PLITKO MORE 8

epizoda 8. (poslednja)

PALMA

Kada mi je telo odmorno, um je spreman na sve. I sve ću da uradim kako bih sebi pružio mir.

Nedelja je, 24. septembar, 15 minuta do 10 časova. Nakon doručka, ležim u krevetu u dnevnoj sobi. Radio radi od juče. Ne razmišljam o pesmama koje se vrte. Odmoran sam i pun snage, ali nisam prepušten tom osećaju. Razmišljam o belom plafonu u svom stanu. Uživam u toj pučini beline. Prelepo. Volim miris svog stana, pogotovo kada ga dobro izluftiram kao jutros. Pruža mi osećaj sigurnosti i ponosa. Telo mi se oseća snažnim. U grudima mi buja energija, koja samo čeka da je upotrebim. Situacija u kojoj se nalazim nije nimalo prijatna, ali se ovog jutra sjajno osećam. Moguće zbog odluke da ću sve svoje kamenje spoticanja da uskoro bacim u more, odnosno da više nema odlaganja bilo čega. Otkako sam ustao, niti jednom nisam ušao u aplikaciju vezanu za svoj hobi. Ipak, postoje mnogo bitnije stvari u životu, kao što je recimo unutrašnji mir.
Otvorio sam ormar sa stvarima. Nova košulja tirkizne boje, koju sam kupio za rođakovu svadbu, ukrala mi je pogled. Osetio sam blagu tugu i razočaranje što neće biti obučena danas. Ipak, moj duh danas ne može da klone. Ne dozvoljavam to. Obukao sam se za posao opuštenije nego inače, jer posle sastanka stanara idem da radim. Sve je u načinu na koji prihvatam dešavanja oko sebe. Situacija je takva i tu nema puno polemike, ni u mislima. Idem na posao, ne idem na svadbu. Kraj. Ugasio sam radio i izašao iz stana. Dok sam zaključavao vrata, kvaka je otpala. Podigao sam je i pokušao da vratim, ali nisam uspeo. Stan je bio zaključan i kvaku sam odložio pored vrata. Njome mogu da se otvore vrata, ali moram da je zamenim odmah sutra, jer je danas nedelja i ta radnja ne radi.

Stigao sam do hlada u dvorištu ispod jedinog drveta, gde su se povodom sastanka okupili stanari u krug. Samo sam klimnuo glavom u znak pozdrava. Naravno, Edenu, Kaneta i Palilu nisam ni pogledao dok sam klimao glavom. Svi su se tako poredali da je svako bio otprilike naspram svog stana. Levo od mene je bila Edena i osećao sam malu nelagodu zbog toga. Nasuprot nas su bili Kane i Palila. Iako smo Edena i ja stajali jedno pored drugog, nismo bili na istoj strani u ovom ratnom trouglu. Ukupno nas je bilo između 15 i 20. Severni Kardinal je baš tog trenutka počeo da peva. Kao da je označio početak Olimpijskih igara. Njegov cvrkut je bio opijajući. Mnogi su pričali nešto tiho, ja sam samo slušao to crvkutanje, tu pesmu. Ubrzo zatim, upravnik je otpočeo sastanak i za petnaestak minuta smo prošli sve stavke sem poslednje. Za pitanja uređenja dvorišta i ispred zgrade, fasade, kao i za promenu majstora, složio sam se sa većinom. To mi i ne igra neku bitnu ulogu da bih sad imao neke svoje ideje. Na red je došla poslednja stavka. Osetio sam blagu uznemirenost. Edena je, kao i ja, bila ćutljiva tokom celog dosadašnjeg dela sastanka. Kane i Palila su tu i tamo rekli koju reč. Ostali promenljivo. Uglavnom su svi bili raspoloženi, dok na red nije došla poslednja tačka. Upravnik je počeo da priča.

– Stigli smo i do poslednje tačke. Ne želim da imenujem izvor, ali je više ljudi primetilo čudne stvari neprijatne za kolektiv. Kao što znate, tiče se stanova 3, 4 i 6. Krpe, jaja, kaktus, sokovi i da ne nabrajam dalje. Verujem da svi ostali stanari ove zgrade ne žele da se to više ponovlja, jer ko zna šta bi bilo sledeće. Obraćam se stanarima pomenutih stanova. Želeo bih da čujem vaše mišljenje povodom neprijatnih događaja i da rešimo sukob, kakav god da je.

Iako jedan od pomenutih, nisam osećao neprijatnost koliku sam mislio da ću osećati. Tek onako pomalo, da zagolica. Stajao sam čvrsto, ali nisam osetio potrebu da prvi progovorim. I Edena je ćutala. Kane je prvi progovorio.

– Upravniče, to pitanje se odnosi samo na stan broj 4. Pitajte dotičnu osobu, jer je ona sve to započela.

Kanetov glas mi je i dalje netrpeljiv, ali sam osetio ovoga puta i sažaljenje. Kao da sam se osećao moćnije od njega dok je “upirao prstom” u mene. Nijednog trenutka nisam pomislio da mu uzvratim, recimo pitanjem “A zašto da mene pita upravnik? I kako sam to sve ja započeo?”. Verujem da bih samo time ušao u dugu i slepu ulicu svaljivanja krivice i prebacivanja odgovornosti. Samo sam odgovorio, naizmenično gledajući u Kanetove i upravnikove oči.

– Nema problema. Što se tiče pomenutih stvari, odgovoriću Vam. Ukoliko nekome smeta nešto ili misli da je to remećenje javnog reda i mira, zna broj policije, pa nek’ zove.

