Nebo

U šetnji kroz krošnju drvceta gledamo.
Ti, srećo moja, vidiš nebo,
ja oktobarsku požutelu travu.
Video bih i ja, da samo dignem glavu.

Pogled ti ide od ljuljaške do klackalice,
a osmeh lagano seče raskrsnice.
Dižeš ruke u vis i oči ti sjaje,
smisao mog života u taj prizor staje.

Deca skaču, igraju školicu,
nema ko nije izašao na ulicu,
no, tebe baš briga za tu matematiku.
Gledam da nisi izula desnu patiku.

U sekundi si na klupi, u drugoj na grani,
grize me savest što ti se toliko toga brani.
Ti si samo pupoljak, i nikom ne smetaš,
želiš da na bezbroj načina cvetaš.

Idemo nazad kući i majci tvojoj,
srodnoj duši i ljubavi mojoj.
Beskonačnih sat vremena te nije ona videla,
raduje se osmehu tvom i pita da nisi ogladnela.

Ulazimo u ulicu našu, ti i dalje vidiš nebo,
video bih i ja, da samo malo dignem glavu.