PLITKO MORE 6

Epizoda 6.


                                                CVET


              Srce mi jako lupa, dah zastaje. Tri sata popodne je. Do sada je dan bio predivan. Shvatio sam da sam presrećan jer sam živ i imam priliku da krojim sudbinu onako kako želim, sa više zahvalnosti i uživanja, sem možda onog bespotrebnog zatrpavanja sebe scenarijima o jajetu pored ulaza i laganja majci. Odlučio sam i da smanjim svoje pecanje koje mi je oduzimalo mnogo vremena, naročito u razmišljanjima. Zaista sam uživao u ovom danu, do ovog trenutka.
Havika je otac Kaimaninog sina? Sa drhtavim glasom sam to izgovarao u sebi. Nemoguće je da se on zbog toga ubio! Možda se nije ubio? Panika me obuzima lagano. Taman kad sam plovio mirnijim vodama, bura se pojavila niotkuda. Pored ovako važnog podatka, kako da sebi ne postavljam mnogo pitanja i ne razmišljam previše o tome? Kako to da ovo niko ranije nije našao? Okrenuo sam se i video osušeno lišće dole oko žive ograde. Dakle, nedavno je orezana. Možda zato drugi nisu videli kutijicu. Često ima mnogo istine u prvom susretu sa nekim ljudima. Jednostavno osetim kakvi su. Kod Kaimanine supruge, Kahlie, mi je odmah nešto zasmetalo. Osetio sam to. I bio sam u pravu. To odvratno biće je prevarilo svog muža, mog prijatelja. Gadi mi se! Osetio sam snažan bes i želju da to kažem Kaimani što pre. Njega, koji je pre svega neverovatan otac i čovek, je ona tako izdala. Čekaj, a šta ako Kaimana to zna i oprostio joj je? Ili, ako se to desilo pre njihovog braka? A ne, nemoguće je da tako dobro glumi da mu je on sin. Šta ako ni ćerkica nije njegova? Ne uspevam da pronađem logiku za ovu situaciju. Obrađujem podatke koje znam i shvatam da je najlogičnije da Kaimana ništa ne zna. Kroz misli mi prolete Alani, kao što je sinoć prošla ispred mene i Kaimane na plaži pre one “otmice”. Prerano je skinula sa sebe crninu. Da li je znala za Haviku i Kahliu i njegova ju je smrt samo dodatno pretvorila u zombija? U jedno sam sve više siguran. Hilo misli da mu je Kaimana otac, a Kaimana misli da mu je Hilo sin. I to je najvažnije, zašto bih ja to sada kvario? Da li je to uopšte moja stvar? Pošto sebe smatram za Kaimaninog prijatelja, onda je ipak moja stvar, ali da li da pokažem tako neko saznanje koje će kompletno da izmeni tuđe živote? Sigurno nije za ishitrenu odluku koliko god ja osećao odgovornost i bes prema Kahlii. Stavio sam papir u kutijicu, a nju ubacio u torbicu pored onog Havikinog lančića. Kako bi sve bilo na jednom mestu, lančić sam ubacio u kutijicu. Nastavio sam da šetam. I dalje sam neprestano razmišljao o Haviki, sinu, Kaimani…

Šokiran i zapitan, koračao sam vrelim ulicama Kapoleija. Mogao bih da se igram detektiva, da odem ispitivati Alani u vezi sa Havikom, ili njuškati u vezi sa Kahliom, ali šta ću da saznam? Dobiću ono što već sad imam, Havika je Hiloin otac i tačka. Možda ću dobiti još jedan opsesivni hobi. Šta će mi to? Pokušavam da pustim da se stvari same odvijaju svojim tokom. Problem je što na neki način upravljam tokom te reke. Posle ne znam koliko vremena, našao sam se na plaži. U blizini one jedne palme ispod koje volim da sedim. Potrebno mi je da odlutam, da se opustim, da ne razmišljam o ovome. Skidam sa sebe majicu, izuvam papuče i odlazim u more da se osvežim. More je takva magija. Slana voda je lagano, ali sigurno, sprala sa mene teskobu. I dalje sam osećao da se nalazim u nezavidnoj situaciji, ali sa mnogo manjim intenzitetom. More deluje opuštajuće na mene. Onda sam bacio pogled ka tropskom baru. Kaimana je upravo dolazio na posao. Poprilično me je poljuljao taj prizor. Njegov život je laž za koju on ne zna. A da li je onda zaista laž? Sinoćnja “otmica” i sada ona kutijica sa papirom.

