PLITKO MORE

Epizoda 1.

HAVAJI

                Gledam u svoje papuče i okolinu. Pao mi je šećer, pa sam svratio na benzinsku pumpu i čekam da platim vodu i čokoladicu što sam uzeo. Nisam siguran u koji od dva reda da stanem. Oba su sa po troje ljudi. U levom redu je poslednji čovek četrdesetih godina, prljave odeće, prljavih ruku i sa mnogo bora koje govore da je stariji nekoliko godina nego što verovatno jeste. Njegovo odelo je pocepano na par mesta. Liči mi na zidara ili nekog sličnog majstora. U očima mu vidim umor, iako je tek deset sati ujutru. Vidim mu i dobrotu pomešanu sa naivnošću. Isto tako i nedostatak želje za svakodnevnim životom. Kao da živi zato što mora. Možda, ipak, samo zato što radi. Možda je kod kuće presvučen u drugog čoveka, ko zna…
U desnom redu je poslednja devojka u recimo drugoj polovini svojih dvadesetih godina. Sa pregršt šminke, visokim štiklama, srednje duge suknje i bujne smeđe kose. U jednoj ruci drži ključeve koji zveckaju sve vreme i kutiju cigareta sa upaljačem, u drugoj drži novčanik, na kojem nisam mogao da zadržim pogled ni pola sekunde koliko svetluca. Deluje materijalno imućno, iako nisam video iz kog je auta izašla. Pitam se kako li je za svoje godine stekla toliko koliko onaj čovek iz levog reda možda ni za života neće toliko steći… Prekidam sebe: zašto poredim ove dve naizgled obične osobe iz sasvim normalnog reda čekanja na pumpi? Zašto toliko pretpostavljam o njihovim životima i zašto se ne odlučim da stanem u jedan od ta dva reda? Dok se ne odlučim koji red će po mom mišljenju ići brže, verovatno će se neko ubaciti u jedan i pomoći mi u toj odluci. U ovako minornoj stvari shvatih da prvo oklevam, pa onda osudim sebe. Zanimljivo. Sad razmišljam o tome. Oduvek je tako, previše oklevanja, premalo akcije bez puno razmišljanja. U poslednje vreme previše sam nervozan.  

                                                                                                        
– Svi na pod! A ti otvaraj sef!

Začuo se grub i odlučan glas. Na licu jednog prodavca sam shvatio da je reč o pljački, to sam i video kad sam pogledao ka vratima. Čovek kompletno u crno obučen, sa maskom i puškom. Iza mojih leđa čuo sam drugi glas:

– Brzo! Odmah!

Prošlo je par sekundi i nalazim se na podu sa licem nadole zajedno sa ostalih nekoliko kupaca. Mislim da je jedan pazio na nas, jednog prodavca i na ulaz, a drugi je sa drugim prodavcem otišao do sefa. Možda je i treći razbojnik tu negde i posmatra… Zaleđen sam i uplašen, ali mislim da ne koliko bi trebalo, jer mi je verovatno život u opasnosti. Posle minut žmurenja otvorih oči i na korak od mene, tik iznad pločica na polici, stoje čokoladice. Gledam u njih i osluškujem okolinu, uglavnom muk prožet sa ponekim uzdahom i koracima drugog razbojnika. Čokoladice su lepo složene na polici u dva reda, a ja nisam mogao da stanem u jedan od dva za plaćanje? I sad eto me u ovoj nezavidnoj situaciji.

