PLITKO MORE 4

Epizoda 4.


                                        DRAGO KAMENJE


            Kuća, svetiljka, kuća, svetiljka, zgrada, svetiljka, kuća, a iza, u daljini, mlad mesec. Tišina obasjava ovu noć, ni rad auta se ne čuje. Pidžama i papuče su sve što imam na sebi, sedim sam na zadnjem sedištu. Policajci ćute dok me voze u stanicu. Shvatam da vrata nisu skroz zatvorena. Pridržavam ih da se ne otvore u toku vožnje. Ne želim da ih malo otvorim i potom zalupim da bih ih zatvorio, kako policajci ne bi pomislili da želim da pobegnem ili tako nešto. Posle par sekundi se predomišljam. Zalupio sam vrata i nisam se osvrtao da proverim da li su se okrenuli. Stigli smo. Sijaju svetla na parkingu policijske stanice. Mir i tišina kao u filmu. Izašli smo svi istovremeno i policajac mi je rekao:

– Niste trebali izlaziti dok Vam mi ne otvorimo vrata.
– Ne treba niko da mi otvara vrata. Znam to sam.

Bio sam poprilično drzak, ali staložen. Samo me je pogledao policajac, koji me je sve više podsećao na nekog poznatog. Ušli smo u hodnik policijske stanice. Policajac je ušao poslednji i nije dobro zatvorio ulazna vrata. Primetio sam to i uputio se da ih zatvorim. Dok sam se približavao vratima, neki glas iz stanice je bio upućen policajcima:

– Stigli ste? Je l’ tu on?
– Jeste. Doveli smo ga.

Nisam izdržao, ubacio sam se:

– Niste me doveli nego sam došao svojevoljno.

Govorio sam to dok sam hvatao bravu od ulaznih vrata, policajka je to videla i rekla:

– Neee!

Kasno. Već sam bio zalupio vrata. Pljas! Celo staklo na ulaznim vratima raspršilo se u stotine delova. Nisam ni zažmurio. Samo sam pogledao u svoje ruke, stomak, noge… Nekoliko stakala se zarilo u moje telo kroz pidžamu i krv je odmah počela lagano da curi. Nije me bolelo. Tek posle par sekundi sam osetio da me nešto žulja u oku. Rukom sam pipnuo dno oka i osetio parče stakla. Odmah sam ga izvadio i bacio. Prsti su mi bili krvavi. Nedaleko od mene je stajao neki drugi policajac koji se pojavio niotkuda i parče stakla koje sam bacio se zarilo u njegov vrat. On je počeo da krvari obilno. Počeo sam ubrzano da dišem. Zažmurio sam kako bi prestalo to golicanje u oku i kako bih ignorisao to što sam nehotice povredio policajca. Ubrzo sam otvorio oči. Mrak je bio oko mene. I dalje sam ubrzano disao. I eto me, ležim u svom krevetu poprilično ravnodušan što sam se probudio iz sna. Tri sata je ujutru. Ustao sam da popijem malo vode i vratio se na spavanje.

Ujutru sam se lagano probudio i otišao na posao. Video sam da je Edena već bila promenila otirač ispred svog ulaza, dok ne znam šta je bilo sa ostatkom jajeta na terasi bračnog para. Nisam mnogo razmišljao o snu u vezi sa policijom. San k’o san, malo zagolica, i ‘ajmo dalje. No, jedna stvar mi je ostala zanimljiva, a to je da sam sinoć bio drugačiji, ravnodušniji kad sam oštro, ali smireno i odlučno, postupio sa onim zaljubljenim parom. Bio sam grub, ali staložen i više sam delovao nego razmišljao o delovanju. Drugačiji ja. Takav sam bio i u snu. Nakon što sam podelio letke na plaži, stajao sam ispred restorana i jedva sam čekao 15:59h i taj već dobro poznati osećaj uzbuđenja povodom iščekivanja da li sam ulovio nešto u tom mom plitkom moru. Malo me boleo vrat, pa sam spustio torbicu na jedan sto u ćošku na par minuta. Slabo je bilo prolaznika i više sam stajao u mestu i šetao u krug nego što sam se smešio i servirao lepe i ukusne reči potencijalnim gostima restorana. Jedni od potencijalnih gostiju su se parkirali pomalo bahato kraj samog puta u plavo-belom autu. Izašla su dva policajca u civilnim odelima. Lagano su došli do mene i pitali me da li sam taj i taj. Rekoh da jesam. Pitali su me da li imam dva minuta, rekao sam im da imam i uputio ih ka stolu gde mi je bila torbica, koja je bila malo otvorena. Uspaničio sam se, jer mi je u njoj bio Havikin lančić. Jedan policajac, ili bolje rečeno inspektor, šta god, je podigao torbicu i nagnuo se da je skloni. Samo sam čekao kada će nešto da ispadne iz nje, između ostalog i lančić. Već mi je bila pred očima slika kako sedim u zatvoru. To se nije desilo. Seli smo i razgovarali. Razgovor nije dugo trajao, možda tri, četiri minuta. Iako je bio u vezi sa mojim školskim, bio sam neuobičajeno staložen nakon panike sa torbicom. Shvatio sam da je umro u nerazjašnjenim okolnostima, otuda i mala istraga. No, video sam da samo žele da zatvore slučaj, odnosno da nađu potvrdu da se Havika nekako ubio. Nisam im bio puno od koristi, obzirom da sam ga retko viđao, poslednji put pre oko mesec dana. On se i selio, pa se vratio. Vratio se u Kapolei, ali se izgleda nije vratio sebi. Nešto ga je mnogo mučilo. Žalosno.
Inspektori su otišli, meni je skroz laknulo i nisam čak više ni osećao toliko tugu. No, lakše mi je bilo, sve do trenutka kad sam shvatio da ne mogu da vratim lančić njegovoj supruzi. Iako se izgleda rutinska istraga privodi kraju, kako bi izgledalo ako bi ona slučajno rekla policiji da sam joj doneo njegov lančić? I šta ako ona ne misli da se Havika ubio? Ispao bih lažov prema policiji i samim tim sumnjiv. Ne mogu opisati koliko mi je bilo žao što neću vratiti lančić, što neću vratiti taj kamen spoticanja. Istorija se ponavlja. Kao klinac mu nisam vratio futrolu sa dokumentima, sad ni njemu mrtvom ne vraćam nakit, odnosno njegovoj supruzi.

