UBICA

Mislio sam da je život teško breme, jer odgovore na sve sam tako
uporno tražio, a tako retko nalazio. Želeo sam sve da razumem i da to
definišem. Malo toga mi je polazilo za rukom i većina stvari u mom
životu je ostala otvorena. Bolela me je ta nedorečenost i u najmanje bitnim
stvarima. Na primer, vrata od svoje sobe kad sam zatvarao to je gotovo
uvek bilo istog intenziteta sa dobro poznatim zvukom. Međutim, u
veoma retkim situacijama pri istom intenzitetu zatvaranja tih vrata,
zvuk koji se javljao je bio drugačiji. I onda bih ja i po nekoliko minuta
posmatrao i zatvarao vrata da vidim u čemu je štos. O mnogo važnijim
stvarima i da ne pričam. Mučilo me je to, ali nekako sam navikao da
živim sa tim. Sve se to pretvorilo u naviku i manje sam se zapitkivao. I
bilo mi je dobro sve do sada. Naime, 1968. godina je i živim u velikom
gradu, Hjustonu, i počela su se događati ubistva. Tačnije, tri za dva
meseca. Jedno u mom kraju, dva ne tako daleko. Dakle, serijski ubica
hara i prekriva ovaj grad tamnim oblacima. A možda i nije serijski ubica i
ja to umišljam. Ako jeste, da li se bojim da sam ja možda sledeći? Pa, ne
baš. Da je to glavni problem, mislim da bi daleko mirnije spavao. Bojim
se i najsmelije sumnjam da sam ja taj ubica. Kako sam došao do toga i
kako čovek može da ne bude siguran u tako nešto, pokušaću da
objasnim preko retko čudnih činjenica. Prvo ću navesti ko su žrtve, jer
sam ih sve manje-više poznavao. Prva žrtva je jedan čovek po imenu
Haris od oko četrdeset godina. Ne preterano ljubazan tip kao i ja. Znao
sam ga tako što sam mu ispod ruke prodavao neku oštećenu robu s
kojom sam radio kao magacioner u jednoj maloj firmi na istočnoj obali
u blizini Vašingtona. Nisam ga previše dobro poznavao, niti on mene,
ali, eto, sarađivali smo. Sve je to dobro funkcionisalo dok me jednog
dana bez razloga nije prijavio šefu. Okliznuo sam se na taj tanak led
saradnje dva stranca i otišao sam zauvek odatle, sa te obale. Ali, sreo
sam ga posle nekoliko godina. Ovde u Hjustonu i zapili smo se. Tu sekiru
sam odavno zakopao. Oprostio sam mu ili bar mislim da je tako bilo. Bio
sam jednom kod njega u stanu u kom je ubijen tako da i znam gde je
živeo. Ubijen je bez svedoka kuhinjskim nožem oko 2h ujutru bez
znakova provale. Umem da pustim suzu zbog drugih ljudi, ali zbog njega
nisam kad sam čuo tu vest… Druga žrtva je stradala posle šest sedmica.


Bila je to jedna devojka u koju sam bio zaljubljen u onom malom mestu
u Poljskoj gde sam rođen i gde sam odrastao. Imali smo po sedamnaest
godina i ona me prevarila sa nekim tamo drugim momkom. Od tada
nismo progovorili reč. A ovde sam je jednom video, ona mene nije. Bilo
je to pre par meseci i nekoliko blokova od mog stana. Išao sam jednom
stranom ulice i ugledao je s preke strane. Mislio sam da me oči varaju.
Posle toliko godina i na drugom kraju sveta je, eto, možda videh.
Razmišljao sam da pređem ulicu i bolje se uverim, i možda joj se javim
ako je to ona. Ali, odustao sam. Nisam bio siguran da li je to ona, jer je
brzo zamakla u neki ulaz u neku tamo zgradu. Ubijena je u liftu te
zgrade, zadavljena žicom. Takođe, bez svedoka u sitne jutarnje sate. To
veče kad sam čuo tu vest, znao sam da je onomad ona bila s preke
strane ulice, jer su objavili ime. Napio sam se i plakao satima, ali ujutru
malo toga sam osećao. Čak me je bilo sramota pred samim sobom zbog
sinoćnih suza koje sam prolio… Treća žrtva je prodavac kokica u malom
kiosku koji mi je na putu do posla, oko pola milje od moje zgrade.
Mnogo me je nervirao. Jeste da sam uglavnom namrgođen tip, ali to
nije razlog da možda samo meni sa svojim rukama ponekad dospe ono
malo pri vrhu kokica i s podsmehom me pozdravi. Nekoliko puta mi je
pred nosom zatvorio prozorčić kroz koji prodaje s natpisom „Pauza“.
Dva ili tri puta mi je rekao da sačekam da bi neka lepuškasta devojka iza
mene dobila što pre, jer navodno on zna da ona žuri negde. Sve su to
tako neki razlozi zbog kojih bi mnogi, ako ne i svi, otišli kod drugog
prodavca kokica, ali ja nisam takav. Pomagalo je to što na putu do posla
nije bilo drugog prodavca i što su mi dani, uglavno bili bezbojni, pa je
morao i neko da me nervira. On je u tom svom kiosku i spavao. Tu je i
ubijen. Neko je, možda ja, oko tri sata iza ponoći kroz mali otvor na
krovu, ubacio sporogoreću petardu i kad je eksplodirala, njegovo
šezdesetsedmogodišnje srce je prestalo da kuca… Od malih nogu imam
problem sa mesečarenjem. Moja majka nije htela da me vodi kod lekara
za tako nešto, već je bila tu i kako-tako uspevala da to kontroliše. Kad bi
se probudio pitala bi me šta sam sanjao, ali ništa mi nije govorila u vezi
mesečarenja. Nisam se previše nervirao zbog tog, jer nisam imao pojma
o čemu se radi. Od mlađe sestre sam čuo da s vremena na vreme
mesečarim. Da sam jednom završio ulicu dalje, odnosno da me je tamo
neko video i sutradan rekao majci. Opet se nisam mnogo nervirao, jer,