Opuštanje je prekinuto. Trudim se iz petinih žila da ne razmišljam o tome, ali mi je njegov lik pred očima i kad ih zatvorim. Otvaram usta da malo osetim slanu vodu i skrenem sebi pažnju. Nije ukusna, ali makar manje razmišljam  o Kaimani. Potom plivam, postepeno se ipak prepuštam moru. Zaranjam nesvesno i skoro da uživam. Odjednom, u vodi otvaram oči iako nemam naočare. Ne znam zašto. I vidim na metar od sebe dva magneta. Zaranjam još dublje da vidim ima li nešto na njima. Nema. Izranjam. Iako sam rekao da par dana neću roniti do magneta, ovo je bilo spontano. U želji da se opustim od saznanja sa papira i toga što sam video Kaimanu, prepustio sam se moru i nenadano stigao do magneta. Osećam blagu grižu savesti, ali joj ne dozvoljavam da mnogo utiče na mene, jer sam smanjio svoj hobi  odnosno nisam ni razmišljao puno o njemu i na njega gledam tek onako usputno. Da li bih stvarno osećao grižu savesti u vezi sa hobijem da nisam malopre video Kaimanu? Nastavio sam da se kupam. Ostao sam u vodi duže nego obično. Odlučio sam da neću roniti do magneta niti meredovima loviti izgubljene stvari radnim danima, nego samo vikendom. Time ću postići da mi hobi oduzima manje vremena. Koliko je samo život bogatiji kada nisam rob jedne misli, kada nisam u toj jednosmernoj slepoj ulici. Usmeravam više pažnje na bitnije stvari u svom životu. Uostalom, takav je i ovaj dan. Mnogo bogatiji u delima, a i u mislima. Ipak, malo mi smeta što ću da ronim tek za vikend, pa i sedeti na plaži i razmišljati o potencijalnom plenu. Kao što je Kaimana rekao, zapravo nije problem ronjenje nego konstantno razmišljanje o mogućim pronalascima. To oduzima previše vremena. Izlazim iz vode i dolazim do plastične kante za smeće. Snažno je udaram. Kao onda u šetnji sa Kaimanom do njegove kuće. Nekoliko ljudi se okrenulo i pogledalo me. Shvatio sam to i bez gledanja, ali sam ignorisao. Ruka me je zabolela. Legao sam na travu ispod palme i zatvorio oči. Spokoj u mislima je narušen, ali makar telo odmara.

– Da li i sada nisi video kantu?

Dobro poznati glas mi se obratio. Bio sam zbunjen. Otvorio sam oči. Iznad mene je stajao Kaimana sa tacnom u ruci i blagim osmehom na licu.

– Nešto sam se iznervirao.

Moje nezadovoljstvo neusklađenošću hobija u svom životu, preselilo se u blagu paniku koju sam krio u tirkiznoj kutijici u svojoj torbici. Sad je izašla vani, ali joj nisam dozvolio da se  previše ocrta na mom govoru tela. Možda nisam udario kantu zbog hobija nego sam krajičkom oka primetio da se Kaimana spustio na plažu i time me saznanje sa papirića ponovo uznemirilo?

– Bolje budi grub prema drugima nego prema sebi.
– Misliš li da ću lakše da popravim odnose sa drugima nego sa sobom?
– Pa da, budi oštar prema neljubaznom prodavcu i obojica ćete posle toga biti bolji jedan prema drugom. I verovatno se to neće ponoviti, njegova neljubaznost, tvoja grubost. Ovako, kada si loš prema sebi, to će ti preći lako u naviku. Teško ćeš sam sebe ubediti da grešiš.
– Da znaš da si u pravu. Otkud ti na plaži?
– ponekad imamo specijalne goste, pa im donesemo porudžbinu na plažu. Jesi li ti dobro?
– Jesam. Malo me peku oči od vode.
– Opet si ronio?
– Ma, slučajno.

Nasmejao se Kaimana. I dalje sam bio poprilično u grču zbog one informacije o očinstvu, a koju sam odlučio da, za sada, ne govorim nikome, a posebno ne njemu.

– Dobro. Želiš li da ti donesem nešto da se osvežiš i opustiš? Uskoro ideš na posao?
– Neka. Ne treba. Uskoro ću opet u vodu, pa kući. Ne radim. Nešto renoviraju, pa sam danas slobodan. Išao sam do majke malo, šetao ulicama i tako…
– To je lepo. Svaka čast! Odmori se.
– Hoću. Pozdravi svoje.
– Hoću. Pozdrav.

Nastavio sam povremeno ulaziti u vodu i kupati se, bez zaranjanja do magneta. Da li zbog toga što me on još uvek mogao da vidi ili zato što sam sebi rekao da ću tek za vikend, ne znam. Posle gotovo svakog razgovora sa Kaimanom moju pažnju privuče jedan detalj. Ovoga puta je to bilo njegovo “dobro” nakon mog odgovora da sam slučajno ronio. Mislim da smo obojica znali šta znači to “dobro”. On nije hteo da i dalje priča o mom hobiju i pretvarao se da mi veruje, a ja sam shvatio da to ustvari nije “dobro” i da je vrlo dobro razumeo moju laž. Mislim da je to prvi put da je posle izvesnog vremena tek tako prešao preko moje sitne laži. Kao da me pušta da lažem sebe, ali sa jasnim aludiranjem “znam šta to radiš i mene ne možeš da slažeš”.