                                       (Četiri nedelje kasnije)

               Topli povetarac ne prestaje da piri, kao ni Sunce da prži, dok zvuk morskih talasa odzvanja u svakoj kući, svakom stanu u gradiću zvanom Kapolei. Biser među biserima Havaja. Mnogima raj na zemlji, i meni je u zavisnosti od raspoloženja. Ono je bilo promenljivo prethodne četiri nedelje. Na poslu je bilo sasvim u redu. Nije mi padalo na pamet da ga menjam, verovatno zato što moj fokus nije bio na samom poslu. Nastavio sam da se sve češće družim sa Kaimanom posle posla, nekad u baru u kom radi, ali češće onako na plaži. Zaista mi prija druženje sa njim. Mogu mnogo da naučim od njega, a i on ponešto zanimljivo od mene. Moj školski drug, Havika, je sahranjen. Kad god pomislim na njega, obuzme me i dalje osećaj krivice pomešan sa tugom. Ljudi sa kojima sam razgovarao uglavnom su mišljenja da je digao ruku na sebe, manje njih misli da je to bila nezgoda. Ne znam šta misli njegova supruga Alani. Sa njom sam samo kratko pričao na sahrani dok sam joj izjavljivao saučešće. Rat sa komšijama je u fazi primirja. Mislim da je to samo zatišje pred buru. Na moja jaja nije bilo protivudara. Bar ne još.
Moj hobi “pecanje” je u konstantnoj ekspanziji. Primio sam platu i povećao broj magneta na lageru kupivši ih u onoj novoj prodavnici metalnih proizvoda. Neke sam postavio, neki su mi u stanu i čekaju novi strateški potez gde će da budu postavljeni. Moj hobi sve više zauzima moje misli i moje vreme. Ispunjava me i čini me nadahnutim, iako nisam puno “upecao”. Nekoliko novčića i jedan sat koji sam popravio i prodao. Nisam vratio koliko sam do sada uložio, ali sam bio zadovoljan. Ne mogu da očekujem da se odmah preko noći desi bogaćenje. Počeo sam da imam strpljenja. Ipak, ono je počelo da bledi poslednjih par dana. Već sedam dana nisam ništa upecao i ronio sam iz očaja, u nadi da ću nešto da pronađem. Moj novčanik je bivao sve tanji i tanji. Konobar mi je pomagao oko hobija. Javljao mi je koliko ljudi ima na plaži, pa da procenim da li taj dan da ronim, a javljao mi je i ako bi čuo da je neko od turista izgubio nešto. Ipak, kao da je bio malo rezervisan po pitanju mog hobija. Nije bio više entizijastičan kao na početku. Da li je moje strpljenje počelo da bledi sa tim uviđanjem? U daljini se naziralo očajanje. I nije bilo toliko daleko koliko sam mislio. U poslednja dva dana sam osetio nervozu istu od pre mesec dana kada nisam imao ni hobi, ni prijatelja, ni usmerenje u životu.