Zastao sam na sekundu u kojoj niko nije ništa odgovorio. Potom sam dodao.

– To bi bilo to od mene. Odoh na posao.

Ponovo, niko na sekundu nije odgovorio, a ja sam se lagano i sigurno udaljavao. Potom su se čuli glasovi, ali niti sam se trudio da čujem šta pričaju, niti me je bilo briga. Kako sam izašao iz dvorišta zgrade, osećao sam se sve lepše i nadahnutije. Život je jedan, a ja sam jedan njegov solidan deo trošio na Edenu, Kaneta i Palilu. Sasvim obične i nebitne ljude. Njihove mane mi smetaju, ali da provedem svoj život razmišljajući o tome i smišljajući osvetu? Ne! Nek’ putuju svojim putem.
Malo sam prošetao ulicama Kapoleija i odlučio da odem koji minut ranije na posao. Tačnije, bilo je pola sata do podneva i stajao sam na semaforu preko puta restorana u kojem radim. Ruke su mi bile spuštene, što inače nije slučaj. Telefon je bio u torbici, tirkizna kutijica isto. Stajao sam i gledao u natpis na restoranu “Kap mora”. Veoma poletan dan za sada. I dalje sam se osećao snažno i nadahnuto. Kao da me dugo, dugo nosi jedan predivan talas i ja uživam zatvorenih očiju. Baš me briga da li će me izbaciti na peščanu obalu ili tresnuti o stenu. Takav osećaj.
Automobili su se zaustavili, upalilo se zeleno svetlo za pešake. Nisam krenuo odmah, nego nakon par sekundi. Taj pešački prelaz nije osetio đon mojih papuča tog dana. Nisam ga prešao, već sam skrenuo levo i otišao na plažu. Znam da moje odluke nisu baš moje u poslednje vreme. Ni ova nije bila, ali sam u posledicama ove uživao. Ta spontanost, taj zanos da budem nesvestan u trenutku odluke. To je umetnost života. To je droga koju želim. Previše gledam da se stvari u životu moraju da dese, da moraju da se odrade. Ništa se ne mora. Posledice? Biće ih uvek ili ih neće biti, nebitno. Pokloniti sebi život u kojem uživaš u svakom trenutku, to je poenta. To želim. To mogu. To i radim.
Stigao sam na plažu. Bilo je poprilično kupača. U vazduhu se osećao kraj suvog perioda godine, odnosno kraj leta, ali ne i u pesku. Morao sam brže da hodam kako bi me manje pekla ta vrela zrnca. Preda mnom je slobodno popodne da radim šta god poželim. I to ne samo popodne, nego život. Stao sam u hlad i digao pogled ka granama i lišću palmi. Tako su se lepo viorile, tako su lepo igrale svoj šarmantni ples ispred plave beskrajne pozadine zvane nebo. Duša mi se lečila u tom posmatranju. Znam da ima još nerešenih pitanja u mojoj glavi, ali i ona će se rešiti uskoro. Podne je prošlo za par minuta. Prijao mi je osećaj biti ovde, a ne na poslu. Pozvao sam majku i rekao joj da ću ipak da idem na svadbu i da se nalazimo u prvobitno dogovoreno vreme. Bilo joj je baš drago. Pre nego što sam otišao do stana, još jednom sam prošetao plažom i uživao u svemu što nudi, čak sam malo pokvasio i noge. Video sam da Kaimana radi, te sam mu mahnuo, ali ga nisam dugo zagledao. I on je mahnuo meni. Kada sam se udaljio od plaže, izvadio sam telefon da vidim koliko je sati. Bilo je par minuta do jedan. Imao sam četiri propuštena poziva. Sva četiri od strane menadžera. I da mi je bilo uključeno zvono, verovatno se ne bih javio. Nisam osećao nikakvu krivicu. Veličanstveno.
Krenuo sam ka stanu. Ponovo sam video preko puta, u redu za onu prodavnicu brze hrane, nekog krupnog lika nalik na onog što je bio umešan u otmicu, ali sam ovoga puta osetio samo golicanje. Čak sam se blago nasmejao svom strahu iz minule prošlosti. Da li bi stvarno bilo tako da se taj lik sada stvori ovde pored mene? Ne znam, a i ne pitam se puno. Baš me briga. Već sam neko vreme na suncu i lagano sam ubrzao korak ka stanu. Prošao sam pored jednog kafića i začuli su se odnekud poznati glasovi. Skrenuo sam pogled da vidim ko je to. Za stolom su sedeli Kane i Palila i jedna žena, koja mi je bila okrenuta leđima. Kako sam hodao, njeno lice se sve više naziralo. Bila je to Edena. Kane, Palila i Edena na piću? Oni pričaju? I sigurno nisu u sukobu. Da li je to nešto novo nakon sastanka koji sam napustio pre kraja ili to odavno traje? Dakle, njihovi životi su verovatno potpuno drugačiji od onoga kako sam ih zamišljao iz svog ugla. Život definitivno nije onakav kakav mislim da jeste. Nakon par trenutaka sam se nasmejao. Zar je važno?
Prošao sam dvorištem zgrade. Nije bilo nikoga. Logično, jer je toliko toplo. Nije se čuo ni Severni Kardinal. Slagao bih ako bih rekao da ni na trenutak nisam pomislio da ću da pronađem neko obaveštenje ispred svog stana. Nije ga bilo. Neka. Verujem da su sada stvari jasnije i kako drugi da postupaju sa mnom. Otpalim delom kvake sam otvorio vrata nakon otključavanja i uneo taj deo u predsoblje. Upalio sam klimu da se rashladim i otvorio ormar da bih ugledao tirkiznu košulju. Obradovalo me je što ću ipak da je obučem i uživao sam u tom saznanju. Nakon ručka koji sam sám pripremio i pojeo, prilegao sam da se odmorim pre spremanja za rođakovu svadbu. Bura je sve manja u moru mojih misli i mogao sam sebi da dam oduška da posmatram svoje magnete na telefonu. Pomalo su se neki pomerali, a na jednom sam uhvatio da se povremeno pali crveni signal. Verovatno se nešto prisloni uz njega, pa se udalji. Razmišljam da to onda moguće nije baš metal, ili ako jeste onda je baš krupan, dok pesak sa dna stoji između toga i mog magneta i, usled strujanja vode, signal biva čas zelen, čas crven. Ne mogu reći da to nije izazvalo kod mene radoznalost i želju da što pre otkrijem šta je to. Pomalo sam se i nervirao, jer je na svakih nekoliko trenutaka stizalo obaveštenje na telefonu da se nešto “upecalo”. Postajalo je iritantno. Pomislio sam da skoknem do plaže i vidim šta je to, ali sam odustao. Oduzelo bi mi vremena i pitanje je da li bih stigao na svadbu, a i sebi sam rekao da mi je danas sticanje unutrašnjeg mira prioritet u odnosu na hobi. On može da sačeka.