Da li bi bilo drugačije da sam odabrao jedan? Naravno da ne. Taj razmak između biranja i nije toliko mali, to je čitavo prostranstvo pokolebanih misli, koje su na putu da postanu odluke, skrenule u slepu ulicu. O kakvim glupostima razmišljam umesto da se molim da se što pre ovo završi. Kako li izgleda smrt? Pitam se. Ako me sada ubiju, šta ću videti? Jel to to? 29 godina i kraj? Ne, neće me ubiti. Samo ću slušati, neću se mrdati, i posle ako dospemo svi na sud, reći ću da ništa relevantno nisam video. Tako je najbolje. Samo ćutati. Ćutati da sve prođe, možda i žmuriti. Ne, ne! Bolje otvoriti oči i izgledati preplašeno. Da, to ću. Ali, ne znam hoće li to videti razbojnici. Uh… Začuli su se ubrzani koraci i razbojnici su izgleda otišli. To shvatih, jer su neki počeli da plaču, a neko je nekom rekao da pritisne taster. Verovatno prodavac prodavcu misleći na onaj taster u slučaju pljačke. Tresle su mi se ruke, ali sam nekako ustao i pogledao oko sebe. Onaj majstor u prljavom i poderanom odelu izgledao je sasvim normalno. Kao da ga život ne može više ničim lošim iznenaditi. Devojka iz drugog reda je plakala i tresla se. Jedan muškarac joj je dao vode da se smiri malo. Počeo sam da smirujem sebe mislima da je sve gotovo i da sam živ. No, sad treba čekati da dođe policija, pa onda davanje izjava itd…
Nakon što se sve to završilo, posle nekih četiri sata izašao sam bez čokoladice i vode, došao do trotoara na ulici i stajao. Nisam se više tresao niti sam se setio da mi je pao šećer i da nisam uzeo sa poda čokoladicu niti flašicu vode. Gledao sam malo levo, malo desno. Opet neodlučan gde da idem da prošetam. To me podsetilo na neodlučnost u biranju reda na pumpi i razmišljanju o ono dvoje ljudi i njihovim životnim pričama odnosno o tome kako zarađuju za život. Međutim, uvek se pojavi nova opcija, novi “red”. Razbojnici, recimo. Skroz druga perspektiva iz koje gledaju na život. Za par minuta oni su zaradili basnoslovnu cifru za sve nas koji smo bili na pumpi. Moralno ili ne, to je neko drugo pitanje. Razmišljam zašto sebe ograničavati na radni sat, smenu, sedmicu, mesec? Zašto sebe ograničavati uopšte na pojam plate? Odjednom sam se osećao zarobljenim više nego što sam bio tih par minuta na pumpi. Slažem se da treba imati prihode, ali non stop biti opterećen pojmom novca, plate i datumima u mesecu zbog istog? I kad je već mnogo toga u novcu, zašto se ograničavati minimalnim primanjima? Ili srednjim primanjima? ili visokim? Zašto ne pružiti sebi sve i relativno brzo? Ne po cenu zatvora, ali sigurno postoji neki način. Plaćanje računa, životnih potrepština i na kraju ostane malo za ostalo. To ostalo je veoma bitno. Ono pokreće život. Hobi, neki cilj u bliskoj ili dalekoj budućnosti, to je itekako bitno. Shvatih da mi treba taj cilj. Dakle, ogromna primanja i cilj i onda neće biti granica. Odjednom sam poželeo mnogo više, jer sam znao da sam sposoban i da zaslužujem više.
Retrospektiva mog dosadašnjeg života: Sa 19 godina sam počeo raditi kao građevinski radnik i tako je bilo naredne četiri godine, zatim pet godina kao čuvar. Potom u narednih trinaest meseci promenio sam osam poslova. Mislim da je to za knjigu rekorda, ako ne za prvo makar za prihvatljivo drugo ili treće mesto. I evo me sad ovde, ni tamo ni ovamo. Očekivao sam mnogo više. Da li sam zažalio? Malo da, malo više ne. Komfor? Gde je taj komfor za kojim tragam? Ili možda ne tragam nego lutam samo. Stvari i ljudi se menjaju, život teče, a ja nikako da izađem iz tog vrtloga u malo mirnije vode. Kad sam shvatio da će poslovi da se menjaju i menjaju, rekao sam sebi da nikad neću prestati da ih menjam dok ne nađem ono za čim tragam, a to je posao koji ću makar malo voleti. Sad sam tome dodao da zarada mora biti ogromna. Ako to ne pronađem do kraja ovih par slobodnih dana koje sam dobio, onda makar da se približim tome na bilo koji način.
