažiprstu pogrešio. Znao je da neće moći da zaspi, a da ne zna da li se registrovao. Obična registracija na običnom sajtu, a u suštini tako značajna. Ušao je na sajt i prijavio se. Bilo je uspešno, njegov nalog je već bio kreiran. Gabrijel je osećao da je doneo pogrešnu odluku, ali kada je već na sajtu kao registrovan korisnik, proveriće ima li proizvoda za koja forumaši pominju da u sebi imaju doping sredstvo. Nije bilo takvih proizvoda i laknulo mu je što nije došao u novo iskušenje poručivanja istih. Mogao je da lakše zaspi.
Sutradan je odradio laganiji trening. Celog dana su ga prožimala pomešana osećanja. Mirna savest, jer se ne dopinguje, a istovremeno žal za najverovatnije protraćenim novcem svojih roditelja. Znao je da to ipak nije protraćeni novac i da mu otac i majka to nikada ne bi rekli, zato što se potrudio celim svojim bićem, ali nije mogao da se oslobodi te krivice. To breme da neće uspeti da se plasira na državno prvenstvo.

Šetao je tako gradom, pomalo izgubljen i nesiguran gde želi da ide. Želeo je da pre svega pronađe mir u sebi pred sutrašnju trku. Nije ga pronalazio. Stajao je tako zamišljen na semaforu sa torbom preko ramena. Dok je čekao da se svetlo promeni u zeleno za pešake, ukazao mu se prekoputa jedva primetni i manje upadljiv od ostalih natpis apoteke “Leo“. Svetlo se promenilo u zeleno, ali je Gabrijel i dalje stajao gledajući u natpis. Ne zadugo, jer su ga pešaci, koji su bili iza njega i žurili da pređu na drugu stranu, slučajno pogurali. Ubrzo je i on prešao. Zaustavio se pred izlogom te apoteke. Mnoštvo slova, znakova i boja pred njim. Bio je odsutan i nije se micao. Iako je doneo konačnu odluku da neće da uzima nikakav doping, neka znatiželja ili šta već mu nije dala da nastavi svoju šetnju. Jedan kupac je izašao iz apoteke i Gabrijel je osetio da mu je nešto poremetilo tu odsutnost i zbunjenost. Njegovo telo je krenulo ka ulazu u apoteku. Ubrzo se i našao u istoj. Pomišljao je isto što i noć ranije, a to je da ako kupi doping ne mora da ga upotrebi. Recimo, da ga ima pored sebe za svaki slučaj.
U apoteci je bio u potpunosti zbunjen i na pitanje apotekarke je nejasno reagovao. Iz te situacije ga je izvadila neka starija žena koja je ušla posle njega.

– Uslužite nju dok ja vidim šta mi treba.

Nesigurnim glasom je rekao apotekarki, iza koje se šetao jedan čovek i gledao police. Gabrijel se pretvarao da gleda u mobilni i da traži šta treba da kupi. Znao je da ima minut ili možda dva dok dođe na red. Pokušavao je da smisli kako da sroči da traži doping. Kako da izusti nešto zabranjeno, a da ne dospe u nepriliku.

– Izvolite.

Muški glas ga je pitao. Gabrijel je bio zbunjen i nespreman. Shvatio je da ga to pita muškarac koji ne liči na prodavca u apoteci.

– Ne znam, treba mi, samo da… samo da vidim…

Muškarac ga je pogledao i posle par sekundi je glavom dao znak da Gabrijel prođe iza pulta u kancelariju. Njemu u počerku nije bilo jasno šta prodavac želi, ali nakon što je ovaj rekao:

– Možeš doći ovamo slobodno.

Gabrijel je shvatio da treba da ode u kancelariju. Stao je na ulaz kancelarije i gledao u tog čoveka kako stavlja tri kutijice valjkastog oblika na sto ispred njega.

– Sedi. – obratio mu se prodavac.
– Hvala. – uzvratio je pomalo uplašeno Gabrijel.
– Ako tražiš nešto da poboljšaš svoje performanse, imam tri stvari za tebe.
– Kako znaš da mi to treba?
– Poznaje vas dosta Bipo. Veruj mi. Sportska torba, ne znaš šta ti treba u apoteci, nesiguran si u odgovorima, sigurno ti je prvi put?

Gabrijel je bio zatečen da je to onaj Bipo kojeg su pominjali Luka i Mateo. Uplašen, ali nekako svestan šta se dešava. Nije ga takvog zamišljao. Skroz opuštenog u prodaji nedozvoljenih sredstava.