Spremio sam se. Tirkizna košulja sa krem pantalonama. Bilo je nekoliko minuta posle 16 časova. Stajao sam u kupatilu i ogledao se u ogledalu iznad vodokotlića. Nisam otvarao vrata odrmarića, da ne bih ponovo ugledao svoj dupli odraz. Sledeće godine punim trideset godina. Moj lik u ogledalu nije mi izazvao nikakvo burno saznanje, niti takvu reakciju. Kao da sam vrlo dobro znao u koga gledam. U sebe, takvog kakav jesam, sa jasnom težnjom da se unapredim. Da poboljšam trenutnu verziju sebe i olakšam sebi dalje putovanje kroz život. Obuo sam krem platnene cipele i izašao iz stana. Otpalom spoljnom kvakom sam nekako pomogao zatvaranje i zaključavanje stana. Potom sam je stavio u torbicu pored tirkizne kutijice. Čisto da se ne bih uveče neprijatno iznenadio ako spoljne kvake ne bi bilo pored ulaznih vrata. Torbica je puna i pomalo teška, ali sam siguran da će biti lakša do kraja dana.
Odeća je lepršala na meni i bilo mi je toliko prijatno, da sam se osećao još bolje. Jedino me je nerviralo što, kad god bih pogledao koliko je sati na telefonu, iskakalo bi mi i dalje ono obaveštenje o magnetima. Povremeno sam ulazio u aplikaciju da proverim da li se nešto uhvatilo za neki drugi magnet, ali nije. To je počelo da me mnogo nervira. Dok sam čekao majku u blizini restorana za svadbu, palo mi je na pamet da isključim intenet na telefonu, čime bi obaveštenja prestala da me dalje iritiraju. Nisam to uradio, jer ne bih primetio ako bi mi neko poslao poruku ili me zvao preko neke od aplikacija. Tu sam prvenstveno mislio na situaciju da mi se nekim čudom javi Leiko. U meni i dalje tinja taj žar i ne želim da ga ugasim.
Stigla je majka i zagrlio sam je. Tako je predivno zagrliti osobu koju voliš najviše na svetu. Jednu od dve osobe koje su me naučile svemu. Osoba kojoj sam beskrajno zahvalan i koju bezuslovno volim. Ušli smo u restoran, pozdravili rođake, mladence i druge poznanike. Obuzeo me je malo čudan osećaj. U početku sam se osećao tako nesigurno. Valjda je uvek tako kada se poremeti čovekov komfor svakodnevnice, kada se izlazi iz te uljuljkane kolotečine. Kako je vreme prolazilo, ponovo sam se osećao sve lepše. Seli smo za sto sa još par rođaka. Povremeno sam pričao sa njima, ali sam ih najviše posmatrao. Ređe ih viđam, pa sam lakše primetio kako stare. Kako im svaka raskrsnica u njihovim životima ostavlja novu boru, novi trag na licu. Jednog dana, biće im toliko išarano lice, da će jedino imati obrise onog lica koje pamtim. Jednog dana ću i ja da budem tako izboran i život će se približiti kraju. To na mene utiče dodatno da se bolje ophodim prema sebi.
Venčanje je obavljeno u dvorištu restorana. Bele stolice, svuda okolo cveće, kod mnogih oči pune suza, pa i kod mene. Veoma dirljivo. Pravo nadahnuće za svačiji um. Poželeo sam Leiko pored sebe, ali to je sve. Mogao sam samo da poželim. Od nje i dalje ni traga ni glasa.
Vratili smo se u salu restorana. Jako retko popijem alkoholno piće. Specijalna je prilika i poželeo sam čašu crnog vina. To sam i naručio. Taj osećaj, kako nakon nekog vremena taj sok struji mojim ustima i grlom, toliko mi je prijao. Ubrzo je izmamio osmeh na licu. Uživao sam. Retko sam ustajao da igram, više sam se prepustio užitku posmatranja. Povremeno bih izašao napolje da malo udahnem svežeg vazduha, iako su unutra dobro radile ventilacija i klima. U tom jednom izlasku napolje, prošao sam pored onih belih stolica i oltara. Nije bilo nikoga. Već je pao mrak. Bilo je oko devet sati. Dvorište tako prazno, a tako puno mojih lepih misli i osećanja. Stao sam kraj ograde i gledao more u daljini, jer je restoran bio blizu jedne plaže. Kad bi muzika utihnula, povremeno bi se čuli talasi, a na nebu je bilo bezbroj zvezda i jedan oblačak. Na pedesetak jardi ulevo se nalazio neki mali tropski bar. Odatle se nije čula muzika. Ili ju je muzika iz rostarana nadjačala ili je muzika u baru bila veoma tiha. Bilo je svega par gostiju. Za jednim stolom su sedeli muškarac i žena. Nisam mogao da vidim njegovo lice, a njeno mi je bilo poznato. Malo bolje sam se zagledao i shvatio da je to Alani. Čudno, pomislih u sebi. Pa, dobro. Već je prošlo neko vreme otkako je Havika umro, a možda je i saznala za njegovu prošlost – da je Hiloin otac. Ko zna. Nisam se puno opterećivao time što ona sedi za stolom sa tamo nekim muškarcem. Malo sam skretao svoj pogled ka moru, ali bih ga posle nekoliko trenutaka ponovo vratio na restoran i taj sto gde sedi Alani. Muškarac je na trenutak okrenuo glavu u pravcu mora i mogao sam da mu vidim pola lica. To je bio Kaimana!

