PLITKO MORE 3

Epizoda 3.


                                                  PUČINA


        Čovek od pedeset i nešto godina, nosi dve prepune kese iz prodavnice. Sunce već prži, a nije ni osam ujutru. Vetra jedva da ima, oblaka nigde. Kapi znoja se slivaju preko njegovog naboranog čela, ali on ubrzava svoj korak. Malo je precenio svoje mogućnosti odnosno to što je izabrao da ne napravi pauzu pre par minuta. Grabi sve brže i brže do klupe koja je na dvadesetak koraka. Hoće li stići pre nego što kese puknu ili on posustane? Blago neprijatan miris mi je zapljusnuo lice kad je prošao kraj mene. Gledao sam ga, i dalje ne znam zašto. To je bio moj beg od saznanja da mog školskog prijatelja nema više.
Odjednom su počela da mi naviru sećanja koja me vežu za njega. Tu su nalaženja na ćošku, put do škole, sedenje zajedno u klupi, druženje na odmoru, put do kuće, druženje posle domaćeg na ulici… Kako su godine odmicale sve manje smo se družili, putevi su nam se lagano, ali sigurno razilazili. Za prethodnih desetak godina, video sam ga jedva isto toliko puta, tek onako u prolazu uz sve manje razmenjenih rečisvaki naredni put. Više niti jednu reč nećemo razmeniti, niti se pozdraviti. Život je surov. Ima li ženu, decu? Zašto se uvek to pitam kad neko umre? Da li zapravo ja to pitam ili je to navika preuzeta od drugih ljudi? Koliko meni znači ta informacija? Pa, i ne mnogo. Najznačajnija informacija je ta da Havike više nema. Počinjem da se raspadam iznutra dok lagano nastavljam da koračam na posao sa lančićem pokojnog školskog prijatelja u džepu. Zaista ne znam šta da radim sa lančićem. Da odem u policiju ili ga dam nekome njemu bliskom? Sad sigurno ne, jer stižem na vreme na posao. Ne želim da kasnim na posao. Ne volim ni minut da kasnim. Posle ću.

Restoran “Kap mora” se nalazi u jednoj od glavnih ulica u Kapoleiu, na ćošku. Na nekih četrdesetak minuta je od plaže Ko Olina 1, od luke nekih dvadesetak, od mog stana petnaestak minuta. Napolju ima desetak i unutra petnaestak stolova. Od osoblja su tu gazda, menadžer, šest kuvara, šest konobara i nas dvojica ispred restorana, zaduženih da privučemo dodatne posetioce. Naš posao se sastoji u tome da prolaznicima uz osmeh kažemo koju korisnu informaciju u vezi sa restoranom. Naravno, to što mi nudimo nijedan drugi restoran nema. Šalim se, nisam hteo biti sarkastičan, gazda se stvarno trudi da ugodi što više gostima i bude jedinstven. Dobar je i prema zaposlenima. Da nastavim o našem poslu. Smene su od osam ujutru do četiri popodne i od tri popodne do jedanaest uveče. To vreme što se preklapamo uglavnom gazda iskoristi da mu nešto pomognemo vezano za premeštanje stolova, iznošenje prazne ambalaže, odlazak do prodavnice ako nešto u datom trenutku nestane i mnoge druge stvari. Nebitno da li sam prva ili druga smena, u svakoj smeni prva tri sata se sastoje od odlaženja na plažu i deljenja reklamnog materijala potencijalnim gostima. Nekad, kada ima nekih dešavanja u centru, i tamo odemo. Drugi deo smene uglavnom provedemo stajanjem ili laganim šetanjem ispred restorana uz pomenuto privlačenje gostiju. Gazda nam s vremena na vreme naglasi da ne budemo previše napadni, što mi se i posebno sviđa.
Ovo mi je sedma nedelja na ovom poslu. Nakon par dana odmora, ne volim da se posebno pozdravljam sa kolegama. Zato sam sve to brzo obavio i nisam im ostavio prostora da me pitaju bilo šta privatno osim toga kako sam i da li sam se odmorio. Delić mene je hteo da ispriča nekome kako sam ponosan na sebe i to što sam ostvario cilj zacrtan pre mini odmora. Možda će to da utiče na to da u budućnosti ne menjam toliko često poslove odnosno da će ovaj biti i moj poslednji pre moje bogate i prevremene penzije, ako to tako smem da nazovem. Obogatiću se i ništa neću raditi, sem smišljati sebi izazove koje bogataši smišljaju sebi. Shvatih istog momenta da ne želim biti kao oni. Izmisliću nov način da trošim novac, ali prvo sebe da spustim na zemlju. Još se nisam obogatio. Verovatno sam mnogo daleko od toga. Dok sam čekao da mi menadžer donese reklamni materijal, pomagao sam konobarima u raspoređivanju stolova. Gazda ima zanimljivu teoriju, a to je da neke stolove ne pomera, a neke da. Tako će se stalni gosti osećati komfornije za onim koji se ne pomeraju, a istovremeno će se videti promena i razbiće se monotonija. Nakon što je menadžer doneo materijal, rekao mi je da odem i do centra i do plaže. Prvo sam odradio centar, jer više volim da prvo uradim ono što mi manje prija, pa potom “draže”. Kao kad jedem hleb, prvo korice, a na kraju sredinu. Kad sam završio sa centrom, uputio sam se ka plaži. Stao sam na semafor i čekao zeleno svetlo. Naspram mene, na ostrvu koje deli dva smera, stajala je neka žena u crnom i na par koraka od nje momak, koji je izgledao kao da je u nekoj žurbi, ali je ipak čekao. Nisu stigli da pređu na zelenom svetlu na stranu na kojoj sam ja. Momak je bio mojih godina. Stajao je tu na pola puta. Prvu polovinu svog puta je tako brzo prešao, ali nije stigao da pređe na drugu stranu, jer se zeleno upalilo pre nego što je došao do raskrsnice. Kroz par sekundi, ja ću se uputiti ka drugoj strani ulice, momak na sredini će zaploviti ka preostalom delu pešačkog prelaza, moj školski drug Havika je stao. Na pola puta. Nisam uspeo da sakrijem suze dok sam hodao ka plaži. Zar je to život? Nekom više od sto godina, a nekom ni trideset? Moji koraci su prazni, moje telo se ispunjava tugom i žaljenjem što se nisam više družio sa Havikom. Možda bi sve imalo drugačiji ishod.

