PLITKO MORE 2

Epizoda 2.

PLAŽA

Svež vazduh koji opija, povetarac obavija telo u nevidljivi pokrivač i čini da se čovek oseća kao da lebdi negde između svog sna i jave. Na trenutke prava harmonija. Nekolicina travki koje se vraćaju u svoj prirodni položaj nakon udaljavanja otisaka papuča broj 11. Ti koraci uopšte ne izgledaju nesigurno koliko bi trebalo da budu nakon onoga što se nalazilo na tacni koju je konobar držao ispred mene. Nastavljam da hodam ka svome stanu. U meni vlada ushićenje povodom nove ideje kako da zaradim mnogo novca. Mislim da i nije toliko zbog pojma mnogo novca nego zbog nečeg novog. Nešto što će dati usmerenje mom trenutnom besciljnom lutanju kroz život. Broj papuča se nije menjao na putu do stana, kao ni prethodnih petnaestak godina. Ni broj koraka do stana se verovatno nije puno promenio, ali vreme do istog jeste. Kako sam odmicao od plaže brže sam hodao. Nestrpljiv u tome da istražim može li moj plan da uspe. Neverovatno uzbuđenje sam odećao u grudima. Opšte nezadovoljstvo svim i svačim je gurnuto u stranu.
Tek tu negde kod svakog narednog ćoška misao o konobaru i njegovoj tacni je sve više jačala i činila da uzbuđenje lagano, ali sigurno prerasta u zabrinutost sa mnogo pitanja. Ko je taj čovek obučen u konobara? Zašto me je uopšte nudio nečim? I od svega važnije – zašto se magnet nalazio na njegovoj tacni? Da li je sve ovo stvarnost ili film? Prati li me konobar ili neko drugi? I kako je on saznao da hoću da lovim dragocenosti na dnu plitkog mora? Čak mi je na pamet pala i misao da nemam možda neki čip u sebi koji se prisluškuje. Kako sve ovo u vezi sa konobarom da saznam? Kako to da istražim? Zbunjen sam. Kako sam zatvorio vrata od stana, sva ta pitanja sam gurnuo u ćošak i mislima je ponovo zavladalo tiho ushićenje. Upalio sam kompjuter i počeo da istražujem prednosti i mane mog plana. Oko tri sata sam čitao o ronjenju u plitkim vodama, o skupljanju raznoraznih stvari sa dna mora, o radnjama gde mogu da kupim magnete, o isplativosti, neisplativosti… Bio sam toliko ohrabren da ništa nije moglo da me spusti! Nebo je granica mom planu! Počeo sam da poskakujem po stanu. Srce mi je lupalo jako i ubrzano. No, morao sam sebe malo da smirim. Ručao sam i razmišljao kako su sve ove godine čekanja da mi padne nešto sa neba konačno urodile plodom. Od uzbuđenja sam na brzinu završio sa jelom kako bih što pre otišao da pokupujem magnete. Na papiru sam zapisao spisak radnji gde da idem, jer nisam hteo sve magnete u jednoj radnji da kupim da ne bih privukao pažnju. Dok sam izlazio iz stana nisam dobro kvaku uhvatio, iskliznula mi je i vrata nisam iz prve zatvorio. Zatvorio sam iz drugog pokušaja i dok sam zaključavao bravu, kroz glavu mi je proletela misao o oznojenim rukama i kako nisam uspeo bravu odmah dobro da uhvatim. Beskonačno nebo iznad moje i još osam milijardi glava, a mene iz tog vedrog neba udari grom: Pa zlato ne može privući magnet!
Ne, ne, ne! Počinjem polako da se tresem i nekako se posle zaključavanja stana dovlačim do klupe u dvorištu. Da, svi moji magneti neće privući zlato izgubljeno u moru. Kako sam to prevideo? Kako? Ne! Ovo se ne dešava! I dalje sedim, gledam u pod ispred sebe i tresem se. Ne verujem kako sam pao, kao početnik. Recimo 80 ili 90 procenata mog “ulova” bi bilo zlato i ja nisam proverio najvažniju stvar. Pogledao sam desno u ćošak, tamo je bila Severni Kardinal. Lokalna ptica koja veći deo dana boravi kod nas na drvetu često pevajući na grani i tu u ćošku dvorišta kad jede. Ona je svakom od nas u zgradi najbolji komšija. Mislim da nju niko ne mrzi, svi joj ostavljamo da jede u tom njenom ćošku. Komšinica Edena joj najviše iznosi hrane, dok bračni par najmanje. Posmatrao sam je kako gricka neke bobice i gledao okolo. To me je malo smirilo. Ustao sam, izvadio papir sa spiskom prodavnica koje treba da obiđem i bacio ga u kantu za smeće. Još jedno odustajanje pri prvoj ozbiljnijoj prepreci, još jedna ideja protraćena, još jedan san neostvaren. No, život ide dalje. Osetio sam ravnodušnost koja je nadvladala razočaranje. Uputio sam se ka plaži. Kad nemam cilj, tamo odem. Umesto ushićenje, plaža je dobila po ko zna koji put prazninu koju sam joj donosio. Ovog puta seo sam na drugu stranu pod jednu palmu, poprilično daleko od onog tropskog bara. Samo mi treba da me opet onaj čudak od konobara nudi nečim. Istog momenta bih ga oterao dođavola, ali očigledno nisam imao snage za bilo kakvo oštro razmenjivanje reči. Pet sati popodne je. Gledam u pučinu i ne mogu da razumem sebe. Hoću li se nečemu posvetiti do kraja? Sad definitivno ima smisla to da ništa ne pada sa neba. Ovo je palo u vodu. Gde sad da tražim svoj novi cilj? Još dva dana i vraćam se na posao, a nisam smislio cilj. Muka mi je. Ne mogu ja ovo. Želim da ne razmišljam. Želim spokoj, želim da budem zadovoljan sobom. Želim da odem daleko odavde, recimo u Australiju. Znam, ni to nije rešenje, jer ne mogu od sebe da pobegnem. Koliko je samo ljudi na ovoj plaži, a ja čujem samo svoj unutrašnji glas. Želim i njih malo da čujem, o čemu oni razmišljaju, bilo šta, samo da bar nakratko ne moram sebe da slušam.

