TAKSISTA

Posao taksiste je posao koji se vrti u krug. I kad pomisliš da si
stao, točkovi nastave da se okreću, jer sasvim slučajno nisi povukao
ručnu… Još jedna noć je pala moj grad Malme i treća smena je stigla.
Ušao sam u svoj taksi i čekao. Odvratan dan je bio iza mene i nervoza mi
se sve više uvlačila u kosti. Počeo sam da psujem u sebi. Prošlo je skoro
sat vremena dok nekom u mom delu nije bio potreban taksi. Kad sam
od svog operatera čuo na koju adresu treba da vozim, sve mi je bilo
jasno. Tek onda sam bio besan. Znao sam da idem po čoveka od 55-60
godina na ugao tih nekih dveju ulica. Desetine puta sam po njega
dolazio tu, a nikad ga nisam vraćao. Neverovatno je pobožan čovek i
siguran sam u to da nije preljubnik. Nije mi govorio čime se bavi, ali sam
nagađao da je neki čuvar i da je uvek imao prevoz za nazad. Da stvar
bude interesantnija, on nije živeo u blizini te raskrsnice na kojoj sam ga
kupio. To sam saznao jednom kad sam pre njega stigao na odredište. Iz
daleka sam tada video da neko trči u pravcu mog taksija. Bio je to on.
Uvek je bio tačan u krunu što se tiče plaćanja. Čak, mislim da tamo gde
ga odvezem da to nije njegovo krajnje odredište i da tačno izračuna
koliko može peške odatle da pređe do tamo gde ide. Dakle, uštedi na
početku i na kraju. Nema lepih reči za javni prevoz, tako da mi je bilo
mnogo jasno za čoveka štedišu i, možda, ciciju to što skraćuje vožnju
taksijem. Primetio sam i da pomalo hramlje i kad normalno hoda i kad
trči. Ne znam zašto ne ide biciklom. Za neki motocikl ili automobil
verovatno nema novca. Ume da bude nezgodan kad ne prođem na žuto
ili kad kasnim nekih 40-60 sekundi po njega. I to mi prebaci, ali tako što
mi kaže da se to nekim drugim mušterijama neće svideti. Znam da to
njemu najviše smeta, a ne tim nekim drugim mušterijama. Često ćutim
dok vozim mušterije, dok on ponekad baš ume da bude rečit. Tako da
kad god je on bio moja mušterija ja sam namerno ćutao i samo klimao
glavom. Ovog puta je bio neverovatno raspoložen. Sa osmehom mi se
obraćao i čak počeo da sklapa neke rime. Oslovljavao me sa „momče“ i
na kraju svake rečenice dodavao „ jel si to znao?“ Osmeh mu se nije
gasio. Bio sam zbunjen. Čak mi nije prebacio kad sam se dva puta
zaustavio na žuto. Da proverim tu njegovu radost, namerno sam
usporio i po treći put stao na žuto svetlo na semaforu. Opet ga to nije
doticalo. Morao sam da ga pitam zašto je tako veseo. Odgovorio je da
ga bol u kolenu prolazi i da će možda uskoro početi biciklom da ide na
posao. Da, na posao koji nije nikad ni spomenuo da ima. Bio sam u
pravu. Čuvar je bio. Ovog puta nisam ga ostavio tamo gde i svih
prethodnih nego nekih dva kilometra dalje, tamo gde ustvari radi.