      Završio sam ranije sa poslom, jer mi je kolega dugovao par sati i došao je da odradi deo ranije. Otišao sam na plažu i seo u hlad. Toliko turista, toliko nakita na njima, toliko novca, a ja nisam razbojnik da ih sve opljačkam, jednog po jednog. Pogledao sam ka tropskom baru i video da Kaimana još radi. Ustao sam i uputio se tamo. Na putu do bara nisam išao travnatim delom nego peščanim između ležaljki i mora, tik uz vodu. Nekoliko sam ljudi nehotice zakačio na putu do bara. Samo sam se prvom izvinio. Seo sam za šank i pozdravio konobara. Uzvratio mi je pozdrav.

– Kako ide posao? – pitao sam Kaimana.
– Evo privodim smenu kraju. Ti si završio ranije?
– Da, kolega mi duguje par sati, pa sam ranije došao.
– Lepo, šta ćeš da piješ?
– Limunadu.
– Suviše sladak dan, pa da zagorčaš malo? – našalio se konobar.
– Da, da. – nasmejah se pošteno.
– Isto i ja tako nekad.
– Imaš li koji minut posle posla? – upitao sam ga ni sam ne znajući zašto. Možda zbog toga što mi treba neki novi savet ili samo razgovor…

– Imam.


Nakon par minuta, Kaimana je završio sa poslom i seli smo za jedan sto.


– Vidi koliko je ljudi na ovoj plaži. Toliko prebogatih, a ja ne mogu da smislim kako od njih da zaradim.
– Misliš, niko od njih da izgubi nešto vredno, pa da ti nađeš? Je l’ to odustaješ od svog “pecanja”?
– Ne, ne. Mislim ne odustajem, a možda sam zapravo to hteo da pitam. Hoću da kažem dok se ovaj moj hobi razvija i dok čekam da se nešto upeca, mogu nešto drugo da radim i zaradim. Toliko je ideja svuda oko nas i ljudi zarađuju dosta. Mnogi im prodaju neke suvenire, smeštaj, pa i maglu, lažu ih i ovi nasedaju, jer žele da nasednu, žele na novi način da potroše novac, da osete uzbuđenje. Što ja ne mogu da smislim neku maglu i da ih lažem i time zarađujem?
– Pa je l’ vidiš sebe u nekoj takvoj ulozi? Je l’ možeš da se zamisliš dok to radiš?
– Ne, jednom sam probao da prodajem neke napitke na plaži za nekog gazdu lažova i izdržao sam sat i po vremena. Nisam mogao da ih lažem u oči.
– Onda to očigledno ne možeš. Ne brini, većini ljudi je tako. Većini je lakše slagati jednog čoveka nego stotine, pa i hiljade drugih.
– Nisam siguran da sam te razumeo. Kog čoveka?
– Video sam da, dok si dolazio do bara na plaži, si se praktično sudario sa nekoliko ljudi.
– Pa da, nisam gledao. Kakve to veze ima sa onim od malopre?
– Da nastavim, sačekaj. Od tih sa kojima si se sudario, koliko njih ima neki nakit na sebi ili šorceve sa džepovima?
– Ne znam. Nisam obraćao pažnju.
– Zaista?
– Ne!
– Svi. I ja mislim da si znao, možda nesvesno, ali si znao. I da si namerno bio nepažljiv u nadi da, ako im zakačiš sat, narukvicu, šorc, će nešto od toga da oslabi i možda u vodi otpasti i potonuti. Potom ćeš ti to pronaći. Da li si toliko očajan?

Bio sam poprilično šokiran time što mi je konobar rekao. Ako je to istina, sebe lagano guram u provaliju. U smislu da ako ne napredujem onda nazadujem, a to radim na zamaskirani način, laganjem sebi. Zar to ne rade svi? Zašto sam onda toliko šokiran? Ne znajući kako da reagujem, pogledao sam na telefon da vidim koliko je sati.

– Uh, prolete vreme. Moram da idem.
– Stani. Ne vređaj se tako lako. Samo sam izneo šta te možda muči. Nemoj da bežiš. Samo mislim da ovaj hobi ipak nije nešto čemu treba da se posvetiš do kraja, jer polako počinješ da gubiš sebe zbog njega. Nisam siguran za tvoju budućnost u tom smeru. Bojim se da je ne ubijaš lagano.

Nakon pogleda u pučinu, a ne u Kaimanine oči, odlučio sam da ipak ostanem.

– Dobro. Ne žurim. Malo sam zatečen. Mislio sam da nije toliko strašno, ali si mi predočio neke stvari zbog kojih ne mogu da sednem i prihvatim to.
– Znam, diši. Nisi nikoga ubio, nisi nikoga opljačkao, samo nisi iskren sa sobom.
– Mislim da si u pravu. I nisi ti razlog zbog kojeg sam poželeo da odem istog momenta nego ja. Trenutno ne podnosim sebe.
– E, ako mene ne mrziš onda sigurno nećeš ni moju porodicu. Idemo do mene na ručak.
– Šta? Ma ne znam, glupo mi je da odem tako odmah. Moram da obavim…
– Ne moraš ništa. Gladan si sigurno. Idemo.

