PLITKO MORE 5

Epizoda 5.


                                                  PAPIR


        Malo parče papira u obliku kvadrata šuška dok se uvija u rolnu. Uvija ga devetnaestogodišnji momak. Unutar rolne se nalazi duvan. Pre nego što postane cigareta, momak ga lizne da se ne otvori i on tada manje šuška. Napolju pada kiša i on gleda kroz prozor, dok pali i uzima svoj prvi dim tog dana. Tmurno nebo je kod njega tamo negde u Južnoj Americi, dok je u Južnoj Africi muva sletela na kamen, koji je vreo od Sunca. Odmara krila i pomalo ih mrda. Konačno malo osveženja i za nju. Osetila je kapi vode po svom telu. Posle toga nije ništa osetila. Bio je to jezik guštera, koji ju je za delić sekunde pojeo…

      Svako na svetu radi nešto, ja podižem glavu koja me užasno boli. Sedim na stolici, ruke su mi iza vezane za nju. Nalazim se u nekoj šupi sa prigušenim svetlom. Gledam oko sebe. Mala prostorija koja nema ništa sem stolica i zidova, levo od mene je Kaimana, isto vezan za stolicu. Da li je živ? Jeste. Vidim da nije baš pri svesti, ali diše! Uh. Toliko mi je laknulo. Toliko mi je drago. Da je umro zbog mene, ne znam kako bih živeo sa tom krivicom. Doduše, naučio sam da živim sa manjom dozom krivice u vezi sa mojim školskim prijateljem. Zbog mog plana sam Kaimanu i doveo u opasnost. Doveo sam obojicu ovde. Ko su ti ljudi? Zašto su nas napali i doveli ovde? Je li ovo ono klasično kidnapovanje? Znam da nisam nikom ništa zgrešio. Možda nisam ja kriv. Možda krivim sebe, a ovo je sve zbog Kaimane? Čekaj, pa možda on nije onaj za koga se predstavlja? Šta ako on vodi dvostruki život? Pa da, on je bio neuobičajeno negativan i čak se nazirala nervoza u našem poslednjem razgovoru. Nečeg tu ima. Možda se upleo u neki posao sa pogrešnim ljudima, a ja sam se tu našao u pogrešno vreme. To je.
Sigurno. Eto, od onda kada mi je rekao da drži magnet na tacni radi balansa, bio mi je nešto sumnjiv. Instikt me ne vara. Prosto umem da osetim to. Zašto sam nastavio da se družim sa njim? Delovao je kao dobar i iskren prijatelj, a meni je takav neko bio potreban. Da li će nas ti pogrešni ljudi ubiti? Neće. Barem se nadam, jer da hoće verovatno bi to do sada učinili. Poprilično sam uplašen. Više nego onda na pumpi. Želim da sam u svom stanu. Želim da vidim majku. Proklinjem hobi! Mada, verovatno nije do hobija. Čekaj, možda nije ni do Kaimane. Možda je do dragog kamena koji sam našao, odnosno do mog novca. To znači da je ipak do hobija. Onaj prodavac, kojem sam krivicu što me nije zeznuo pri prodaji dragog kamena, možda je on to rekao ovim ljudima i oni sad žele da me opljačkaju. Alani? Čekaj, ona je prošla poput zombija pored nas, nakratko se okupala i otišla, mislim. Možda nas je primetila i potom to rekla ovim ljudima? Možda ona krivi nekoga od nas za Havikinu smrt? Mene sigurno ne. Barem se nadam. Tu se moja sumnja ponovo vraća na Kaimanu. E, sad sam skroz zbunjen. Do kada će nas držati ovde i kada ću saznati šta žele? Ni ne pokušavam da se oslobodim i pobegnem. Ni ne pomišljam na to.
Kaimana se budi. Čupav je i vidim mu malo krvi okorele iza uha. I on je zbunjen.