Trenutno radim kao lice koje stoji na ulici ispred restorana i privlači posetioce toplim rečima i hladnim, štampanim menijima iz restorana. Kapolei je mesto na Havajima od dvadesetak hiljada ljudi i barem upola još toliko turista, pogotovo leti. Mnogi bi platili da žive i rade ovde, ali za mene to i nije neka prednost. Verovatno je još nisam otkrio do sada. Ti neki drugi ljudi iz većih gradova dođu ovde u sezoni da rade. Pređeš iz većeg mesta u manje da bi zaradio više. Veoma zanimljivo. I dalje sam gledao malo levo ka ulici koja vodi do mog stana, malo desno ka ulici koja vodi do plaže. Sunce ili hlad. Ljudi ili zidovi. Možda će zidovi biti bučniji, a meni treba malo mira. Za trenutak sam bio bliži odluci da odem na plažu. Pogledao sam desno ka semaforu koji se nalazi na pedesetak jardi od mene. Jedna starica je zakoračila na pešački prelaz sekundu pre nego što joj se upalilo zeleno svetlo. Verovatno da bi stigla preći na drugu stranu do kraja zelenog svetla, jer ne traje dugo. Istog momenta auto koji je grabio poslednji sekund svog zelenog svetla je počeo da koči, ali bilo je kasno. Udario je snažno staricu i odbacio ju je par metara. Neki su vrisnuli i bili zaprepašćeni, neki su odmah pohitali ka starici. Nisam bio užasnut koliko bi trebalo, niti sam se odlučio da idem desno. Promenio sam odluku i krenuo ka svom stanu. Valjda nisam mogao da prolazim pored tog prizora, niti sam hteo da idem do plaže okolnim putem. Kao da sam samo hteo da se ovaj dan završi. Dok sam hodao ka stanu ponovo mi se vratila misao da nemam cilj i ideju kako zaraditi mnogo novca u kratkom periodu, a da to nije nezakonito. Pa, eto ga neka vrsta cilja – zaraditi mnogo novca brzo. Kažem u kratkom periodu, jer mi strpljenje nije vrlina. Ne znam da li sam ikada imao strpljenja za bilo šta. Život sa principom da će sve jednog dana pasti sa neba. Tek tako. Ništa da se gradi postepeno i vremenom to postane veliko. Prekinula me misao, da li je starica živa? Otkud odjednom to saosećanje kad sam pobegao odatle iako nisam bio toliko blizu? Zašto često bežim od suočavanja sa neprijatnim situacijama? Nadam se da je dobro ta starija žena. Odjednom sam postao blaži i nisam je nazvao staricom nego starijom ženom. Hm… Prepletene misli lagano, ali sigurno, odmotavaju klupko mog kamena spoticanja. Koraci se nižu, raskrsnicu za raskrsnicom sam bliže svom miru, svom stanu. Prolazim lagano kroz prolaz i izbijam u dvorište zgrade.
To je zgrada sa prizemljem i dva sprata u obliku kvadrata sa nekih dvadesetak stanova, betonskim dvorištem sa nekoliko klupa i jednim drvetom. Nekadašnji zatvor. Tu samo nedostaju zatvorske šetnje u krug da bi ponovo oživeo. Čim uđem u dvorište i pogledam gore levo na prvi sprat, tu u stanu broj 6 živi stariji bračni par od sedamdesetak godina, Kane i Palila. Oni su tu oduvek, čini mi se. Sve komentarišu i siguran sam da nisu ni svesni koliko sve odzvanja od beton i da drugi zapravo čuju mnogo više nego što bi oni hteli. A možda i žele da njihove reči budu jasne drugima.

