PLITKO MORE 7

Epizoda 7.


                                                  OBLAK



Tišina. Ni radio, ni tv nisu upaljeni. Čujem samo svoje spokojno disanje. Prelep osećaj povodom upoznavanja Leiko nije moglo ništa da pokvari. Šta god značilo to da se “reši pitanje stanova broj 3, 4 i 6.”. Nekako sam izdržao da Leiko ne pošaljem poruku, da ne bih bio previše napadan. U moru svih tih misli, koje čine da se osećam prelepo, niče pokoja u vezi sa pozivom na sastanak i remete mi veče. Sad razmišljam o komšijama koje mi ništa ne znače. Ponovo. Da li je neko video ona jaja što sam razbio? Krpe, kaktus? Onda sok koji mi je neko prosuo? Kanta blizu mog stana od ranije? Ono jaje kraj mog ulaza? Ni ne znam šta je sa tim jajetom. Napravio sam gnezdo i popeo ga na drvo.
Često zaboravljam tako neke stvari. Da li starim pre vremena ili obolevam, a da to ni ne znam? Nekad se stvarno zapitam… Da li je neko rekao upravniku za naš “rat” sa njegove tri strane? I sad je stiglo vreme za strašni sud u kojem će morati neko da se odseli ili će se potpisati primirje? Muka mi je od ovih pitanja koje postavljam sebi. Počinjem ponovo da razmišljam o Leiko. I lepše se osećam. Ta raspodija misli koja čini da mi telo bude opušteno prekida pogled ka fioci ispod tv-a. Tu je tirkizna kutijica sa papirom o očinstvu i Havikinim lančićem. Niotkuda, izvire ta reka koja me sputava u pokušaju da zaspim. Ne mogu da skrenem misli. Ipak, držim sudbinu jedne porodice u rukama i ne znam šta da radim. Ne mogu doveka da odlažem odluku. Ne mogu sebe da držim u tom vakuumu. Ni lančić, koji ne pripada meni, ne mogu doveka da držim kod sebe. Šta da radim? Znam. Po ko zna koji put ću da odložim odluku i pokušam da zaspim, jer mi je to sad potrebno. Ako budem manje spavao biću nervozniji, a to nije dobro. Sve su nervoznije kolege, menadžer, pa i vlasnik. Još im samo ja falim u dobitnoj kombinaciji kao takav. Ponovo razmišljam o Leiko i uspevam da zaspim. Mogu slobodno reći da sam lepo odspavao te noći.

Ujutru sam otišao na posao. Čekao sam neko pristojno vreme, recimo oko deset sati, da bih Leiko poslao poruku.
“Pozdrav. Kako si? Kada ćeš opet u Kapolei na plažu?”

Srce u grudima kao da je htelo da eksplodira dok sam pritiskao dugme “pošalji”. Taj naboj emocija. To čini život, razmišljao sam u sebi. I onda sebi mogu da kažem da sam živeo punim plućima. Tek onda kada je život ispunjem, između ostalog, tako snažnim osećanjima. Nije bilo odgovora u narednih pet minuta. Nije bilo odgovora ni u narednih pet sati. U tih pet sati sam svakih par minuta gledao na telefon, za slučaj da nisam čuo poruku. Da li sam je oterao jutarnjom porukom? Možda je trebalo da sačekam do podneva ili do sutra, prekosutra? Smirivao sam sebe činjenicom da radi i da ne može da mi odgovori. Rekla mi je da radi u školi, znači radi otprilike kada i ja, ali kada želimo da nekome odgovorimo – odgovorićemo. Nemoguće da za pet sati nije mogla da odvoji ni minut. Setio sam se kako je rekla da, kada se prepustimo trenutku, postajemo neko drugi. Možda je njoj bilo lepo juče i to je to. Možda se samo prepustila i više se nikada to neće ponoviti, jer dolaze drugi trenuci i druga ona? Previše sam lutao sa pitanjima. To se nastavilo u stanu i u šetnji. Nisam bio na plaži tog dana. Valjda bi me dodatno poljuljalo kada bih video ona dva kamena na kojima smo sedeli. Prošao je ceo dan, ona mi se nije javila. Pretražio sam njen profil na internetu i tu ponovio poruku u slučaju da je izgubila telefon. Međutim, nije bilo odgovora. Trebalo mi je da me nešto opusti. Napetost je rasla. Ni ptice u dvorištu zgrade opet nije bilo da me malo opusti svojom pesmom. 

Došao je sledeći dan. Menadžer mi je dao malo više posla nego inače, ali sam nekako izgurao da taj dan ne pokazujem svoju sve više prisutnu nervozu. 15:59h je. Ne razmišljam ni o hobiju. Samo o Leiko i zašto mi ne odgovara. Odlučujem da odem na plažu. More uvek uspe da me nekako malo opusti.
Stigao sam na plažu. Pogledao sam levo. Ona dva kamena nisu prazna. Sede dve devojčice na njima. Nije mi puno lakše zbog toga. Odlazim u vodu bez puno čekanja. Plivam. Snažno mašem rukama kao da me neko juri. Sve više želim otići od obale, ali se zaustavljam nedaleko od onog kamenja gde je pronađeno telo mog školskog druga. Kao da je to neka granica do koje smem da odem. Potrebno mi je da znam da me Leiko ne želi u svom društvu. Potrebna mi je potvrda. Makar i ona najkraća poruka. Zaslužujem istinu, a istinu dugujem Alani, makar da joj dam lančić njenog pokojnog muža. Istinu dugujem i Kaimani. Da on nije Hiloin otac. Sam sebi pravim vrtlog koji me vuče na dno. Ipak, dopuštam da tako moje misli deluju na mene. Potom, dopuštam moru da me povuče dole. Ronim. Otvaram oči. Baš me briga što će me peći. Ugledam svoje magnete. Moj hobi, a radni je dan. Baš me briga. To mi sada prija. Nema ničega na magnetima, ali ne marim. Idem od jednog do drugog. Igram se i možda čak malo i uživam. Izranjam, pa zaranjam i tako u krug. Kada izronim, pogledam u pravcu tropskog bara da tamo nema Kaimane. Samo mi još on treba da mi opet soli pamet kako gubim vreme sa svojim hobijem. Nema ga. Sigurno je radio prvu smenu. Mislim da sam obišao preko dvadeset magneta. Zaokupirao sam svoje misli i bilo mi je bolje. Kako obožavam da se kupam u ovom plitkom moru. Želim to zauvek. Ne moram da idem tamo u dubinu, ovo ovde je sasvim dovoljno.