– Jesi li dobro? – pitam ga.
– Jesam. Glava me boli. Gde smo to mi?
– Ne znam. U nekoj šupi. Nikog nema već desetak minuta otkada sam otvorio oči.
– Ko su ti ljudi?
– Ne znam. Očekivao sam da ti možda znaš.
– Ne znam. Otkud ti da ja znam?
– Izgleda da ne znam sve o tebi. Zašto nisi vikao kada su ti se približili? Da bismo pokušali da pobegnemo ili bilo šta.
– Nisam ih ni primetio. I evo me sad ovde. Uostalom, tvoj je plan bio da dođemo na ovu plažu. Ti si kriv! Ti i tvoj jebeni plan o širenju.
– Hoćeš da kažeš da je sve ovo zbog mog hobija?
– Da!
– Odjebi!
– Neću. Da se baviš pravim stvarima, sad ne bismo bili ovde.
– Kojim?
– Samo bežiš od svog života sa tim hobijem. Dobro te je onda rođak pitao, kako ti je majka? Kad si je poslednji put video? Gde ti je traganje za ženom svog života? Gde su ti prijatelji? Gde ti je stvarni plan za budućnost? Samo odradiš posao i sediš na plaži u nadi da će ti pasti sve sa neba. Fuj! Gadiš mi se! Ne mogu da verujem da se družim sa tobom!
– Molim? Moja majka, moja budućnost. To je moje. Odjebi od toga. Nemaš pravo da mi sudiš. I ko ti je kriv? Ako sam toliki luzer, nije te niko terao da se družiš sa mnom. Uostalom, ti si prvi meni prišao i nudio mi tacnu sa lažima. “Magnet na tacni radi balansa”, ma daj. Najveća laž koju sam čuo i zamalo u nju poverovao. To je samo početak. Ko zna kakvim duplim životom živiš i kako si nas ovde doveo.
– Ja? Bolje budi iskren sam sa sobom i ne potiskuj svoje probleme šijući neke nove, šarene zavese. Odbijaš da vidiš stvari jasno. Suviše si slab.
– Ne bih baš rekao da sam slab. Po prvi put guram napred nešto što volim i istina, nailazim na poteškoće, ali uspevam. Napredujem u svom hobiju i tebi je krivo.
– Meni krivo?
– Da, ljubomoran si.
– Ljubomoran na gubljenje vremena? Da li me zezaš?
– Ti to vidiš kao gubljenje vremena, a ja kao potragu i usavršavanje. U čemu se moj hobi razlikuje od svih ostalih? Još i donosi zaradu.
– U redu. Radi šta hoćeš. Tvoj život, ali nemoj više da me mešaš u predstavljanje svog nekog novog plana za širenje i poboljšanje suludog traganja za izgubljenim dragocenostima drugih ljudi. Uostalom, nije ni moralno i to dobro znaš. Neko izgubi jedinu uspomenu na voljenu osobu koje možda više nema, ti to nađeš i prodaš za šaku novčića.
– Kako da pronađem tog turistu koji je izgubio tako nešto?
– Kako? Pa, sigurno postoji način kada bi ti to stvarno želeo, ali ne želiš.
– Uostalom, one najvrednije uspomene čovek čuva u glavi. Ne može da ih izgubi. Sve ostalo je manje vredno.


Ovo je bilo nadmetanje čija je “istina”, odnosno “laž”, moćnija u cilju da se onaj drugi oseća krivim, a zapravo nije bilo tako. Obojica nećemo to osetiti, nego ćemo i dalje gurati svoje kao vrednije i istinitije. I bićemo u pravu, barem ćemo tako Kaimana i ja misliti. To nadmetanje prekidaju vrata koja se otvaraju. Ušao je čovek sa maskom preko glave i natpisom na tabli, koju je okačio na zid ispred nas i izašao. Zanemeli smo i nismo stigli ništa da ga pitamo. Na tabli je pisalo:

    “ Ko’ Olina 2, Ko’ Olina 3 i Ko’ Olina 4. Dalje od tih plaža!
        Ovo je prvo i jedino upozorenje. Drugog neće biti! “

Kaimana i ja smo se samo pogledali. Potom je nastao muk od nekoliko sekundi. U tim trenucima, pomislio sam kako je moguće to da nismo zvali nekoga u pomoć? To je ono instiktivno i uobičajeno kako čovek reaguje kada se nađe u nekoj ovakvoj situaciji. Ne, mi smo se svađali. Možda duboko u sebi nismo ni on ni ja hteli da vičemo, jer ako je ovaj drugi kriv za ovu situaciju, onda možda nije najbolje da to drugi saznaju. Recimo, Kaimana se upleo u nešto loše. Kako bi izgledalo to da ja vičem, pa dođe neko i sve se sazna? Njegova žena i deca saznaju da je on loš čovek. Mislim da se zbog toga nisam setio da vičem “upomoć”. Možda i on nije slično zbog mene. No, kad je život u opasnosti, zar čoveku to nije najvažnije? Život upravo. Koga briga šta će ko posle da misli ako će on sebi vikanjem da spasi život? Shvatam da previše lutam maglovitim hodnicima svog uma. Ono malopre, možda nije bila svađa nego pokušaj da dopremo jedan do drugog.

– Nadam se da će uskoro da nas puste. Vidiš da je tvoj hobi otišao predaleko.
– Izvini. U pravu si. Hteo sam po svaku cenu da ti predstavim svoj plan, a vidi kako se završilo.
– Dobro, nisi kriv u potpunosti. Nisi mogao da znaš da postoje loši ljudi koji ti neće dati da tražiš na drugim plažama. Ko bi rekao da drugi rade isto što i ti? Možda ipak ne rade baš to, nego nešto tu kriju ili tu rade nešto nelegalno, pa da ne bi bili otkriveni.
– Da odemo posle ovoga u policiju?
– Ćuti. Jesi li normalan? Ne spominji to. Možda čuju i to može da nas ubije.
– U pravu si. Ćutaćemo. Samo da ovo prođe.
– Ne mogu da verujem kako ne razmišljaš!
– Često mi je jezik brži od pameti.
– Pa, vidim.
– Znači, dogovor je nikome ni reči o ovome?
– Da.
– Koliko je sati?
– Da li me zezaš?
– U pravu si. Ne znaš. To sam se verovatno sam zapitao.
– Možda je ponoć ili jedan ujutru.
– Šta ćeš reći ženi?
– Kako misliš šta? Pa, istinu.
– Pa dobro, mislio sam da nikome nećemo reći o ovome.
– E, moj ti. Ne znaš ništa o tome kako je kad pronađeš svog životnog saputnika.
– Dobro. U pravu si. Ne znam.