Sav raskoš mojih predivnih misli i osećanja je bio u sekundi raskomadan. Koliko god bio odlučan u nameri da ne utiču na mene tako neka saznanja, ovom saznanju nisam mogao da se oduprem. Kaimana i Alani se viđaju? On ipak nije onaj za koga se predstavlja, kao što sam ponekad i pomišljao. Na silu sam smirio svoj doživljaj zbog onoga što sam video, tešeći se da mi je olakšano breme papira u tirkiznoj kutijici. Tačnije, sad verujem da on zna da nije Hiloin otac. Verovatno oboje znaju, jer se viđaju. Možda mu je ona to i rekla, pa su se nekako povezali. Možda se i ne viđaju ovako, nego mu je ona saopštila istinu. Samim tim je meni olakšano. Da li mi je lagao kada sam ga nazvao i pitao poznaje li Haviku? Sad je to definitivno moguće. Shvatam da sam ponovo dozvolio svojim lošim mislima i scenarijima da me uvuku u vrtlog. I to prekidam to, jer sam jači od toga. Ovde sam, kod rođaka na svadbi, i ne dam tamo nekim ljudima da me ometaju, iako posedujem nešto što itekako ima veze sa njihovim životima.
Vratio sam se u salu i seo za poluprazan sto sa rođacima, jer su neki igrali i veselili se, a neki su i dalje sedeli. Malo sam pričao sa njima i to me je smirilo. Verovatno je tu imala udela i čaša crnog vina koju sam do kraja ispio. Čak sam ustao, igrao i veselio se nekih dvadesetak minuta. Potom sam seo da odmorim. Izvadio sam telefon iz torbice da vidim koliko je sati. Bilo je nekoliko minuta do pola deset. Obaveštenje iz aplikacije se i dalje pojavljivalo i to bi me nakratko iznerviralo. Telefon je počeo da vibrira, ponovo me je zvao menadžer restorana u kojem radim. Samo sam isključio vibraciju i stavio telefon na sto. Gledao sam u poziv i nisam se javljao. Kakav sam iznenadni naboj moći osetio. Bilo je sjajno! Prepustio sam se tom osećaju i uživao u tome što imam moć nad svojim pretpostavljenim. Da li sam mu se svetio za ono što mi juče nije hteo da pomogne nekako u vezi sa izlaskom ranije sa posla, ne znam, ali je bio prokleto dobar osećaj.

Prolazio je jedan od konobara i dao sam mu znak da mi natoči još vina u čašu. Sa ekrana telefona sam sklonio obaveštenje o propuštenom pozivu, kao i ono vezano za magnete. Popio sam gutljaj i posmatrao ljude kako igraju i vesele se. Krenula je laganija pesma i mnogi su počeli da plešu. Ponovo sam poželeo Leiko kraj sebe. Posebno sam posmatrao jedan mlađi, meni nepoznat, par kako skladno pleše i kako uživaju u tom plesu. Bila je prava milina gledati ih. Kretali su se kao talasi mora na podijumu. Onda su zamakli za jedan veći stub koji se nalazio blizu sredine podijuma. Pogledao sam sa druge strane i samo čekao trenutak kada će se njih dvoje ponovo da pojave u mom vidokrugu. Međutim, izgleda da su svoj ples nastavili u mestu, iza stuba. Taman kada sam to pomislio, muški lakat je počeo da se pojavljuje iza stuba. Evo ih, nastavili su. Pomislih. Ipak, to je bio neki čovek srednjih godina i igrao je sam sa sobom, ali nisam osetio razočarenje što ne vidim mladi par. Čovek je i sam igrao skladno. Prijatno me je iznenadilo koliko je uživao u svojoj igri.
Pogledao sam na telefon. Ponovo mi je iskočilo obaveštenje za magnete. Sklonio sam obaveštenje sa ekrana, stavio telefon u torbicu, a torbicu na rame. Popio sam još dva gutljaja vina i ponovo izašao na vazduh u dvorište. Opet sam stao uz ogradu. Konobar Kaimana i Alani su i dalje sedeli za stolom u onom baru. Izvadio sam telefon i pozvao konobara.