Posle nekih dva sata sam otišao sa plaže. Uspeo sam toliko da izdržim, a da ne zaronim do nekog magneta. Imam potpunu kontrolu nad svojim postupcima i jačam karakter. Na putu do stana, na jednoj prodavnici, majstori su postavljali svetleću reklamu koja, i da je bila upaljena, ne bi sijala punim sjajem pre mraka. Otvarala se nova prodavnica pod nazivom “Čuda tehnike”. Naziv je definitivno privlačan i prvom prilikom ću svratiti da vidim šta imaju. Sad imam i novca na pretek, pa ne moram puno da razmišljam. Kad pomenem novac, i sad kad ga imam, osećam blagu nelagodu, jer ovo nije osećaj koji sam očekivao nakon toliko željenog “ulova”. Ranije nisam imao novca i sigurnosti i osećao sam se neispunjeno. Sada ga imam, ali se i dalje ne osećam ispunjenim. Sigurnijim da, ali mi opet nešto smeta. Pored plana u vezi sa novcem, i dalje osećam da to nije to. To nije ona količina novca o kojoj sam maštao pre bavljenja ovim hobijem. Razmišljam i ne dolazim do saznanja u šta da ga uložim. Šta je to pametno? Neka. Doći će ideja. Ne bojim se. Najvažnije je da sam počeo da razmišljam u pravom smeru i da se uglavnom osećam lepo.

Sutradan sam otišao na posao sa manje brige i više radosti. Nekako mi je prijao odlazak na posao. I sve kolege u mom okruženju, i prolaznici sa umornim licima već od ranog jutra, i oni sa veselim licima bez razloga, sa pticama u niskom letu, sve mi je to tako prijalo. Da li je to zato što sam sinoć kutijicu sa onim papirom i lančićem ostavio kod kuće u fioci ispod TV-a? Nema veze, bitan je osećaj, a on je zaista bio lep tog jutra. I kasnije tog dana ništa nije bilo znatno drugačije. Uživao sam u poslu, u kupanju u moru i u šetnji ulicama. Šetnje ulicama Kapoleija su se tiho uvukle pod moju kožu. Ta radoznalost o “novoj” ulici u koju ću svratiti, da li će to biti neka ulica iz mog detinjstva ili pak ulica kojoj će se moja budućnost posvetiti, nebitno. Bitno je da me ulice grle, a i ja njih.




                                        (devet dana kasnije)




              Druga polovina leta je, a na licima kolega sa posla i po načinu spuštanja pribora za jelo, odražava se početak blage nervoze. Polako, ali sigurno, počinje poslednji talas najvećih prihoda u godini, jer sa oktobrom dolazi kišni period koji traje do aprila. Čak se ni na dobrom vlasniku ne vidi ona ozarenost sa početka leta. Vazduh je pomalo ustajao. Ne u smislu svežine nego su se već svi toliko navikli na takav vazduh, da je on postao pomalo monoton. Posle onog odlaska kod majke, počeo sam da je češće posećujem. Čak četiri puta za deset dana. Ne bi trebalo da brojim takve stvari, ali mislim da time sebe ohrabrujem i  nastavljam da crtam svoj sve lepši portret. O komšijama ne razmišljam puno. Navikao sam se i ne osećam teskobu povodom tirkizne kutijice. Možda zato što je ne nosim sa sobom? Ko zna… I sa Kaimanom se družim malo ređe. Hobi? Tek vikendom. Iako nisam ništa skoro upecao, to mi ne smeta. Možda mi ne smeta zato što nisam u međuvremenu potrošio novac na nove magnete? Moguće. Činjenica da sam ga poslednjeg spomenuo govori kako sam ga potpuno smanjio i da sam se usmerio na prave stvari, jer sam počeo da razmišljam o ženama. U svakoj šetnji, na poslu, na plaži, sve više gledam u njihova lica, njihov hod, maštam o susretu sa ženom svog života. Treba mi žena. Ne treba da mi niko to kaže. Jednostavno znam. I toliko sam bežao od toga u poslednje vreme. Da li da pozovem nekog starog prijatelja i izađem sa njim? Nisam izašao mesecima. To mi treba, ali se ne odlučujem nikoga da pozovem. Smisliću, ima vremena.