Sunce je zalazilo iza jednog usamljenog oblačka, a osećaj krivice izlazio na drugoj strani mog neba. Havika je imao deset godina, ja nekoliko dana manje od njega. Tada sam bio ljubomoran na njega što je rođen tih dvadesetak dana pre mene. Nekako mlađi, imao sam osećaj da manje vredim. No, bilo je i dece u razredu od kojih sam ja bio stariji nekoliko dana, pa i meseci, ali to je bilo manje važno. Putovali smo u glavni grad na ekskurziju. Havika nije sedeo sa mnom nego ispred mene sa jednim školskim drugom, ja iza sa drugim. Haviki je na pod autobusa ispala mala futrola gde se drže dokumenta. Drugar koji je sedeo do mene je to video i uzeo. Rekao mi je da hoće da se malo našali i da je ne vratimo odmah Haviki. Bio sam neodlučan, da pristanem na to i da ne pristanem. Međutim, nije trebalo mnogo da me taj drug ubedi. To što sam bio pomalo ljubomoran na Haviku što pored mene ima još jednog najboljeg druga sa kojim je tad sedeo u busu, pomoglo je mojoj odluci da pristanem na šalu. Nakon poseta nekoj znamenitosti i vraćanju u bus, što je trajalo nekih sat i po do dva, Havika je prijavio učiteljici nestanak svojih dokumenata. Autobus nije kretao dok učiteljica nije glasno rekla nekoliko puta da, ako je neko uzeo ili našao futrolu sa dokumentima u kojoj je bilo i nešto novca, slobodno se javi i vrati je. Drug čija je ta zajebancija bila ideja, i ja smo pretrnuli. Nismo se micali, jedva da smo se jednom pogledali. Očigledno nismo imali hrabrosti da priznamo pred celim autobusom. Na šta bismo onda ličili? Lopovi? Bezobrazna deca?
Iz ove perspektive, shvatio sam i da je učiteljica pogrešila što nije rekla da se to nekako vrati anonimno. Na taj način, ko god da je počinilac, bilo bi mu manje neprijatno i ostao bi mu donekle neukaljan obraz. Pre će biti da sam samo našao opravdanje da sebe ne okarakterišem kao desetogodišnjeg lopova ili tako nešto. Nakon muke od skoro minut, autobus je nastavio, a drug i ja smo panično bacili futrolu zajedno sa dokumentima i nešto novca na sledećoj pauzi u kantu za smeće. Nikad to nisam zaboravio, niti oprostio sebi. No, da li je stvarno tako? Ako jeste, zašto onda nisam nikad to priznao Haviki? Lažem sebi, vidim. Kad njega nema više, tek onda sam poželeo istinski da ispravim tu situaciju od pre dvadeesetak godina. Sad je gotovo i to ne mogu da promenim. To nastavlja da me grize. Kad sam stigao na plažu, osećaj krivice je počeo da bledi. Ugledao sam palme, male talase, pesak i ljude. Moj dvostruki plen. Ako se nekom od njih ne svidi prospekt restorana u kojem radim, nadam se da će im u moru, dok se budu kupali, ispasti neki novčić, a što da ne i neki nakit. Odvratan sam, ali ne mogu da lažem da ne pomišljam na to. Pa šta? Takav sam. Možda ću vremenom postati bolji, ali neka to bude nakon što zaradim dosta novca. Nakon što sam podelio dovoljan broj letaka kupačima i šetačima, pogledao sam ka onom tropskom baru. Uočio sam da radi Kaimana, konobar kojeg sam nedavno upoznao. Setio sam se da on ima običaj da nekad posle posla popije piće na plaži. Odlučio sam da to isto uradim. Treba mi neko opuštanje. Ovaj dan je već previše težak za mene. Možda je to samo izgovor za ono što jedva čekam, a to je da sednem u hlad i gledam tu hrpu ljudi sa nakitom, nadam se i nagađam šta će ko da izgubi, a ja pronađem na dnu. Uzbuđenje je raslo i sa poletom sam se vratio i odradio ostatak smene ispred restorana. Pored kolega na poslu, čak i prolaznici su primetili moju ozarenost. Više njih nego inače, reklo je da će da svrati kasnije u restoran.