– Evo ga. Sad ne radi, a ipak nema nikakva pametnija posla nego da se zavuče u svoj stan sa tim spuštenim roletnama.

– Verovatno je išao da nađe novi posao. Ni ovaj mu ne odgovara. Vidi mu papuče, i njih će da promeni za koji dan. Sve tako brzo menja, a ne seti se one dve fleke od preko mesec dana na roletnama da skine, mislim da se čak u ćošku prozora pojavila i paučina.

Neverovatni su. Čuo sam sve to što su rekli, ali sam se pravio da nisam. Nisam želeo ulaziti u raspravu sa njima. Samo sam nastavio. Idioti bez svog života. Oni će meni tako nešto da kažu. Nek’ pogledaju u svoj prozor. Siguran sam da i tu ima koja mrlja. Nagađam iz nemoći kako da se osvetim tom komentaru. Besan sam, ali se i dalje ne okrećem dok lagano koračam dijagonalno preko dvorišta ka svom stanu. Što se tako lako vređam? Zar im to nije posao? Da komentarišu i pričaju u prazno. Idioti, idioti!!! Sve idiot do idiota. Svet je prepun ljudi koji neće druge da ostave na miru…
Koji sekund kasnije kad se smirih, malo promislih kako možda i ne pričaju u prazno, možda ja ne trpim kritiku odnosno istinu. Stvarno na roletnama mog prozora postoje dve fleke koje bodu oči i u ćoškovima je počela paučina da se hvata, ali to je prozor ka dvorištu. Sad u inat neću to oprati, jer moram održavati zategnute komšijske odnose. Oni ne vide moj prozor na ulicu koji je čist i sija se. Da li je moj pogled ka spoljnjem svetu čistiji nego pogled ka svom dvorištu? Ili se trudim da samo tako izgleda? Da li me ne zanimaju njihovi životi ili ne dam da dublje dopru do mog? Pitam se… Na par metara sam od svog stana koji je u prizemlju. Pre mog stana se nalazi stan broj 3 i on pripada jednoj starijoj ženi, recimo između 65 i 70 godina. Edena joj je ime i ona je kao i bračni par, oduvek u ovoj zgradi. Ona je tek priča za sebe. Onaj bračni par što dijagonalno živi je ništa naspram nje. Mislim da su u nekoj vrsti rata sa njom. Nikad ih nisam video da pričaju. Što se nje tiče, na stranu što nikad nisam video da joj neko dolazi u posetu niti da je otišla negde na par dana, ona svakoga posmatra blago mrkim pogledom. Sa nekima se jedva pozdravi, a većini ostalih komšija se ni ne javi. Gotovo svaki dan ispred stana na užareni beton prospe kantu ili dve vode, ujutru i uveče. Iako ne vidim poentu, razumem da joj je to potrebno. Dobro, ima poentu, da ohladi beton. Pored svega toga ima nešto što sve to baca u senku. Njen prozor od dnevne sobe je često otvoren i ona nekoliko puta u toku dana kuva sebi kafu. Ne znam da je ikada nekog pozvala na kafu. No, taj proces kuvanja kafe dobija drugu dimenziju kad kažem da niko ne sme tada da prođe ni na dva koraka od njenog prozora. Tada usledi kritika prolazniku da nije u redu da se prolazi tako blizu tuđem prozoru i zaviruje u tuđi stan, mada znam da na to nije mislila nego da ne bi bilo koji drugi miris koji se nanese poremetio ukus njene kafe. Na četiri, pet koraka je možda u redu, mada i tada je cena tmurni i podmukli pogled pun osuđivanja naizgled bezopasne starice. Sada ima drugu poentu ono polivanje betona, a to je da otkloni prašinu i neprijatne mirise koji mogu poremetiti ukus kafe. I ona sačeka da ispari ta voda, pa tek onda kuva. Bolje razumem sad taj njen postupak, ali i dalje ne mogu da je smislim.