Vrata su se otvorila. Ponovo je ušao čovek sa maskom preko glave. Ne razumem, na plaži nisu imali maske, a ovde ih imaju. Dobro, tad je već bio pao mrak i nisam ih dobro video, niti zagledao. Na prvom mestu mi je bilo da vidim da li je Kaimana dobro. I da sam ih video i zapamtio, ne bih uradio ništa po pitanju osvete i policije, jer je očigledno da sam zavirio previše u nešto tuđe. Samo da ovo prođe. Čovek sa maskom nas je oslobodio i rukom pokazao ka vratima. Nije ništa govorio. Kaimana i ja smo izašli. Bio je mrak i oko nas šuma. Stavili su nam vreće na glave. Potom su nas njih trojica odvezli džipom do Kapoleija. Dakle, ovo je bilo negde u brdu. Nismo se ni trudili da zapamtimo gde je, jer smo samo hteli da prođe. Ostavili su nas na ulazu u gradić, skinuli su nam vreće i otišli. Džip nije imao tablice, bio je sive boje. Nije bilo puno kasno. Tek petnaest minuta posle deset. Hodali smo nekih petnaestak minuta gotovo bez reči. Onda smo se rastali uz kratki pozdrav i pogled pun zabrinutosti, ali i sreće što smo ipak živi sa čvorugama i manjim ranama na glavi.

      Ulazim u dvorište zgrade. Nema nikoga. Moje komšije nisu sjajne, posebno mislim na Edenu, Palinu i Kaneta, ali su mi odjednom čak i oni dragi. Žao mi je što sam bacao ona jaja. Žao mi je i što sam oterao onaj mladi par. Svet nije toliko loš koliko je moje mišljenje o njemu. Dok sam se približavao stanu, shvatio sam da Severni Kardinal peva možda i najlepše do sada. Nasmejao sam se i tražio ga među granjem, ali slabo svetlo i noć su učinili da samo nagađam na kojoj se grani nalazi. Stigla mi je poruka od menadžera restorana da sutra ne radim, jer će majstori nešto da rade celog dana. Divno. Mogu više da se odmorim i dobro razmislim o svemu. Ušao sam u stan. Moj stan. Tako je predivno biti kod kuće, pa čak i ako je ovako prazan. Zapustio sam svoj stan. Kao da sam u njemu u prolazu. I on ima dušu. Nije samo prenoćište i restoran sa kupatilom. Uviđam koliko ima stvari kojem mogu da poboljšam u njemu. Dugo sam ležao zamišljen u krevetu pre nego što sam zaspao. Ujutru, kad sam ustao, oprao sam i podigao roletne sa prozora ka dvorištu. Imao sam više vremena, pa sam prebrisao i sve ostale prozore u stanu, lagano doručkovao i otišao, onako po navici, na plažu. Kako sam joj se približavao, sve sam više osećao nemir. Znam da je to povezano sa onim od sinoć, ali sam ipak smogao snage i ponovo seo pod jednu palmu. Shvatam da mi je to omiljena palma. Iz možda bezrazložnog straha sam svakih par minuta gledao oko sebe, da nema nekih sumnjivih ljudi. Onda sam se setio natpisa na onoj ploči i da su pomenute samo ostale tri plaže. To mi je pružilo mir. Sedeo sam tako i razmišljao. More, plaža, pesak, vazduh, a tamo desno je bar. Video sam da Kaimana ne radi. Možda je menjao smenu. Ne znam. Iako onako grub i negativan, možda je on stvarno bio u pravu? Možda samo bežim od sebe i suočavanja sa samim sobom ovim hobijem, kojeg nazivam pecanje? Ako ga nisam shvatao ranije, ono od sinoć mi je bio dokaz da nešto nije u redu. Da sam otišao predaleko. Zavirio u tamne kutke, jer je moj život prazan. I sve sam činio kako bi mi, makar prividno, bilo zanimljivo. Dokle će čovek da ide sa zavaranjem sebe? Koliko daleko? Čak i kada zna da ide protiv sebe.