Izašao sam iz vode. Osušio sam se i uputio ka svom stanu. Četiri zida od kojih samo moje nepodnošljive misli odzvanjaju? Neka, hvala. Ne želim u tu samicu. Treba mi nešto da preusmerim svoje misli. Na putu do stana sam se setio one prodavnice što je nedavno otvorena, “Čuda tehnike”. Istog momenta sam otišao tamo. Poprilično velika prodavnica. I mali milion stvari od kojih za makar pola ne znam čemu služe. Prodavac je bio baš ljubazan. Video sam mnoštvo malih stvari.

– Šta je ovo?

Upitah prodavca pokazujući na neke male crne predmete nalik sitnom dugmetu, ali kvadratnog oblika.

– To su sitni GSP uređaji. U principu, oni služe da ih zakačite za nešto što ne želite da izgubite.
– A šta su ovi do njih, ovi mali okrugli i crveni predmeti?
– To su senzori koji prepoznaju različite vrste metala kada ih dotaknu ili se nađu veoma blizu njih.
– A ovo što tako blješti?
– To je mala lampa koju možete staviti na kačket, glavu, kapu, bilo gde.

Pitao sam ga još sigurno desetak stvari i nije me bilo briga što sam verovatno bio dosadan. Bio sam opčinjen koliko je tehnika napredovala. Verovatno zbog toga što nisam preveliki fanatik iste, pa nisam bio toliko informisan. Nisam imao nešto mnogo novca kod sebe, ali sam bio siguran da ću da kupim nešto. Otišao sam po još novca. Iako sam bio gladan, nisam se setio da kod kuće nešto prezalogajim. Valjda sam hteo da što pre odem iz stana i vratim se u prodavnicu. No, ipak sam pre kupovine tih novih stvarčica odučio da uzmem nešto za jelo i da na brzinu usput pojedem. Stao sam u mali red ispred jedne prodavnice brze hrane. Ispred mene je stajalo dvoje, a nakon par sekundi čekanja, osetio sam dahtanje koje je golicalo moj vrat. To je počelo da me nervira. Lagano sam se okrenuo i nisam odmah pogledao ko stoji iza mene nego sam pogledao prekoputa, ka drugoj strani ulice. Kako ne bi bilo napadno, na sekundu sam u tom razgledanju kao slučajno video ko je iza mene i ko mi to dahće u vrat. Bio je to krupan čovek crne kose i crnih očiju. Kao da mi je odnekud poznat. Sledio sam se! Iz sekunde u sekundu sam sve više bio siguran da je to jedan od onih ljudi koji su oteli mene i Kaimanu ono veče. Telefon koji sam držao u ruci mi je ispao. Obuzela me je tolika panika da mi je, dok sam ga opet podizao, iskliznuo iz ruke. Srećom, ekran se nijednom nije razbio. Posle par trenutaka, kada sam malo došao sebi, ponovo sam kao razgledao ulicu i krajičkom oka sam pogledao čoveka iza sebe. Na tren su nam se sreli pogledi, što mi je dodatno sledilo krv u venama. Ovoga puta mi je delovalo da postoji mogućnost da to ipak nije taj čovek. Bio sam zbunjen, da li gleda u mene zbog one večeri ili zato što ga povremeno posmatram. No, u meni je nadvladao osećaj da je on taj. Plašljivo sam se pomerio napred kada se oslobodilo mesto ispred mene. Krajnje uplašen i zbunjen, kupio sam neki sendvič i otišao. Nisam se više okretao ka čoveku iza sebe. Valjda iz straha. Apetit mi je pao, ali sam ipak usput nekako jeo. Tešio sam se da to ipak možda i nije taj lik.

Da odlutam od tog straha, pomoglo mi je što sam se udaljio od tog čoveka, ali i jedna informacija. Dok sam se vraćao u prodavnicu, umom mi je počela da odzvanja aplikacija koju mi je prodavac pomenuo. Ona može da se poveže sa mnogo različitih sitnih uređaja iz radnje. I čovek može da kombinuje za šta želi da je koristi. Istog momenta sam shvatio da mogu da je koristim za svoj hobi. To je pronalazak koji menja iz korena moj hobi. Povežem aplikaciju sa malim GPS-om i onim senzorima za metal, a njih stavim na svoje magnete. To će da mi smanji “gubljenje vremena” na hobi i javljaće mi kada se nešto “upeca”. Genijalno. Ne znam da li je taj pronazak toliko genijalan ili je moje shvatanje kako te stvari da iskombinujem. Neverovatno! Skrenuo sam svoje misli sa Leiko, sa Kaimane, Havike, komšija… U nestrpljenju da isprobam novi metod, nisam išao po svoje magnete u more nego sam ih kupio u istoj radnji. Baš me briga što će prodavac možda da nasluti šta pravim. Čak sam mu odgovorio potvrdno kada me je pitao želim li da me zavede u sistem radi raznih pogodnosti, obrizom da sam kupio tridesetak magneta i isto toliko GPS uređaja i senzora. Ova aplikacija je odgovor na mnoga pitanja. Štedi mi trud, imam hobi, a ne trošim puno vremena na njega. Dobro, početno finansijsko ulaganje je malo veće, ali sam siguran da će se isplatiti. U meni je ponovo oživelo ono uzbuđenje koje sam osećao pre one “otmice” sa Kaimanom. Okrećem se oko sebe da vidim ima li kakvih sumnjivih likova u mojoj blizini, nalik onom ispred one prodavnice brze hrane. Nema. Imam ogromnu želju da nekome ispričam za svoj plan. Kaimani ne želim ipak zbog svega. A od Leiko ni traga ni glasa. Majci, takođe, ipak neću. Možda bi me malo popreko pogledala s obzirom koliko sam novca potrošio i što ga nisam uložio u nešto pametnije.