Moj sud o njoj je prelomila jedna scena kojoj sam prisutvovao dok sam podizao roletne i otvarao prozor da izluftiram stan. Naime, to veče je komšinicu tinejdžerku dopratio momak, pa su verovatno hteli još malo da pričaju i budu zajedno, te su šetali dvorištem u krug. Dvoje mladih i zaljubljenih lagano koračaju pod zvezdanim nebom. Sad šetnja u krug definitivno ne podseća na zatvor nego na polaznu tačku ka beskraju. Početak nečeg nejasnog, ali tako predivnog i beskrajnog. Oni zaneseni, previše blizu su prošli otvorenom prozoru od starice. Iako ona nije kuvala kafu, čulo se kako otvara prozor u drugoj sobi i prosipa šerpu vode napolje, tik na korak ili dva iza mladog para. Dovoljno da male kapljice koje su se odbile od beton doskoče do njihovih nogu. Nisu se puno obazirali na to. Samo su bacilli pogled, a potom se pogledali i nasmejali. Ja sam tad nešto drugo shvatio. Starica nije uopšte spora. Kad je shvatila da će oni prići blizu, brzo je napunila šerpu vode i otišla u drugu sobu i otvorila prozor, kako bi je prosula što bliže njima. Za to treba zavidna brzina. Da ne spominjem da je možda imala spremljenu vodu za takve situacije. Tu se rodilo moje još lošije mišljenje o starici…
Stigao sam u stan broj 4, moj stan. Pre četiri godine sam se doselio u njega. Legao sam na krevet da odmorim. Bilo je četiri popodne. Ta tišina, to je melem za moje uši. Nema komšija, nema ničega. Mir. Gledajući u plafon, pomislio sam na svoju budućnost. Prazan list belog papira i samo ja odlučujem šta ću da nacrtam. Danas sam shvatio da ne želim ropstvo radne sedmice i plate. Želim mnogo novca i onda ću lako da postavljam sebi druge ciljeve. Samo je potrebno da smislim način kako to da ostvarim.  Osećao sam kako dišem punim plućima. Uzbuđenje za nečim novim. Novi izazov. Život je zanimljiv i prelep! Odjednom sam pomislio na staricu koju je udario auto. Da li je živa? Zbog čega nije gledala da li se neko zaleteo autom? Mnogo mi je žao. Osetio sam suzu u oku. Zašto sam otišao? Bolje rečeno, zašto sam pobegao? Tešim sebe da je tamo bilo dosta ljudi i da su joj pomogli šta god je trebalo. Da ja nisam mogao ništa više doprineti. Živa je. Sigurno je živa. Stariji ljudi su žilaviji nego što mislim. Verovatno sam to pomislio zbog moje komšinice starice. Ipak ne mogu da se oslobodim osećaja krivice. Na silu razmišljam o komšijama bračnom paru. I to mi diže pritisak. Što im u lice nisam rekao šta mislim? Uostalom šta me briga šta će drugi reći za moje roletne? Zašto se lako vređam i ne trpim kritiku? Nestrpljiv sam da otklonim ove misli. Umesto za more sa peščanom plažom okruženom palmama i vedrim nebom, ja sam se odlučio za more loših misli i sopstvenih mana. Zidovi su ipak suviše bučni. Ne mogu da izdržim. Idem da se obračunam sa onim bračnim parom. I sa komšinicom staricom kao bonus. Ustajem iz kreveta, dolazim do hodnika i obuvam papuče. Gledam u papuče duže nego inače. Vreme je da ih promenim. Biće prijatniji osećaj hodati u novim. Neću toliko čuti druge ljude nego uživati više u tom osećaju novih papuča. Mrzi me da izlazim. Umoran sam od posla prethodnih dana. Odustajem od izlaska i obračuna. Spuštam roletne na prozoru do ulice. Palim radio i ležem ponovo u krevet. Gledam u plafon ponovo dok na radiju ide pesma od Snow Patrol – Chasing cars. Posebno me dotiče stih “ All that I am…”

Zaspao sam par minuta posle pesme, oko pola pet popodne. Spavao sam više od dvanaest sati. Predivan je osećaj naspavati se. Nakon ranijeg doručka oko šest, nisam oklevao, hteo sam odmah otići na plažu. Dok sam se oblačio pogledao sam na sat. Bilo je 6:07h, iako vesti na TV-u nisam gledao godinama, setio sam se da na kraju ide vremenska prognoza. Želeo sam da je pogledam, iako na telefonu isto mogu da uradim. Upalio sam TV, međutim nije bila na kanalu na kojem sam mislio da jeste. Bila je na kanalu na kojem se emitovala lokalna TV stanica. Pre nego što sam stigao da prebacim na željeni broj, pročitao sam deo teksta koji je bio preko celog ekrana:

“ Ujutru dok sam izlazio napolje, kvaka od ulaznih vrata je otpala…”

Ne znam zašto sam uopšte zastao da pročitam toliko reči, zašto nisam samo prebacio? “Kvaka” je odzvanjala u mojoj glavi i nisam mogao da prebacim i vidim vremensku prognozu. Nastavio sam sa čitanjem teksta.