Odlučio sam da usporim. Širenje hobija mi nije potrebno. Zaradio sam dovoljno da se možda preorijentišem, ali kako da napustim taj osećaj koji imam kada, recimo, nagađam šta ću to da ulovim? Kada brojim nakit na turistima? Kada smišljam novi alat kojim ću bolje da pronađem neku dragocenost? Kako da napustim tu neizvesnost i uzbuđenje? Ne želim to. I eto me opet tu negde između. Hobi koji mi je postao opsesija i razum koji mi kaže da pronađem neko novo i zrelije zanimanje. Zašto moram da se odlučim za samo jedno? Ne moram. Ne moram ništa. Shvatam da mogu da smanjim hobi, odnosno da mi on ne oduzima toliko vremena, nego da s vremena na vreme obiđem svoje magnete i vidim ima li nečega. Recimo jedanput ili dvaput nedeljno. U meni lagano, ali sigurno, budi se panika. Šta ću da radim u slobodno vreme, ako ne da tragam i pecam? Shvatam da mi se hobi uvukao pod kožu i da neću moći da ga tek tako gurnem u stranu. Pogotovo, jer je urodio plodom, i to krupnim. Postepeno možda. Nek’ bude ovako, dva ili tri dana ću zaranjati i tragati, a ostale dane ću da malo sređujem stan, tražim neko novo zanimanje, pa i ženu. Shvatam da sam prvo rekao dan ili dva, a potom dva ili tri dana hobija. Opet to radim. Lažem sam sebe. I nisam uopšte pomenuo Kaimanu. Da li se moje prijateljstvo sa njim završilo onom mojom neobuzdanom željom da mu kažem svoju ideju o širenju i onom prethodnom groznom noću? Ako je pravo prijateljstvo, neće se na tome završiti. Videćemo šta će vreme da pokaže. Ovaj dan je pomalo čudan. Drugačiji od ostalih. Ne radim, a ne znam kako da iskoristim svoje slobodno vreme. Sad kad sam odlučio da hobi ne bude moja svakodnevna opsesija, potrebno mi je da nečim ispunim svoj dan. Ustajem da prošetam.

Ne pamtim kad sam se prošetao ulicama Kapoleija bez cilja. To ću i da uradim. Odlazim u nasumično izabranu ulicu u koju nisam odavno svratio. Kuće i zgrade su drugačije. Ne pamtim ih kao takve. Kad sam poslednji put bio u ovoj ulici? Sigurno je prošlo nekoliko meseci, možda i nekoliko godina. Da li su se fasade izmenile ili sam ja promenio svoj pogled na njih? Kada sam imao ovakav pogled? Kada sam bio dečak, pa prvi put svratio u nepoznato? Ne znam, ali zanimljivo je i shvatam, na trenutak, da mi onaj moj hobi možda uopšte nije potreban da bi mi bilo zanimljivo u životu. Potom, skrećem desno u malu ulicu od pet kuća sa jedne i četiri kuće sa druge strane. Ta ulica mi je oduvek bila zanimljiva i ponovo sam oživeo taj osećaj. Kao da me je obuzela nostalgija i da hodam stazom svojih sećanja koliko je život ustvari lep. U susret su mi išla tri klinca, koji su na trenutak, dok su se mimoilazili sa mnom, prekinuli svoje glasno kikotanje. Poslednji od njih me je pozdravio onako ponosno. Kao da se ničeg u životu ne stidi i da jedva čeka svoj osmeh i lepo vaspitanje da pokaže drugima. Nasmejao sam se i pozdravio ga. Čekaj, kad je odmakao shvatio sam da je to Hilo, Kaimanin sin. Koliko je truda potrebno da se podigne i vaspita tako neverovatan dečak? Razmišljam da, uz ljubav koju otac oseća prema svom detetu, ništa nije teško. Uostalom, kako su mene moj otac i majka odgojili? Samo što nisam pustio suzu. Morao sam da sednem na klupu ispred jedne kuće. Teško sam disao. Oca više nemam, a majku ne posećujem. Ja sam užasan sin za razliku od Kaimaninog malog. Odlučujem da odem da vidim majku posle više od mesec dana. Živim od nje na manje od deset milja, a nisam je video toliko dugo. Ni ne smem da pogledam sebe sad u ogledalo. Ustao sam sa klupe i uputio se ka svom stanu, da ponesem novca kojeg ću dati majci, kupim joj nešto lepo i presvučem se. Kupujem svoje iskupljenje za vreme što nisam svraćao? Odvratan sam. Dok sam prolazio dvorištem, začuli su se glasovi Kaneta i Palile sa terase:
– Evo ga.
– Opet ne radi. Opet menja posao.