Izgubljen, zbunjen i nesiguran polazim za Kaimanom do njegove kuće i porodice. Imam tremu odjednom. Da li zbog toga što se još više zbližavamo ili što ne znam kako da se ponašam u društvu njegove porodice?

Baaam! Toliko se glasno čula plastična kanta za smeće, koju sam skoro iz sve snage udario rukom dok smo prolazili kraj nje.

– Šta bi? Jesi li dobro? – upitao me je Kaimana.
– Dobro sam. Slučajno sam zakačio kantu.

Spontano i sa lakoćom sam slagao konobara iako to nisam planirao. No, to mi je bilo prihvatljivije nego da mu kažem istinu kako sam to uradio od nervoze ili nečega sličnog, pa da ga potom ponovo slušam kako mi servira nešto što mi ne prija, možda neku drugu istinu. Ipak, malo me je grizla savest što sam ga slagao. On mi je prijatelj i ja sam taj koji ima te nesporazume sa samim sobom. Nije on kriv.
Pre nego što smo stigli do njegove kuće, morao sam da svratim u prodavnicu da kupim neki poklon, jer prvi put upoznajem njegovu porodicu i dolazim kod njih. Kupio sam vino za njih dvoje, malo pakovanje soka za ćerkicu, malo veće za sina. Kuća se nalazila u jednoj manjoj ulici, prizemna sa osrednjim dvorištem i belom drvenom ogradom. Veoma uredna trava sa pojasom cveća uz kraj dvorišta do komšije. Nazad u dvorištu je trem sa stolovima i stolicama, ljuljaška za decu i ljuljaška za odrasle, odnosno za sedenje uz lagano ljuljanje. Na stolu su bili postavljeni setovi za ručavanje. Istovremeno, na vrata terase je izašla njegova supruga i ćerkica koja je hodala ispred nje, iza njih je izašao sin. Supruga mi je izgledala malo mlađa od Kaimane i nije izgledala kako sam zamišljao osobu koja ide uz njega. Očekivao sam više vedrine kod nje. Verovatno će vreme suprotno da pokaže i to je bio samo moj prvi utisak. Sin je više ličio na nju nego na njega, ali kao da sam ga već viđao. Verovatno je sa drugarima prolazio ispred restorana ili ga znam sa plaže. Ćerkica, čak i tako mala, u potpunosti je ličila na nju.

– Kahlia. – supruga mi je pružila ruku i predstavila se uz blagi osmeh.
– Makani. Drago mi je.
– Hilo. – sin je takođe pružio ruku i nekako je bio ponosan na sebe što smo se upoznali. Kao da je jedva čekao da upozna nekoga poput mene.
– Makani. Drago mi je.

Potom sam se okrenuo ka najmlađem članu i mahnuo uz osmeh.
– Ja sam Makani. Kako se ti zoveš?

Bilo je stidljiva i privijala se uz majku.

– Akamai. Još nismo naučili svoje ime, ali uskoro ćemo. – Kaimana je izgovorio umesto nje.

Ubrzo smo ručali. Nakon ručka je uglavnom pričao Kaimana, najviše sa mnom. Supruga Kahlia je bila pomalo distancirana. Verovatno zato što me ne poznaje. Ćerkica se oslobodila i bila pomalo nemirno dete. S vremena na vreme mi se približavala i upućivala osmeh. Nisam znao kako da ragujem, pa sam uglavnom samo uzvraćao osmehom i mahanjem. Jednostavno, ne znam kako da postupam sa malim detetom. Hilo je malo šutirao loptu po dvorištu, malo ispitivao svašta oca. U okruženju ove sasvim normalne porodice, ja sam se osećao kao da tu ne pripadam. Možda ne ceo, ali većim delom da. Ipak, nisam želeo da samo pobegnem odatle. Ostao sam još malo. Taman toliko da vidim jednu zanimljivu situaciju. Ćerkica je uzela Kaimanu za ruku, digla ga sa stolice i odvela par metara. Potom je hodala dvorištem i sakupljala malobrojno kamenje. U levoj ruci je držala, čini mi se, pet kamenčića, a desnom rukom je uzela još jedan. E, sad ne znam da li više nije moglo da stane u levu ruku, ali okrenula se, taj kamenčić dala Kaimani i nastavila dalje da hoda. Bacila je ostale kamenčiće iz ruke na tlo. Kaimana se zahvalio ćerkici i nastavio da hoda za njom. Međutim, možda mu se tad taj kamenčić učinio nebitnim nakon što je ona bacila ostale, i on je taj bacio iza svojih leđa ne gledajući gde. Izgledalo je kao da će Akamai da sad radi nešto drugo. Posle nekoliko sekundi, okrenula se i uzela oca za ruku u kojoj nije bilo ništa, jer je on bacio taj kamen. Eto, a ona ga je ponovo htela. Na licu Kaimane se videlo koliko se snuždio i pomalo uspaničio. Nikad do tada ga nisam video toliko nesigurnog i nemoćnog pred nekim. Odmah je rekao:
– Evo, tu je. Sad će ti ga tata dati. – govorio je sluđeno, jer nije znao gde je bacio kamenčić.