15:59h. Tek nakon što sam pronašao svoj novi hobi, upoznao sam se sa ovolikom dozom uzbuđenja. Nisam ranije to osećao. U narednih nekoliko sekundi stiže kraj radnog vremena i samim tim početak mog “pecanja”, iako ću tek predveče ili rano ujutru zaroniti i videti da li sam upecao nešto. 15:59h, ponavljam u sebi i pitam se da li mi taj podatak donosi više uzbuđenja ili trenutak kad shvatim šta sam to pronašao na dnu plaže. Moram priznati da je mrtva trka. Već sam o tako nečemu razmišljao ranije. Ponavljam se. Nije dobro. Dok sam ubrzano hodao, shvatio sam da sam sve vreme zaboravio na lančić. Nisam ni razmišljao o tome da li da odem u policiju ili odnesem nekome ko je blizak mom školskom. Kasno je sad, pomislih. Bio sam lenj i prepušten uzbuđenju. U prevodu, uzbuđenje koje pominjem je moje bekstvo iz trenutne, pomalo problematične situacije oko lančića. Odlučio sam da ga stavim na sigurnije mesto nego što je to moj džep. Stavio sam ga u torbicu koju nosim gotovo uvek sa sobom. Kad sam stigao na plažu, ugledao sam palmu ispod koje sa jedne strane nikog nije bilo. Pohitao sam tamo da sednem, međutim, pre mene je seo jedan čovek. Taj čovek je bio konobar. Na trenutak sam zastao, ali ipak seo nedaleko od njega. On je to primetio.