– Pozdrav, kako je?

Levo od mene na par koraka začuo se pomalo poznati i ne previše napadni glas, ali nekako upečatljiv. Pogledao sam ka tamo. To je bio konobar. Imao je blagi osmeh na licu, ali mi je bio toliko antipatičan. Pa da, ako je radio ujutru ne znači i da sad radi. Ne znam zašto sam bežao od tropskog bara.

– Pozdrav, dobro je.

Kiselo sam mu uzvratio bez pitanja kako je on. Brzo sam vratio pogled na plažu i ljude. Zavladala je pomalo neprijatna tišina između nas dvojice, jer je bilo za očekivati da se nastavi razgovor. On je ćutao verovatno zato što sam ja delovao tako odbojno. Toliko mi je zasmetalo to što lebdi u vazduhu, ta neka neprijatnost, da sam posle minut ili dva ustao. Nisam znao gde ću, pa sam otišao po osveženje do bara. Mnogo mi je lakše bilo da odem, jer znam da konobar nije tamo. No, lagano me je grickala ta činjenica da sam bio neprijatan prema njemu i da sam samo pre nekoliko minuta toliko želeo da pričam sa nekim, a čim mi se ukazala prilika odgurnuo sam je. Vratio sam se tamo gde sam sedeo, ali su se tu već ubacili neki momak i devojka, pa sam imao najviše mesta još bliže konobaru, recimo na dva koraka od njega, da sednem. To me je uplašilo. Nisam hteo da izgleda kao da želim da se udaljim ili približim, nego da budem gde sam ranije bio, u tom neutralnom položaju. Ako sad sednem bliže, izgledaće kao da želim da nastavim razgovor i to otvorenije. Previše razmišljam. Samo sam seo.

– Oprosti, zaboravio sam da pitam, da li si želeo nešto možda iz bara?

Pravdajući se, izustio sam reči konobaru i, samim tim, neprijatnost koju sam osećao je počela da bledi.

– Ne, ne treba. Hvala ti. Samo odmaram posle posla.
– Koliko vama traju smene?

Bez oklevanja sam se upustio u jednu vrstu formalnog početka razgovora.