Oči su mu lutale travom iza njega i obuzela ga je prava panika. Video sam koliko mu je značilo da nađe taj kamenčić što pre i vrati ga ćerkici. Posle par sekundi ga je našao i uz ogromno olakšanje i osmeh joj ga je dao. Tu sam shvatio koliko mu znači tako neka naizgled sitnica, koju je uradio kako ne bi nimalo razočarao svoju ćerkicu. To me je dirnulo. Taj mali osmeh, to malo lice na početku svog putovanja zvanog život, da ga ne okupa koja suza. Verujem da je ta briga predivna.
      Nakon nekoliko minuta sam im se zahvalio na ručku i pošao svojim putem. Nisam hteo da predugo ostajem. Sigurno imaju pregršt obaveza. Pre nego što ću doći u Kaimaninu porodicu, brinuo sam kako ću da se ponašam, a dok sam tamo bio nisam puno o tome razmišljao. Mislim da sam bio sasvim u redu i normalan. Nisam stigao sa njim da dalje popričam o mom hobiju i kuda trenutno idem sa tim. Dogovorili smo se da ćemo o tome drugi put. Doza druženja sa njegovom porodicom je učinila da budem manje nervozan i više nadahnut.
Na putu do stana sam prolazio pored jedne starije kuće i drveta koje se nalazilo ispred nje. Nisam je video i upleo sam se, odnosno zakačio za paukovu mrežu. Brzo sam sklonio njene ostatke sa lica i nastavio dalje, ali sam o tome razmišljao. Pauk je bio ulovio preveliki plen i to ga je koštalo mreže. Šta ako ja ulovim preveliki plen onim svojim pecanjem? Hoću li moći to da podnesem? Shvatam da se zamaram glupostima. Ako se to desi, tada ću o tome razmišljati, ali mi je to dalo ideju o mreži. Zašto nekom mrežom ne bih probao da lovim izgubljeno? To će ići malo teže, jer nemam čamac i nemoguće je bez njega. Nešto manje, a kroz šta ne mogu da prođu sitno zlato, novčići i slično. Pa da! Meredov. Ono što koriste pecaroši kad na pecaljku ulove ribu, pa je ubace u to kad je privuku. To je to! Možda samo malo drugačiji, recimo metalni. Dok ronim ili šetam po plićaku prođem time po dnu i sigurno ću nekad da ulovim nešto. Odmah sam otišao do radnje, kupio jedan ribarski meredov i jedno metalno sito koje sam pričvrstio za drvenu dršku.