– Pa da, ali nisam siguran da mi je to potrebno.
– Niko od vas nije bio siguran na početku, a sad svi uzimaju. Čime se baviš?
– Atletika.
– Koja disciplina?
– Trčanje, 100 metara.
– Onda je ova srednja za tebe. Poboljšava fizičke kapacitete i još važnije, fokusiranje. Ima osam tableta. Popije se dva sata ranije. Sme jedna na dva dana.

Iako nije bilo jeftino, više od polovine plate njegovog oca, kupio ih je. Da ih ima ako se slučajno predomisli. Dok je išao ka rođakovom stanu, mnogo ga je grizla savest, ali je istovremeno počeo da se rađa osećaj uzbuđenja. U toj zabranjenoj bočici koju je kupio je možda bio njegov plasman na državno prvenstvo.
To veče je izbegavao kontakt očima i mnogo priče sa svojim rođakom. Kao da je znao da mora da ujutru uzme tabletu dopinga. Prethodna noć je Gabrijela više izmorila, tako da je u petak uveče lakše zaspao. Kada se probudio, u glavi mu je samo bila bočica koju je stavio ispod jastuka. I dalje nije bio siguran da li da popije tabletu ili ne. Ako je ne popije, bacio je novac roditelja, ali ako popije – savest mu neće biti mirna. Sledio je osećaj da je prethodne noći pogrešio registrujući se na sajt apoteke, te je stoga izabrao savest. Nije popio tabletu. Otišao je mnogo mirniji na trku.

Septembar, pozno leto, ali se još uvek oseća u vazduhu kao da je najtoplije godišnje doba u punom zamahu. Jedini znak da je leto pri kraju je svežije jutro. Devet sati ujutru je i Gabrijel se oseća snažno i nadahnuto, ali ga je ulaskom na stadion počela da obuzima trema. Na desetine momaka je skidalo višak odeće, razgibavalo se, pričali su sa svojim trenerima, ne i međusobno, a on je bio zatečen prizorom. Dah mu je zastao, iako je bilo veoma malo publike. Njegova trka je bila na programu za sat vremena, četvrta od osam. Gabrijel je znao da mora da bude bolje od njegovog najboljeg rezultata, a to je 10.27 sekundi, da bi se plasirao na državno. Šesnaest najbržih ide dalje. Dok je razgledao ostale takmičare, primetio je jednog koji se ponašao drugačije od ostalih. Potpuno fokusiran i neustrašiv momak. Odmah mu ja na pamet pao onaj Noa, što su ga pominjali Luka i Mateo. Njih dvojica su jedva pozdravili Gabrijela.

– Šta vidiš kod ovih momaka? – upitao ga je rođak.
– Kod većine njih vidim kao da su došli ovde na neki trening.
– Hteo sam da mi kažeš kako ih ne posmatraš, ali dobro, kada to već radiš, tako je. Nedostatak fokusa, a ti imaš fokus. Samo tako usmeri misli i normalno diši. Brži si od većine njih.


Gabrijelu su mnogo značile te rođakove reči. Kako se trka približavala, sve je više imao samopouzdanja, a kada je video ispred sebe samo svoju stazu broj šest i kada je dat znak za start, nosio ga je neki vetar koji je samo njemu duvao u leđa. Bio je najbrži u svojoj trci sa rezultatom 10.20. Sjajan rezultat, njegov lični rekord i, što daje posebnu težinu tome, nije koristio doping tablete. Bio je toliko ponosan na sebe. Neverovatan osećaj. Nakon četiri trke, bio je peti po ukupnom plasmanu i gotovo je bilo sigurno da će se naći na državnom prvenstvu. Mladić iz Vilca koji se tek skoro počeo da bavi atletikom, naći će se na prvom velikom takmičenju u svom životu. Nakon pete trke je bio osmi po plasmanu. Kao da su najbolji takmičari smešteni u poslednje četiri trke. Tako je izgledalo, a tako je i bilo. Daleko brži momci su trčali kasnije i Gabrijel se nenadano nakon svog ličnog rekorda našao ispod crte. Bio je osamnaesti. Tako brzo su njegovi snovi pali u vodu. Razočaranje na trenerovom licu je ništa naspram onoga što je Gabrijel osećao. Pomišljao je zašto je sebi uopšte dopuštao da se ponada ili, čak sa sigurnošću, sebe vidi na državnom pre kraja svih trka.