– Devet sati sad u sezoni. Video sam da radiš ispred onog restorana, koliko su vama smene?
– Osam sati, mada često kolega i ja činimo jedan drugom sitne usluge, pa se ili kraće ili duže radi.
– Ima baš dosta posle ove sezone. Možda više nego ikad.
– Da su bar plate više…

Dodao sam pomalo razočarano, svestan da se iz toga može lako zaključiti da nisam zadovoljan svojim primanjima, a možda čak i životom. Nastavio sam kako bih pokušao da zamaskiram to svoje jadanje.

– No, imamo makar stalno nekih dešavanja koja i nisu skupa. Zapravo, čoveku ne treba puno da bi mu bilo zanimljivo.
– U pravu si.

Uzvratio je konobar i istog momenta nagnuo se ka meni pruživši ruku, rekao svoje ime.

– Kaimana.
– Makani.
Uzvratio sam. Zanimljivo, iako je poprilično opušten i prijatan razgovor do tada bio, nismo dodali “drago mi je”.

– Kad si pomenuo da nije potrebno puno da bi bilo zanimljivo, odmah sam se setio sina kako mi je prošle godine rekao da mu je bilo zanimljivo da mi pomogne u jednoj situaciji. Izgubio sam lančić ovde dok sam se kupao. Taj lančić mi je poklonio otac kad sam imao petnaest godina. Pokušavao sam da ronim ovde u plićaku i, nakon desetinu puta, učinilo mi se da sam odjednom pred svojim očima video nešto nalik morskom ježu kako se kreće po dnu, blizu ovih kamenja i pomalo sam se uspaničio. Ne znam ni sam kako mi je lančić spao. Naredna dva dana sam nekako uspeo da uzmem odsustvo sa posla i neprestano ga tražio. Uspeo sam da ga nađem uz pomoć magneta koji mi je tada devetogodišnji sin predložio. Iako sam znao da magnet ne može da privuče zlato, uradio sam to samo da bih ispoštovao želju sina, koji se takođe mnogo nervirao zbog lančića. Međutim, eto, magnet je privukao zlato nakon sigurno stotinu prolazaka sa njim oko kamenja i kroz pesak na dnu. Malo je bio oštećen. Verovatno sam ga rukom nesvesno pokidao zbog onog ježa. Bio sam u čudu što sam ga pronašao, ali posle, kad sam malo bolje istražio, shvatio sam da i nije čudo. Većina zlatnog nakita nije čisto zlato, već ubacuju malo metala. Ceo svet se pretvara u jednu veliku maglu, laž. Sve je spolja tako šareno i stvarno, a iznutra tako prazno. Tu surovu istinu današnjice ne želim da poturam ni sebi, a još manje deci. Stoga, malo drugačije gledam na obične stvari, nekako sa manje nerviranja i više uživanja. Slažem se sa tobom oko činjenice da čoveku nije potrebno puno da bi bilo zanimljivo.

– Pa da.

Dok je konobar pričao ovu svoju priču i dok sam izgovarao ove dve kratke reči, kroz glavu mi je prošlo mnogo toga, ali najmanje to da se slažemo oko nečega. On je lančić uspeo naći uz pomoć magneta. To je odzvanjalo u mojoj glavi, odnosno, to da većina nakita ima u sebi i metala. To je promenilo tok mog ranijeg odustajanja od onog plana. Kako sam se samo u sebi obradovao. Nisam mogao to da sakrijem, konobar je primetio blagi osmeh na mom licu.

– Šta je bilo? I ti si se setio nečeg sličnog, nečeg što si izgubio? Možda isto neki poklon od oca?
– Da, izgubio sam njega. Imao sam deset godina.

Istog momenta je nestao osmeh sa mog lica.

– Izvini, žao mi je. Nisam znao.
– U redu je. Ne zameram ništa. Ne znam zašto, ali upravo sam se setio ptice Severnog Kardinala iz našeg dvorišta u zgradi i komšinice Palile. Znaš li da Palila znači ptica? I upravo sam shvatio da ju je od svih komšija, ona najmanje hranila. Zato sam se blago nasmejao. Možda ne voli to što njeno ime znači ili ne voli što se baš ta ptica nastanila u naš komšiluk.