15:59h je. U meni se smanjio onaj osećaj uzbuđenja zbog kraja radnog vremena i odlaska na plažu radi hobija, ali je i dalje tu. No, sad ne idem na plažu radi hobija nego da bih nastavio da uživam u svom životu. Nigde ne žurim i siguran sam da će se ona prava žena pojaviti u nekom trenutku.
Otišao sam na plažu i seo pod svoju omiljenu palmu. To mi je tako prijalo. Osetio sam dodatno olakšanje kada sam pogledao ka tropskom baru i video da Kaimana ne radi. Leto je i dalje. Uživam. Na dvadesetak koraka levo od mene se igraju neka deca sa loptom. Malo su se zanela i jedan je jače šutnuo loptu, koja je pogodila ženu što leži u stomak. Istog momenta su prestali da se smeju, a žena se podigla u sedeći položaj. Uzela je loptu u ruke i gledala ih. Trojica dečaka su rukama gestikulirala četvrtom da ode po loptu, jer ju je on poslednji šutnuo i samim tim je bio kriv. Nerado, ali bez puno oklevanja, taj četvrti se uputio ka ženi i lopti. Shvatio sam da je to Hilo. Osetio sam blago presecanje u stomaku. Niti jednog momenta nije bežao od svog postupka i nije pokušao da svali odgovornost na drugoga. Došao je do žene. Nisam bio dovoljno blizu da čujem šta su pričali, ali sam siguran da se izvinio. Dobio je loptu nazad i bez puno ushićenja se okrenuo i hodao ka svojim drugarima. Pogledao sam u ženu i nisam joj dobro video lice, jer je gledala na drugu stranu. Video sam joj samo kosu i to da je nastavila da sedi. Nakon dve sekunde se okrenula na desnu stranu i legla na stomak. Prepoznao sam to lice. To je bila Alani! Sad sam osetio još veće presecanje u stomaku. Pre nekoliko trenutaka su se srele osobe koje ne znaju da ih jedna osoba povezuje. Havika. Moj školski drug. U tim situacijama kada se osobe sretnu, a ne znaju da ih nešto tako snažno povezuje, da li jedna drugoj vide nešto čudno u očima? Pitam se. Da li će ikada to saznati? Jedan predmet iz tirkizne kutijice u fioci mog stana im to može reći. Shvatam da me ipak mnogo muči to breme. Šta ako odem i donesem taj papir Alani? Namerno ili slučajno joj ga dam. I dam isto Hilou. Naravno, to je glupo, ali bih se time rešio ove svoje ponovne i niotkuda pozvane teskobe. I oterao je jednom zasvagda. A da li bih je oterao? Verovatno bih je smestio u drugi voz zvani “ruševina tuđih života”. Hilou sigurno ne bih predočio takav podatak, ali Kaimani? S jedne strane siguran sam da bi to negativno uticalo na njegov život i porodicu, a sa druge strane bi možda Alani osetila neko olakšanje i saznala da joj je Havika verovatno krio svoju prošlost.
Kada se prepustim uživanju, gotovo uvek ga nešto prekine. Možda je moja krivica što dozvoljavam da to tako utiče na mene? Zaista, moram sa nekim da popričam o ovome. Skrećem pažnju sa toga i počinjem da gledam nakit ljudi koji se šetaju plažom. Možda je za mene spas moj hobi? Zašto uopšte bežim od njega u poslednje vreme? Zato što mi je Kaimana ukazao da postoje i važnije stvari od toga? Pih. Ovo se verovatno pitam iz nemoći koju osećam u trenutnoj situaciji. Otišao sam u bar po osveženje i vratio se. Teskobne misli su popustile. Gledam ispred sebe. Na par metara od mene sedi jedna devojka. Vidim joj samo svetlo braon kosu sa izrazito plavim pramenovima i pretpostavljam da gleda ka moru ili možda nebu. Koliko je samo neko zanimljiviji kada mu ne vidiš lice nego nagađaš. Uviđam sličnost sa svojim hobijem. Ustvari, sve je tako. Dok je u mislima, mnogo je lepršavije sa bezbroj nagađanja, sve dok ne postane opipljivo odnosno vidljivo i sa jednim oblikom. Vetar joj je lagano podizao krajeve kose i pramenovi su sve više ličili na talase mora. Predivno! Ne znam da li je skretala svoj pogled, ali znam da ja svoj nisam. Moj pogled je bio u tim talasima njene kose dugo, dugo. Moje misli su postale opuštajuće i nije bilo više nikakvog grča. Ni u telu, ni u mislima. Po ko zna koji put shvatam da se samo treba prepustiti životu. Ustvari, trenutku, a zbir trenutaka čine život. Poželeo sam jednu takvu devojku pored sebe. Osetio sam blago uzbuđenje u svojim grudima, ali nisam ustao i otišao do nje da joj vidim lice. Nastavio sam da uživam u tom trenutku harmonije i odsutnosti od svega ostalog, a sve ostalo što me je mučilo je bilo tek zrno peska, kap mora. Gotovo beznačajno. Devojka sa plavim pramenovima se nije pomerala sigurno dvadesetak minuta. Možda je i ona u nekoj svojoj harmoniji? Možda je zatvorila oči i pušta da joj topli povetarac miluje lice i kosu? Možda naslućuje da je gledam i to joj prija? Dvoje stranaca koji čekaju da se sretnu ili ipak ne? Nebitno. Ovi trenuci su neprocenjivi.