Trom korak, odsutnost, razočaranje su bojili njegov put do stana. Činjenica da se Luka i Mateo isto nisu kvalifikovali, iako su uzeli doping tablete, mu nije ništa značila. Šta to ima Noa, momak koji je bio najbrži sa rezultatom 10.02, što on nema? Pokajao se. Trebao je da popije tabletu. Još jedno razočaranje u njegovom životu zasnovano na tome što nije šesnaesti nego osmnaesti na tabeli. Iako je odmah nakon dolaska u glavni grad shvatio da želi da se bavi atletikom, tama se brzo uvukla u njegove misli. Olako je odustao od svojih snova. Problem novih generacija je sve veće nestrpljenje. Svi žele sve i to što pre, i ako to ne dobiju, okreću se nečem drugom. Nakon dva dana se vratio u Vilc kod roditelja rekavši rođaku da će dobro da razmisli o nastavku bavljenja atletikom. Gabrijelovi roditelji nisu bili razočarani, naprotiv, bili su ponosni na njega. No, on to nije video tako. Sa sivilom u svojim mislima, vratio se životu pre ove epizode sa atletikom. Ponešto je radio, ređe se družio sa prijateljima, tonuo je. Kada god je trebalo da negde potrči, osetio je blagu mučninu u svom stomaku, jer ga je to podsećalo na “neuspeh”.

pet meseci kasnije



– Dobro jutro. Kako si?
– Dobro sam. Ti?
– Odlično. Prijavio sam te za trku u maju.
– Kakva trka?
– Pa, kvalifikacije za olimpijske igre u Barseloni.
– Molim? Otkud to? Zar ti nisam rekao da je gotovo?
– Jesi, ali sam razgovarao sa tvojim roditeljima i ovoga puta će da bude drugačije. Radićemo individualno. Skoro tri meseca su do takmičenja i nakon toga te neću više smarati.
– Ne znam. Nisam siguran. Nisam trčao par meseci. Gde se održava?
– Ovde, u glavnom gradu, biće takmičara iz drugih zemalja.
– Koliko je norma?
– 9.95.
– Da li me zajebavaš? Zašto si me onda zvao?
– Siguran sam da, ako se dobro pripremiš, možeš i blizu deset sekundi.
– Ali to nije 9.95.
– Nije, ali ne znači da ćeš morati toliko. Plasman je bitan, odnosno broj mesta, a to je 56.
– To je naučna fantastika.
– Jesi li probao?
– Nisam.
– Pa onda nemoj da odustaješ unapred.
– Hajde, javiću ti za par dana.
– Hajde, vidimo se za par dana.
– Javiću ti.
– Pozdrav.
– Pozdrav.


Gabrijelovu uspavanost i nezadovljstvo životom je probudio ovaj rođakov poziv. Kvalifikacije za olimpijske igre! Koga ne bi probudio takav poziv? Srce je počelo da mu lupa kao pre par meseci kada je počeo da se bavi trčanjem. Šetao je ulicama Vilca i zaustavio se kod one ograde gde ga je pas jurio. Psa ovoga puta nije bilo, ali se Gabrijel prisećao tog momenta. Stajao je na mestu gde je tada bio pas i gledao sa druge strane ograde, a tamo, na malom parčetu zemlje i trave gde je sedeo da predahne i koje deli biciklističku stazu od staze namenjene pešacima, nalazio se jedan puž. Martovsko Sunce je već lagano, ali sigurno, uklanjalo rosu sa travki. Puž je prešao sa trave na biciklističku stazu i uputio se ka travi blizu rečice, ali je dug put do tamo. Trebaće mu barem sat vremena. U tih sat vremena će bar trideset ili četrdeset biciklista proći. Gabrijel je shvatio da se pužu ne piše dobro i da ne može da ga ostavi tako. Preskočio je ogradu, uzeo puža i premestio ga tamo gde se ovaj uputio, odnosno na sigurnije mesto.

– Dolazim sutra.
– Super. Videćeš da će ovoga puta da bude drugačije.

Nije mu trebalo puno da odluči da se ponovo oproba i da to javi rođaku. Gabrijel je ovoga puta bio još odlučniji da se takmiči. Bio je fokusiran tačno na ono što želi, a to su olimpijske igre, ma koliko to nerealno zvučalo. Sa sobom je u glavni grad poneo onu bočicu doping tableta. Ni u to nije sumnjao. Želeo je da mu pomognu na njegovom putu do Barselone. Ah, olimpijske igre, san svakog sportiste! Nijednog trenutka nije želeo da pomisli da bi mogao da se nađe ispod crte na tabeli. Već je od prvog treninga davao sve od sebe. Prvu tabletu je popio nakon tri nedelje treninga. Iako nije bilo po planu, tražio je od rođaka da mu na tom treningu meri vreme. 10.13 je istrčao. Rođak nije mogao da veruje kako je za kratko vreme ponovo oborio svoj lični rekord. Tableta je delovala. Snaga, brzina i fokus su bili bolji zahvaljujući dopingu.
Prolazili su minuti, sati, dani, a Gabrijel je radio sve kao u nekom zanosu. Manjak razmišljanja mu je donelo jači fokus i delovao je kao pravi profesionalac. Rođak je često bio u čudu kako se njegov takmičar promenio. Bio je ponosan na njega. I novi lični rekord par dana pre kvalifikacione trke od 10.07 je bio kao san. Obojica su tiho u sebi počeli da maštaju o olimpijskim igrama, da su realne ako se rezultat još malo popravi. Gabrijel je manje maštao od svog trenera, više je radio na sebi.