– Pozdrav, Makani. Kako si?
– Pozdrav, Kaimana. Pa, dobro sam. Završio sa poslom, pa da malo odmorim u hladu i osvežim se pre nego što krenem kući. Ti, kako si?
– Odmor, ostale obaveze, pa kući.
– Nisam te pitao, rekao si da imaš desetogodišnjeg sina?
– Da, imamo i ćerkicu od godinu i po.
– Lepo. To je baš lepo.
– Jeste.
– Ti kao konobar mora da si dosta ljudi upoznao i otkrio mnogo novih stvari?
– Pa, jesam. To je jedna od prednosti posla.
– U poslednje vreme pokušavam pronaći hobi koji donosi zaradu, i to dobru zaradu.
– A reci mi šta ti je važnije, pronaći hobi ili zaraditi?
– Bilo bi idealno kad bih to dvoje spojio, odnosno da to bude jedno.
– Hoću da te pitam, da li ti je novac potreban da se lepo i ispunjeno osećaš?
– Dok sam sad par dana odmarao, postavio sam sebi cilj da shvatim šta mi je cilj. Spletom okolnosti, bio sam na pumpi dok se desila ona pljačka i shvatio sam da ne želim da imam radni dan, sedmicu i da radim uopšte za platu. Želim da zaradim mnogo novca u kratkom periodu i nakon toga će mi biti lako da postavim sebi dalje ciljeve.
– Dakle, ti i dalje provereno ne znaš da li ti je potreban novac da bi se lepo osećao?
– Pa, da, ali ne bih se mogao osećati loše sigurno.
– Hajde da uzmemo da ti je novac glavni cilj na koji si se usresredio. Zamisli da ga imaš sada. Šta bi radio?
– Nisam o tome razmišljao, ali tada bih imao slobodnog vremena napretek i smislio bih nešto.
– Ja to ovako vidim. Tvoj navodni cilj je samo put do toga da ti ništa ne radiš. Je l’ ti težak posao koji radiš? Je l’ ti ne prija?
– Pa, ovaj je u redu. Nekako mi možda i najviše prija, ali svakako ne bih da ga radim doveka.
– Šta ti to znači – ovaj je u redu? Prethodni posao ti je bio dosta loš?
– Mnogo sam poslova promenio, ali najviše u poslednje vreme. Čak njih osam za poslednjih dvanaest meseci.
– Pa, u čemu je problem?
– Još uvek ne znam čime bih se bavio, ali ne prestajem da tragam.
– Znači, balansiraš između posla i hobija, pa si odlučio da spojiš to i olakšaš sebi potragu?

Konobar se malo našalio, što sam i shvatio odgovorivši mu:

– Suviše lenj, šta da ti drugo kažem, a ako može naravno da to bude hobi sa dosta uzbuđenja.
– Naravno, svaki hobi predstavlja i uzbuđenje za onog ko se njime bavi.

– Pozdrav.

Na par koraka levo od nas, začuo se glas. Bio je to moj dalji rođak koji me je pozdravio.

– E, pozdrav.

Ustao sam i otišao do njega da mu se javim.

– Kako si? – pitao me je.
– Dobro sam. Evo malo se relaksiram posle posla. 

On je jedan od onih malo napadnih tipova i nisam ni stigao da ga pitam kako je, on je uzvratio:

– Koji sad to posao radiš, pa ti ne godi? Jesi l’ u onom restoranu?
– Da, to je taj.
– Još ga nisi napustio? – bio je šaljiv, ali voleo je da me bocka tako.
– Nisam još. – nasmejao sam se.
– To ti je sedmi, osmi posao za godinu dana?
– Osmi, za skoro četrnaest meseci.
– Hajde, nijedan posao nije savršen. Dobar ti je taj. I nađi devojku i to je to. Pozdrav. Pozdravi i majku kad je vidiš, tamo za mesec dana.
– Podrav. Hvala. Hoću.

Rođak ode brže nego što se javio, sa malo kratkih, ali jakih reči. Uvek je bio i ostao takav. Vratio sam se na mesto i seo.

– To je moj rođak, pa sam mu se javio.
– Da, da. Shvatio sam. Za njega je tvojih osam poslova koje si radio četrnaest meseci, a za mene dvanaest. Slučajno sam čuo da šta ste pričali.
– U redu je. Ne znam zašto sam to drugačije rekao.
– Pa, verovatno si njemu to tako rekao jer si hteo da ublažiš kako je to zvučalo iz njegovih usta, a možda i zato da to u tvojoj familiji ne bi pokvarilo sliku o tebi. Dok si meni to rekao da bi naglasio podatak koliko često menjaš poslove, verovatno jer se slabije poznajemo i nije ti toliko bitna kako te ja vidim. Možda si sa mnom samo želeo da budeš oštriji prema sebi. Verujem da prava istina nije ni dvanaest ni četrnaest meseci, nego nešto između. Je l’ tako?

Bio sam pomalo zbunjen ovim što mi je konobar rekao, ali sam shvatio.