eto, sem tog jednog napuštanja naše kuće, nisam imao nekih problema.
A ni to nije bio neki problem. Nisam nikog povredio niti sebe. Majka je
sigurno daleko više od sestre znala, ali kao što sam pomenuo, samo bi
me pitala šta sam sanjao i povremeno bi me vodila kod neke stare žene
koja mi je postavljala pomalo čudna pitanja i pri odlasku iz njene kuće
polivala sa par kapi neke vode. Kako sam dospeo u pubertet, ta
mesečarenja su bila sve ređa, da bi u poslednjih par godina gotovo
izčezla. Kad sam napunio dvadeset godina, otišao sam iz rodnog kraja,
malog mesta u Poljskoj, ovde u SAD, majka je to razumela i na rastanku
uz suze mi dala par saveta od kojih je jedan sad dobio na značaju. Rekla
mi je da čim nađem posao i priuštim sebi pristojan život, da nađem
devojku i da se oženim. Međutim, nije sve tako lako išlo. Menjao sam
poslove kao čarape. Selio sam se iz grada u grad. Devojaka sam mnogo
sretao, ali nijedna nije ostala sa mnom. A ni ja sa jednom od njih. Pre
dve godine sam našao pristojan posao u jednoj fabrici konzervi i radim
na traci. I u Hjustonu sam imao devojaka, ali nekako ni sa jednom nije
uspelo. Živim sam na prvom spratu jedne zgrade u sporednoj ulici.
Poslednjih meseci nešto je počelo da me struže iznutra. Počeo sam da
se osećam neispunjeno. Nešto je falilo mom samačkom životu. Ustvari,
ne bi bio problem taj samački život da ja imam neki hobi. A pokušavao
sam svašta i nije išlo. Pre nekoliko dana sam sanjao pomalo strašan san:
Bio sam klinac u onoj ulici gde mi je sestra rekla da me je neko video
dok sam mesečario. Ali, nisam samo zalutao tamo. Ispred mene na
trotoaru je ležao krvav pas. Mrtav pas. Meni su ruke bile krvave i imao
sam neki nož. Kolovozom se približavao biciklista i da stvar bude
interesantnija, možda užasnija, ja nisam paničio i pobegao iako sam
imao oko deset godina. Nego sam lagano nastavio kretanje kao da se
ništa nije dogodilo. Nož sam sakrio oko pojasa. Pogledao sam se u oči s
tim prolaznikom na biciklu i nastavio svojim putem, ali ne odmah kući.


Kao i u svakom snu, i ovaj je obilovao mnoštvom nejasnih stvari. Na
primer, svetiljke na banderama su treptale non stop, trotoar je čas bio
normalan od betona, čas blatnjav itd… Otišao sam dosta daleko od
svoje kuće kako bi u neki kontejner bacio nož. Kući sam oprao ruke i krv
sa svoje pidžame. Kad sam se probudio, setio sam se da je bio u mom
mestu jedan pas lutalica koji me je nervirao, ali kog se nisam nešto
bojao. Onda je odjednom nestao. Shvatio sam, ne tad kad sam imao
deset, nego sad kad imam dvadesetsedam, da sam užasnut činjenicama
koje su odjednom naslikale remek delo najšarenijim bojama sumnje u
mojoj glavi. Imam neverovatno monoton posao, nemam hobi niti
devojku, a ni previše prijatelja. I na sve to se doda da mesečarim i da
sam dobar u tome. To sam zaključio preko ovog sna koji ne mora biti
tačan, ali koji mi mnogo toga govori. Jedne večeri sam stajao pred
ogledalom i pitao se da li gledam u serijskog ubicu? Naravno, nisam
znao odgovor na to pitanje. Naredni dani su doneli svađe sa ljudima na
poslu koje sam ja inicirao, a koji nisam nikad tome sklon bio. Imao sam i
čudne snove posle kojih sam se budio preznojan i jedva dolazio do
daha, izlazio na terasu i gledao u zvezde tražeći odgovor. Navikao sam
tolike godine da živim sa nedorečenošću, ali me je ova prosto
razapinjala. Počeo sam da se raspadam na svakom ćošku ovog grada,
pri svakoj pomisli da ne znam odgovor da li sam ja počinio te zločine.
Svakog jutra sam gledao TV i jurio u trafiku u nadi da će spomenuti
novosti u vezi tih ubistava, ali je prestalo da se piše o tome. Ubica se
izvukao, ali ja nisam. Onda sam se jedne večeri sam napio u svom stanu
i satima buljio u vrata od sobe tražeći izlaz. Povremeno sam ustajao iz
fotelje i otvarao i zatvarao vrata u nadi da ću čuti neki novi zvuk koji će
mi, možda, dati neku ideju, ali zvuk je uvek isti bio. Mnogo godina ranije
smetao mi je povremeni drugačiji zvuk, a sad mi smeta isti. Legao sam i
usnio san. Sanjao sam da sam na terasi, a nad mojom glavom na nebu
lebde, umesto zvezda, hiljade i hiljade raznoraznih vrata. Bilo ih je toliko
mnogo da se jedva između njih nazirala tamna boja neba. Sva ta vrata
su se sama za sebe otvarala i zatvarala uz jednak zvuk. Bio je to zvuk
policijske sirene. Kad sam to shvatio, probudio sam se. San nije ispario,