Stvarno ne znam da li zapravo iko može da razume ovu moju strast sem mene. Zar ne znam šta je za mene najbolje? Zašto sumnjam u sebe i svoje odluke, a treba mi potvrda od nekoga drugog? Ne treba mi! Predveče, kada se proredio broj kupača, vešto sam postavio dodatne magnete i isprobao aplikaciju. Sedeo sam na plaži i gledao u ekran telefona. Toliko je bio precizan GPS da se dobro videlo kada bi se neki magnet malo pomerio. Trideset tačaka na ekranu mog telefona koje samo čekaju da se nešto zakači za njih, a onda će mi to senzori javiti! Ovo ja zovem uzbuđenjem! Ovo je nešto neopisivo! Sigurno sam pola sata gledao u ekran netremice. Nije se ništa “upecalo”, ali sam uživao. Majstorski sam prikrio razočaranje u vezi sa Leiko. I neka sam. Život ide dalje.



                                      (devetnaest dana kasnije)



        Petak je, 22. septembar. Prekosutra, u popodnevnim časovima, je svadba mog rođaka na koju idem sa svojom majkom. Nju sam opet malo zapostavio. Video sam je dvaput za tri nedelje, i to jednom kada smo išli da kupimo poklon za svadbu. Prekosutra je i sastanak stanara zgrade, u deset ujutru. Ni sa kim u vezi sa tim sastankom nisam pričao. I dalje ne znam zašto je na dnevnom redu moj stan, kao ni Edenin, Kanetin i Palilin stan. Siguran sam da to namerno ignorišem i mučim sebe da bih tek na sastanku saznao. Možda se trudim da mi to ne bude tako važno. Od Leiko ni traga ni glasa. Lagano bledi moje razmišljanje o njoj, ali mi se čini da nikada do kraja neće izbledeti. Onih sat vremena koje smo proveli zajedno, jednostavno je previše jarke boje. Čak sam jednom otišao u njeno mesto, Makaha. Ono mesto koje je pisalo na autobusu. Često žalim što joj nisam duže mahao dok je odlazila. U Makahi sam šetao ulicama, nagađao gde živi i nekako se bojažljivo nadao da ću je sresti. Bio bih zatečen kada bih je sreo i ne bih znao šta da kažem, ali bih je makar sreo. Tako da sam se tome samo nadao. Nisam je sreo, jer, ko zna, možda ne živi u Makahi. To je samo mesto do kog je autobus išao. Možda je sišla ranije u mestu Majli ili Vajanae? I tamo sam se prošetao po sat vremena i nisam je sreo.

Dani su prolazili i nekako sam uspevao da ne očajavam. Najviše zasluge u tome ima moj hobi. Aplikacija koju sam instalirao u kombinaciji sa magnetima, GPS uređajima i senzorima za metal je pun pogodak. Jesam uložio baš dosta novca u sve to, ali je uspešno iz više razloga. Prvo, sebe manje zatrpavam brigom i lošim mislima, drugo, donosi mi neverovatno uzbuđenje gde god da sam, pogotovo kada stigne obaveštenje da se nešto “upecalo”. Tada mi srce lupa kao nikada do sada. To mi ispuni dan. Dalje, dobre strane su i ušteda vremena i što ne moram često da ronim. Manje sedim na plaži i razmišljam o turistima koji će izgubiti nakit, mada je to jedan segment hobija koji ne želim da izgubim do kraja. To nagađanje, to maštanje. I na kraju, ponešto sam ulovio. Ni približno koliko sam uložio u obnavljanje hobija, ali je počelo da mi se isplaćuje. Uostalom, moja zaliha od dragog kamena se još nije istopila i mislim da imam skoro polovinu tog novca. Miran sam još par meseci.

Postoji i pokoji nedostatak. Recimo, sve više gledam u telefon. To se naročito odražava na mom poslu, gde me je menadžer upozorio nekoliko puta da ne gledam toliko u telefon nego da se više koncentrišem na prolaznike. Čak mi je juče rekao da ću biti kažnjen ako me još jednom uhvati da bez razloga gledam u mobilni, dok prolaznici prolaze bez mog osmeha i toplih reči. U poslednjih nekoliko dana sam počeo da osećam toliku nervozu, koja nestaje u 15:59h kad sam prva smena. Tada ponovo počinje ono moje uzbuđenje povodom završetka posla, odlaska na plažu i tada mogu da se u potpunosti posvetim hobiju.
Još jedna mana hobija je ta što sve češće osećam da odluke koje donosim nisu moje. Npr., par puta dok sam kupovao magnet i ostale stvari za svoj hobi, prodavac me je uvek pitao za još nešto što je bilo na akciji i ja sam mahinalno odgovarao potvrdno. Dobijao sam sve veći popust, ali je moj račun bio sve veći i veći. Toliko gledam u aplikaciju, da li će se pomeriti magneti, da li će telefon da zapišti i razmišljam o tome, da kada treba neke obaveze da uradim, budem kratak sa vremenom i sve uradim na brzinu i traljavo. Recimo, kupovinu namirnica i ostalih stvari za stan, sređivanje stana (koje postaje sve ređe), spremanje jela, ja to sve na brzinu uradim i pola stvari zaboravim. Čak ni ne kuvam više i ne spremam toliko kod kuće obroke, nego jedem vani ili naručim dostavu. Pretvaram se u mašinu za reciklažu hrane, misli i navika. Postajem polako odvratan sam sebi. Zatrpavam se obavezama kako bih ih odradio što više u kratkom vremenskom periodu, a da bih mogao da se vratim što pre svom hobiju. I da ne razmišljam ni o čemu drugom. Imam osećaj da sam uvek u žurbi, a zapravo nisam. Imam vremena za sve, samo što utrošim na hobi previše vremena, a za ostalo ga ostane premalo. No, siguran sam da kada toliko uživam u svom hobiju, mora da postoji cena za to, a to je sva ta moja užurbanost i neorganizovanost. Neka, mogu sa tim da izađem na kraj.
Tirkizna kutijica je i dalje u fioci tv-a. Zatrpavam se toliko obavezama i žurim da ni nemam vremena da razmišljam o njoj. Bolje rečeno, nametnuo sam sebi toliko obaveza i tonem toliko u hobi kako ne bih razmišljao o papiru i lančiću.