“… Samo sam zaključao vrata i otišao. Komšija me je pozdravio. Tek nakon desetak koraka sam to shvatio, okrenuo se i mahnuo mu. Bio sam sledeći u redu u pekari, međutim, ispali su mi novčanik i ključevi. Kad sam ih podigao, prodavačica je već usluživala onog, koji se ubacio ispred mene dok sam se saginjao po stvari. Kad sam konačno došao na red, prodavačica mi se obratila:

– Izvolite?
– Može malo više reda i poštovanja?

Pogledao sam je, bila je zbunjena, klimnuo sam glavom i izašao. Uputio sam se ka poslu koji je bio na dvadesetak minuta. Sreo sam rođaka, koga sam otpozdravio kao komšiju, sa zakašnjenjem. Međutim, njemu sam se vratio kako bih se iskupio za to kasnije javljanje. Stao sam da popričam malo sa njim. U pola kratkotrajnog razgovora sam se isključio. Tek nakon što sam nesvesno klimuo glavom na pitanje rođaka, ponovo sam se uključio. Kad mi je dao ključeve od svog auta, shvatio sam da sam prihvatio da mu odvezem auto da se zamene gume kod nekog vulkanizera u blizini mog posla. On će posle doći po auto. Već je bilo kasno da promenim odluku. Dok sam vozio njegov auto iz džepa mi je ispala mala tirkizna kutija. Shvatio sam da mi ona ništa dobro nije donela. Bacio sam je kroz prozor dok sam prolazio pored parka. Potom sam shvatio da ima malo goriva u autu. Benzinska pumpa je bila sa desne strane, ali već je bilo kasno da skrenem. To bi bilo opasno naglo skretanje, a nemam vremena da idem do druge. Zakasnio bih na posao. Trebalo je da svratim na pumpu. Nervirao sam se. Zeleno svetlo se promenilo u žuto. Bilo je kasno da kočim. Užasno škripanje guma. Dao sam gas da prođem dok žuto traje, ali već je bilo crveno svetlo. Odjednom, ispred mene, žena je prelazila pešački. Sad sam morao da kočim, ali bilo je kasno. Snažno sam je udario i odbacio. Žao mi je što sam usmrtio staricu.”

U desnom uglu TV ekrana je stajalo “Izjava H. K. K. povodom jučerašnje saobraćajne tragedije u Kapolei-u”