U želji da brzo slažem konobara i da ne pominjem nikako svoj plan, to u vezi sa pticom i starijom komšinicom mi je iznenadno došlo, zatim sam se nadovezao.

– Možda sam se setio ptice i komšinice čije je ime znači ptica, jer si me pitao da li sam možda i ja imao sličnu situaciju kao i ti?
– Pa, vrlo verovatno. Je l’ shvataš kako povezujemo prvu reč ili dve kad nam neko pomene? Odmah se uhvatimo za neki događaj, predmet ili bilo šta što je ostavilo neki iole dublji trag kod nas, a ima neku dodirnu tačku sa pomenutom rečju. S toga se dešava kad jedan čovek priča, a dvojica slušaju i on kaže recimo reč “kamen”, jedan će čuti kamen sa obale reke, drugi kamen u bubregu.
– Pa da, to je ono što kažu pisac kad napiše knjigu, on nije napisao jednu knjigu nego onoliko knjiga koliko ljudi je pročita.
– Počinje opet neki jači vetar da duva.

Konobar se odjednom prebacio na vreme. Što mrzim kad neko ne zna o čemu da priča sa nekim pa upotrebi toliko istrošenu foru sa vremenom. Doduše, ovo nije bio početak razgovora, i shvatih da mi samim tim i ne smeta ipak toliko. Eto, povezao sam se sa ranijim doživljajima.
– Vreme je da krenem kući, čekaju me moji.

Dodao je konobar.

– I ja ću uskoro.

Rekoh mu, i nakon pozdrava, ostao sam na plaži još malo. I dalje sam se pitao šta je onaj magnet radio na njegovoj tacni, ali bolje što ga nisam nekako pitao za to. Najbitnije od svega je to da sam shvatio da moj plan nije propao. Jedva sam čekao da konobar dovoljno odmakne kako se ne bi zadesilo da idem u njegovom smeru, a nisam hteo sa njim. Kad sam stigao blizu stana, nisam hteo ponovo da sastavljam spisak radnji sa magnetima već sam počeo da kopam po kanti za smeće gde sam bacio papir. Severni Kardinal pevuši na grani, a ja čeprkam po smeću. Kane i Palila po običaju tu su da vide to sa terase i da komentarišu. No, nisam se koncentrisao da ih slušam. Edena je glavom provirila kroz prozor da uputi besni pogled, jer ću preturanjem smeća raspaliti nepoželjne mirise za njenu kafu, koju ne znam kad će i da li sada da kuva. Nije ništa rekla, jer se kanta nalazila na desetak koraka od njenog stana, a to nije dovoljno blizu da sme da kaže nešto. I da je rekla, samo bih joj se nasmejao. Tu je! Našao sam neoštećen papir sa spiskom i uštedeo sebi nešto vremena. Brzo sam otišao ka prodavnicama, dok još rade. Moram priznati da sam neočekivano imao blagu tremu u prvoj radnji pri izgovaranju prodavcu da mi treba pet magneta. Pokazao sam mu kojih. Sreća, pa me nije pitao za šta mi to treba, jer odgovor na to pitanje nisam pripremio. Za ostale radnje sam već bio manje nervozan i spreman da kažem da ne kupujem sebi nego komšiji. Ne znam na kog sam komšiju mislio, ali ni nema veze. Kad sam završio sa kupovinom u šestoj, pretposlednjoj radnji, shvatio sam da je 35 magneta zaista mali broj i da time imam male šanse da “ulovim” nešto. Odlučujem se da u poslednjoj prodavnici kupim više magneta. Istovremeno, ako ih kupim više to smanjuje moj kućni budžet i moraću da se stisnem da bih izgurao do plate. Želja za ovim istraživanjem novog izvora prihoda je nadjačala. Kupio sam još 30 magneta. Cena je bila čudni pogled prodavca i to što ću se jeftinije hraniti narednih nekoliko dana. Međutim, to je ništa. Dok sam izlazio iz radnje, prodavac mi je doviknuo:

– Želite li da Vas zavedem u sistem i unesem podatke, kako biste ubuduće imali razne pogodnosti?

To sam zaboravio. Oni čim neki potencijalno “veći” kupac kupuje kod njih, to nude kako bi ga na neki način vezali za sebe.