– Pa da, u pravu si. Istina je trinaest meseci. Zanimljivo je na koji način lažemo sebe. Jedan podatak menjamo i govorimo o njemu u zavisnosti od toga kakvo nam treba tuđe mišljenje u datom trenutku. I onda se desi da istoj osobi u dve situacije kažemo dva drugačija podatka.
– Da. Svi ili barem skoro svi to rade. I mi znamo na čemu smo sa tim ljudima, ali ne znamo na čemu smo sa samim sobom. Nego, da se vratim na tvoj hobi. Ti, dakle, želiš da ništa ne radiš, a da ti bude uzbudljivo. Ležiš ovde na travi ili pesku, a na nebu hiljade tragova aviona raznim bojama šaraju nebo?
– Otprilike tako nešto. Reći ću ti nešto u poverenju. Taj hobi, mislim da sam ga već pronašao.
– Pa što si me onda slagao? Preformulisaću, zašto nisi odmah rekao? Ili ne osećaš dovoljno poverenja, što razumem, ili si na neki način hteo od mene da dobiješ sličnu ideju? A možda čak i sumnjaš u tu tvoju ideju, pa proveravaš da li postoji neka bolja? Malo sam odlutao. Za početak mi reci, koji je to hobi?
– Oduvek idem prvo tako okolo umesto odmah u centar. Ideja je možda glupa, ali osećaj zbog nje nije. Želim da ronim u ovom našem mini zalivu i tražim izgubljene dragocenosti. Ko zna, možda nađem nešto toliko vredno da više nikad ne moram da radim.
– Nije uopšte glupa, samo da je iskrena. Da nije beg od svega drugog. Uostalom, i taj beg može da postane oaza i nešto sasvim neprocenjivo za čoveka.
– Drago mi je da razumeš. Ne znam kad sam osetio toliko uzbuđenja. Da dopunim, hteo sam da mi u toj potrazi pomognu magneti.
– Eto, vidiš kako i “ležanje na travi” može da bude unosno. Sve treba probati ne bi li se čovek pronašao.
– Ideja zamalo nije propala, sve dok mi ti pre neki dan nisi ispričao priču za lančić koji si dobio od oca i kako si uz pomoć sina i magneta uspeo da ga pronađeš. Tu sam saznao da nakit uglavnom nije čist nego ima metala i to me je podstaklo da nastavim sa tim. Hvala ti.
– Drago mi je. Jesi li “upecao” nešto do sada?
– Dva novčića.

Naravno da sam morao da slažem konobara. Nisam smeo da mu kažem da sam našao lančić pokojnog školskog druga.

– To je lep ulov za početak. Samo nastavi. Ako mogu nekako da ti pomognem, slobodno reci.
– Hvala ti. Pomažeš već, a i time da ovo ostane među nama od velike je pomoći.
– Naravno. To je tvoja stvar.
– Ustvari, možda i možeš da pomogneš. To ronjenje i ispitivanje svakog magneta nije baš lako. Dobro bi mi došao dodatni par očiju na plaži dok sam ja kod kuće ili na poslu. A nekad i kad ne mogu da dođem, pitaću te da li je bilo puno ljudi sa nakitom u moru.
– Nije problem to, ali da li ti je u redu sa moralne strane da neko ode u more, sa recimo narukvicom, a vrati se bez iste i ti je pronađeš? Zar ne bi možda poželeo da je vratiš?
– Pa, ako ne znam čije je, ne bih osećao krivicu. I ovde su većinom turisti koji imaju mnogo novca i gubitak tako nečeg im neće teško pasti. Uostalom, nisam ti to ni rekao, nego samo da baciš oko da li ima puno kupača, pojednostaviću ti.
– Dogovoreno. Evo ti moj broj.

Memorisao sam konobarev broj u mobilni i zahvalio mu se. Dok je ustajao i spremao se da ode, nisam izdržao, a da ga ne pitam:

– Onaj dan kada si me kod bara u kojem radiš pitao želim li nešto, na tacni je bio i jedan magnet, ako smem znati, zašto?
– Sećam se. To je onaj magnet koji mi je sin dao da pronađem svoj lančić i on mi je neka vrsta amajlije, a i služi mi kao balans za tacnu. To me pitaš zato što si tako dobio ideju za svoj hobi?
– Ne, nego mi je bilo malo jezivo da, nakon bukvalno par minuta što sam dobio ideju sa ronjenjem i magnetima, video sam magnet na tvojoj tacni.
– Razumem. Svuda oko nas su zapanjujuće stvari, samo ih pronalazimo u različitim trenucima svog života i onda neke ostanu takve, a neke ne. Pozdrav, Makani. Mogao bi svratiti nekad do mene i moje porodice.
– Može. Pozdrav, Kaimana.