Tri dana pre trke je ostao bez tableta. Morao je da zove roditelje da mu pošalju još novca i poslali su. Gabrijel je po nekom njegovom proračunu znao da oni, ako tim slanjem nisu potrošili svu svoju ušteđevinu, onda su bili blizu tome, ali je sebi pravdao taj postupak time koliko će se ponositi njim kad se kvalifikuje na olimpijske igre. Ne “ako”, nego “kad”. Kod njega nije bilo prostora za sumnju.
Dok je koračao ka apoteci, pomislio je kako ne oseća ni trunku griže savesti zbog dopinga. To je samo sredstvo pomoću kojeg on, kao i hiljade i hiljade drugih sportista, što bolje koristi svoje telo. Nekih stotinjak metara pre apoteke, čuo se pucanj nedaleko od njega. Mnogi su vrisnuli i istog momenta se sagnuli. Tako je i Gabrijel. Potom se čulo škripanje guma, sudar i veliki prasak. Crni automobil se prevrnuo na pedesetak metara od njega. Nakon minut ili dva, ustao je kao i mnogi drugi ljudi. Gledao je koliko je crni automobil uništen od sudara sa omanjim kombijem. Niko se zbog pucnja nije usuđivao da priđe i vidi kako su ljudi unutra, a zbog zatamnjenih stakala nije moglo da se vidi šta se dešava. Ubrzo se začula sirena, i policijska i ambulantna.

– Još jedan političar je stradao.

Na par metara od sebe je začuo kako jedan čovek drugom govori. Nešto nalik vestima koje gleda na TV-u uveče u sklopu svog rituala, svake večeri. Stajao je i gledao u taj nemio prizor. Iza slupanog crnog automobila, na par metara, ležalo je dvoje ljudi. Još strašnija scena. Dvoje nevinih prolaznika je stradalo. Gabrijel se sledio. Život je sranje. Ceo život radiš i trudiš se, da bi te neki automobil usmrtio… Između moćnika i pobunjenog građanina gotovo uvek strada neko nevin usput. A da li je taj neko nevin, ako svakoga dana vidi i prećuti to što zbog čega društvo tone?
Kad ga je strah u potpunosti napustio, Gabrijel je nastavio ka apoteci, bez osvrtanja na automobil na koji je pucano i na one koji su stradali, samo fokusiran na sebe. Ipak, taj fokus je nakratko bio prekinut ispred apoteke. Ni sam ne zna zašto, stao je. Kao da ga je neka viša sila zaustavila. Nije znao razlog zbog čega je stao. Pomislio je da je to znak da se još jednom preispita u vezi sa dopingom. No, istog momenta je odbio takvu pomisao. Ne želi nikakva sputavanja u vidu slutnje i sličnih stvari. U apoteci, kao i obično, negde u pozadini je bio Bipo. Gabrijel je kupio istu dozu, osam tableta, ali su one bile skuplje nego prošli put. Osam tableta, a jedna trka i to za tri dana. Ostale tablete su bile namenjene pripremama za olimpijske igre. Gabrijel nije sumnjao u svoj konstantni napredak i da će proći kvalifikacije. Dan pre kvalifikacione trke je istrčao svoj novi rekord, 10.03 sekunde. Napad na plasman na olimpijske igre je postao realnost za Gabrijela i njegovog trenera.