sećao sam se svakog delića. Spustio sam glavu, jer sam znao duboko u
sebi koji je jedini i sigurni način da rešim ovu svoju muku. Narednog
dana sam bio ćutljiv na poslu i ni sa kim se nisam svađao niti pričao,
uopšte. Razmišljao sam u sebi kako neću imati hrabrosti otići u policiju i
ispričati im ovo sve u nadi da će mi pomoći, pa čak i po cenu da odem u
zatvor. Jer, sve je prihvatljivije nego ovo čudovište što me iznutra jede i
konstantno raste dok me jednog dana, koji se sve više bliži, ne pojede
celog. I kako je dan odmicao, moja odlučnost je bila jača. Bio sam i sve
manje namrgođeniji da sam zaspao skoro bez grimase na svom licu i
svojoj savesti. Čista savest. Ah, kako sam patio za tim. A kad sam ustao,
bio sam neobično vedar. Znao sam da neću otići na posao nego u
policiju. Da li će mi tamo reći da su uhvatili pravog ubicu, ili će mene
uhapsiti nakon što im budem sve ispričao, bilo je gotovo nevažno, jer se
tamo nalazio odgovor. Toliko traženi odgovor. A to saznanje je
rasterivalo sve sive oblake nad mojom glavom… Ušao sam u stanicu
policije i tražio inspektore koji su radili na tom slučaju. Prvo što sam ih
upitao je da li su uhvatili tog ubicu ili da li su makar blizu tome. Kad su
mi rekli da nisu ga uhvatili niti su blizu tome, ispričao sam im svoje
zapažanje. Trebalo mi je petnaestak minuta da im sve ispričam. Sve
moje navodne motive, veze s žrtvama, samački, neispunjeni život, vešto
nesvesno mesečarenje… Slušali su me uz povremeno ponovno
pregledanje svih tih papira pred sobom. Onda su izašli iz prostorije,
ostavili me da sedim i čekam. Nije ih bilo desetak minuta. Počeo sam
razmišljam o tome kako će se vratiti sa običnim policajcem koji će mi
staviti lisice i povesti u pritvor. A oni proslediti postupak javnom tužiocu
koji će me optužiti, najverovatnije, za ubistva iz nehata. Ili ću, možda,
biti optužen za ubistva prvog stepena. Bilo mi je lakše nakon toga što
sam im sve ispričao. Svu svoju sumnju u kojoj sam ja glavni osumnjičeni.
Kad su se vratili rekli su mi svoje mišljenje. S pomalo čudnim pogledima,


ali i pogledima koje donekle me razumeju, ispričali su mi da moja priča
ima smisla. Ali, da ne postoji nijedan materijalni dokaz za tako nešto.
Moja priča je, navodno, bila na mestu, ali bez ijednog dokaza nije mogla
biti prihvaćena. Dodali su, da i ako, nekim čudom, sam ja taj koga oni
traže, da sam veoma vešto sve dokaze sakrio od i od njih i od samog
sebe. Rekoše i da ne napuštam državu u narednom periodu za svaki
slučaj. No, postojao je i onaj mali deo mene koji je u njima video pogled
sažaljenja, da su u meni videli psihijatrijski slučaj za koji će javiti svojim
ljudima u odgovarajućim ustanovama čim ja napustim njihovu zgradu.
Bio sam razočaran. Bio sam očajan. Ispratili su me do izlaza uputivši mi
reči podrške i zahvalili se za moju želju da pomognem. Stajao sam
minutima ispred policijske stanice posmatrajući kolovoz i automobile
što prolaze. Sirene su trubile, ljudi su vikali, lagani povetarac je golicao
ceo Hjuston. U vazduhu se osećao težak zadah prošlih, ali i budućih
dana. Život oko mene je nastavio da teče, a ja… ja sam nastavio onako
bez milosti da ubijam svoj.