Nisam izdržao. Zastao sam. Okrenuo sam se i pogledao sam ih. Potom sam obe šake prislonio na usta, a zatim ih odmakao u njihovom pravcu. Poslao sam im po poljubac. Onako sa podsmehom i ruganjem. I uživao sam u tome. Prokleto sam uživao! Ponovo sam osetio onu hladnokrvnost dok sam radio tako nešto. Ni trunku bilo kakvog straha, niti bilo koju vrstu griže savesti zbog svog postupka. Bio je moćan osećaj. Zaista moćan, a shvatam da mi je potrebno da se osećam moćno. Onda su sve prepreke ništa. Problem je što ako sam toliko moćan i borim se protiv sebe, onda je i protivnik moćan. Kane i Palila su me zbunjeno i besno gledali. Ništa nisu uradili, a šta su i mogli? Da me prijave za uznemiravanje poljupcima? Nastavio sam hodati ka stanu. Ispred stana me je dočekalo malo jaje. Tačnije ne baš ispred stana, nego malo pored, onako u ćošku, pola metra od mog otirača. Malo belo jaje, baš malo. Kao da je ptičje. Ako je ptičje, zašto se nije polupalo? Ne verujem da je ptica sletela na beton i tu ga ostavila. Opet neka smicalica mojih komšija. Kane i Palila? Ne verujem da su oni, jer onda mi ne bi dobacivali malopre. Možda zato i jesu, da tako budu manje sumnjivi. A možda je Edena? Ali zašto ga nije stavila na otirač, u nadi da ću doći tek kasnije kao prethodno veče, slabije ću videti i zgaziti jaje? I onda će taj otirač da smrdi danima s obzirom na moju ažurnost u čišćenju. Čekaj, ali onda bi pomalo i celo dvorište smrdelo i to bi smetalo njenoj kafi. Ustvari, možda je to ipak Kanetov i Palilin plan, nego je vetrić duvao malo jače nego inače i sklonio jaje. Oni su hteli da moj otirač smrdi danima, onda bi se Edena pobunila i dosađivala mi da se rešim tog smrada, jer to uticalo na ukus njene kafe. Oni bi time izazvali rat, jer ne vole ni mene ni nju. Ja se onda ne bih rešio smrada iz inata i ona bi pozvala komunalnu policiju. Oni bi bili zadovoljni, jer bi mene policija posetila i uživali bi u toj mojoj neprijatnosti, možda čak i kazni, a Edenina kafa bi smrdela. Sa njihovog balkona bi to bila prava predstava za njih. Jednim potezom porazili bi dva neprijatelja. I to ne bi bila predstava samo za njih, nego i za ostale komšije i to bi umnogome pokvarilo sliku o meni u celoj zgradi, možda čak i u ulici. Šta bi tek bilo da saznaju da sam bio otet sinoć? Pa to bi tek bio haos. Bio bih zločinac veka u Kapoleiju bez obzira na istinu. Iako sam otišao toliko daleko u svojim mislima, ipak sam sklonio jaje.
Izneo sam korpicu od pruća koja mi stoji bez svrhe u hodniku, stavio parče tkanine i popeo to na drvo. Nadam se da će mi Severni Kardinal pomoći u potrazi za majkom tog jajeta.
Presvukao sam se, uzeo novca i, dok sam se obuvao, razmišljao sam o onome od malopre. Šta to bi? Odakle ti scenariji i što sam otišao sa njima čak do policije i predstave u dvorištu? Je li moja mržnja prema ovim komšijama tolika? Ako je tačan taj scenario, da li ću se ja bolje osećati jer sam pogodio? Da li ja želim da se to tako desi i da budem žrtva? Nikako nisam zadovoljan svojim hodnicima razmišljanja. Otkud uopšte tolika netrpeljivosti među komšijama? Edena me ne podnosi, bračni par takođe, međusobno se ne vole. Ni ja njih. Sa ostalim stanarima manje-više nije tako. Treba da odem da vidim majku, a ja toliko razmišljam o nebitnim ljudima. Sputavam sebe.

Seo sam u taksi. U petnaestominutnoj vožnji do blagog uzvišenja na obodu Kapoleija i kuće moje majke, razmišljao sam da li sam dobro rasporedio novac od prodaje dragog kamena. Polovinu novca sam sklonio i ne diram je. Nešto ću da potrošim na odeću, sitne popravke i možda kupim novi krevet. Preko stotinu magneta i par meredova me čeka u ostavi. Kada odlučim opet da odem i upotrebim ih za pecanje. Za sada miruju. Točkovi taksija se vrte, a moje misli se sele upravo na njih. Pre sedam godina sam položio vozački ispit na nagovor svoje majke, ali nikada nisam imao potrebu da imam svoj automobil. Shvatam da to nije tako često, da odrastao čovek ima vozačku dozvolu, a da nema svoj automobil. Pogotovo, momak kao ja. Svi ostali momci jedva čekaju da polože i kupe sebi auto, ne bi li putovali, provozali devojku i jednostavno se vozali autom, ali ja ne. Oduvek sam više voleo trotoar od kolovoza. Dok čovek šeta ima više vremena da nešto osmotri i da bolje razume, eto, recimo, živu ogradu oko neke kuće. Nešto što je prirodno, a što čovek održava i ona tu stoji, štiti i ukrašava njegov dom. U automobilu čovek vidi crvenu, žutu, zelenu boju semafora i ostale znakove. Vidi bele linije na kolovozu, rupe na putu, reklame. Šta od prirode vidi? Šta vidi i zastane da se zapita o tome? Ništa. Onda prekidam sebe i kažem da auto ne služi tome nego kako bi stigao negde što pre. Tu je bio kraj moje unutrašnje debate. Sve ima svoje prednosti i mane, ja više volim trotoar od kolovoza. Ni bicikl nešto ne volim, ali pre bih odabrao njega nego automobil.