Devojka je ustala i pokupila svoje stvari, ali nijednog trenutka od njene bujne kose i toga što se nije okretala u mom pravcu, nisam uspeo da joj vidim lice. Potom je otišla. Samo sam gledao u njenu kosu, ruke, plavu haljinu sa belim cvetićima. Nisam se pomakao narednih nekoliko minuta. Razmišljao sam o njoj. Osetio sam ogromnu želju da je upoznam, ali nisam hteo da pođem za njom. Nisam hteo da ispadnem uhoda ili slično. Sigurno ću je ponovo sresti. Zapamtio sam tu kosu i prepoznaću je iz daleka bilo gde.
Otišao sam u stan. Nije bilo nikoga u dvorištu. Pre nego što sam ušao, zaustavio sam se na par koraka od ulaznih vrata. Zaustavio me je prizor koji sam ugledao. Na betonu je bila osrednja fleka koja je mirisala na slatko, ali kao da se počela da kvari, te je pomalo počela da smrdi. U talasima, miriše malo slatko, malo smrdi. To je verovatno od nekog soka. Potom sam istu fleku, ali manje veličine, ugledao na belom zidu pored ulaznih vrata. I tu se već uhvatilo pomalo prašine. Nekolicina mrava se već služila tom tekućinom. Znao sam da je to verovatno delo bračnog para. Nisam se puno nervirao. Posle nekoliko trenutaka, izašao sam sa dve malo pokvašene, prljave i istrošene krpe u jednoj ruci, a sa saksijom kaktusa sa osušenom zemljom u drugoj ruci. Krpama sam obrisao uprljani zid i potom ih bacio na terasu Palile i Kaneta, dok sam kaktus stavio na Edenin otirač. I dalje nije bilo nikoga u dvorištu. I da je bilo, mislim da ne bih mario.




                                  (Sedamnaest dana kasnije)



              Bliži se osam sati uveče. Pesak mi prolazi među prstima na nogama, dok lagano šetam plažom na kojoj nema puno ljudi. Osušeni komad lista omiljene palme mi je pao na teme. Uzimam ga u ruku i gledam. On mi govori da se leto bliži kraju. To znam i pogledavši kalendar, koji kaže da je 1. septembar. Znam i po kolegama na poslu, mnogo su nervozniji nego pre, recimo, dve nedelje. Već im je dosta posla za ovu sezonu, a i bakšiši se lagano smanjuju. Moja zaliha novca se smanjuje, iako majka koju redovno posećujem i dalje ne prihvata moj novac za obnovu krova na kući. Devojku sa plavim pramenovima još uvek nisam ponovo sreo, ali i dalje često razmišljam o njoj. Barem jednom dnevno svakog dana mi se u daljini učini ona od neke slične kose. Onda pohitam ka njoj, međutim, to nije ona. Ne gubim nadu. Imam je na pretek sada, kada sam se usmerio na bolje stvari u svom životu. Ne gubim više vreme na hobi. Kupim malo novih magneta, pobacam ih, dam sebi oduška i razmišljam o nakitu koji turisti nose, pa se nadam da ću nešto od toga ili čega sličnog pronaći na dnu plitkog mora. Nađem poneki novčić, to je sve, ali ne klonem glavom. Sve se to dešava isključivo vikendom, jer se držim plana i Kaimaninog saveta. Doduše ne u potpunosti, jer se i dalje bavim ovim hobijem. Kaimanu srećem sve ređe. Možda zato što i u bar svraćam samo kada on ne radi. Verovatno i dalje bežim od činjenice da posedujem papir koji bi mu izmenio život. Kada pomenem Kaimanu ne mogu, a da ne pomislim i na mog školskog prijatelja, Haviku. Odnedavno su usko povezani u mojoj glavi. No, prema Haviki i njegovom lančiću ne osećam više mnogo krivice. Verovatno zato što je on Hiloin otac. Malo mi je pao u očima, ali mislim da zapravo ne znam ni pola stvari koje bi trebalo da znam kako bih mogao da iznesem iole objektivno mišljenje o njemu. Osećam blago sažaljenje kada pomislim na njegovu suprugu udovicu, Alani.

I tako, dok plovim dvadesetim satom septembra, tek tako pomišljam na svoje nepodnošljive komšije koji to polako prestaju da budu. Rađa se ravnodušnost pomešana sa sažaljenjem. Donedavno su imali tako veliku ulogu u mom životu, bili su predmet konstantne netrpeljivosti koji su sam osećao prema njima. Možda zato što sam ranije uvek pazio kako hodam, kako ih gledam, kako ću se oblačiti, samo da ne bih postao predmet njihove osude. Tek ovog leta sam počeo da iskazujem iskreno mišljenje o njima. Počeo sam da “ratujem” sa njima. Na moj skoro propali kaktus i prljave krpe još uvek nije bilo odgovora. Iskreno, baš me briga. Sada su samo mala i usputna stanica na putu do stana broj 4, mog stana.