Stigao je i vikend kada su organizovane trke. Preko stotinu takmičara se našlo na stadionu. Tmuran dan pun sivih oblaka, ali bez kiše. Gabrijel sa vedrinom u svojim mislima i fokusom na samog sebe. Njegov doživljaj ovog kvalifikacionog događaja nikako ne može da se poredi sa onim od pre par meseci. Nije gledao na sebe kao na nekog ko tu ne pripada, niti kao epizodistu, on je disao plućima jednog atletičara. Nije primećivao druge takmičare. Oni su bili pored njega samo kao neki pijuni u partiji šaha, a on jedan od dva kralja. Tako je i bilo. Od 116 takmičara u dva dana, on je bio drugi. Odmah iznad čuvenog generacijskog talenta, Noe, koji mu je bio neustrašiv kada ga je video prvi put. Sada ga gotovo nije ni primetio. Noa je bio najbrži sa rezultatom 9.86, dok je Gabrijel bio nestvaran sa 9.94 sekunde. Obzirom da je njegova trka bila jedna od poslednjih u celom svetu, rođak ga je odmah nakon trke zagrlio i pomalo pustio suzu. Roditelji su ubrzo zvali da mu čestitaju i nisu mogli da dođu do daha od suza radosnica. Njihov sin je uspeo, ah! On nije bio toliko entuzijastičan s obzirom na prethodne kvalifikaicije za državno i šta se desilo. Ipak, trčao je ispod norme i slavlje je praktično bilo zagarantovano. Potvrda je stigla u ponedeljak nakon svih kvalifikacionih trka, kada je izašla konačna lista takmičara iz celog sveta. Trebalo je da se popuni 56 mesta, a Gabrijel je bio 45. Tako nestvarno!
Sutradan je sa trenerom dogovorio plan priprema za olimpijske igre koje su bile za dva meseca. Nakon dva dana, vratio se u Vilc na par dana. Kada su ga  roditelji ugledali na vratima svog stana, počeli su da plaču. Zagrlili su ga i Gabrijel nije izdržao, i on je zaplakao. Koliko su samo bili ponosni na svog sina. Izgubljeni momak koji je bežao od psa preskočivši ogradu, dospeo je na olimpijske igre.

Roditelji su dali sav novac iz ušteđevine da bi se sin što bolje pripremio i za boravak u Barseloni. Pripreme su proticale kao i prethodne. Sa neverovatnim Gabrijelovim fokusom na napredak. Malo su ga remetili poneki intervjui, jer po prvi put u istoriji Luksemburške atletike ta država ima dva predstavnika u jednoj disciplini na olimpijskim igrama. On baš i ne voli da se pojavljuje pred kamerama. Srećom, novinari su daleko više pažnje obraćali na Nou, kojeg je većina prognoza videla u finalu, pa možda čak i na podijumu za medalje. Toliki je bio talenat. Striktno pridržavanje režima ishrane, nekonzumiranje štetnih namirnica i tečnosti, treninzi i naročito način razmišljanja su učinili da Gabrijel samo napreduje. Do Barselone je samo jednom oborio lični rekord sa 9.91. Prema procenama, taj rezultat ne bi bio dovoljan za polufinale, što je bio Gabrijelov i trenerov cilj, jer zašto se zadovoljiti samo učešćem na igrama? Gabrijel je živeo svoj san. Gotovo konstantno nadahnut, sa tek ponekom mišlju da doping nije dobar, iako ga svi koriste. Ne zdravstveno zbog tela, nego zbog njegove savesti. Može da prevari sistem, ali sebe? Kakav god rezultat da ostvari na olimpijskim igrama, kakav bi on bio da ne uzima doping? Običan nezadovoljni momak, koji juri od posla do posla i ponekad beži od tamo nekog psa. Svih ovih misli koje ga sputavaju se veoma lako rešava, jer mu je u glavi samo atletska staza u Barseloni na olimpijskom stadionu. Dva dana pre puta u Španiju je otišao do apoteke po doping, jer mu je ostala još samo jedna tableta. Međutim, Bipo nije bio tamo. Dobio je broj od apotekarke i, kada ga je pozvao, shvatio je da Bipo nije u državi nego je već u Barseloni. Verovatno radi prodaje dopinga i dodatne zarade. Dogovorili su se da se tamo nađu istog dana kada Gabrijel stigne.

Olimpijske igre – samo lepršava posteljina od svile dok krevet škripi. Vodeći ljudi u sportu su ništa drugo do političari, samo sa kravatama druge boje. To znaju mnogi, pa i sportisti, koji ipak učestvuju na takmičenjima. To je njihova strast i ne može im to niko da oduzme.
Kada je avion sleteo na aerodrom sa 39 ostalih sportista Luksemburga, Gabrijel je konačno shvatio da njegov život nije san nego java. Sve emocije koje je zadržavao u sebi radi fokusa, sada su izašle na površinu. Dugo je stajao na izlazu sa terminala aerodroma i uživao u svemu što ga okružuje. Onda je suza iz desnog oka počela da mu se spušta niz obraz. Život daje sjajne rezultate kada se nečemu do kraja posvetiš. Četvrtfinalne trke su bile na programu za četiri dana.
Nakon što su se smestili u hotel, Gabrijel je izašao da sam prošeta ulicama Barselone. Pomišljao je u sebi “zamisli život u kojem malo trčiš i zarađuješ dovoljno da živiš kako želiš, a pritom voliš to što radiš. “ Nije morao to da zamišlja, već je počeo da živi tim životom. Uz ovakav konstantan napredak rezultati će mu u budućnosti sigurno da donesu i solidnu količinu novca.
Dok je šetao pored jednog parka, preko puta se iz jednog kafića začula odnekud mu poznata muzika. Zastao je kako bi je bolje čuo. Bila je to himna Luksemburga. Neko je već drugog dana olimpijskih igara osvojio medalju za ovu malu zemlju. Gabrijel je uživao u himni i nije nastavljao svoju šetnju.