Konobar je otišao. Imao sam neverovatan razgovor sa njim. Mnogo koristan iz više razloga, ali prvenstveno da ne bih razmišljao o tragičnoj sudbini školskog druga. Bio sam neuobičajeno otvoren i reči kao da su same izlazile iz mene. Moguće je da sam osetio popriličnu povezanost sa tim čovekom. Ne sumnjam u to da jedva čekam da se opet družim sa njim. Ipak, jedna stvar mi je zasmetala. Mislim da on pored toliko znanja, iskustva i iskrenosti pre svega, ipak nije bio skroz iskren u jednom, a to je da mu magnet pored toga što služi kao amajlija koristi i za balans na tacni. Koji konobar još koristi bilo šta za balans? Svima njima je isto imali jedan ili deset predmeta na tacni. Samo je bitan raspored. Ne znam, to mi je pomalo bacilo malu senku na ceo razgovor. Ipak, ne želim da budem nezahvalan, bilo je veoma korisno. Rana na palcu na nozi je već malo zarasla. Nakratko sam se okupao i zaronio do par magneta. Međutim, ništa nisu “upecali”. Nema veze. I dalje sam nadahnut što se tiče hobija, a i sad ću imati dodatnu pomoć od strane konobara. Možda mi da i neki koristan savet u bliskoj budućnosti. Što se tiče lančića od školskog druga, odlučio sam da je kasno da idem u policiju ili bilo kome da ga dam. U svakom trenutku mogu da kažem da sam ga našao tu na dnu pri kupanju u ne tako dubokom moru. Uputio sam se ka svom stanu. U onaj lavirint odvratnih komentara komšija bračnog para i mrklih pogleda komčinice Edene. Prolazeći kroz taj lavirint, ponesen današnjim danom, odlučio sam da ću da čujem i primetim jedino pesmu Severnog Kardinala, koji često i više od sat vremena neprestano cvrkuće.

Na putu do stana, sa druge strane jednog od semafora, ponovo je stajala jedna žena u crnom. Kad sam bolje razmislio, to je ona ista od danas što je stajala kraj onog momka, koji me je podsetio na preminulog školskog prijatelja. Shvatio sam da više informacija o školskom prijatelju stoji na umrlici, odnosno ko je to objavio. Otišao sam do table i pročitao da se na jednoj, među ožalošćenima, navodi supruga Alani. Dakle, on je bio oženjen, ali da li je imao dece? Verovatno ne, jer bi pisala pored supruge i njihova imena. Da li je ta žena u crnom baš njegova supruga ili je sasvim slučajno ova žena bila u crnini? Zašto sad osećam neku vrstu veće krivice, ako nije bio sam? I da li bi ta krivica i žal bili još veći da sam saznao da on ima recimo i decu? Osećam kako nemam mira zbog ovih, kad malo bolje razmislim, ne tako bitnih pitanja za mene. Nastavio sam ka stanu. Iako mi finansijsko stanje nije najbolje zbog onih magneta, ponovo sam svratio u jednu od radnji i kupio 5 malih magneta. Čisto da ih sutradan posle posla postavim i dodatno povećam šanse za nekim “ulovom”. 

            Stigao sam u stan. Nisam video nikog od pomenutih komšija. Čak, nisam video niti čuo pticu komšinicu. Muk. Jeo sam, upalio tv, ni sam ne znam zašto, i zavalio se u krevet. Moj život polako, ali sigurno, dobija makar prividan smisao. Mogu slobodno reći da sam pronašao novog prijatelja. Znam da mi je prijateljstvo sa nekim itekako potrebno. Polako niče i staza kojom ću se uputiti u svoje sutra. Pučina mog mora je predivna. Shvatio sam da nisam puno razmišljao o svom poslu i da nije toliko potrebno da ga menjam za sada. Spreman sam da uložim dosta svog vremena i svojih resursa u “pecanje”. Sad imam i podršku mimo sebe. Na svakoj stazi do sada u svom životu sam nailazio na trnje. I na ovoj ga ima. Muči me lančić mog školskog prijatelja i da li da ga odnesem njegovoj supruzi. Sad sam siguran da neću otići u policiju. Mislim da ona treba da ga ima, kao sećanje na njenog voljenog. Eto, ima u meni još čoveka. Od momenta kad sam saznao da je to lančić od mog nekadašnjeg prijatelja, nijednom nisam pomislio da ga prodam i zaradim prvu veću svotu svojim novim hobijem. Dobro, možda ima ulogu i to što bih time postao nekada nekome sumnjiv, ako se sazna da sam prodao lančić. Mnogo toga mi se danas desilo. Tako sam zaokupljen mnogim stvarima, a da do sada nisam pomislio na jednu itekako važnu stvar. Kako je uopšte moguće da se do sada nisam zapitao kako je moj školski drug preminuo? Da li je to bila nezgoda? Da li ga je slučajno neko ubio? Da li namerno? Da li je umro od srca? Od neke bolesti? A možda nisam na to pomišljao iz razloga što je od toga činjenica da je mrtav prevagnula kao najbitnija? Odjednom sam shvatio da je izuzetno važno da znam razlog smrti ako mislim da vratim lančić njegovoj supruzi. Moram to da saznam. Šest sati uveče je. Koga da pitam, a da ne budem sumnjiv? Jedino mi na pamet pada konobar. On radi blizu mesta gde je pronađeno telo i sigurno je nešto čuo. Konobari su oči i uši ljudskog roda. Sad ću da ga pozovem, samo da smislim izgovor. Ustvari, nema šta da smišljam, samo ću da ga pitam to što želim.

