Beton

Nemam ja više žetona
za ovaj horizont betona.
Najveća radost je šop,
osećam se glup k’o top.

Doručak, ručak, večera – sendvič sa maglom,
prestao sam da razmišljam svojom glavom.
Sve je isto, i sve me davi,
ovaj krug veliki ništavi.

Nisam tako zamišljao tridesete,
sve kutija do kutije, kopija do kopije.
Ne osetim vetar, ne vidim drveće,
otupeo sam kao uvenulo cveće.

Zaboravljam muziku koju sam slušao,
stihove koje sam pisao;
Trenutke uz koje sam se topio,
kao da sam sve to tako davno ispio.

Napolju mraz, pustoš i mučnina,
a na šoferci života paučina.
Ima li kraja sivilu i jadanju?
Ima li pogleda ka Suncu i nadanju?