– Imaš li ono?
– Imam.
– Od koga je?
– Od Timoa.
– Nemoj to da uzimaš. Čujem da u poslednje vreme podvaljuje lažnjake. Znaš li da je kockar?
– Ne.
– Njima ne možeš skoro ništa da veruješ. Hoćeš li da ti nabavim druge?
– Nema potrebe.
– Nemoj sa ovim da omašiš.
– Neću.
– Ono drugo je sve u redu?
– Da.

Note himne ulazile su u levo, a u Gabrijelovo desno uvo su ušle ove reči iz parka. Neki njegovi zemljaci, ali ih nije video. Nije ni trebao. To mu je bio još jedan jasan dokaz da se svi dopinguju. Ako je bilo trunke sumnje u to što koristi, sada je do kraja otklonjena. Savest mu je čista. Popodne se našao sa Bipoom. Njegov snabdevač dopingom je bio malo nervozniji. Kao da negde žuri, a kako i neće. Toliko je sportista, toliko prilike da se zaradi mnogo novca. Ponovo je cena bila malo veća nego prošlog puta. Mnogo novca u to je uložio Gabrijel, odnosno njegovi roditelji. Počeo je da oseća pritisak da zbog tog novca treba da ostvari što bolji rezultat, a to nije bilo dobro. Shvatio je da mu misli suviše lutaju, pa je popio tabletu. Nakon izvesnog vremena, povratio je fokus.
Stiglo je i četvrtfinale. Popio je tabletu dva sata pre trke, ali je ulazak na zagrevanje pred punim tribinama olimpijskog stadiona uticao na Gabrijelov fokus. Srce je počelo da mu brže lupa, trema se javila niotkuda. Čak ga je obuzela blaga panika. Shvatio je da je izgubljen u zagrevanju i da nema ništa od plasmana u polufinale. Rođak je uočio da nešto nije u redu i pozvao Gabrijela.

– Je li sve u redu?
– Ne znam. Nisam do sada imao tremu, sada je imam.
– Pas! Onaj pas što te jurio. Fokusiraj se na njega.