Sedam sati uveče je. Kad nisam na plaži, onda ležim u svom krevetu i gledam u magnete na ekranu svog mobilnog telefona. To je postalo češće nego što sam na plaži. Da ništa ne radim, a da mi se događa svašta, za tim imam osećaj da sam tragao celog svog života. Prisećam se početka leta i traganja za ciljem. Eto. Možda sam postigao sve što želim. Znači, ipak nije bila ključna ogromna količina novca. Istina, za ovo je trebalo novca, ali ne toliko da ne radim nikada više. I eto me ovde. Sviđa mi se ovo. Telo odmara, a um krstari pučinom neizvesnosti i uzbuđenja.

Zvoni telefon. Kaimana je. Sa njim se i dalje ponekad družim. I kada ga sretnem, ne pričamo puno.

– Pozdrav, Makani. Kako si? Šta ima?
– Pozdrav, Kaimana. Dobro sam, odmaram. Ti?
– Kada imaš vremena? Hteo bih da sa tobom popričam o nečemu.
– Imam. Reci.
– Ne, ne bih preko telefona. Hajde da se nađemo negde.
– Dobro, gde želiš? Mogu za sat vremena.
– Ima novo malo drveno šetalište pored onog kamenja na plaži. Može li tamo?
– Može.
– Vidimo se.
– Vidimo se.


A tako mi je bilo lepo. Ležim i ne radim ništa. Uh. Primetio sam da mi Kaimana nije odgovorio kada sam ga pitao kako je. Znači, u pitanju je nešto ozbiljno. Da li je saznao da mu Hilo nije sin? Moguće. Zapravo, verovatno je to. Mada, onda bi možda više bio uspaničen. Ne znam. Idem da odradim taj sastanak sa njim, pa da se mogu da se vratim i opustim. Uzeo sam tirkiznu kutijicu iz fioke i stavio u svoju torbicu. Zašto? Ne znam. Mahinalno. Kao što sam već pomenuo, ne upravljam mnogim odlukama, ili se barem pravim da ne upravljam. Neka je uz mene, tako ću da se pre oslobodim i papira i lančića. Ako je stvarno saznao to za Hiloa ili nekako sumnja, daću mu papir. Ako me pita zašto mu to ranije nisam rekao, reći ću mu da sam je danas našao i da to nije odluka koju možeš odmah da doneseš.
Stigao sam do šetališta. To je malo, skoro napravljeno šetalište i ono se nastavlja sa obale na beton. Daske su lepo poredane na jakim drvenim stubovima. Oko 5 jardi u širinu i tridesetak u dužinu. U suštini, to i nije šetalište, koliko je tu samo da dođeš, posmatraš pučinu i da tu pristane pokoji brodić. Odatle se bolje vidi pučina, a i da bi plažu video iz drugog ugla, ne moraš da “planinariš” ogromnim kamenjem. I još uvek nije osvetljeno. Možda je tako i bolje, jer su nebo i zvezde vidljiviji. Na šetalištu blizu ivice je bilo poredano nekoliko belog kamenja različite veličine. Verovatno su se igrala neka deca. Simpatično. Ubrzo posle mene je stigao i konobar Kaimana. Ponovo smo se pozdravili i nakon par koraka smo seli na ivicu tog mini-šetališta. On levo ka pučini, ja desno ka plaži. Potom mi se obratio.

– Slabije se družimo od onog incidenta sa onim tipovima.
– Da, to je nešto što želim da zaboravim.
– Znam, i ja. Šta ima novo kod tebe?
– Ništa posebno. Posao, odmor, malo hobi. Znam da ne voliš da pričam o tome, ali se manje bavim hobijem. Ređe ronim. Majku više posećujem, razmišljam o ženama. Dobro sam.
– Kako onda da si stalno u nekoj žurbi kad god te sretnem? Čak ti vidim i nervozu. Kao pre neki dan, video sam te preko puta na glavnoj ulici, grickao si nokte, gledao u telefon i cupkao dok si čekao red da uzmeš sendvič?
– Ne znam. Sigurno mi je tada nešto smetalo. Možda sam žurio na posao ili tako nešto.
– Nisi. To je bilo posle posla.

Shvatam kako više ne znam šta se kada desilo i zbog čega sam takav kakav sam. I da olako shvatam Kaimanu koji me ipak i dalje poznaje. I da ga ne mogu tek tako da slažem.

– Onda ne znam. Stvarno.
– Šta se dešava sa hobijem? Neću te osuđivati. Slobodno reci.
– Dobro. Manje se bavim njim. Zaista malo vremena provodim razmišljajući o tome kome će šta od nakita da ispadne u more, ne sudaram se više sa ljudima u nadi da ću im, kao slučajno, da nanesem štetu na satu, narukvici i sličnome. Kupim pokoji magnet i bacim ga u more, ali zaista manje ronim.

– Dobro. Razlog zbog kojeg sam te zvao je da ti kažem da prijatelj i ja otvaramo jedan novi mali bar blizu centra. Hteo sam da ti ponudim radno mesto, nešto kao menadžera. Možda nemaš iskustva za baš tu poziciju, ali sa barom bi i ti rastao. Nije da baš ništa ne znaš i nemaš nikakvog iskustva na tom polju.

Baš me je iznenadio. Očekivao sam da mi kaže kako je shvatio da nije Hiloin otac, a on me je zvao zbog nečega sasvim drugog. Bio sam zatečen, ali kao da mi je malo laknulo.