Stigao sam. Rekao sam taksisti da stane dve kuće dalje od kuće moje majke. Izgleda iz namere da još malo odložim susret sa njom. Kao da imam tremu. Neverovatno! Posmatram ulicu oko sebe, i ona se izmenila kao one ranije danas. Stao sam ispred svoje nekadašnje kuće. Ograda se dobro drži. Pogledao sam gore, krov je posustajao. Potrebno je renovirati ga. Nisam to ranije primećivao ili sam se vešto pravio da ne primećujem.
Ušao sam u dvorište, cveće između kuće i ograde je bilo šareno i uredno. Majka je uvek održavala cveće i nije dozvolila da propadne. Trava je takođe pokošena. Ne mogu da verujem da ne dolazim češće, makar da pokosim travu majci, ako ništa drugo. Dolazio sam ranije i radio sam to, ali poslednji put kad sam pokosio travu bilo je pre tri meseca, čini mi se. Ona nikad ne kuka i ne zove me za tako neke stvari. Čak i kad se pokvari recimo slavina ili slično, prvo ona pokuša da popravi, a ako ne uspe onda pita komšiju. Mene pita tek ako ne uspe ona, a komšija nije tu ili ne može da pomogne. Zajedno sa mojim ocem, dala mi je sve. Ponekad počne da me grize savest što im se nisam dovoljno dobro odužio, u smislu kako postupam sa sobom i svojim životom. Posebno sada, ovog trenutka dok stojim u dvorištu. Želim da više posećujem svoju majku i nekadašnju kuću u kojoj sam odrastao. Emocije me obuzimaju. Žalim što nisam bolji prema njoj, a istovremeno se osećam nadahnutim da to promenim. Za početak ću češće da dolazim kod majke i samo da je pitam kako je i saslušam je. Iza kuće je bašta, pola u plasteniku, pola ne. Majka živi od prodaje voća i povrća. Prodaje ga ovim preprodavcima što nose na pijacu. Otkad je otac preminuo, ona više ne nosi namirnice na pijacu da tamo prodaje. Suviše joj je teško i komplikovano. Manje zarađuje, ali ipak dovoljno za sebe. Ušao sam u kuću.

– Makani, ti si?
– Da, ja sam.

Uvek je znala ko ulazi na osnovu toga kako se otvaraju vrata. Dobro, sad ni nema puno posetilaca, pa da može da se zbuni. Tu je jedna rođaka i onaj rođak koji povremeno svrate, školska prijateljica, komšije i ja.

– Otkud ti?

Iako me tako dobro poznaje i često ni ne pita nego zna šta mislim, sad se pomalo iznenadila mojom posetom. Stajala je ispred mene sa blagim osmehom koji nije mogla da prikrije. Ne tako stara žena od pedeset i tri godine. Zagrlio sam je jače nego inače, ali nisam hteo da budemo dugo u zagrljaju kako ne bi pomislila da se nešto desilo. Jedva sam se suzdržao da ne zaplačem. Okrenuo sam pogled ka kuhinji, kako ne bi videla moje lice u borbi sa emocijama.

– Slobodan sam, pa sam malo svratio.
– Radni dan je, kako to da si slobodan?
– Radovi su u restoranu, pa sam dobio slobodno. Šta ti radiš?
– Išla sam po hleb, stavila veš u mašinu, spremila ručak i kuva se, pa ćemo da jedemo. 

Nije me ni pitala da li sam gladan, zna da neću da odbijem šta god da priprema, jer volim njenu kuhinju. Kao grom iz vedra neba, na um mi pada misao da nisam razmislio kako da joj dam novac koji sam joj namenio. Otkud mi novac? Da li me toliko nije briga za druge da uopšte ne razmišljam unapred? Shvatam da moram da smislim što pre. Znam, reći ću da je malo od bonusa na poslu, malo od povišica. Moram još nešto da smislim, to nije dovoljno obzirom koliko sam joj novca hteo da dam. Dobio sam na igrama na sreću? Ne, ja to ne igram i ona to zna, odmah bi me provalila. Ne želim da joj kažem istinu i za dragi kamen. U to bi teže poverovala i ko zna šta bi pomišljala. Moram da je poštedim brige. Daću joj manje novca i neće biti sumnjivo. Kako da joj dam manje, a vidim da treba renovirati krov? Ne mogu. Jednostavno ne mogu. Znam, pomogao sam Kaimani par puta nešto privatno i tako zaradio, plus malo štednje.

– Važi. Šta ima u komšiluku?
– Ništa posebno. Uvek sve isto. Šta ima kod tebe?
– Standardno. Radim, odmaram, idem na plažu i tako. E da, zaradio sam dosta novca u poslednje vreme. Imali smo dosta posla, bilo je bonusa, povećala se plata i privatno sam pomogao jednom konobaru. Hoću da ti dam nešto novca da imaš.
– Ne treba. Imam dovoljno. Čuvaj za sebe.
– Ne, ne. Mnogo želim da ti ga dam. Spremio sam ga za to. I vidim da treba da se popravi krov.
– Nije tako strašno. Krov može da sačeka narednu godinu. Ne brini.
– Ali, majko, molim te, uzmi.
– Ne, sine. Zaista mi ne treba.
– Ja ću ga ostaviti ovde pored TV-a.


Nakon samo nekoliko sekundi je uzela kovertu i vratila mi je, rekavši:

– Da li ti želiš da se posvađamo? Ako hoćeš korisno da ga iskorostiš, idi da nam kupiš sladoled, a ostatak uloži u nešto pametno.
– Dobro, majko.