To je Gabrijel i počeo da radi, ali se nije fokusirao do kraja. Prekidale su ga svakakve misli. Da će se osramotiti i biti ubedljivo poslednji, da će se spotaći i pasti, da je možda bolje da samo ode u svlačionicu… Spustio je glavu. Gledao je u crvenu podlogu atletske staze dok su se drugi takmičari i dalje zagrevali. 122 centimetra širine staze broj sedam, samo njemu namenjeni. Ceo njegov život staje u tih 122 centimetra. Dovoljno da se svaki takmičar komotno oseća. Gabrijel je lagano digao glavu ka ostatku svoje staze. Linija koja prestavlja cilj je tako daleko, ali ako malo bolje razmisli i nije. Mogao bi da tamo bude za manje od deset sekundi. To je putanja kojom želi da se njegov život kreće. Samo fokusiran na trčanje i kretanje napred. Istina je da će brzo proći, ali makar da to uradi kako treba. Setio se osećaja koji ga je obuzimao dok je bežao od psa. To je bila energija koju čovek zaista retko oseća, kada se celo biće bori za sebe. Gabrijel je povratio fokus. Malo uz pomoć trenera, malo sopstvenim naporima, malo od tableta. Osetio se snažnim. I bio je. Od priprema za start i tokom trke nikoga od drugih takmičara nije video, niti čuo. 9.85 sekundi – trku je završio treći sa novim ličnim rekordom. Kada je posle svih četvrtfinalnih trka shvatio da je petnaesti od šesnaest takmičara, nije mogao da veruje. Uspeo je! Plasirao se u polufinale. Bio je toliko srećan i osećao se osećao rasterećeno. Uspeo je da ostvari svoj cilj pred dolazak na olimpijske igre. Za manje od godinu dana je postigao ono što mnogi ne urade ni za petnaest godina.
Pored deljenja radosti sa porodicom i prijateljima, svoje slobodno vreme do sutrašnje polufinalne trke je koristio da lepršavim i laganim hodom posmatra Barselonu. Nešto najlepše što mu se dogodilo. Verovatno bi bilo najgore, da nije uspeo da se plasira u polufinale.
Sutradan ujutru se našao pred jednim problemom. Obzirom da je polufinale bilo cilj koji je postigao, nije imao dalji plan koji se tiče uzimanja tableta. Pošto sme jedna na dva dana, a nju je iskoristio juče, nije znao šta da radi. Verovatno još pomalo deluje ta od juče, ali da li će to biti dovoljno da istrči što bolje? Jeste ostvario polufinale, ali da li da se zaustavi na tome? Naravno da ne. Možda više nikada neće imati priliku da učestvuje na olimpijskim igrama. Dakle, novi lični rekord sada ili nikada. Veoma dobro za njega je to što nije postavio sebi finale za cilj koji mora da ostvari, nego lični rekord. Tako će znati da je dao sve od sebe, a ako uđe u finale – to će biti novi bonus kao iz bajke. Šta može da mu se desi? Nigde na internetu nije našao da je neko uzimao tablete dva dana zaredom, tako da je odluka bila samo njegova. Dakle, kocka. Moglo bi se reći da na kraju i nije mnogo razmišljao, samo je gurnuo u stranu, kao i do sada, te misli koje su ga kolebale. Popio je novu tabletu.
Sasvim drugačije zagrevanje nego ono pred četvrtfinale. Nije imao tremu, nije bilo nesigurnosti, niti panike. Samo svoj i nikad brži. 9.80, novi lični Gabrijelov rekord! Četvrti u drugoj polufinalnoj trci, ali to je manje bitno. Gledao je na velikom platnu konačni poredak. Osmi na tabeli, prvi iznad crte. Finale! Gabrijel je u finalu olimpijskih igara! Ne može ni da zamisli koliko su njegovi roditelji sada srećni! Trener je presrećan, kao i Gabrijel. Momak je definitivno uspeo. Počeo je da plače od sreće. Naći će se rame uz rame sa sedam najbržih ljudi na planeti! Da, on je jedan od najbržih. To tako nestvarno zvuči, a što je još nestvarnije, to će biti  za manje od tri sata. Potpuno nepripremljen za taj scenario. Svako oko na stadionu će da gleda tu trku, stotine miliona ljudi širom sveta će to da gleda, a on će da bude deo toga. U početku ga je obuzela blaga panika, ali kako se trka bližila, ona je nestajala. Gabrijel je bio isuviše ponosan na sebe i uživao u svakom trenutku. Nije ni pomišljao koji će da bude u finalu.