– Otkud to?
– Zaradili smo solidno i odlučili da uložimo u nešto. Bliži se kraj leta i zbog toga je lokacija blizu centra. Ne želimo da zaposlimo nekog iskusnog menadžera, jer je bar mali i tek otvoren. Setio sam se tebe i da bi ti to možda prijalo, odnosno koristilo. I plata bi ti bila malo bolja nego što je u restoranu, plus prilika da se usavršavaš. Imao bi slobodna dva dana nedeljno. Uglavnom bi ti birao radno vreme. Sve bismo se dogovarali u hodu.
– Misliš, ne želite da nekoga puno platite?
– Nije to.
– Šalim se. Razumem te. Mnogo ti hvala na ovoj ponudi. Ipak bih da razmislim i javim ti ovih dana. Može?
– Naravno. Dobro razmisli.
– Deluje super to što nudiš, ali ipak ne želim da ishitreno donosim odluku.
– Razumem te. Ne žuri. Otvaranje je za nekih mesec dana.
– Javiću ti sutra ili prekosutra.

Veoma pozitivna ponuda. Razmišljao sam u sebi dok su se iza nas čuli koraci i tihi glasovi. Obojica smo se okrenuli i videli jedan par kako šeta. Muškarac i žena od oko četrdeset godina. Iako je Sunce zašlo pre par trenutaka, i dalje je bio poprilično dan. Primetio sam ogroman zlatni lančić oko njegovog vrata, bolje rečeno kajlu. Kaimana je primetio da sam se zagledao, ali nije ništa rekao. Ipak, zasmetalo mi je i to što mi nije ništa rekao. Njegov pogled, koji sam krajičkom oka primetio, me je osuđivao. Nakon par sekundi, vratili smo svoje poglede, on ka pučini, ja ka plaži. On ka dubokom moru, ja ka plitkom. Nastala je kratkotrajna tišina. Nekarakteristična za naše razgovore, barem one od ranije. Izvadio sam telefon iz torbice i pogledao koliko je sati.
– Žuriš li negde?
– Ne. Samo sam hteo da vidim ima li nekih poruka.
– Opa! Neko je tražen.
– Hahahaha, ne, ne.
– Dobro, dobro.

Osetio sam blagu nelagodu, kao da želim da odem što pre. Sada kada znam da postoji nešto što me tako opušta, nisu mi više toliko potrebni razgovori sa Kaimanom. Ponovo sam, mahinalno, pogledao u telefon. Nije bilo nikakvih obaveštenja o magnetima.

– Radiš li često to dok razgovaraš sa ljudima?
– Šta?
– Pa, gledaš u telefon.
– Ne. Ne znam ustvari. Slučajno sam pogledao.
– U nekim važnijim situacijama, uticaće na to kako će te ljudi doživeti.
– Znam, znam. Nije lepo. Neću više.
– Pričao mi je otac davno, u selu odakle je on, živeo je jedan čovek koji se stalno penjao na drveće i menjao grane.
– Pa da, tražio je odgovarajuću granu na kojoj će njegovoj zadnjici da bude najudobnije.
– Misliš li da je tražio odgovarajuću granu?
– Da.
– Ne, nego pogled.
– Zanimljivo.
– Da. Koliko samo ljudi nađe jedno drvo i samo jednu granu, pa se ne maknu odatle?
– Mnogi, pretpostavljam.

Moji odgovori su postajali sve kraći i odlučniji da se ovaj razgovor što pre okonča.

– To je to. To sam želeo da ti uživo predložim. Vreme je da krenem.
– I ja ću. Hvala ti puno, Kaimana.
– Nema na čemu. Mislim da je taj posao za tebe. Imaćeš prostora za kreativnost.
– Verujem, ali javiću ti.
– Da, da, naravno.
– Pozdrav.
– Pozdrav.

Razišli smo se silaskom sa tog novog, drvenog šetališta. Čim je Kaimana odmakao, proverio sam svoje magnete u aplikaciji. Nisu ništa uhvatili, ali me je to smirivalo. Lagano sam hodao ka stanu. U jednom trenutku, pogledao sam ka drugoj strani ulice. Tamo je bila prodavnica brze hrane, gde sam pre nekog vremena video onog krupnog čoveka crnih očiju. Nisam ga video od tada. Ovoga puta je bio duži red nego tada. Ogladneli turisti, ali i lokalni ljudi. Neka. Sve je to u redu. Moj pogled je prelazio preko ljudi u tom redu i, tamo na kraju, tik uz kolovoz, poslednji je stajao krupan lik. Nisam mu video lice, ali je delovao kao onaj od kojeg mi se ledila  krv u venama. Osetio sam ponovo, približno kao tada, izuzetno snažan strah. Moji koraci su postali nesigurni i usporeni. Skrenuo sam pogled ka kolovozu. Tamo mi je privukao pažnju kombi, koji se kretao stranom ulice na kojoj je brza hrana i malo krivudao. Ne mogu da kažem da se nisam nadao da će on da zakači i udari tog krupnog lika. Toliko sam bio slab i bespomoćan da oteram svoj strah od tog lika, da mi je pao na pamet takav scenario. Međutim, to se, naravno, nije desilo. Čak se možda nije desilo ni to krivudanje kombi vozila. Ne znam, sve postaje čudno u mom životu. Kako sam se udaljavao od tog mesta, strah je slabio dok nije u potpunosti nestao.

Stigao sam u stan. Na brzinu sam večerao i istuširao se. Pustio sam laganu muziku i prepustio se posmatranju pomeranja tačkica na mom telefonu, čekanju da neka od njih promeni svoju crvenu boju u zelenu i da mi stigne obaveštenje da se nešto “upecalo”. Mislim da imam oko devedeset tačkica, odnosno magneta. To toplo more, u kojem su se kupale moje misli, je činilo da ne razmišljam ni o čemu drugom. Ostao sam budan do kasno, maštajući šta će se “upecati”. Zaspao sam sa telefonom na grudima.