– E, Makani. Pozdrav. Šta se radi?
– Pozdrav. Evo na nekom slavlju sam. Šta radiš? Imaš li vremena da se nađemo i popričamo nakratko?
– Evo me napolju, obavljam nešto. Može. Kada si mislio da se nađemo?
– Može li za dvadeset minuta na onom novom šetalištu?
– Može.

“Obavljam nešto”, u sebi razmišljam zašto nije rekao “obavljam nešto važno”? Ko zna ko je on uopšte. Dok sam stavljao telefon u torbicu, još jednom sam bacio pogled ka njihovom stolu. Prilazila je jedna žena. Malo bolje sam se zagledao. To je bila Kahlia, konobarova žena. Molim? Otkud sad ona tu? Šta se tu dešava? Ne mogu. Nemam više strpljenja za postavljanje toliko pitanja sebi. Samo želim da se završi. Nosim konobaru tirkiznu kutijicu i moram da se oslobodim tog bremena.
Već je prošlo deset, skoro pola jedanaest. Dovoljno dugo sam ostao na svadbi. Malo me je opilo vino, ali sam svega svestan i dobro se kontrolišem. Pozdravio sam se sa majkom i pitao da je otpratim kući. Rekla je da ne treba, da će prošetati sa rođacima i da ne brinem. Pozdravio sam se i sa mladencima uz snažan zagrljaj. Hodao sam pomalo ubrzanim korakom do plaže i novog šetališta. Da li su moji koraci bili brži zbog sve hladnijih noći ili zbog želje da se oslobodim kutijice, ne znam.
Stigao sam do šetališta pre konobara. Stajao sam i gledao u ono belo kamenje poredano pored ivice. Ono je tu nekoliko dana, kao i moje teskobne misli, koje su malo duže kod mene. Nekoliko nedelja. Niko drugi se nije šetao, niti je bilo ikoga na plaži. U daljini, čak ni u baru gde radi konobar, nije bilo nikoga i taj njegov kolega je zatvarao. Pa da, prošlo je jedanaest i već su počeli ranije da zatvaraju, jer je sve manje gostiju. Bilo je poprilično mračno, jedino svetlo je dopiralo sa obale od tog tropskog bara i od svetiljki sa šetališta iza plaže. Osećaji su mi bili pomešani. Osećao sam se donekle opušteno, ali i nesigurno. Začulo se škripanje drvenih daski. Okrenuo sam se. Konobar mi se približavao sa blagim osmehom na licu. Saznanje da je blizu mene me je preseklo i sve sam više osećao nelagodu kako mi se približavao. Ustvari, to bih pre nazvao tremom, jer je trebalo da sa njim pričam o neprijatnom saznanju. U trenutku me je popustilo i vino. Konobar je u desnoj ruci imao flašu vina, a u levoj dve plastične čaše. Potom mi se obratio.

– Odgovor je pozitivan, je li tako?

Bio sam totalno zbunjen, ali sam onda shvatio da me pita za moj odgovor na njegovu ponudu da budem menadžer u kafiću koji će uskoro da otvori. Kako je mogao to da zaključiti iz onog našeg razgovora telefonom malopre? Bio sam krajnje ozbiljan i neutralan. Verujem da je samo nagađao. Uostalom, tim pitanjem mi je samo pomogao da dam potvrdan odgovor, iako se rodila sumnja da je već nekako saznao da danas nisam otišao na posao. Prekinuo sam svoje razmišljanje.

– Pa, jeste. Pristajem.
– Eto! Bravo! Da nazdravimo.

Nisam rekao ništa protiv, tako da sam se ustvari složio sa njim. Seli smo ponovo na ivicu šetališta, da nam noge vise tik iznad vode. On levo ka pučini, ja desno ka plaži. Nazdravili smo. Nisam ga puno gledao u oči, jer sam imao u torbici kod sebe taj papir koji će mu sigurno da pokvari veče. No, šta da se radi. Danas sam konačno počeo da radim stvari koje samo meni prijaju i želim da sebi olakšam san.

– Nije bila teška odluka?
– Onako. Razmišljao sam, ali i nije bila teška. Pored toga što mi je potrebna promena, lepa je prilika i hvala ti na tome. Želim da je iskoristim.
– Nema na čemu. Drago mi je.

Razmišljao sam u sebi, ako ga smatram lažovom, zašto sam ćutao i potom potvrdio da prihvatam njegovu ponudu? Da li je ovo jedna od onih odluka koje “nisu” moje? Svakako nisam uživao u njoj. Možda zato što sam danas iznenada napustio posao u restoranu. Uostalom, u svakom trenutku mogu da mu javim da sam se predomislio, tako da sam se samo prilagodio trenutnoj situaciji.

– Šta ima? Na kakvom si to slavlju bio?
– Na rođakovom venčanju.
– Lepo, lepo.
– Šta si ti radio?
– Malo sam prošetao sa ženom i onda je ona otišla kući, a ja došao ovde.

Dakle, opet me je slagao. Zastao sam i bio zbunjen. Možda me i nije slagao, nego samo nije ulazio u detalje, ali sam shvatio da njihovo nalaženje sa Alani verovatno nema veze sa tim što on nije Hiloin otac. Logično. Sumnjam da bi bila takva atmosfera da ima veze sa tim.