Pesak se pomera i pravi prave male, tzv. fontane na petnaestak koraka od mene. Podižu ga prsti sa noktima crvene boje. Vidim to, jer mi Sunce još uvek pomaže, iako upravo zalazi za horizont. Potom gledam u poprilično bele i glatke noge, belo-žutu haljinu sa crveno-zelenim cvetićima. Na povećem kamenu ispod jedne od palmi, sedi devojka sa skupljenim rukama i gleda u pučinu. Levo od nje se nalaze papuče žute boje sa pokojim cvetom. Haljina se slaže sa papučama, a lak na noktima sa laticama cvetića na haljini. Usklađenost na nekom višem nivou. A kosa joj se slaže sa svim pomenutim. Kako se približavam, uviđam sve više da su joj oči plave. Ima umirujući pogled koji opušta, ali istovremeno budi radoznalost. Lice joj je bez ijedne bore. Vraćam pogled na talase plavkaste kose. Odmah sam pomislio da je to devojka koju sam posmatrao onog popodneva i o kojoj sam, od tada, često razmišljao. Nisam siguran, jer joj nisam video lice tada. I da odem iza nje i dobro joj pogledam kosu, možda ne bih uspeo da utvrdim da li je to ona. I to svakako ne bi bilo pristojno. Pored sebe je imala neku knjigu na koju se se popela mala buba.

– Pazi. Imaš bubu na knjizi.

Rekoh joj mahinalno i bez puno razmišljanja.

– Aaaaaaa!

Uzviknula je glasno i skoro odskočila od kamena. Devojčino mirno telo se pretvorilo u pljašljivi spektar brzih pokreta tela. Na trenutak sam bio zabrinut za nju, ali već sledećeg trena mi je taj prizor bio toliko simpatičan da sam se skoro nasmejao.

– Oteraj je! Skloni je od mene!

Vikala je uplašeno i panično. Uzeo sam knjigu i zamahnuo. Bube više nije bilo. Pružio sam joj knjigu. Ona se lagano, ali sigurno, smirivala i trebalo joj je par sekundi da se uveri da stvarno više nema bube na knjizi kako bi je uzela.

– Hvala ti puno. Ne podnosim bube. Hvala ti!
– Nema na čemu. Razumem te.

Iako sam video naziv knjige, ime autora i mogao da je pitam kakva je knjiga, nisam to uradio. Ne volim te istrošene fore. Uvek volim da pitam nešto novo.

– Posmatraš kamen, more ili Sunce?
– Nebo.
– Znači, bio sam blizu. Sunce je na nebu.
– Pa, i nisi. Ono je mnogo bliže. Nebo je mnogo dalje.
– Dakle, voliš da filozofiraš.
– Zavisi. Ponekad.
– Da li te je nebo prekinulo u čitanju knjige ili čitanjem knjige prekidaš nebo?
– Zavisi šta nebo ima da kaže, kada mi dosadi – onda ga prekinem knjigom.
– Zanimljivo.

Dobro je pregledala da li na kamenu ima neke bube i ponovo sela. Pored se nalazio još jedan malo manji kamen. Seo sam na njega bez pitanja. Shvatio sam da mi ne treba njena dozvola. Naš razgovor je sam dao dozvolu. Dobro, možda i buba koju sam oterao.

– Smatraš li da je ovo kamenje u moru bolje ili lošije kada se kupaš na plaži?

Pitala me je kao da je jedva čekala da nekoga baš to pita.

– Zavisi. Ako voliš adrenalin, onda je lošije, jer nema većih talasa, kamenje štiti kupače. Ako ne voliš, onda je za tebe bolje. Po mom mišljenju je bolje. Više volim da se opustim u vodi i da me što manje stvari ometa. Veliki talasi bi učinili da svakih par sekundi gledam oko sebe gde sam, ne bih mogao da ležim i jednostavno plutam. A za tebe?
– Ja više volim talase. Volim to što ti kažeš da bude prisutan adrenalin. Tako da je bolje ako nema tog bedema od kamenja.
– Nikada to ne bih rekao obzirom kako si mirno sedela pre bube i posmatrala more.
– Nisam gledala more, nego nebo.
– Da, nebo. Oprosti.
– Pa, nije sve kako nam izgleda. Zapravo, često je sasvim drugačije. Evo, ja sam mislila da si čudak kada si se blago nasmejao dok sam paničarila zbog bube.
– Izvini, nije mi to bila namera. Bilo mi je zanimljivo.
– Zanimljivo je da se neko pati?

Na sekundu je nastala neprijatna tišina. Kao da smo počeli da se svađamo.