    Starica je mrtva? Bio sam zabezeknut. Suza mi je krenula niz obraz. Strašno! Nakon nekoliko trenutaka u kojima nisam znao šta me je snašlo i kako da reagujem, došao sam sebi i razmišljao o izjavi čoveka. Da li je on i koliko kriv za smrt starice? Da je drugačije reagovao ranije tog dana u nekoj drugoj situaciji, da li bi ishod bio drugačiji? Možda su staričini sati pre smrti bili slični satima čoveka koji ju je usmrtio. Pogledao sam na telefonu na vestima, i na TV-u na drugim kanalima i nigde nije bilo te vesti, samo na toj lokalnoj TV stanici. Otvorio sam ulazna vrata. Kvaka na mojim vratima je u dobrom stanju. Otišao sam na plažu, do koje mi treba oko pola sata. Povremeno sam razmišljao o saobraćajnoj tragediji, ali sve manje je to remetilo moje vedro jutro. Prognozu nisam ni gledao, niti sam imao potrebu. Stigao sam do mora. Ko Olina laguna 1 je ime plaže. To broj 1 je iz razloga, jer postoje četiri skoro identične plaže i svaka je u obliku meduze. Broj jedan je za nijansu veća od ostalih. Tu gde su kraci, tu su dva ostrvceta od kamena, i sa jedne i sa druge strane na obali je kamenje, ostatak plaže je od peska i okružena je palmama. Ljudi su napravili pravi mali zaliv, da ne bi talasi Tihog okeana bili ogromni i da bi se više od hiljadu ljudi moglo na miru da kupa. Više volim da koristim reč more od okeana, iako to nije isto. Za mene jeste. Velika vodena površina – sve je to more za mene. Otišao sam do kamenog dela obale i seo na jedan ogroman kamen. Posmatrao sam peščanu plažu, palme, veliki hotel dijagonalno levo u pozadini i bar sa nekoliko stolova ispred, desetak ljudi i konobarom koji ih uslužuje. Toliko ljudi ovde dođe i imaju mnogo novca, mnogi su smislili svoje načine da zarade od njih, a neki samo prepisali recept. Dok su neki samo magnet za bogate ljude i novac. Tu negde leži rešenje za moj cilj o mnogo novca. Za nestrpljivog čoveka sa nedostatkom dugoročne ambicije, sigurno postoji lek.
Sedam je ujutru i neuobičajeno osećam potrebu da se sklonim sa ne tako jakog Sunca. Odlazim u hlad jedne palme i sedam na travu na svega par koraka od tropskog bara. Nastavljam da razmišljam kako da zaradim novac. Na plaži je oko trideset ljudi. Kada je prepuna u sezoni, na njoj bude po mojoj proceni između hiljadu i dve hiljade ljudi. Mnogi od njih samo čekaju neki novi način da potroše novac. Koji novi biznis da smislim? Poznajući sebe, već na prvoj prepreci bih odustao. I onda, ponovo bih smišljao i tako u krug. Zašto to mora da bude biznis? Zašto to mora da bude radno mesto? Zašto da ne bude hobi koji donosi mnogo novca? Recimo, mnogi ribari i pecaroši vole svoj hobi. To me navodi da gledam dalje, u more, u pučinu, u tu daljinu očima i u tu dubinu svojim mislima. Koliko je samo tu izgubljenih dragocenosti. Eh, ali ja ne volim da ronim, pogotovo ne sa opremom. Onda pogledam malo bliže, u zaliv. Tu nije toliko duboka voda. Tu bih i mogao da ronim. Hiljade i hiljade ljudi prođe kroz ovu plažu. Sigurno su neki izgubili nešto vredno tu. To je to! To je koren! To je početak mog izvora prihoda. To ću da probam ovih par slobodnih dana, ali teško da ću naći nešto golim okom. Verovatno je zakopano u pesku ili dalje među kamenjem. Probaću kasnije, samo da osmislim kako tačno. Setih se da sam malopre razmišljao kako su neki ljudi magnet za novac! To je to! Magnet mi treba. Dosta magneta da ih postavim na dno zaliva, a posle uveče ili noću, obiđem i samo uberem svoje polodove koje mi more nanese. Kako sam se samo dobro osećao zbog ove ideje! Ovo je fenomenalno! Zanimljivo je da se nisam osvrtao na to što nisam strpljiv i šta bi neko mogao da kaže na to što samo uveče ronim. Pecarošima je strpljenje odlika, a ja to nemam. No, nema veze. Ideja je bila isuviše dobra. Dobro sam razmislio i shvatio da ću sigurno nešto da ulovim na ovaj način. Za početak mi treba jedan magnet. Ustao sam istog momenta i dok sam obuvao papuče, prišao mi je konobar.

– Da li Vam treba nešto?

Pitao me je čovek četiri ili pet godina stariji od mene, crne kose srednje dužine i jačih obrva, sa blagim osmehom na licu i čudnim, upečatljivim pogledom. Iako sam sedeo, primetio sam da je malo viši i da mu je telo u boljoj fizičkoj kondiciji od mog. Nisam bio iznenađen pitanjem, obzirom da sam na par koraka od poslednjeg stola u tom tropskom baru.

– Ne treba mi. Hvala Vam.

Veoma sam bio ljubazan. Čak neuobičajeno za mene.

– Sigurno Vam ništa ne treba?

Dodao je uporni konobar.

– Ne, ne. Hvala.

Odogovorih i dalje učtivo i ljubazno, ali sad već pomalo zapitan. Da li je toliko uporan da dodatno zaradi i privuče još kojeg posetioca? To moje pitanje prekinula je njegova tacna koju je pružio ispred mene. Na tacni se nalazila prljava pepeljara, koju je verovatno minut ranije zamenio na stolu, čaša vode i crno okruglo parče metala. Shvatih, pa to je magnet!



Kraj Prve Epizode