Bila je to neka firma sa malom portirnicom ispred. Kad sam zaustavio taksi
pomislio sam da ću dobiti napojnicu. Međutim, neke stare navike je
zadržao. Opet je izbrojao tačno i papirne novčanice dobro provukao
kroz prste da se ne bi dve slučajno zalepile jedna za drugu. Sa istim
osmehom koji ga je krasio celo to naše kratko putovanje me je i
pozdravio. Imao sam osećaj da ga neću još dugo, dugo videti. Možda i
nikad više. No, ipak, doneo mi je neko prijatno iznenađenje i kao malo
raspoloženiji čovek mogao sam nastaviti dalje kroz noć. Stao sam na
obližnje taksi stajalište. Operater je narednih sat vremena izgovarao
neke adrese koje nisu blizu mene. Razmišljao sam o čoveku koji sad lista
neke novine ili gleda mali TV u onoj portirnici. Iz glave mi nije izlazila
ona njegova radost. Njegovo koleno će uskoro moći normalno da
funkcioniše. Biciklističke staze Malmea će opet osetiti gume, točkove i
verglanje jednog starog šampiona ili makar rekreativnog entuzijaste.
Zaboravio sam na sve one male i precizne stvari koje su krojile njegov
život u mojim očima. Prekinuo me je operater spomenuvši adresu u
blizini. Rekoh da preuzimam i uputio sam se tamo. Vožnja me je
probudila nekako. Nisam zaspao, ali sam odlutao. Zaustavio sam se kraj
nekog noćnog kluba i dvoje ljudi su ušli na zadnje sedište. On mi je
rekao adresu nekim tonom koji je odisao strogom naredbom. Uputio
sam vozilo tamo. Nisam gledao u retrovizor da vidim kako izgledaju,
samo sam slušao neku stranu rok muziku. Trudio sam se da ne obraćam
pažnju šta se događa na zadnjem sedištu. Obično u ovakvim
situacijama, taj neki par bude ili previše tih ili previše bučan. Moram
priznati da sam nekim čudom više imao burnih situacija nego
normalnih. Naravno, kada govorim o ovako sitnim satima. Popriličan
broj incidenata. U nekima sam ih izbacivao iz taksija, u nekim sam bio
prinuđen da pozovem policiju. Ponekad ti incidenti se nisu završavali i
te noći. Dobijao sam i pretnje i imao neprijatne situacije sedmicama
nakon tih događaja. Naravno, muškarci su bili problem. Mada i žensko
je znalo ponekad da pretera. Da se vratim ovoj noći u kojoj sam nekako
naslutio da se ona ne ponaša u skladu kako on hoće. Nešto nije


funkcionisalo između njih. Imao je grub i sirov glas momka od dvadeset
i pet, šest. Njen nisam uspeo da čujem. Mnogo je bio besan i pored
suzdržavanja, taj bes nije uspeo dobro da prikrije. Imao sam osećaj da
ona gleda samo ispred sebe ili kroz prozor i da ga ne sluša uopšte što ga
je još više razbesnelo. Ako je to bilo u pitanju, naravno. Neke od
njegovih reči su bile bile: Kako možeš ovo, kako ne shvataš, da nisi više
uradila ovo, ne možeš više tako… Osetio sam kako se on sve više
pomera i naginje ka njoj, a ona sklupčava i približava prozoru zadnjih
vrata mog taksija. Nekako sam, uz svo protivljenje samog sebe,
pogledao u srednji retrovizor da osmotrim situaciju nazad. No,
retrovizor je bio pomeren i suviše spušten na dole. Ništa nisam dobro
video sem nekog natpisa na njegovoj majici. Pisalo je „The Beatles“.
Nisam znao šta da radim i mahinalno sam promenio radio stanicu na
kojoj su svirali „The Who“. Dok sam menjao stanicu, pokušavao sam da
se setim nekih frekvencija na kojima su puštali domaće ili klasično. Dok
sam to bezuspešno radio, pojačavao sam ton radija. Napokon sam
uspeo. Našao sam neku odvratnu domaću muziku i na sav glas ona je
odzvanjala celim taksijem. Istog momenta, momak, čovek ili šta on već
to bio na zadnjem sedištu je poludeo. Počeo je da se dere na mene. Šta
to puštam, i što toliko glasno. Počeo sam da se, navodno, iz sveg srca
izvinjavam i ulizujem da se to nikad neće više ponoviti. Da smo naišli u
deo grada u kom se mešaju stanice i da je signal prethodne bio slab, a
ove na koju smo naišli mnogo jak. I da je zbog toga tolika buka.
Narednih nekoliko stotina metara sam kao pokušavao da smanjim ton i
promenim stanicu, ali bezuspešno. On je i dalje besneo na mene. Počeo
je da me psuje. No, bilo mi je nekako drago zbog tog psovanja. Pomislio
sam da moj spontani plan uspeva. I uspeo je. Ubrzo smo bili ispred
zgrade gde je ona izlazila. Zaustavio sam taksi i čekao, jer mi je on tako
naredio. Međutim, bila je neka gužva u blizini njenog ulaza u zgradu.