Znao sam da će biti teško dati joj novac, ali ovoliko ne. Nisam hteo da je nerviram i da se posvađamo. Uzeo sam nazad novac i stavio ga u torbicu. Moram da smislim bolji plan kako da joj ga dam. Možda samo da pronađem majstore i platim novi krov. Tada će biti ljuta, ali ne dugo i mislim da će to da upali. Otišao sam po sladoled. Kada sam se vratio, stavio sam ga u frižider. Zajedno smo postavljali sto za ručak.

– Ona koverta je bila baš teška. Koliko je bilo novca u njoj, sine?
– Nije bilo baš puno.
– Krov nije toliko jeftin, i kako si to pomogao konobaru da imaš toliko novca?

Zatečen i zbunjen, morao sam brzo nešto da smislim.

– Pomogao sam mu da premesti nameštaj, renovira deo kuće i par puta sam mu pomogao oko prenošenja inventara i pića u baru u kom radi, nedavno je postao suvlavnik.
– Vi ste baš dobri prijatelji?
– Pa, da.
– Drago mi je da ponovo imaš nekog prijatelja, ali mi nije drago što si me slagao. Kako god da si ga zaradio, nadam se da je legalno. Ne moraš dalje da mi govoriš.

– Tako sam zaradio, majko. Legalno je. Ne moramo više o tome, ako ne želiš.

Okrenuo sam kao da ona više ne želi o tome, a u stvari nisam ja želeo.

– Ne brini. Samo se čuvaj. Novac skloni ili uloži u nešto pametno.
– Hoću, majko. Ne brini.
– Ovo je prvi put, posle ne znam koliko vremena, da si svratio, a da nisi u žurbi.
– Nisam. Danas sve lagano. Ne žurim.
– Kako ti je na poslu?
– Veoma dobro, kao što sam pomenuo sa finansijske strane. I ovako je prilično dobro. Bolje nego na prethodnim.
– Dobro je, sine. Onda čuvaj taj posao.
– Čuvam, majko.
– Inače, rođak Kamoku se ženi 24-og septembra. Pozvani smo na svadbu.
– Baš lepo. Spremićemo se.

Istina je ono što kaže za žurbu, ali sam danas u skoro svemu bio bez žurbe, čak sam bio poslednjih par sati i u mislima bez žurbe. Sećam se da je bilo mnogo toga u mom životu na brzinu i bez nekog plana. I onda, desi se da treba da uradim nekoliko stvari u kratkom vremenskom periodu. Rezultat toga budu moja nervoza i pokoja nezavršena stvar. Nakon ručka i sladoleda, uputio sam se vani. Jedan, dva, tri. Sišao sam stepenicama. Posmatrao sam jedan žuti cvet. Lagano je duvao povetarac. Cvet se njihao. Malo u jednu, pa malo u drugu stranu. Ne mogu ja ovo. Da lažem majku? Ko sam ja? Povučenost u sebe sada traje već oko dve godine. Da li se tako grade oni odvratni zidovi oko sebe i otupelost? Nagrada je slagati rođenu majku? Fuj! Istog momenta sam se zgadio sam sebi, iako se iza moje laži krila želja da je poštedim brige. Okrenuo sam se ka ulaznim vratima na kojima je majka stajala i gledala me kako odlazim. Pogledao sam je. Njene nevine i brižne oči su sijale samo jednim sjajem. Oduvek je tako. Taj sjaj sam bio ja. I sad sam je slagao. Jedan, dva, tri. Popeo sam se, prišao i snažno je zagrlio.

– Nisam onako zaradio novac. Izvini što sam te slagao.

Suze su mi se lagano slivale niz obraze dok smo ulazili u kuću.

– U redu je, sine. Zaista je u redu. Samo nema potrebe da mene lažeš. Možeš sve da mi kažeš. Znam da, otkad ti nema oca, nemaš mušku podršku i razumevanje, ali možeš da mi kažeš bilo šta i makar se olakšaš.
– Hvala, majko. Nisam nelegalno zaradio novac.

Drhtavim glasom sam izgovarao te reči.

– Znam da se nikad ne bi bavio takvim stvarima, ali hvala ti što si mi otklonio svaku sumnju. Ne moraš mi dalje pričati. Verujem ti.
– Želim da ti ispričam. Osećam potrebu.
– Reci, sine.
– Pre nekoliko nedelja sam počeo da ronim na plaži i tražim izgubljene stvari. Postavljam magnete da bi privukli nešto metalno i vredno, meredovima prolazim kroz pesak. Pronašao sam ponešto u početku i malo zaradio. Onda sam se u potpunosti predao tom mom novom hobiju. Samo mi je to bilo u glavi i u to sam ulagao. Preključe sam našao onaj zeleni dragi kamen i to ne baš tako mali. Prodao sam ga i zaradio više od svoje godišnje plate.
– Da li bi bilo toliko strašno da si mi to odmah rekao?
– Ne znam. Verovatno i ne bi. Nisam želeo da pomisliš nešto loše.
– Ali ja ću upravo zbog toga da pomislim ko zna šta. Drago mi je što si mi rekao istinu. Samo budi pažljiv sa time.
– I meni je drago što nisam otišao sada, a da ti to nisam ispričao. Sad se bolje osećam i mogu da idem. Ako se predomišliš u vezi sa krovom, reci mi slobodno.
– Ne brini, sine.