Kucnuo je čas. Na zagrevanje je izašlo osam najbržih ljudi na planeti. Blicevi su počeli da svetle na sve strane. Uzbuđenje na stazi, tribinama i kraj malih ekrana je na vrhuncu. Gabrijel je bio na stazi broj osam. Najbliži publici, ali kao da to nije primećivao. I dalje je bio u nekom zanosu i uživao u postignutom rezultatu. Kao da se pripremao za počasni krug, a kao takav bez opterećenja, samo sa nadahnutošću, mogao je da bude samo bolji za sebe. Nije bilo nervoznih takmičara i trka je uspela iz prvog pokušaja. Gabrijel je gledao samo ispred sebe i ogromnu snagu koju je osećao, pretvarao je u toliko brzo trčanje da je imao osećaj da su mu se noge odvojile od ostatka tela, ali naravno da nije bilo tako. Oku posmatrača je sve bilo veoma skladno. Kao da ga je neki vetar snažno gurao napred. Kada se trka završila, kamere su odmah opkolile momka sa Luksemburškom zastavom. Momka iz staze broj šest, Nou. Gabrijel je znao da neće pobediti, niti biti blizu, ali je sa nestrpljenjem čekao tih par sekundi kako bi na velikom ekranu video koliko je brzo trčao i da li je ponovo oborio lični rekord. Zadihan, teško je dolazio do daha, ali je bio zadovoljan. Takav je osećaj imao.
Lista je konačno izašla. Oči su mu lutale, nije pronalazio svoje ime. Tek posle dve ili tri sekunde uočio je kraj svog imena 9.70. Nije mogao da veruje! Nešto nije bilo u redu. Nije mogao toliko da istrči. Gledao je u druge ekrane. Isto su pokazivali. Trebalo mu je sigurno desetak sekundi da poveruje da je bio toliko brz, a kada je ponovo pogledao u glavni ekran, shvatio je da se pored njegovog imena nalazi bronzana medalja, odnosno da je treći na tabeli. Nakon tog saznanja mu nije bilo dobro. Počeo je teško da diše. Pogledao je ka tribini i delu gde se nalazi njegov rođak. Rođak je skakao od sreće. To je bio trenutak kada je Gabrijel shvatio da je on zaista osvojio bronzanu medalju. I dalje je gledao u svog trenera. Kada je malo došao sebi, shvatio je da je taj čovek oduvek nešto video u njemu i sad mu je toliko zahvalan što ga je bez njegovog znanja prijavio na kvalifikacije. Ceo stadion je oduševljen, iako nije oboren rekord. Neki novi momci su sad najbrži. Momak iz Namibije je bio glavni favorit, ali Noa, kome su predviđali četvrto ili peto mesto, je pobedio. Gabrijel nije bio ni u predviđanjima da će se naći u polufinalu i osvojio je bronzu. Ceo Vilc će da slavi Gabrijela, a ceo Luksemburg njih dvojicu. Kakav rezultat ove male države!
Gabrijel je bio u transu, toliko srećan, toliko ponosan. Nekoliko minuta je plakao od sreće. To što je bio dopingovan uopšte nije bilo važno. Verovatno su svi bili. Njegovo ime će biti večno upisano u arhivu olimpijskih igara, a jednog dana će verovatno dobiti statuu sa njegovim likom u rodnom Vilcu. Ima li šta lepše? Bronzana medalja sa nepunih dvadesetpet godina. Možda bude još sjajnija za četiri godine.
Nakon nekih pola sata, kada su njih trojica najbržih išli do podijuma i dodela medalja, srce je htelo da mu eksplodira. Na trenutak se uplašio da će mu srce stati, jer je popio drugu tabletu pre nego što je smeo, ali prepun stadion je vrlo brzo preusmerio njegovu pažnju. Sa osmehom je stao kraj najnižeg od tri postolja, ali neka. Neka je najniže, ipak je to iznad svih ostalih ljudi na svetu. Kada se popeo na postolje i kada mu je predsednik svetskog olimpijskog komiteta stavio medalju oko vrata, Gabrijel je pomišljao samo na svoje roditelje. Koliko su oni sada samo srećni. Njihov sin je treći najbrži na svetu, njihov sin je uspeo u životu! Ah, kakva nagrada. Gabrijel će večno da pamti svaki trenutak. Ostala dvojica dobili su medalje i počela je intonacija Luksemburške himne. Dok se zastava podizala, Gabrijel ju je gledao netremice sa ponosom. U notama himne je ponovo čuo onaj razgovor one dvojice iz parka koji pričaju o dopingu. Shvatio je da je tad čuo mnogo više. “Timo” je deo imena Timoti Leksing, njemu poznatiji kao Bipo. Njega su pominjali ta dvojica, da je između ostalog kockar i da je počeo da sportistima uvaljuje lažne doping tablete. Međutim, Gabrijel je sebe slagao, odnosno odbio je da tada čuje pravu istinu. Kao što mnogi ljudi odbijaju da čuju da svi moćnici i sve vlade sveta konstantno lažu. Sebe je ubedio da Timo nije Bipo. Tako je pomogao sebi da se ne rodi sumnja u tablete, odnosno u njegov fokus i mogućnosti. Da li su lažne tablete ili ne, sad je apsolutno nebitno. Tako fokusiran, gurnuo je istinu u stranu i uspeo u tome. Sada neka ispliva šta god treba, trka je završena i Gabrijel je treći.
Negde par sekundi pre kraja himne, čuo se pucanj koji je pogodio Gabrijela u donji deo stomaka. Dok je padao, čuo se drugi pucanj koji je pogodio predsednika svetskog olimpijskog komiteta u grudi koji je stajao pored Gabrijela. Istog momenta, taj predsednik se sručio na zemlju mrtav, a Gabrijel je teško disao, ležao i gledao reflektore stadiona, a potom u nebo. Sve mu je bilo tako čudno i ništa nije osećao na svom telu. Onaj glas koji je u parku rekao da neće omašiti uprkos Bipoovim tabletama, sada je u Gabrijelovoj glavi postao čovek koji ga je možda upucao. Poželeo je da vidi svoje roditelje, da ponovo vidi i pokuša da zagrli onog psa koji ga je onda jurio. Nebo mu se učinilo nikad lepšim. Hiljade zvezda je tamo gore, a on je jedna od zvezdi ove večeri, koja će pored bronzane medalje ostati upamćena i kao takmičar koji je slučajno ubijen te iste večeri na olimpijskim igrama.

KRAJ