Policija je tu bila i nekog su ispitivali. Čovek ili momak koji mi je naredio
da ga čekam nije smeo agresivno da se ponaša prema toj devojci ili ženi
koju je otpratio do ulaza. Stekao sam utisak da hoće uđe u njen stan i
tamo se sa njom obračuna, tamo će biti moćniji. No, ona je to pametno
izbegla. To što je policija na nekoliko metara od njih joj je išlo u prilog i
njen saputnik nije smeo ništa što bi izazvalo pažnju drugih da uradi
nego da je pusti da uđe u zgradu normalno. Zatvorila mu je vrata zgrade
pred nosom i besno je gledao u nju dok nije ušla u lift. Zatim je bio
besan na sve oko sebe. Vratio se u taksi i samo rekao koja je sledeća
adresa. Pogledao sam u retrovizor koji sam podesio kako treba dok je
on bio napolju. Iza mene nije bio onaj mladić od dvadesetpet kako je
delovao po glasu. Bio je mnogo stariji čovek od oko četrdeset,
četrdesetpet godina. Samo je ćutao i gledao kroz prozor. Možda je znao
da je pogrešio ili ko zna šta… Okrenuo sam stanicu na kojoj se puštaju
Bitlsi. Mislim da mi ga je nekako duboko u sebi bilo žao što se možda
tako nemoćno osećao. Prošla je cela pesma „Let it be“, a on nije izustio
ništa. Pomislio sam da je ta majica na njemu tu sasvim slučajno. Ali, dok
sam zaustavljao taksi na zadatoj adresi, krenula je pesma „Here comes
the sun“. Platio mi je vožnju i rekao:
– Manji sam od makovog zrna i nisam iznad nikog. Dobro je što
pomažeš ljudima da to shvate. I dobro je što ih dižeš kada padnu.
Hvala ti.
– Hvaaaala.
Uzeo sam novac i zbunjeno mu odgovorio. Odlazio je ka ulazu u tu neku
zgradu gde ga je čekala jedna žena. Snažno ju je zagrlio i nije ju puštao
dugo. To mu je bila supruga. Siguran sam bio u to. Vratio sam se na one
njegove reči: da pomažem ljudima. Shvatio sam da je bio nekako u
pravu, ali nije znao i da nekad odmažem. Recimo u vezi one cicije što će
uskoro prestati da hramlje, ja sam izbegavao upuštati se više u priču s
njim, jer mi je mnogo toga kod njega smetalo. Samo zato što nisam
pokušao više da ga razumem. Nedostajaće mi njegovo oprezno brojanje
novca i prebacivanje kad se zaustavim na žuto. Ali, ući će neki novi
čudak i ja ću otvorenog srca prihvatiti njegovu priču i pustiti neke Bitlse
baš za njega… Sve u svemu, ova druga vožnja bila je mnogo manje
neprijatna nego što sam na početku iste pomislio da može biti. Ustvari,


nego što sam navikao. Bio sam zadovoljan tom činjenicom, ali jednom
delu mene je to možda pomalo i zasmetalo. Odjednom neka jeza mi je
prostrujala kroz telo. Kako sam, uopšte, mogao da pomislim da mi je
zasmetalo to što sam izbegao neprijatnu situaciju? Pojačao sam sad
samom sebi muziku. Dok sam odlazio na obližnje taksi-stajalište, neki
klinci su me zaustavili. Ušla su dva momka i jedna devojka. Imali su oko
osamnaest godina. Nakon što su mi rekli gde treba da ih vozim, počeli
su da se svađaju. Momci su sedeli do prozora, a devojka u sredini. Bila
je bučna rasprava, uglavnom, između tih momaka, ali i devojka se
ubacivala. Njihovo vikanje je nadglašavalo moj radio. Nisam znao u vezi
čega se svađaju i nije me zanimalo. Nije dugo to trajalo, jer sam stišao
radio i prodrao se na njih ne mislieći da su i oni moje mušterije:
– Prestanite! Da više nisam čuo nikakvu svađu!
Nisu ništa odgovorili, naravno. Ućutali su. Iz kasete suvozača sam
izvadio tri limenke piva i dao im. Nije im bilo jasno, ali prihvatili su. Na
trenutak sam okrenuo glavu ka njima, nasmejao se i klimnuo glavom.
Na njihovim licima počeli su osmesi da se ocrtavaju. Okrenuo sam glavu
na kolovoz ispred i samo sam začuo onaj dobro-poznati zvuk limenki pri
otvaranju. Bio je to najbolji stih cele večeri. Klinci su uzvikivali „Živeli“ i
sa ogromnom radošću pili to pivo dok sam ih vozio. Čak su me i nudili
da uzmem gutljaj, ali sam odbio zbog vožnje. Onda sam pojačao
muziku, pritisnuo dugme i otvorio sve prozore na taksiju. Oni nazad su
se gurali da što više pomole glavu kroz prozor pevajući pesmu koja je
bila na radiju. Svi ti pijani, uspavani, trezni i odlutali prolaznici su gledali
moj taksi, ali ja nisam mario. I ja sam se naglas smejao, pevao i
povremeno stiskao sirenu. Kako je to samo bio dobar osećaj! Oni nazad
pijani i veseli, a ja napred trezan i veseo. Nisam bio svestan ničega
okolo… Kad sam ih ostavio, toliko su me srdačno pozdravljali da su mi
hteli ostaviti pozamašnu napojnicu. Nisam je prihvatio. Nisam prihvatio
ni novac koji mi duguju za tu vožnju. Vratio sam ga u ruke tog jednog
momka i rekao:


– Ovo ja častim turu u tom lokalu gde ćete sad ući.
– Ajde i ti sa nama. Molim te!
– Ne mogu. Nastavite gde ste stali.

Ubedio sam ih da ne mogu sa njima. Bili su pomalo razočarani što nisam
mogao, i krenuli su put te diskoteke. Nisu dobro zatvorili vrata i taman
kad sam to hteo reći tom momku koji je poslednji izašao iz taksija, on se
okrenuo i to shvatio. Vratio se i lepo i nežno zatvorio vrata. Očekivao
sam da će zalupiti s obzirom da je mlad, veseo i pijan. Moram priznati i
da me je taj detalj pomalo zagolicao. I da je najjače zalupio zadnja vrata,
ja bi mu se samo osmehnuo. Ovog puta zasmetalo mi je što je bio
pažljiv. Brzo sam na to zaboravio i otišao sam do još jednog obližnjeg
taksi-stajališta. Čekao sam dosta dugo i na kraju nisam ni dočekao
sledeću mušteriju. Bilo je šest sati ujutru što je značilo kraj moje smene.
Lagano sam upalio motor i krenuo ka garaži. Međutim, setio sam se da
u ovo vreme ona cicija od mušterije završava sa svojom smenom
čuvara. Odjednom sam okrenuo automobil i otišao tamo. Stao sam
preko puta i čekao. Ubrzo mu je stigla zamena i on je izlazio. Neki
automobil je stao da ga pokupi, ali ja sam se prodrao:
– Eeeej, ajde sa mnom. Ja ću te odvesti! Ajde, ja častim!
Nije mu bilo jasno i oklevao je da sedne u auto tog čoveka koji je došao
po njega. Još jednom sam mu viknuo „Ajde“ i poslušao me je. Rekao je
tom čoveku da ide, prešao ulicu i ušao u moj taksi. Iako je on toliko tvrd
čovek na novcu, bio sam siguran da nije zbog toga prihvatio moj poziv
da ga odvezem kući. Možda je po prvi put video moje ozareno lice…
Odvezao sam ga, ne do one raskrsnice na kojoj sam ga uvek kupio, nego
do njegovog stana za koji mi je rekao gde se tačno nalazi. Nisam stao ni
na jedno žuto svetlo na semaforu. Ćutao je skoro ceo put, a ja sam
pričao. Pričao sam mu šta god mi je palo na pamet. Bio sam veseo.


Pomislio sam i kako sam uspeo od sebe da oteram onaj neprijatan
osećaj koji mi se javio pri rastanku s prethodnim mušterijama. A čovek
koji hramlje bio je toliko iznenađen da sam imao osećaj da neće skoro
zaspati kad dodje kući iako ide iz treće smene. Dok je izlazio iz mog
taksija, ponovo sam otvorio kasetu suvozača i dao mu poslednje pivo
koje je bilo u njoj i koje sam čuvao sebi da lakše zaspim posle noćne
smene. Vratio sam vozilo u garažu i otišao kući. Dok sam se penjao uz
stepenice zgrade, osetio sam miris doručka koji mi je svako jutro posle
treće smene spremala supruga. Ona uvek spremi doručak i ode na
posao, ali ubrzo zatim stignem pre nego što se ohladi. I tad je on bivao
najukusniji. Ušao sam u stan, izuo se, oprao ruke i seo da jedem. Na
stolu u tanjiru je bilo nekoliko pečenih jaja i dva parčeta slanine. Jaja su
bila više pečena nego što volim i što sam očekivao. Nisam mogao da
umačem hleb u žumance, a slanina je izgledala kao nedovoljno pečena.
Pobesneo sam istog sekunda i bacio tanjir i ceo doručak o zid. Razbio
sam i čašu s jogurtom i prevrnuo stolicu. Udario sam pesnicom o zid i
slomio šaku. Kranje uznemiren sam seo na pod uz zid držeći se za
povređenu ruku ne znajući šta mi je…