Spomenem reku, a već je more,
kao što miš beži od mačke,
eto me tu, eto me tamo, stigoše bore.
Tihi dečak, ćutljivi čovek, tri tačke.
Lutam, ne znam gde idem.
Nema rezultata, kao sebe da lažem.
Šta da šapnem sebi, šta ću da budem?
Više da slušam dečaka sebi kažem.
Hoću on da mi drži sada govor.
Gledam u juče, mislim na sutra.
Godinama kasni i luta moj odgovor,
ali stiže jednog tmurnog prekosutra.
Onaj daleki, zamišljeni pogled
iz školske klupe kroz prozor
sada ima smisla, sada ima dvogled.
Taj dečak sada mi je uzor.
Godine su samo broj.
Dečak je pomislio, čovek uradio.
To je taj savršeni kroj,
čovek me zarobio, a dečak oslobodio.
alternativnium.com 