– Ne, nego da budem iskren, bila mi je malo simpatična ta tvoja plašljivost od bube, a živiš na ostrvu.
– Pa, sad jesi malo čudan. Otkud ti znaš da živim na ostrvu?
– Ne znam. Nagađam. Vidim da nisi turista. Jesi li odavde sa ostrva?
– Za sada ti neću dati odgovor.
– Dobro. Ne moraš.

Opet muk, ovog puta na par sekundi. Prekinuo sam to.

– Jesi li gledala nekad iznad u palmu?
– Ne.
– Ako pogledaš, primetićeš kako joj je pomalo dosadio ovaj vetar. Kao da želi malo odmora.
– Stvarno? Nisam nešto oduševljena time. Previše filozofiraš sada.
– Znači, uskoro otvaraš knjigu i nastavljaš da čitaš, a ja mogu da odem?
– Možda.
– Može, ali pre toga. Makani.

Blago sam se nasmejao i pružio joj ruku izgovorivši svoje ime.

– Leiko.

Oklevala je malo, ali mi je ipak rekla svoje ime i pružila ruku.

– Drago mi je.
– Pa, ‘ajde, i meni.

Šaljivo je rekla. Bila je toliko slatka dok se bezuspešno trudila da bude namrgođena i pomalo ljuta. Taj prizor mi se urezao u pamćenje i ovog puta sam se suzdržao da se ne nasmejem.

– Sad mogu da idem.
– Ako želiš.

A naravno da nisam želeo. Ostao sam.

– I ne moram.
– Shvataš li kako nekada priroda, poput mora, neba, peska ili bilo čega drugog, utiče na nas?
– U kom smislu?
– Pa, u smislu koliko opušta kada joj se prepustiš.
– Da, neverovatno je. U poslednje vreme sam to shvatio i sve više joj se prepuštam. Volim da plutam morem, da sedim u plićaku, zažmurim i dopustim povetarcu da mi miluje lice. Potpuna odsutnost od svega. A ti?
– Da, i ja. Ja više volim da ovako sedim na obali i gledam u nebo i pučinu. To me tako opušta. Ta beskrajna harmonija.
– Predivno. Čovek zaboravi koliko je zapravo srećan.
– Slažem se. Shvataš li tada, kada joj se prepuštaš, da ti nisi baš ti nego taj neko samo u tom trenutku i možda nikada više? Dok si u drugom trenutku neki drugi ti, jer trenutak i okolnosti su drugačije, stopio si se sa okolinom i postao nešto drugo.
– Mislim da te razumem, uglavnom.
– Ipak, možda, nisi toliki čudak.
– Možda…

Nasmejao sam se. I ona se nasmejala. Taj trenutak novog poznanstva, taj osećaj nečega novog, a kao da mi je već poznato. Ustvari, ovo je onaj trenutak koji sam toliko želeo da doživim, a sasvim je drugačiji od onog što sam očekivao, odnosno, nagađao. Mnogo čudniji i mnogo lepši u stvarnosti. Ako je ovo stvarnost i ne sanjam. Nisam sanjao. Nalazio sam se na plaži u društvu jedne predivne devojke.

– Moram da polako krenem. Uskoro imam autobus.
– Znači da jesi sa ostrva, ali nisi iz Kapoleija?
– Da, nisam, ali i dalje neću da kažem iz kog sam mesta.
– Mogu to da saznam tako što ću to videti na autobusu.
– A ko ti je rekao da možeš da me otpratiš do busa?
– Niko. Ne moram. Mogu da idem iza tebe.

Nasmejala se i nije ništa odgovorila na moje tumačenje da mogu da je otpratim. I tako je otpočela naša prva zajednička šetnja uz bezvezne reči, lagane korake i pomalo stidljive poglede. S vremena na vreme se našalila kako previše priča. Govorio sam joj da nije tako, uživao sam u njenom pričanju, njenoj gestikulaciji rukama i telom. Bio sam opijen njenom pojavom. Kad god bi se zbunila, ja sam se blago nasmejao. Bila je preslatka, naročito u tim trenucima. U njenom hodu nije bilo ničega posebno upečatljivog, ali sam pažljivo pratio svaki njen korak. Tako lagan, tako poseban. Potom sam gledao kako pokazuje rukama dok priča. To su tako nežni pokreti. Shvatih kako sam već neko vreme zaboravio na nežnosti koje žena poseduje. U jednom trenutku, kada sam shvatio da je ona bliže kolovozu, prišao sam joj sa druge strane kako ne bi bila bliže vozilima nego kućama, odnosno zgradama. Mislim da ju je ovo dirnulo, iako to nije pokazala. Koje su oko nas zgrade, kuće, ulice, da li sam sreo komšije, rođaka ili nekog desetog, ne znam. Prepustio sam se trenucima sa Leiko. Tu sa njom. Shvatio sam da mi više ništa nije potrebno. Iako sam na trenutke pomišljao da ovo mora biti neka caka, nešto ovde nešto nije u redu i da je samo pitanje kada će se sve ovo pokvariti, istovremeno sam osećao da je ovo nešto posebno.