Ovog puta sam sa poletom izašao iz kuće i pozdravio se sa majkom. Ponovo sam seo u taksi i uputio se ka svom stanu. Postoji li šta vrednije od roditelja? Kad već više nema oca, zašto onda ne provodim više vremena sa majkom? Ona me nikada nije prisiljavala da radim nešto što ne želim sam, iako bi ona mislila da bi to za mene bilo dobro. Kada su devojke u pitanju, nije nikada ni u šali pomenula da mi je potrebna žena. Ono što ona želi, uvek ostavlja po strani. A siguran sam da želi da se oženim, da ima unuke, da joj češće dolazim u posetu. U želji da je navodno zaštitim, ja sam je slagao, ona je to shvatila i samim tim bi ona sada više brinula da se nisam vratio. Zašto često potkopavam sebe i ljude oko sebe? Sledeći put neću ni pomisliti da je slažem. Možda će to da utiče na nju da prihvati novac. Istina, prećutao sam joj za otmicu i Havikin lančić, ali makar je nisam slagao. Nisam ni osetio potrebu da joj za to ispričam. Ne moram sve da joj pričam. Time ću da je “poštedim brige”. Mnogo su mi prijala ta dva sata sa majkom.

Kuća, kuća, zgrada, kuća, raskrsnica, kuća, kuća… Setio sam se onog svog sna sa policijom i hladnokrvnosti u svojim rečenicama. Čemu previše razmišljanja? Zašto odmah nisam rekao istinu svojoj majci? Samo uraditi instiktivno i bez mnogo razmišljanja. I bolje ću se osećati. Odjednom nemam potrebu da odem u stan nego da ponovo šetam ulicama. Taj osećaj hladnokrvnosti utiče na mene i ne oklevam da, čim sam ugledao naziv ulice “Fort Barrete rd”, kažem taksisti da sam se predomislio i da ću odatle peške. Biram trotoar pod nogama pre nego sedište automobila pod zadnjicom.
Izašao sam. Sunce je jako pržilo, ali mi to nije smetalo. Počeo sam da se osećam sve lepše. Nisam u zatvorenom prostoru nego na otvorenom. Mnogi pešaci i ostali su žurili u hlad, more ili pod klimu, ja ne. Ja sam lagano hodao. Nošen poletnim mislima da se treba prepustiti životu u svakom trenutku. To mi mnogo prija. Osećam da mi više ništa nije potrebno. Spokoj. Približavam se parku sa leve strane i osetim da me Sunce prži malo manje. Makar u mislima. Zastajem.

Gledam u to zelenilo i svežinu sa vrelog trotoara. Živa ograda, ne toliko uredna kao kod moje majke, ali mi prija. Iza nje drveće i ptice koje cvrkuću. Priroda usred milijarde tona betona okolo. Oaza mira. Vraćam svoj pogled na živu ogradu. Rukom prelazim preko njenih rubova da bih osetio golicanje. Da bih osetio prirodu i stopio se sa njom još više. Zrak Sunca, koji se odbija od predmet u ogradi, dospeva u moje desno oko. Parče folije ili celofana od nekih cigareta, pomislih. Nije. Nešto pravougaonog oblika i veličine mobilnog telefona, metalno. Guram ruku dublje u ogradu i izvlačim to. To je kutijica. Zanimljivo. Tirkizne boje sa jedva vidljivim talasastim prelivima braon boje i ne tako lagana. Nije metalna nego od mermera ili sličnog kamena. Presijava se na Suncu, zato sam i pomislio da je metalna. Kao da mi je odnekud poznata. Možda ću da je iskoristim za nešto, nakon što je operem. Nastavljam da šetam sa kutijicom u ruci. Zastajem da je otvorim. Ne znam zašto to nisam uradio pre par sekundi kad sam je pronašao. Izgleda da ponovo odlažem suočavanje sa ishodom i produžavam neizvesnost. Maestralno zanemarujem ignorisanje toga što se upravo dogodilo. Ustvari, kao da se po tom pitanju sve više usavršavam.
Otvorio sam je. Tu je savijen neki papirić. Otvaram ga. Mnogo štampanih slova. Liči mi na medicinski izveštaj. Pomišljam da je neka žena ostala trudna i htela na taj način da iznenadi svog čoveka, ali se nešto desilo i nije mu to pokazala. A možda je neko saznao da je teško bolestan, pa je to hteo da sakrije od sebe. Podaci na papiru prekidaju moje glupave scenarije, koje neprestano na brzinu režiram u trenucima iščekivanja. Prepoznajem imena Havika Keone Kalawai’a i Hilo Nakai. Između ostalog, u meni odzvanjaju reči “poklapanje”, “DNK”, “test”, “otac”.

Tresem se, dok sebi potvrđujem ono sa papira, a to je da je Hilo, Kaimanin sin, onaj ponosni i radosni dečak, ustvari sin mog školskog druga Havike. Ovo je zapravo ona kutijica, koju je pomenuo Havika u izjavi na onoj lokalnoj TV stanici.


                                         kraj pete epizode.