– Ne, hvala Vam.

Odgovorio sam i izašao. Bio sam pomalo uplašen. Ne želim nigde da budem zaveden da kupujem magnete, pogotovo veći broj, ali sad ne mogu to da vratim. Biće još čudnije, da ne kažem sumnjivije. Nekako sam se izborio sa time i nastavio dalje. Magneti su tu, jos samo nedostaju naočare za ronjenje i ranac. Kupio sam dva para naočara, za svaki slučaj, ranac i otišao na plažu. Moram priznati da nije baš lako na leđima nositi ranac sa 60 magneta dvadesetak minuta do plaže.

I eto me sad tu, na pragu svog novog poduhvata. Osam sati uveče je, stojim ispod palme i gledam u more i zalazak Sunca pred sobom. To je to. Početak nečeg novog. Predivan osećaj koji odiše neizvesnošću. To je bilo potrebno mom životu. Shvatam da možda ne tragam za novcem nego za uzbuđenjem. No, misao o pronalasku nečeg veoma vrednog i da neću morati da radim nakon toga, sklanja u stranu tu činjenicu da ovo nije zbog novca. Za malo manje od pola sata sam plivajući rasporedio magnete. Većinu sam postavio u plićak i malo dublju vodu, a manje njih u blizini kamenja. Kad sam se osušio, duboko sam uzdahnuo, pogledao još jednom more i plažu i uputio se ka stanu. Sutrašnji dan je poslednji dan mog malog odmora, a prvi u proveri da li moj poduhvat deluje. Stoga, treba se dobro naspavati i dočekati jutro svež. U dvorištu zgrade me je dočekala zanimljiva situacija. Kanta za smeće više nije na onom mestu gde obično bude, a to je petnaestak koraka od mog stana, nego na svega četiri, pet koraka od mog ulaza. Usudim li se nagađati, to je delo Palile i Kaneta. Smetalo im je što nemam pametnija posla nego da čeprkam po smeću, pa su hteli da mi olakšaju za sledeći put. Možda ću ja njima da olakšam i ubacim kantu u svoj stan? Naravno da se šalim i da ovaj ovako lep dan ne mogu da mi pokvare. Smejem se i ponovo razmišljam o pomerenoj kanti. Usudim li se da malo bolje nagađam, to je delo Edene, i to nekoliko minuta pred sumrak, uradila je to. Razumem da joj je smetalo to moje kopanje po smeću, ali mi nije jasno da je sad kanta isto udaljena od njenog stana, možda čak sad malo bliže nego što je bila. Svejedno. Sigurno nije delo ptice ili ostalih komšija koje su sasvim normalne. Nakon otključavanja stana, opreznije sam uhvatio kvaku kako mi ne bi iskliznula kao jutros i kako ne bih shvatio da moj plan ima još koju manu.
Oko pola jedanaest sam legao u krevet. Imao sam devet i po godina kad sam putovao sa ocem u Sjedinjenje Države, onaj kopneni deo. Dan pre tog putovanja sam osećao toliku uzbuđenost, zbog koje nisam mogao da zaspim. Otprilike tako se i sad osećam, samo što nema nikog kraj mene da to “ublaži” kako bih lakše zaspao. Moju ushićenost povodom sutrašnjeg dana prekinula je pesma na radiju “Save the last dance for me”.
Pre dve godine i tri sata Sunce je zalazilo, autobus je pristajao na stanicu, a ona je naslonjena na mene pevala tiho jednu pesmu na moje uvo. Njen glas je bio tako nestvaran, tako predivan. Toliko sam se naježio, toliko mi je ta scena bila upečatljiva da sam tada lagano pustio suzu. Osećao sam da udišem život kroz svaku poru na svom telu. Ti momenti pred kratkotrajno rastajanje, ti spontani ljudi i bučni autobusi oko nas dok godišnja doba se smenjuju. To je… To je više od života…
Hteo sam da ublažim svoje uzbuđenje, ali sam loptu prebacio daleko u polje protivnika. Sad žal za prošlošću nadjačava budućnost. Na silu pokušavam da vratim misli na sutra, ali to delimično uspeva. Potom se smenjuju. I tako biva naredni sat, naredna dva, pa i tri sata. Tek sam oko dva ujutru zaspao.