– Halo.
– Pozdrav, Kaimana. Makani je. Samo sam hteo nešto da te pitam. Kad sam se vraćao kući, video sam umrlicu od mog školskog prijatelja Havike. Bio sam šokiran i tužan. Zanima me da li si čuo od čega je umro?
– Žao mi je što to čujem, Makani. Ne znam. Nisam čuo. Nisam ni poznavao čoveka.
– Znaš ono juče na plaži, kod onog kamenja, što je došla hitna pomoć i policija? Tu je verovatno nađen, pa me samo zanima šta mu se desilo.
– Sećam se da je bilo nešto. Nisam čuo niti se raspitivao. Kako mu je puno ime?
– Havika Keone Kalawai’a
– Ne znam. Prvi put čujem.
– Nisi video na lokalnoj tv od pre neki dan izjavu baš od Havike?
– Ne, ne stižem baš da gledam tv.
– Razumem. Autom je nenamerno udario staricu, koja je nažalost preminula. Nema veze. Samo sam to hteo da pitam. Hvala ti.
– Nema na čemu, Makani. Ako nešto saznam, javim ti.
– Hvala. Pozdrav.
– Pozdrav.


Šta sad da radim? Znam. Potražiću na netu. Nakon desetak minuta nisam ništa pronašao, čak ni na profilu Havikine supruge. Tražim krivca. Vraćam se na konobara. Kako je moguće da konobar ne zna šta se desilo na plaži? I kako uopšte nije čuo ništa u baru? I kako u gradiću, od dvadesetak hiljada ljudi, on ne poznaje Haviku? Havika nije bio povučen u sebe i u svojoj kući. Bio je sasvim u redu i normalan. Kretao se svuda. Istina, odselio se, pa se vratio. Nemoguće da ga ne zna! Jednostavno, odbijam da to prihvatim. Dobro, možda ga je znao iz viđenja, ali ne zna da je to on. Ne znam šta da radim. Polako se smirujem. Shvatam da moja situacija ne zahteva trenutnu reakciju. Ne moram ništa. Sutra ću na miru da pozovem nekoga ko zna Haviku i da pitam. Ne mogu sad. Ugasio sam tv i izašao u kraću šetnju. Na jednoj oglasnoj tabli, video sam da se otvara nova prodavnica sa metalnim proizvodima. Razmišljam u sebi, mora da imaju i magnete. Možda neke nove, drugačije, jače. Siguran sam da, čim dobijem platu, ću otići da pogledam. Prijalo mi je to saznanje. Pored svih tako mutnih i nesigurnih stvari u mom životu, jedino moj hobi postaje jasan i čvrst oslonac. Čak i prijateljstvo sa konobarom nije tako blistavo kako mi se učinilo. Nešto mi tu smrdi. Vratio sam se u stan. Nešto sam malo gricnuo, istuširao se i legao. Prošlo je devet za par minuta. Prija mi kad ležim. Mislim da ću uskoro i da zaspim. Nakon par minuta sam se trgao i shvatio da sam zadremao. Obično, kad se tako trgnem iz kratkog sna, posle mi treba vremena da zaspim. Prevrtao sam se po krevetu. Počeli su da se čuju neki glasovi ispod prozora do ulice. Trudio sam se da ih ignorišem, ali nisam mogao. Nakon desetak minuta tog lupkanja u moj mozak, provirio sam. Na klupi su sedeli momak i devojka. Smejali su se i povremeno ljubili i grlili.
Pre pola sata je zašlo sunce, ali nije još bio skroz mrak. Njih dvoje su zaronili u polje bajke bez svedoka. Tek pokoji prolaznik, ali nisu mogli biti jasno viđeni zbog sumraka. To je ono za čim mladost i zaljubljenost vapi. Ti beskrajni zalasci sunca, potom milioni svetiljki na nebu, a jutra ni na vidiku. Sami sa svojim nežnostima, pomalo stidljivim pogledima i usnama punih spontanih reči i poljubaca. Ta zanesenost. Taj početak. Taj raj.
Vratio sam se u krevet. Manje iznerviran, jer je to mladi par. Zaljubljenost ili ljubav, nebitno. Smirio sam se i zatvorio oči. Nakon par minuta, čuo sam devojku sa klupe kako se proderala:

– Vidi! Ne verujem! Ovo je nemoguće! Pardon. Idi na fejsbuk i svoj peti album i sliku broj 136.
– Čekaj. Stani. Zašto?
– Samo idi i pogledaj. Malopre, dok si pričao sa bratom, gledala sam tvoje fotografije.
– Dobro, dobro. Evo idem…. aaaaaaaaaa, pa ovo je nemoguće!
Ovo si ti! Šta? Kako?
– Daaaaaa… Neverovatno. Fotografiao si me u tom kafiću četiri godine pre nego što smo se upoznali. Ja i dalje ne verujem!
– Sjajno! Samo sam fotografisao veselu atmosferu. Eto, još tada sam te pronašao, ali se nismo upoznali do pre tri meseca. Kako je ovo fenomenalno!
– Daaaaaaa…

Potom se nisu čuli, jer su se verovatno ljubili i grlili. Moram priznati da je veoma zanimljivo i romantično. Čak su mi izmamili osmeh. Nek’ su se počeli ljubiti, da konačno mogu da zaspim. Nije tako lako išlo. Opet, nakon par minuta, ona se čula.

– Ma daj! Idi u sedmi album i sliku broj 4.
– Opet? Pa, u ovo tek ne verujem! Ovo je pre pet godina. Pomalo je jezivo. Samo sam fotografisao masu koja se okupljala pre početka koncerta i eto tebe u prolazu. Kao u filmu.
– Da, još više čudno! Opet ja. Ti si to mene progonio?
– Ma, da. Kako da ne…

Zaćutali su, ali sam bio totalno razbuđen. Ustao sam i otišao do frižidera. Uzeo sam tri jajeta. Obuo papuče i onako u pidžami izašao. Celo prazno dvorište sam morao da pređem ne bih li otišao okolo do mladog para. Čim sam se pojavio iza ćoška zgrade, ugledali su me. Bili su zbunjeni i uplašeni.

– Imate dve sekunde da se izgubite odatle.

Krajnje mirno i staloženo im rekoh sa jajima u rukama. Bili su pogubljeni i spori. Zamahnuo sam i bacio jedno jaje koje se razbilo na dva koraka od njih. Istog momenta su požurili i otišli tako uplašeni. Uputio sam se nazad u stan sa dva jajeta. Nikog u dvorištu i dalje nije bilo. Podigao sam pogled ka terasi Palile i Kanea. Zamahnuo sam i bacio jaje. Razbilo se od vrata terase, roletne prozora ili od betonsku ogradu terase, nisam video. Potom sam laganim korakom koračao ka stanu. Ni trunku panike niti bilo kakvog straha nisam osetio. Zapravo, osećao sam se mnogo dobro. Došao sam do Edeninog ulaza. Razbio sam preostalo jaje od njen otirač. Apslutno me nije bilo briga što je to mesto odakle će ga teško sprati. Nek’ ga baci. Boli me uvo. Eto im jaja umesto pogrdnih reči! Ko ih jebe! Kakvo sam olaškanje osetio, a i snagu i hrabrost. Predivan osećaj. Otišao sam da spavam. Zaspao sam posle samo par minuta. Ubrzo zatim, začulo se zvono na mojim vratima, ali je bilo nekako drugačije. Zvonilo je slabije, da sam ga jedva čuo. Da li zbog sna ili kao da mu treba popravka, odnosno da treba odglaviti neki deo. Otvorio sam vrata bez gledanja kroz špijunku. Ispred mene su stajali muškarac i žena policajci.
– Dobro veče. Vi ste Makani?
– Da, ja sam.
– Možete li poći sa nama u stanicu na razgovor?





                                          kraj treće epizode