Ujutru sam se tome nasmejao. To je ta zanesenost nečim što volim. Toliko sam bio razdragan, iako nisam puno spavao, da sam odlučio da pre posla svratim u prodavnicu i kupim još magneta, GPS uređaja i senzora. Pošto se prodavnica otvarala pola sata pre početka mog radnog vremena, imao sam vremena da skoknem do plaže i pobacam ih. Mislio sam da stižem to sve lako, iako sam znao duboko u sebi da verovatno neću stići. Kada sam video na plaži koliko je sati, trčao sam do restorana. Zakasnio sam 5,6 minuta i to je video menadžer. Kao šlag na tortu, tu je bio i gazda. Veoma neprijatan osećaj. Samo sam želeo da dobijem šta treba da radim i da me prođe taj odvratni osećaj naglašene krivice. Menadžer me je samo pogledao, dok je gazda otišao iza da nešto radi. Iako me nije ništa pitao, osećao sam potrebu da se pravdam. Slagao sam da mi ne radi punjač od telefona, pa sam išao da ga kupim. Nije ništa odgovorio na to, samo mi je dao nove letke i rekao da prvo idem u centar, pa do plaže, a potom je otišao. 

Mnogo mi je laknulo. Bio sam svestan da je to moje razbacivanje magneta moglo da sačeka sat, dva, pa da ih bacim dok delim letke. Ne znam zašto sam bio toliko nestrpljiv. Dok sam delio letke po centru, sreo sam par poznanika. Samo sam ih pozdravio, iako su neki od njih, verujem, bili spremni da stanu i popričaju sa mnom. U poslednje vreme samo želim da što pre završim razgovore sa ljudima, kao da mi uopšte nisu potrebni. Gotovo uvek koristim izgovor da sam u žurbi zbog posla.
Odradio sam centar i plažu i vratio se u restoran. I dok sam delio letke, povremeno sam gledao u telefon da proverim u aplikaciji je li se nešto “upecalo”, jer aplikacija ima poneku grešku i ne stiže mi obaveštenje kad se nešto prikači na moje magnete. Dok sam stajao ispred restorana, polako se povećavao broj prolaznika. Sve više i više su prekidali moju pažnju, koju sam usmerio ka crvenim tačkicama na ekranu svog mobilnog telefona. Skraćivao sam svoje obraćanje potencijalnim gostima kako bih uštedeo koju sekundu više za svoj hobi. Kolege su sve više morale da mi ponove pitanje, jer ih nisam slušao. Počeo sam da shvatam da mi moj hobi pravi ove sitne probleme. Koncentracija mi nije bila na zavidnom nivou. 

Negde oko podneva mi je zazvonio telefon. Bio je to upravnik zgrade. Zvao me je da pita potvrđujem li svoj dolazak na sutrašnji sastanak stanara. Potvrdio sam. On mene zvao da mu potvrdim dolazak? Odavno sam mu rekao da dolazim. Kakav imbecil! Uh, kako me je lako izbacio iz takta. Mahinalno sam ušao u aplikaciju za hobi i to me je smirilo. Jeste da je u tih tridesetak sekundi pored mene prošlo nekoliko ljudi kojima se nisam uopšte obratio i pokušao da ih privučem da uđu u restoran, ali se barem nisam predugo zadržao na telefonu. Dok sam vraćao telefon u torbicu, pogledao sam ulevo. Na par koraka od mene, menadžer je dolazio i samo me je gledao, potom je seo za jedan sto u ćošku. Znao sam da se pogled odnosi na moje korišćenje mobilnog telefona u toku radnog vremena. Znao sam da sam kriv i da moram manje da gledam u telefon. 

Posle par minuta sam ponovo pomislio na upravnika i shvatio da mu ipak nisam ranije potvrdio svoje prisustvo na sastanku, samo sam mu rekao da ću verovatno da dođem. Ipak, nije imbecil nego čovek koji samo želi da zna ko dolazi, a ko ne. Potom mi je ponovo zazvonio telefon. Ovoga puta me je zvala majka. Pitala me je da li mi odgovara da se nađemo sutra u 16:45h nedaleko od restorana gde će biti svadba našeg rođaka. Rekao sam joj da mi je to sasvim u redu. Taman bih stigao do stana da se spremim posle posla. Vratio sam telefon u torbicu. Nakon nekih pet minuta sam osetio vibraciju u torbici. Sigurno se nešto “upecalo”, pomislih. Blago sam se okrenuo, dok sam polako šetao ispred restorana. Menadžer me je gledao. Nisam smeo da izvadim telefon i proverim ga. Sve više sam osećao nervozu zbog toga. Bio sam bespomoćan i to sam morao da promenim. Otišao sam u toalet. Jednostavan i uvek dostupan izgovor, jer tu nije menadžer non stop i ne zna koliko sam puta do tada bio u toaletu. Proverio sam telefon i nije bilo obaveštenja vezano za hobi, nego ažuriranje neke nebitne aplikacije. Osetio sam blago razočaranje. 

Vratio sam se šetanju ispred restorana i pokušavanju da ubedim neke prolaznike da svrate u njega. Ubrzo mi je prišao menadžer i rekao kako razume da je leto pri kraju i da je sve manje turista, ali da se moram malo više da potrudim da ih ubedim da svrate baš kod nas. Odgovorio sam mu da ga razumem i složio sam se sa njim, iako baš nije bilo tako. No, morao sam to, jer sam malo osećao krivicu zbog kašnjenja i ponovnog gledanja u telefon. Potom je otišao i laknulo mi je, jer sam mogao da povremeno bacim oko i vidim jesam li ulovio nešto. Iako sam se stvarno više trudio do kraja smene, moje telo je bilo u nekom grču. Nisam bio uspešan u obraćanju prolaznicima. Jedva sam čekao kraj radnog vremena, da odem u stan i opružim se. Donedavno sam jedva čekao da završim posao i odem na plažu, a sada u stan.