– Jesi li dobro?
– Uh. Jesam. Jesam.
– Nešto si zablokirao. Sigurno je sve u redu?
– Jeste. Jeste. Ma, malo me je opilo vino na svadbi, još sad i koji gutljaj ovog. Sve je u redu.

Ako sve više sumnjam u konobara, da nije ono što mislim da jeste, onda će mi biti lakše da se oslobodim papira iz tirkizne kutijice, zar ne? Zapravo, to što me laže čini da postaje manje bitan u mojim očima, što je u poslednje vreme slučaj i u praksi. Zašto se onda i dalje preznojavam kada pomislim na ono što treba da mu kažem? Uh, ipak nije lako.

– Najteže je staviti na vagu ono što je moralno protiv svog mira. Šta misliš o tome?
– Kako to misliš, Makani? Hoćeš li da kažeš da, kada se čovek nađe u neprijatnoj situaciji, mora da bira da li će da nanese štetu sebi ili drugima?
– Pa, da. Tako nekako.
– Veoma nezgodno. Recimo, žena i ja smo pre nekih sat i po šetali i prisustvovali smo jednoj sceni. Jedan čovek je žurio da stigne i uđe u autobus. Prošao je pored jedne žene kojoj je nešto ispalo iz korpe i ona to nije primetila, ali on jeste. Usporio je i doviknuo joj da joj je nešto ispalo. Međutim, ona to nije čula. Onda se zaustavio i vratio, podigao to i vratio joj. Iz daljine nismo videli šta, ali je sigurno nešto što joj znači, čim je on to uradio. No, zakasnio je na autobus. Bio je baš razočaran i pomalo besan. E, sad, da li je vredelo pomaganje nepoznatoj ženi, moramo njega da pitamo. Nećemo nikada to saznati. Ako je veoma važno to kuda je žurio i  zakasnio, onda se nije morao da vrati i sigurno ne bi bilo moralno, ali bi, verujem, mirnije spavao. Opet, ako nije bilo toliko važno, u šta sumnjam po njegovoj reakciji, onda će mirnije da spava, jer je moralno postupio. Veoma delikatna situacija. Ne znam šta da ti kažem
– Znam. Shvatam šta si pokušao da mi kažeš. Pomogao si mi.
– Pa, da. Nego, da mi nazdravimo još jednom.
– Može.
– Baš je lepo veče.

Kucnuli smo se i, dok sam ispijao gutljaj vina, shvatio sam da me je konobar ponovo slagao. Siguran sam da pre sat i po nije bio u šetnji, nego sedeo za stolom sa Alani. Ne znam je li Kahlia tada bila sa njima.

– Pre izvesnog vremena, tamo početkom leta, pronašao sam lančić u moru. Ako se sećaš, pozvao sam da te upitam da li znaš kako je preminuo moj školski drug.
– Mislim da se sećam.
– Ispostavilo se da je to njegov lančić. Nisam ga odmah odneo u policiju i postajalo mi je sve teže i teže da se odlučim šta da uradim sa njim. Potom sam imao i razgovor sa policijom. Nakon toga sam odlučio da je gotovo nemoguće da im ga odnesem naknadno, ali ni da ga odnesem njegovoj supruzi ili prodam. Mislim, ona ima najviše prava na njega i možda bi bilo najbolje da ona ima lančić, ali bi ona mogla da kaže policiji i mogao bih biti u problemu.

Namerno mu nisam rekao da me je nedavno zvala i rekla da policija želi ponovo da otvori istragu, jer ako konobar ima neke veze sa tim, onda je bolje da ne zna za moguću istragu. Ne želim da se sada bavim time ima li neke veze sa tim ili ne, samo želim da se oslobodim lančića. Zato sam mu verovatno i rekao ovo iznenada. Dobro, možda je i vino tu pomoglo.
– Smiri se.

Konobar mi reče, a potom me potapša po ramenu.

– Je li kod tebe sada taj lančić?
– Jeste.

Možda sam napravio grešku. Nije trebalo da mu kažem da je kod mene sada, ali šta sad.

– Daj mi ga.

Plašljivo sam izvadio tirkiznu kutijicu iz torbice, a potom lančić iz nje. Ruke su mi se tresle sve jače. Pogled mi je bio fiksiran za onaj papirić, zbog čega sam prestao da se nerviram i preterano razmišljam o lančiću.

– Izvoli.

Konobar ni na sekundu nije pogledao lančić, nego je zamahnuo da bi ga bacio. Samo sam čekao kada ću čuti da je upao u more. Međutim, nije. Vratio mi je lančić i rekao.

– Sve vreme je pred tobom bio odgovor.
– Sigurno?
– Da.

Ustao sam, zamahnuo što sam više mogao i bacio lančić na stranu ka pučini. Kakvo sam prokleto olakšanje osetio! Sjajno! Tako jednostavno, a bilo je tako teško. Ne vredi da trošim reči, kada ne mogu do kraja da opišem to olakšanje. Zar mi je za to bila potrebna pomoć nekoga? Pih… Koliko sam samo nesiguran.

– Ako se mnogo dvoumiš, samo sebe stavi na prvo mesto. Je li ti sada lakše?
– Jeste. Mnogo.
– Sedi i uživaj.