Nisam previše spavao i imam osećaj da me iz nedelje u nedelju neka nova koščica u telu boli, ali sam ipak bio dovoljno odmoran da odmah ujutru odem na plažu. Ne znam zašto, ali sam odlaskom na plažu očekivao da će da se desi nešto sa mojim magnetima, odnosno da ću već ujutru naći nešto što su privukli. Ovog puta bez straha, otišao sam do tropskog bara i uzeo osveženje. Kaimana je radio i pozdravio sam ga. Nismo stigli da puno progovorimo, jer je bilo već devet ujutru i poprilično dosta ljudi. Udaljio sam se i seo pod palmu. Posmatrao sam ljude, plažu i more. No, pažnju mi je najviše okupirala misao da li sam nešto već “ulovio”. Hrabrio sam se rečima “početnička sreća” i slično. Zašto da ne? Zašto nije dozvoljeno da odmah upecam nešto i da to nešto bude krupno? Uzbuđenje je raslo unutar mene. Taj prelepi osećaj nagoveštaja nečeg neizvesnog. U suštini, zar to nije veće uzbuđenje nego kada bih shvatio da sam “ulovio nešto”? Dok iščekujem, ja razmišljam o hiljadama potencijalnih scenarija, a kada ulovim, ulovio sam samo jedan. I tad ću biti nezadovoljan, jer je prestala neizvesnost, uzbuđenje splasnulo. Da li je bolje imati otvoren ili zatvoren um? Otvoren um je uvek otvoren za nove ideje, drugačija razmišljanja, novo nešto. Zatvoren ostaje “slep” do kraja života, ali često poseduje hiljade hodnika unutar sebe za koji drugi nikad neće saznati. Samim tim, odiše misterijom i biva zanimljiv. Imam potrebu da svoj novi poduhvat sa magnetima nazovem nekim imenom. Recimo pecanje. Univerzalno i lako za pamćenje. I eto me, pecam. Čekam da se nešto upeca, iako to ne mogu da saznam kad se bude desilo, nego tek kada zaronim na dno.
Prekida me scena sa leve strane na kamenju, koje deli otvoreno more od plaže. Nekoliko ljudi se okupilo, ali ne čujem ih i ne vidim šta rade, jer su poprilično daleko od mene. Tek nakon par minuta, kad su došli hitna pomoć i policija, shvatio sam da se desilo nešto loše. Sve više i više ljudi se okupljalo tamo, a policija im nije dala da previše priđu. Ni u jednom trenutku nisam osetio potrebu da priđem i pokušam da vidim, iako me malo zanimalo. Svakako ću saznati pre ili kasnije. Posle nekih četrdesetak minuta sam video kako radnici hitne pomoći guraju pokretni krevet. Na krevetu je bio beli čaršav, a ispod njega beživotno telo, koje naravno nisam mogao da vidim. Neko je nastradao? Iako nisam znao ko je u pitanju, bio sam poprilično užasnut. Da to nije onaj prodavac magneta od juče? On mi je delovao nekako bledo i nedovoljno ljubazno. Možda ga je nešto opako mučilo i samo se obrušio u more dok je šetao? Možda je neko od mojih komšija? A možda neko meni sasvim nepoznat, recimo neki turista… Svakakvi ljudi mi prolaze kroz glavu. Da li je to bila mlada ili stara osoba? A kakve veze ima? Jedan život je završen. Gotovo. Nema više. Zavesa je spuštena. Odjednom, dobijam blagi napad panike. Kada bi se to meni sutra desilo, šta sam to ostavio iza sebe? Jedno obično, prazno radno mesto, stan sa prljavim roletnama i milione nerealizovanih ideja kako lebde tamo negde u vazduhu. Bilo čija smrt me gotovo uvek odvede na put razmišljanja o tome šta sam to uradio u svom životu i gde sam se to zaputio. Taj čovek što je mrtav, možda ga znam, možda ne, ali to neće promeniti činjenicu da, kad bolje razmislim, nemam pravog prijatelja. Zapravo, ne sećam se kad sam sa nekim imao prijatan i kvalitetan razgovor u poslednje vreme. Imam majku koju retko posećujem, dva najbolja prijatelja koja su otišla pre dve godine, devojku isto već neko vreme nemam, komšije ne znam, samo imam nagađanja i predrasude o njima. Ni sa kim ne razgovaram sem sa samim sobom. Jedini moj iole vredan pažnje razgovor sam imao juče sa onim konobarom. Razmišljam o svojoj otupelosti, stagnaciji, gde je ta želja za novim poznanstvima? Nekad, a ne tako davno, sam bio pun entuzijazma za novim licima, pun razumevanja prema svemu i svima, a sada me sve olako nervira. Mrzovoljni, otupeli starac u telu dvadesetdevetogodišnjaka.