Sedam sati predveče je. Već se poprilično proredio broj kupača na plaži. Idealno. Razmišljam u sebi. Uostalom, i da ih je više, to mi ne bi smetalo da se izdvojim i okušam novi alat. Rekao sam sebi da idem prvo da se malo osvežim, pa ću onda uzeti alat u ruke i probati. To kupanje je trajalo jedva više od dva minuta. Kad tako nešto čeka da bude isprobano, onda nemam puno strpljenja da čekam. Uzbuđenje i iščekivanje su preveliki. Pluća su mi puna optimizma. Ne razmišljam ni o čemu drugom. U tome sam. To je taj osećaj koji me je bio privremeno napustio. Lagano prolazim meredovom kroz vodu, prosto da isprobam. Veoma zanimljivo. Onda idem i po dnu, da zagrabim i malo peska. Samo sam pesak i ulovio, koji je ostao u moru dok sam meredov izvlačio iz vode. Prošao je kroz sito, jer je presitan. Idem dalje. Ne razmišljam o rezultatu. Osećaj me nosi. Ja lebdim. Telo mi je smireno, oko mene je harmonija. Nakon dvadesetak minuta, bez ičega ulovljenog, ostavljam alat na obali i vraćam se kupanju. Ovoga puta ležim na vodi i plutam. Život je predivan kad mu se prepustiš. Tek pomalo zamahnem rukama da se pomerim. Čujem samo zvuk mora. Nema mojih loših misli ni na vidiku. Borba sa samim sobom je u primirju. Moje biće je usklađeno sa okolinom. Stopio sam se sa morem. Opijen, zaranjam malo pod vodu. Mašem rukama, izvodim svašta pod vodom. Kao kad se malo dete kupa i veseli se svemu. Vodi, pesku, talasima, svemu. U jednom zamahu moje desne ruke dodirujem tlo. Shvatam da sam se nesvesno i uz pomoć mora približio obali. Ponavljam tu radnju. Igram se i, u toj igri, nešto sam zakačio dole. Nisam imao naočare za vodu, ali sam pogledao. Nešto malo i zeleno se nalazi dole. Odlučujem da uhvatim rukom. Tvrdo i presijava se, veličine je recimo mog palca na nozi. Tako nepravilnog oblika, ali nekako zaobljenog. Pomislih u sebi, ovo je dragi kamen. Ako nije dragi, onda je makar poludragi. Tako odsutan od svega, nisam do kraja svestan da sam možda pronašao nešto vredno. Na par minuta se ponovo prepuštam plutanju zatvorenih očiju. Taj neverovatni mir i spokoj “narušava” radoznalost, koja dopire iz desne ruke. Ruke u kojoj sam držao taj sjajni zeleni kamen. Jako je čudan osećaj kad sam se nakon te harmonije vratio u tzv. stvarnost. Trebalo mi je koji minut da se saberem. Potom sam otišao u radnju koja otkupljuje svakakve vredne stvari.
Na putu do tamo, koliko sam imao vremena, tražio sam na internetu o kamenu koji sam pronašao i našao da je to vrlo verovatno dragi kamen i da sam zaradio jednu mesečnu platu, možda čak i dve, u zavisnosti od čistoće. Pogrešio sam. Zaradio sam petnaest svojih plata! Dok je čovek u radnji izgovarao cifru, nisam bio svestan šta on to priča. Zakasneli podatak je konačno došao do mog mozga, tek kad sam imao novac u svojim rukama. Na licu prodavca sam video da je shvatio moju zbunjenost i pogled mu je odavao trag žaljenja što me bar malo nije zeznuo, bar za dve, tri plate… Izašao sam iz radnje. Srce mi je lupalo kao nikada do tada. Ili sam, pak, zaboravio na ranija takva uzbuđenja. Vera i upornost su se isplatili. Nisam uspeo da prikrijem osmeh i sreću. Nek’ sam delovao lud, počeo sam da se smejem i radujem naglas. Ima li veće sreće od ovoga? I baš me briga što je zbog novca, ja sam srećan! Horizont vremena ispred mene je prepun beskrajnih mogućnosti. I sam ću izabrati šta ću da radim u bliskoj budućnosti. Ono o čemu sam pre par nedelja razmišljao i zacrtao, ostvarilo se. Predivan osećaj uspeha. Bravo ja! Sad mogu lagano da smislim svoj naredni cilj.

Pola sedam uveče je. Od silnog novca i uzbuđenja, ne znam šta da radim. Kada sam poslednji put bio toliko uzbuđen? Čak ni dok sam često izlazio sa prijateljima, jurio za novim mestima, devojkama, radio svašta, imam osećaj da nije bilo ovako. I kad je sve to prestalo? Da li kada su otišli moji prijatelji ili pre nekih godinu, godinu i po dana? Onda sam verovatno upao u neku kolotečinu koja me je umrtvila, pa mi onda ovako neko prijatno iznenađenje bude ogromno. Zar je toliko prazan moj život? Prekidam sebe, neću da kvarim ovaj trenutak iako znam da uvek imam potrebu da to uradim. Ovaj put neću. Razmišljam o svom plenu. Mogu ga skloniti u stranu, kupiti auto, čamac, putovati, dati majci… A mogu i nešto deseto da uradim. Recimo, da uložim u svoj hobi i povećam naredne prihode. Iako je ovako neizvestan hobi, mislim da mogu da izgradim budućnost na njemu. Sad sam i definitivno dobio potvrdu za to. Odlučujem da kupim još mnogo magneta, meredova, jer ne želim da se ograničim na ovu plažu kad ih ima jos tri ovakve. Proširiću svoj hobi i na preostale plaže. To je to. I pozvaću Kaimanu da ga iznenadim svojim planom i častim. Mislim da iza toga krije želja da mu prvenstveno pokažem koliko nije bio u pravu po pitanju mog hobija. Onako, da mu nabijem na nos, ali ne direktno. Rekao mi je da ima vremena, ali tek sutra uveče i da ćemo se naći između Ko’Olina 1 i Ko’Olina 2 plaže.