Seo sam i proverio da li sam zatvorio kutijicu. Jesam. Vratio sam je u torbicu. Laknulo mi je. Popio sam gutljaj vina i dodatno se smirio. Osećao sam se mnogo lepše. Nijedan od nas dvojice nije ništa izgovarao sigurno petnaestak sekundi. Ostalo mi je samo da mu kažem za drugu polovinu svog bremena. Onu težu. Počeo sam da se preznojavam. Olakšanje zbog lančića nije dugo trajalo. Izvadio sam telefon iz torbice i pogledao koliko je sati. Bilo je par minuta posle pola dvanaest. Naravno, ponovo je stajalo ono obaveštenje i primetio sam da je i konobar pogledao ka mom telefonu. Nije mu bilo teško da pogleda, jer je šetalište i dalje neosvetljeno, pa je bilo lako uočljivo. Nije ništa rekao. Sklonio sam obaveštenje sa ekrana i vratio ga u torbicu.

– Lepo je ovde na vodi, ustvari, bilo gde na vodi.

“Dobro je”, razmišljam u sebi, počeo je konobar da priča nešto i time malo odložio ono što mu moram da mu kažem.

– Jeste.
– Imam prijatelja na Maui ostrvu. On mnogo voli da peca i samo priča o vodi. Živeo je u centralnom delu ostrva i stalno mi se žalio kako mu sve više smeta to što mu je kuća na nekih pola sata biciklom od obale i što dosta vremena i energije izgubi na to putovanje…

“Nije dobro”, ponovo će indirektno da mi nabaci nešto, odnosno, da mi ispriča o nekom čoveku, a da se to ustvari odnosi na mene. Uh, što to ne volim! Nervoza je počela da struji kroz telo. Jedva čekam da mu kažem da on nije Hiloin otac, završim sa tim i odem kući.

– Onda se preselio na brod. Dao je otkaz na starom poslu i pronašao da radi neki novi da putem interneta, odnosno, sa broda. I, šta se desilo? Ispunio je san, odnosno, više nije morao da troši vreme i snagu na put do svog hobija, sve mu je bilo tu, ali mu se vremenom sve smučilo. Bio je na poslu, a hobi i kuća su mu bili tu. Sve mu se izmešalo i vrlo brzo je počeo da se oseća zarobljenim radeći svoj hobi. Nije imao gde da pobegne. Zato je bilo važno da hobi ostane na jednom, a posao na drugom mestu.
– Da li se vratio da živi u kući?
– Jeste, naravno. I onda je sa osmehom vozio svoj bicikl i odlazio da peca.

Osetio sam da je tu završio svoju mini igru, odnosno, priču. To sam osetio po svojoj sve većoj nervozi u mislima i telu. Znao sam da je kucnuo čas da mu izustim ono što me je najviše mučilo u poslednje vreme. Koja razlika u mom razmišljanju i mom delovanju, sve to što sam radio do večeri i nakon toga. Kao da su u meni dva čoveka. Umor? Alkohol? Teške odluke? Sve u svemu, bio sam do pre nekih sat vremena hladnokrvan i odlučan, a sada zbunjen, nesiguran i pomalo uspaničen. Ne mogu da podnesem činjenicu da nisam onaj čovek od danas. Sad se i sa tim saznanjem suočavam. Kako volim da sebi nametnem dodatne probleme ili da jedan problem zamenim drugim, obično većim.
Ustao sam. Ruke mi se tresu, zbunjeno krećem da idem u krug nekoliko koraka iza konobara.

– Šta ti je?
– Ništa, malo da protegnem noge.

Odgovaram mu sa par sekundi zakašnjenja.

– Hajde, dodaj mi taj jedan beli kamen. Da ga bacim u vodu i idem za dva minuta. Kasno je.

Pokazivao mi je ka onom kamenju kojim su se igrala deca, valjda. Uzeo sam ga i dodao mu. Kratko ga je gledao i onda bacio. Moje vreme se skratilo. Moram da mu kažem ubrzo.

– Kao klinac sam voleo da bacam kamenje u vodu.

Nisam ništa odgovorio. Verovatno je to što mi je rekao samo prošlo kroz mene. Potom sam gledao u to kamenje i poželeo da uradim isto što i on, ali sam odustao. Neću da ga kopiram. Sve je manje vremena. Koliko je teško izustiti jednu rečenicu? Stajao sam na korak iza njega. Pomislio sam na moć koju imam u odnosu na njega, obzirom da stojim, a on sedi. No, to nije bila moć koju sam jutros osećao, nakon sastanka stanara i posle tokom dana. Nekako je bilo pomešano – samo razmišljanje o moći, dok mi telom struji bes na samog sebe, jer ne mogu samo da kažem konobaru šta je na papiru.
I dalje se tresem, ali iz torbice vadim tirkiznu kutijicu. Iz nje vadim to parče papira koje će da promeni život konobaru. U desnoj ruci je kutijica, a u levoj papir. On se ne okreće. Ako se uskoro okrene, samo ću mu dati papir i time poštedeti sebe izgovaranja toliko neprijatne rečenice. Da, tako je! Samo ću da mu dam papir i potom odgovaram na pitanja koja me upita. Tako je lakše. Pravim lagani korak i naginjem se ka njemu, svoju levu ruku, u kojoj je papir, lagano i nesigurno približavam njegovoj desnoj ruci. Počinjem da se tresem više nego ikada. On se i dalje ne okreće. Zaustavljam ruku na nekoliko inča od njega. Iznenada mi na pamet pada ideja koja me malo smiruje. Gledam kutijicu u svojoj desnoj ruci i zbog manjka svetlosti samo nazirem kakve ima šare. Šare mojih teskobnih misli. Samo treba da je, kao konobar onaj kamen, bacim u more. Neka to bude proba za davanje papira ili rečenicu “Našao sam papir koji kaže da ti nisi Hiloin otac.” Shvatam da ponovo ne znam kako da mu to saopštim, jer, eto, sada imam dva scenarija. Ispred mene su se ponovo našla dva puta, kao onda kada se na pumpi nisam mogao da odlučim u koji od dva reda da stanem. Mrzim sebe! Poredim bacanje kutijice u more sa saopštavanjem bitne informacije konobaru i shvatam da sam upravljam osećanjima, a ne ona mnome, odnosno, upravljam kako ću da reagujem na njih. Sada ću da uradim probu sa kutijom u moru, pa da mu onda kažem ili predam papir. Uh…