U tom trenutku, više nisam mogao sebe da podnesem kao takvog. Ustao sam i otišao da se okupam, da se osvežim. Voda je predivna. Zašto moram na posao sutra? Ne moram. Mogu da dam otkaz i prepustim se uživanju. Nakon par minuta moje prepuštenosti moru, nisam izdržao. Morao sam da odem na obalu po naočare, koje sam imao u torbici, zaronim i proverim koji magnet, da se slučajno nije nešto upecalo. Neke nisam mogao da nađem, a neke sam uočio. Mislim da je to bio sedmi magnet koji sam našao, imao je na sebi novćić. Koliko sam samo bio presrećan zbog toga. Već je počelo da se isplaćuje. Moja plan je već prvog jutra počeo da uspeva! Sve ove godine čekanja i evo zbog čega. Vredelo je. Iako sam tim novčićem mogao da kupim tek trećinu sendviča, ja sam hteo da eksplodiram od uzbuđenja. Predivan početak mog pecanja, mog traganja! Stavio sam novčić u džep od šorca. Često se kupam u šorcu i sad je upravo on koristio da drugi i ne moraju da vide šta imam u ruci. Dok sam izlazio iz vode, ruka mi je bila u džepu i opipavao sam svoj prvi ulov, sa blagim osmehom na licu. Taj trenutak radosti i prepuštenosti uspehu učinio je da ne vidim u plićaku ispred sebe kamen, koji sam šutnuo desnom nogom i istog momenta tiho jauknuo. Posle par sekundi, palac koji je dobio udarac je počeo da me peče. Pošto je tu voda bila dovoljno plitka, mogao sam da sednem, dignem stopalo iznad vode i vidim da sam zapravo malo raskrvario taj prst. Baš me je pekla ta mala rana. Iznervirao sam se, ali ne toliko koliko bih inače. Pogledao sam u vodu i taj kamen, uzeo ga i izvadio iz vode. Međutim, to nije bio kamen. To je bio jedan od mojih magneta. Nasmejao sam se. Nešto dobiješ, nešto daš. Valjda tako sve funkcioniše. Lagano sam ga vratio u vodu i na mesto gde je bio. Ipak, pomislio sam kako bi neko drugi mogao da se povredi kao ja, pa sam odlučio da ga odnesem par koraka dublje i blago prekrijem peskom. Rana me je pekla, ali sam osećao obavezu da to uradim. Kad sam malo peska stavio iznad magneta, dok sam izvlačio ruku iz vode, osetio sam da mi se nešto obmotalo oko malog prsta. Pomislio sam neka travka, ali kad sam izvadio iz vode, video sam da nije. To je bio lančić sa malom pločicom. Molim? Bio sam u čudu! Našao sam zlato? Magnet ga nije privukao, ali moj prst jeste. Osetio sam blagi strah da bi neko od pedesetak ljudi na plaži mogao da me vidi. Doduše, nije bilo nikog oko mene na petnaestak koraka i lagano sam lančić skupio u ruku. Držao sam ga u skupljenoj šaci dok sam izlazio. Stao sam na travu pored svog peškira i čekao da se osušim. Nisam se brisao i ipak sam seo, jer sam verovatno bio pod utiskom da sam pronašao nešto vredno.
Lančić nije bio previše težak, ali sam sigurno zaradio pola svoje plate. Rana na palcu me je i dalje malo pekla, iako nije bila velika i bio sam svestan da neću ići više u more danas, a vrlo verovatno ni sutra. Možda je to dobro, jer će tako da porastu šanse da moji magneti još nešto upecaju. Ostatak dana sam proveo na plaži bez kupanja, sa povremenim odlascima pod tuš da se rashladim, ali bez kvašenja tog palca na nozi. Zanimljivo je da sam tog dana shvatio koliko mnogo ljudi ide u more sa svojim nakitom. Čak sam u jednom trenutku počeo da brojim i upoređujem. Stigao sam do toga da, od njih pedeset, čak dvadesetčetvoro ima na sebi neki nakit. Onda sam odustao od brojanja. Bio sam siguran da mi statistika nije potrebna. Dokaz za to je novčić već prvog dana, pa i lančić koji nije bio privučen od strane magneta, ali uz pomoć njega sam ga pronašao. Ceo dan me je prožimao osećaj pritajenog uzbuđenja koje svakog časa može da se pretvori u neartikulisano skakanje i radovanje mog celog tela. Rekoh sebi u jednom trenutku “Zamisli ceo život sa ovim osećajem.”
Zar to nije suviše divno da bi bilo stvarno? A jeste. Evo ga, tu je taj osećaj. Struji kroz moje telo. To je smisao života. Uzbuđenje usko povezano sa neizvesnošću.