15:59h. Konačno! Stigao je kolega i lagano sam pozdravljao ostatak osoblja. Umesto udesno krenuo sam levo, prvo da u prodavnici kupim neke namirnice za frižider. Pored restorana je bio parkiran kolegin automobil. Uvek ga tu parkira, ali sam primetio da nešto nije u redu sa njegovim autom. Bio je dosta spušten. Pomislih, amortizeri su mu otkazali. Šteta, a tek ih je popravljao pre par meseci. Onda sam shvatio da oni nisu pokvareni, nego je automobil pun kofera i torbi. Mic po mic, moje misli su rađale veoma neprijatnu činjenicu koju sam apsolutno zaboravio. Pa, on nakon posla ide sa devojkom do luke i brodom do Velikog ostrva, potom tamo putuju nekoliko dana od mesta do mesta i istražuju. Sećam se da me je pre mesec ili dva pitao da menjamo smene i ja sam mu rekao da možemo. Pa, to je sutra! Tačnije, ne menjamo baš smene, nego bi jedan radio malo duže, od podneva do devet uveče. Eto, to je moje sutrašnje radno vreme. 

Nisam bio dobro. Počeo sam da se tresem. Veoma lako ispadnem iz takta, ali ovo nije bila sitnica. Ne mogu da odem na rođakovu svadbu. Baš sam želeo i nekako jedva čekao. Uželeo sam se malo drugačijeg opuštanja, a to je rođak kojeg znam od njegovog rođenja. Na trenutak sam pomislio da se vratim u restoran i pitam kolegu da nekako pomeri taj put za jedan dan, ali shvatio sam da su već kupili karte za brod i možda sve ostalo rezervisali. Odustao sam i zbunjen nastavio do prodavnice. 

Sve više mrzim sebe upravo zbog ovakvih stvari i toga što ništa ne činim tim povodom. Ako ne mogu da zapamtim nešto ovako, zašto onda ne zapisujem? Nisam odmah pozvao majku da joj kažem kako neću moći da idem sutra na svadbu. Ponovo sam odlagao neizbežno. Prvo sam kupio namirnice za kuću, pa joj onda javio. Naravno, nisam joj rekao potpunu istinu nego samo da kolega iznenada neće biti tu i da moram da radim od podneva do devet uveče. Osetio sam u njenom glasu razočaranje, ali mi nije ništa rekla. Znao sam da se problemi samo nagomilavaju izazvani mojom neorganizovanošću i sve slabijim pamćenjem. I to moram da promenim. I dalje sam bio besan, jer moram više da radim sutra i što ne idem na svadbu. Doduše, malo manje, jer sam javio majci da neću ići sa njom. Ostalo je da se borim sa ovim nezadovoljstvom u narednim minutima, pa i satima. Ali zašto tako lako odustati? Istog momenta sam pozvao menadžera i objasnio mu situaciju. Pitao sam ga da li mogu da ranije izađem sutra sa posla zbog svadbe. Odgovorio mi je “Ne, pitaj svoj telefon zašto”. Potom mi je spustio slušalicu. Shvatio sam da ga još drži bes, odnosno, da uživa da mi se sveti. Što mrzim takve ljude! Uh! 

Na putu do stana, kada nije bilo nikoga u mojoj blizini, snažno sam šutnuo plastičnu kantu za smeće. Zabolela me je noga. U daljini se par prolaznika okrenulo, ali me nije bilo briga. Kako sam nastavio da hodam, bol je prestala, ali nervoza nije.
Stigao sam u stan i pustio radio da bih se malo opustio. U svakoj situaciji postoji rešenje. Tako i u ovoj mojoj. Počeo sam da razmišljam o Kaimaninoj ponudi. Šta ako je prihvatim? Onda mogu da ne odem sutra na posao i samim tim bih otišao na svadbu. Doduše, mislim da prema ugovoru treba da najavim dve nedelje ranije ako dajem otkaz. Uhvatio sam sebe da ne razmišljam o uslovima na novom poslu, nego bih ga promenio samo zato da bih otišao na svadbu i nešto promenio u životu. I time ništa ne bih promenio povodom problema koje sam sebi stvorio, to bi samo bila distrakcija. Verovatno bi se desilo nešto slično i na tom novom poslu. Shvatam da ne mogu tek tako da napustim ovaj posao, jer ću onda verovatno biti uskraćen za neki novac ukoliko bi se gazda inatio. Dakle, na svadbu ne mogu da odem i sa tim moram da se pomirim. Što se tiče Kaimanine ponude, mislim da sam bliže odluci da je prihvatim. Treba mi promena. Uostalom, kako on kaže, to je prilika za nešto novo i nešto više. Mislim da ću mu javiti da prihvatam ponudu. Počinjem da razmišljam o sastanku stanara. I to me muči. *Odlaganje razmišljanja o sastanku čini da se osećam tako odvratno što ću morati sutra da razgovaram i svađam se sa imbecilima. Oni mi se gade! Ustvari, gade mi se ove moje navike što sve odlažem. Pre nekoliko meseci sam odlagao da izaberem u koji red da stanem na benzinskoj pumpi i desila se pljačka. U neku ruku, život mi je bio u opasnosti. I, eto, nisam se pomerio, i dalje analiziram, pa sebe krivim. Osećam kako mi se telo grči, a ustvari sam to sam učinio svom telu. Nagomilao toliko stvari. Kao kad pokušavam da stavim u fioku više papira i olovaka nego što ih može stati.

Prijala bi mi masaža. Iznenada, dobijam ideju da odem na masažu. Jednom davno sam i bio. Shvatam da mi to sad treba, makar da mi opusti telo. Otvaram fioku sa kovertom i uzimam novac. Shvatam da sam potrošio skoro sav onaj novac koji sam sklonio da imam sa strane. Čak i onaj namenjen za zamenu krova majčine kuće! Pa, dokle više? Dokle ću se praviti da ne primećujem to što radim? Tresem se i sedam u fotelju u dnevnoj sobi. Još od školskih dana znam da nisam štediša. Tada sam video kod Havike neke patike i počeo da štedim da ih kupim, ali nisam nikad uštedeo. Odustao sam nakon nekih mesec dana. Istina, jednom pre toga sam uspeo da uštedim. U izlogu radnje sam video košarkašku loptu i trebalo mi je više od mesec dana da uštedim novac i kupim je. Nisam kupovao užinu za školu, a novac sam stavljao pod tepih u svojoj sobi. Iako sam dosta bio gladan u tom periodu, bio sam toliko srećan kad sam kupio loptu. Mislim da sam možda tada bio poslednji i jedini put ponosan na sebe zbog svoje istrajnosti.
Šta je tu je. Moram da se prilagodim. Umesto na masažu, odlučujem da se istuširam, ali pre toga ću se malo opružiti i videti ima li dešavanja sa mojim magnetima. Ležao sam preko dva sata, gledao u tačkice, maštao šta ću da ulovim, šta ću da kupim… Bilo kako bilo, to mi je pomoglo da se gurnu u stranu dešavanja ovog dana, da se opustim. Nakon večere, koju sam sam spremio donevši odluku da ću manje da poručujem hranu, krenuo sam ka kupatilu da se istuširam i dodatno opustim. Telefon je zazvonio. Nepoznat broj. Nakon sekundu oklevanja, ipak sam se javio.