Stigli smo do autobuske stanice i čekali autobus. Želeo sam da ne dođe još bar par minuta, jer umeju da zakasne. U tom strahu da se autobus može svakog trenutka pojaviti i odvesti Leiko, zatražio sam joj broj telefona. Da se slučajno ne bi desilo da ode, a da ne razmenimo brojeve. Dala mi je broj kao da je to sasvim u skladu sa okolnostima. Ništa neuobičajeno, niti nešto o čemu bi trebalo da se razmišlja. Kao kada košarkašu ispadne lopta iz ruke i on je odmah mahinalno podigne. Bez razmišljanja.
Stigao je autobus. U meni je sve počelo da treperi. Kako da je pozdravim? Iako sam ranije imao običaj da na kraju prvog sastanka, koji dobro prođe, pokušam da poljubim devojku, ovoga puta to nisam uradio. Jednostavno sam osećao da nije vreme. Da je prerano. Nagnuo sam se ka njoj, nežno joj prislonio desnu ruku na leđa i blago, ovlaš je poljubio u levi obraz. Uzvratila je. Video sam joj u očima da je i njoj prijalo gotovo sve u poslednjih pola sata, sat. Ni ne znam koliko je tačno prošlo. Možda joj jedino nije prijalo što sam se malo nasmejao kada se uplašila bube, ali to je ništa. Mahnula mi je kroz prozor dok je autobus lagano kretao. Uzvratio sam, ali nisam ostao da do kraja gledam kako autobus odmiče za ćošak, jer nisam želeo da izgledam toliko očajno. Barem u svojoj glavi. Kako je autobus na kojem je pisalo Makaha skrenuo na raskrsnici, nešto me je preseklo u želucu. Loš osećaj. Kao da se desilo nešto loše. Počeo je da me obuzima blagi osećaj panike. Pomislio sam kako želim da joj to kažem, odnosno da joj pošaljem poruku, ali sam odustao. Bilo bi glupo da uradim tako nešto. Verovatno razmišlja o ko zna čemu i, uostalom, možda ovaj naš susret nije doživela kao ja. Možda samo umišljam.

Krenuo sam u stan. Napustila me je panika, ali osećaj da mi ona već nedostaje me nije napuštao. Pitao sam se kako je tako nešto moguće. Poželeo sam da je vidim što pre. Sutra ću da joj pošaljem poruku i predložim da se ponovo vidimo. To me je smirilo, kao i razmišljanje o čarobnim trenucima sa njom. Već je pao mrak. Ušao sam u dvorište zgrade. Edena je vodom polivala beton ispred svog stana, a Kane i Palila su tiho pričali nešto na terasi. Netipično za njih da se ne čuju jasno. Ne znam ni da li su me pogledali, ali nije ni bitno. Opet se nije čuo Severni Kardinal. Nema ga veċ par dana. Levo od ulaza se nalazio jedan mali cvet koji se lagano, ali sigurno, sušio tu na betonu. Uzeo sam ga. Bio je predivan. Crvene latice, zelena drška. I dalje je predivno mirisao. Ušao sam u stan. U hodniku sam papučom zgazio neki papir. Podigao sam ga. To je bio poziv na sastanak stanara. Baš je nekukturan upravnik ili ko god to bio. Imam lepo sanduče, a on gura ispod vrata. Inače, on je upravnik ove i još nekoliko zgrada. U jednoj od susednih i živi. Čovek pedesetih godina koji se trudi da bude pravedan, odgovoran i pun razumevanja, ali mu vidim na licu da mu je ponekad toga malo preko glave. Pre nego što sam pročitao poziv, sipao sam vode u čašu i ubacio stablo cveta, jer to nije moglo da čeka. Cvet je bio predugo bez vode. Na papiru su, pored reči o pozivu i ostalog, stajali datum 24. septembar i tačke dnevnog reda:

1. Razmatranje renoviranja fasade zgrade
2. Trenutno stanje u zgradi
3. Moguća promena majstora za održavanje
4. Ideje za uređenje dvorišta i prostora na ulici
5. Razno

Te tačke nisu bile ništa posebno. Potrebno je da se malo uredi dvorište, možda na drugi način, da ispred zgrade bude zelenila. Fasada može, a i ne mora, da bude renovirana. Šta god da većina odluči, složiću se. Isto važi i za majstora, jer su se mnogi žalili kako ne radi dobro svoj posao. Spisak je bio na mestu i uredan, sem jedne stvari, tačke broj 6., koja je bila dopisana olovkom pri dnu.

6. Rešiti pitanje stanova broj 3,4 i 6

Bio sam poprilično iznenađen, da ne kažem šokiran, što se moj stan pominje pored Edeninog, Palininog i Kanetovog stana. Zašto su naši stanovi predmet diskusije?




                                          kraj šeste epizode