                                              (24 časa kasnije)



        Predivan osećaj uspeha i stvaranja nečega svojim trudom, nova ideja o proširenju svog hobija i pre svega želja da to ispričam Kaimani. Jedva sam dočekao ovo veče. Sa sobom u rancu imao sam pedesetak magneta i dva sklopljena meredova. To je bio samo delić novog kupljenog alata za moj hobi. Mada te ne znam zašto sam poneo te meredove. Samo sam hteo da ispričam Kaimani ideju i možda bacim koji magnet na plažu broj dva. Ostale bih rasporedio u narednima danima i meredovima bih lovio. Želja da ideja bude sprovedena u delo je bila sve jača. Ipak, mislim da je to bilo nestrpljenje. Našli smo se između dve plaže i krenuli ka toj drugoj, gde sam hteo da mu kažem za svoj plan.

– Pozdrav, Makani.
– Pozdrav.
– Zašto si tako nestrpljiv i ozaren?
– Ma, nisam mogao da dočekam. Znaš moj hobi, za koji ti misliš da možda ipak nije nešto na šta se mogu u budućnosti da oslonim?
– Dobro, i?
– E, pa juče sam ulovio nešto krupno. Zeleni dragi kamen i prodao sam ga. Zaradio sam mnogo. Recimo petnaestak plata.
– Pa super. Sad možeš da ležiš neko vreme i ne radiš ništa.
– Ne moraš tako da se šališ. I, naravno, da ću da nastavim da radim. Neću napuštati posao. Nisi se nešto oduševio mojim ulovom, niti mi čestitao, čak ni iz pristojnosti?
– A na čemu? Svi mi nekad ulovimo nešto krupno. Drago mi je da si i ti. Ne bih želeo da te to pokvari, jer si dobar momak.
– Dobro. Hteo sam da ti predstavim svoj plan i čujem tvoje mišljenje. Razmišljao sam šta ću sa novcem i odlučio sam da malo uložim u stan, malo u odeću, malo ću dati majci, malo više skloniti sa strane, a jedan deo sam mislio da uložim u proširenje svog hobija. Oprosti, mislio sam i tebe da častim jednim delom.
– Na čašćenje mene zaboravi. Ne treba mi, ali hvala ti. Što se tiče ostalog u redu, i lepo i zrelo od tebe, osim onoga za proširenje. Slažem se da treba nekada rizikovati ne bi li se uspelo, ali sad konačno imaš kapitala za ulaganje u nešto manje rizično i sigurnije. Zašto to ne iskoristiš?

Bio sam neprijatno iznenađen Kaimaninim reakcijama i komentarima. Dobro, ako sam želeo oduševljenu reakciju punu pozitivnih komentara, nisam morao dolaziti na plaži i videti se sa njim nego samo stati pred ogledalo u svom stanu.

– Pa, ako mi je do sada ovo urodilo plodom, zašto se tu zaustaviti?
– Nekad treba biti mudar. Jesi li ti na traci za trčanje?
– Kakva sad traka za trčanje?
– Ja mislim da jesi. Trčiš i trčiš, ponekad na ekranu ispred sebe vidiš bolji rezultat i misliš da si uspeo, a ustvari se nisi pomerio, niti video ništa oko sebe sem zidova.
– Mislim da znam na šta misliš.
– Malo nervoze, malo uzbuđenja, malo nečeg novo, a najviše stagnacija. Ideš unazad i mrzi te da to promeniš, nego na taj jeftin način trošiš svoju budućnost. Da ne budem krajnje neučtiv, želim da čujem tvoj plan za proširenje.
– Ne. Prvo hoću da te pitam zašto se ti družiš sa mnom?
– Zato što si mlađi i nemaš pravih briga. Pomaže mi da malo odlutam i opustim se.
– Dobro. Razumem. Zašto si nekad tako neprijatan prema meni?
– Nisam ja neprijatan, nego to što ti kažem čini da se ti tako osećaš. Ti odlučuješ kako ćeš to da doživiš i reaguješ. Ja samo pokušam da ti često pomognem da sebe ne odvedeš u provaliju i protraćiš svu slobodu koju imaš.
– Razumem. Znači, ti nemaš slobodu koju ja imam. Jesi li ljubomoran?
– Ne. Samo pokušavam da ti ukažem na nju.

Nekarakteristično za razgovore sa Kaimanom, ovaj mi je sve manje prijao i hteo sam nekako da ga što pre završim, zato sam mu uzvraćao odbojno i pomalo drsko. Pre nego što sam počeo da pričam o svom planu, ispred nas je prošla žena. Bukvalno nam je ispred nosa presekla put i išla je kao zombi ka mirnom, večernjem moru na plaži broj 2. Kao da me je neko udario tupim predmetom u glavu. To je bila Alani. Supruga mog školskog druga. Nije mi se javila i pomalo sam osetio olakšanje. To sa Havikom i njegovim lančićem lagano, ali sigurno, bledi u meni. Iako je bio sumrak, primetio sam da više nije bila u crnini. Bio sam malo poljuljan, ali dovoljno pri sebi, da nastavim da pričam sa Kaimanom.