– Halo.

Ženski glas. Nekako poznat. U trenu mi je palo na pamet da je to Leiko. Da me zove da se izvini što mi nije odgovorila na poruke, jer je imala neki veoma dobar razlog.

– Halo.

Odgovorih pomalo zbunjeno.

– Makani, jesi li ti?
– Da.
– Ovde Alani. Izvini što te ovako nenadano zovem. Imaš li minutu?
– Imam.

Razočaran što nije Leiko, nisam imao puno vremena da o tome razmišljam. Bio sam skroz zbunjen što me zove supruga pokojnog Havike.

– Zovem te da bih te zamolila, ukoliko si se nečega setio, a ima veze sa Havikom, da kažeš meni ili policiji. Mislim da će ponovo da otvore istragu, malo im fali za to. Značiće bilo šta.
– Uh, sad ne mogu da se setim bilo čega, ali ti obećavam da ću se potruditi. I javim ti. Može na ovaj broj?
– Može. Hvala ti puno.
– Nema na čemu.
– Pozdrav.
– Pozdrav.

Odjednom sam počeo da se osećam tako nesigurnim i pomalo uplašenim. Niz se nastavlja. Taman kada sam pomislio da sam se smirio i opustio, usledio je ovaj poziv. Dakle, Havika je verovatno ubijen! Koji su se to novi dokazi pojavili? Kako bi izgledalo ako bih navodno sada pronašao lančić i dao ga Alani ili policiji? Kako bi to značilo za ponovno otvaranje istrage? Previše sumnjivo u pogledu mene, to sigurno. Baš sad nakon poziva? Nikako, ali shvatam da su dani lančića u tirkiznoj torbici konačno odbrojani. Moram uskoro da donesem odluku šta sa njim da radim. Uostalom, kao i sa papirom o očinstvu. Nek’ tirkizna kutijica bude u torbici, gde sam je i stavio sinoć, pre nego što sam išao da se vidim sa Kaimanom.

Ušao sam u kupatilo. Moje kupatilo je oduvek imalo dva ogledala. Jedno iznad lavaboa, drugo iznad vodokotlića i wc šolje. To ogledalo iznad lavaboa se sastoji iz dva dela, jedan deo se nalazi na levim, a drugi na desnim vratima ormarića. Oprao sam zube, isprao usta i, ne znam zašto, otvorio sam desna vratanca ormarića, jer odatle uzimam kremu za mazanje posle tuširanja. Moje odluke nisu povezane i sve češće nemaju smisla, pa čak i ove male i obične. Potom sam shvatio da mi je bešika poprilično puna. Pomerio sam se malo da bih se olakšao. Nisam zatvorio vrata ormarića. Dok sam obavljao malu nuždu, gledao sam u ogledalo iznad vodokotlića. Moj lik u njemu se gotovo ne menja. Dan po dan, godina po godinu. Godinama ga gledam. Osetio sam blagu netrpeljivost prema tom svom liku u ogledalu. Kad sam završio i pustio vodu, dok sam se pomerao ka lavabou, moj pogled je nešto ulovio i zastao sam. U ogledalu na desnim otvorenim vratima ormarića je bio odraz mog lika iz ogledala iznad vodokotlića. Moj lik, ali totalno drugačiji. Nos ukrivo u drugu stranu, bore na suprotnim stranama, kao i razdeljak u kosi. Mogu reći da sam bio pomalo šokiran. Taj dvostruki odraz je učinio da vidim svoj lik skroz drugačije. Poprilično starije nego što mi je do sada izgledao. Recimo nekih pet, šest godina starije. Shvatam da se moj lik menja, starim. Ako ja sebe sada vidim ovakvog kroz ova dva ogledala, kako li tek izgledam nekom neutralnom posmatraču. Shvatam da svaki čovek sebe vidi totalno drugačije od onoga kako ga drugi ljudi vide. Pogotovo ako se on ne druži previše sa drugim ljudima. Misli gurane pod tepih, odlaganje i bežanje od odluka sigurno čine da čovek stari još brže. Obuzeo me je veoma neprijatan osećaj. Odmah sam se setio Kaimane i one njegove priče o čoveku koji je menjao grane, ne da bi mu zadnjici bilo udobnije, nego da bi menjao i pronašao pravi pogled. To mi je potrebno. Revolucija u mislima.

Nakon tuširanja, dok sam se brisao, iz dnevne sobe je dopirao zvuk:
“Pa, paa, pa, pa, paaa…”
Obrisao sam sve sem nogu i počeo da koračam ka izlazu iz kupatila. Na pločičama sam ostavljao mokre tragove svojih stopala. Iako je bilo klizavo, nijednog momenta se nisam zbog toga okliznuo ni najmanje. Moj korak je bio siguran i na svom mestu. Nijednog trenutka užurban i nepromišljen. Dok sam otvarao vrata i ulazio u dnevnu sobu, krenuli su stihovi:
“ I want to break free…”

Život je previše kratak. Ne želim da ga provedem previše u razmišljanju, odlaganju i bežanju, kao do sada. Želim da se suočim sa onim likom iz ogledala. Dosta je više! Želim da olakšam život sebi, a ne drugima. Želim mir. Želim da uživam.

“… but life still goes on…”

                                        Kraj sedme epizode.