Uveče oko osam, kad sam stigao u stan, tek tada sam imao priliku da malo bolje pogledam onaj lančić. Nisam hteo da me iko vidi napolju sa njim. Ne znam čiji je, čak i da je od nekog turiste, što je i vrlo verovatno. Lančić nije bio niti krupan, niti sitan, a na pločici nije bilo ništa ispisano. Za par minuta, postao sam ekspert za zlato, srebro i ostali nakit. Smislio sam da sutra posle posla odnesem lančić u neku zlataru kako bih saznao koliko je težak i koliko sam to zaradio. Ni u jednom trenutku nisam pomislio da bi trebalo da tražim čiji je i da pokušam da ga vratim. Barem nisam želeo da mislim na to. Sad je moj, kao i novac koji ću zaraditi od prodaje. Veče pre povratka na posao ume da bude jedno od odvratnijih u životu, ali ovo i nije bilo toliko strašno obzirom da sam uspeo ono što sam zamislio. Za vreme svog mini odmora, pronašao sam cilj i sredstvo. Imam usmerenje u svom životu, ako ne za stalno, barem na neko vreme. To mi je olakšalo da zaspim.

Bez žurbe, laganim pokretima, poletnim mislima i sa osmehom na licu, zatvorio sam vrata i zaključao bravu od stana. Uputio sam se ka poslu sa lančićem u torbici, koja mi je bila okačena preko ramena. Na pola puta do posla setio sam se da nisam proverio vremensku prognozu za popodne. Hteo sam da posle zlatare svratim na plažu iako se neću kupati. Dok sam vadio mobilni iz torbice, lančić mi je ispao na trotoar. Brzinom munje sam se sagnuo da ga podignem iako nikog nije bilo u blizini. Sunčeva svetlost se odbijala od zlatne pločiće lančića pravo u moje oči. Kad se odbila na drugu stranu, shvatih da pločica nije prazna. Ima nešto ispisano na njoj. Sinoć u stanu verovatno nisam video zbog veštačkog svetla. Tri slova su bila ugravirana i jedva su se videla. Verovatno pohabana vremenom. “H K K” je pisalo. Čekaj! To mi je poznato. Da! To su inicijali onog čoveka što je autom usmrtio staricu na pešačkom prelazu. Malo je reći da sam bio šokiran. Plašljivo sam stavio lančić nazad u torbicu. Jedan, dva, tri, četiri. Opet sam razmišljao o trivijalnoj stvari odnosno mom broju koraka umesto o saznanju do kojeg sam došao pre nekoliko sekundi. Zastao sam. Oči su mi zbunjeno lutale okolo. Stajao sam nepomično i u čudu što ne mogu da se koncentrišem u trenutku i na inicijale na lančiću. Shvatio sam da je pored mene tabla i naslonio sam se na nju. Kad sam malo došao sebi, udaljio sam se od table. Na njoj su bile umrlice, a na najnovijoj od njih koja se nalazila na sredini pisalo je krupnim slovima: Havika Keone Kalawai’a.

Pa to je moj školski drug!

kraj druge epizode