– Dobro. Moj plan proširenja je…
– Ko ti je ta žena?
– Supruga mog preminulog školskog druga za kog sam te pitao jednom. Nebitno. Da nastavim…
– Pa da, autoput se gradi preko korenja davno počupanog drveća.
– Molim? Zašto imaš potrebu da me prekidaš?
– Ali, žile ostaju zakopane, rupe na putu će nići niotkuda. I pitaćemo se, kad probušimo gumu ili prevrnemo auto, otkud one tu?
– E, sad je dosta! Pusti me sa tim i slušaj šta ti pričam!
– Moja potvrda i odobravanje tvog plana ti je suviše važna. Nastavi.
– Ne, samo želim da ti ispričam i nikako ne uspevam u tome.
– Dobro, nastavi.
– Dakle, ako mi je za prethodnih nekoliko nedelja plaža Ko’ Olina 1 donela toliko, zašto ne bih svoj posao proširio i na ostale tri plaže? Zamisli moj ulov pomnožen sa četiri. Ili se možda na nekoj drugoj plaži čak krije moj ulov, koji se događa jednom u životu.
– A možda si svoj životni ulov u ovom hobiju već ulovio i sad samo smišljaš način kako da ga protraćiš?
– Šta je danas sa tobom? Ovo nisi ti.

Ovo nije Kaimana kakvog znam. Iskren da, ali otkud toliko sumnje i negativnosti? Iznerviran sam njegovim komentarima. Izvadio sam magnete iz ranca i počeo da ih bacam u more na toj drugoj plaži na kojoj smo bili.

– Nije problem što ti povremeno roniš i proveravaš da li si nešto upecao, problem je što po ceo dan sediš i samo o tome razmišljaš, dok druge, mnogo bitnije stvari, čekaju. To mi  jednostavno nije dobar potez, ali ti odlučuješ. Tvoj novac, tvoja budućnost.
– Da, u pravu si. To je moja stvar i moja odluka!
– Uvek ti odlučuješ. Niko drugi.

Nastala je neprijatna tišina između nas dvojice. Minut ili čak dva. Niko ništa nije progovarao. Gledali smo u more. Bilo je nepodnošljivo. Prekinuo sam to.

– Ostani sa mnom bar dok pobacam ostatak ovih magneta na plažu. Pridrži mi ova dva meredova, koja ne znam ni zašto sam poneo.

Krajnje mrzovoljno me je poslušao u nadi da ću to što pre završiti. Udaljio sam se dvadesetak koraka od njega i prišao moru da ne moram mnogo daleko da bacam ostatak magneta. Gotovo da nikog nije bilo na plaži. Magnete sam bacao kao nekad klinac kamenje u more. Ali, klinačkog uzbuđenja i te radosti nije bilo. Nije bilo ni uzbuđenja koje ide uz odraslog čoveka, koji je do malopre to jedva čekao. Osećao sam samo bes i sve jače sam bacao magnete. More je osetilo moju gorčinu. Kaimana me je sa žaljenjem gledao. Bes je bio odgovor na sve to. Jednostavno ne prihvatam njegovo viđenje mog hobija. To uzbuđenje, ta bekrajna nepredvidivost je moje Sunce, moje more, moje sve! Barem trenutno u mom životu. I ne želim da to prestane baš sad kad sam video da napredujem i da ima smisla. Zar sam kriv što sebi donosim konačno malo radosti? Ljudi su tako zavidni.
Kad sam bacio poslednji magnet iz ranca, okrenuo sam se ka Kaimani. Nije bio sam. Sa njim je stajao još neko. Kako sam prilazio sve bliže, video sam da Kaimana ne stoji tu. Nego su tu neka dva čoveka sa krupnim kamenjem u rukama. Ispred njih je ležao Kaimana. Shvativši to, srce mi je počelo ubrzano da lupa. Bio sam šokiran prizorom i preplašen, ali sam pohitao ka svom prijatelju da vidim da li je živ vikavši na sav glas “Kaimanaaaa!”. Kleknuo sam pored svog druga i pre nego što sam ga dotakao, okrenuo sam se. Iako sam instiktivno reagovao potrčavši da vidim da li je živ, sekundu pre sam zastao. U tom trenu sam oklevao, verovatno jer nisam bio spreman za ishod da je možda mrtav. Hteo sam da odložim to saznanje. U toj sekundi, tako okrenut, video sam još dva čoveka iza sebe. I oni su drži kamenje u ruci. Jedan je bio na korak od mene i zamahnuo je rukom sa kamenom ka meni.







                                        kraj četvrte epizode