Nakon što je bio zagledan, lagano pomera glavu. Možda će se okrenuti. Paničim! Zažmurio sam i snažno zamahnuo, a potom vratio ruku u prethodni položaj ispred sebe. Uspravio sam se. Nisam bacio kutijicu nego sam nastavio da je gledam. Ovoga puta, šare su se nazirale i nagnuo sam je ka izvoru svetlosti sa obale. Šare su bile drugačije. Sad je tu bilo i neke tečnosti boje nalik crvenoj. To je bila krv sa konobarove glave, koja je počela da se lagano sliva niz moju desnu šaku. Hladnim hodnicima moje odsutnosti je počelo da odzvanja “Baam” i to da sam ga udario u glavu mermernom kutijicom. Telo se sručilo na daske šetališta, a nakon toga je upalo u more. Potom je potonulo.
Ja sam i dalje gledao u, sad već, crveno – tirkiznu kutijicu. Duboko stopljen sa crvenim šarama krvi koje su se razlivale i dalje po kutijici i mojoj ruci, više nisam osećao paniku, niti onu teskobu. Tek pomalo. Do mene nije dopiralo šta sam to uradio konobaru ili barem nisam dozvoljavao da dopre. Nakon nekoliko trenutaka, sagnuo sam se i ispružio koliko sam mogao. Potopio sam ruku zajedno sa kutijicom u more i vrteo u krug, pa levo-desno. Potom sam izvadio ruku i kutijicu. Više nije bilo krvi. Ustao sam. Snažno sam zamahnuo i bacio kutijicu što sam dalje mogao ka pučini. Nikada nisam ništa toliko daleko bacio. Jedva da sam u daljini čuo “pljus”. Nogom sam u more šutnuo čaše i flašu. Potom sam krenuo ka obali. Nije bilo nikoga u blizini. Nakon desetak koraka, shvatio sam da je papir o Hiloinom poreklu i dalje u mojoj levoj ruci. Sagnuo sam se i ruku zajedno sa papirom pokvasio u moru. Onda sam ga bacio ka pučini, isto što sam jače mogao.
Nastavio sam da hodam ka obali. Daske su škripale pod mojim nogama, a ja skoro da sam uživao u tom zvuku. Moj, i dalje pomalo odsutni, pogled je zastao na omiljenoj palmi. Poželeo sam da nakratko sednem ispod nje, ali sam pre toga otišao malo dalje, do polovine plaže po ležaljku. Uzeo sam dve, jer je lakše nositi dve nego jednu zbog ravnoteže. Ko zna zbog čega sam, ustvari, dve poneo. Nisam mnogo razmišljao.
Postavio sam ležaljke pod omiljenu palmu i seo na onu desnu. Izvadio sam telefon. Više nije bilo obaveštenja o magnetima. Minut ili dva sam toliko uživao u ekranu i tačkicama svojih magneta. Bez bilo kakvih loših misli i griže savesti. Kakva harmonija! Već sam toliko visoko podigao bedeme oko tog beskrajnog prostranstva, tog sveta koji se nalazi u ovom moru ispred mene, u mom telefonu i mojoj mašti i koji samo ja razumem.
Vratio sam telefon u torbicu. Nikoga nema i dalje u blizini. Tišina svuda oko mene, čak i u mojim mislima. Ovo je najveći muk koji sam osetio godinama unazad. Ni ptice se ne čuju, iako već dva dana lete nisko i najavljuju kišu pre oktobra. Mir, ravnodušnost ili savršeno bekstvo od stvarnosti? Zar je bitno? Prazna ležaljka do mene mi je ukrala pogled. Lagano sam prešao dlanom leve ruke preko naslona za desnu ruku te ležaljke. Skinuo sam torbicu sa ramena i stavio je na tu ležaljku, zatim sam se opružio. Telo mi je mirno i nema nikakvih oscilacija. Savršenstvo odlaganja doživljaja i reakcije. Pogledao sam gore, a tamo se viore zelene zastave krošnje moje omiljene palme. Plešu li, plešu grane u ritmu blagog povetarca sad već poznog leta.
Nešto se miče između njih. U moru zvezda na nebu, jedna tačka svetli i pomera se pravolinijski. Nakon nekoliko trenutaka, izbija u potpunosti van zaklona palminih grana. To je avion. Leti ko zna gde. To samo njegov pilot zna, a ja mogu da nagađam. Kao što samo mogu da pretpostavljam šta se to krije na dnu plitkog mora ispred mene. Kakva lepota, kakva sloboda.

                                                KRAJ




*značenja havajskih imena:
Makani – Vetar
Kaimana (konobar) – Plaža
Kahlia (konobarova supruga) – Čuvar ključeva
Hilo (konobarov sin) – Prva noć posle novog meseca
Akamai (konobarova kćerka) – Pametna, mudra
Havika (školski drug) – Voljeni
Alani (Havikina supruga) – Drvo pomorandže