POZNANIK U PROLAZU

Tih dana proleće je bilo u svom nezaustavljivom letu. Čak je to
sedamnaesto aprilsko popodne više ličilo na neko avgustovsko. Bilo je
toliko toplo i sparno da je svaka moja druga ili treća misao bila vezana
za leto koje je preda mnom ili za ona koja su prošla. Svuda oko mene su
bili nepoznati ljudi prijatnih lica. Shvatio sam i kako je nestvarno brzo
sve pozelenelo. Da, zato što su se prošle sedmice konstantno smenjivali
Sunce i kiša. Ipak, bio sam fasciniran olistalim granama iznad moje glave
jedva primećujući crveno nebo iznad. Sve je to ličilo na još jedno
prolazno i već sutra zaboravljeno druženje s nedeljnim popodnevljem
dok nisam pogledao na sat. Tad sam shvatio da sam zakasnio na
autobus za povratak kući posle vikenda kod dva prijatelja u gradu.
Srećom to nije bio poslednji autobus za moj Titel i strepnja da ću sutra
zakasniti na posao nije bila prevelika. Kupio sam kartu i seo na drvenu
klupu u velikom holu autobuske stanice „Novi Sad“. Nije bilo mnogo
ljudi koji su čekali svoju liniju. Sedeo sam na onoj središnoj klupi i kroz
prozor gledao u Železničku stanicu. Vreme je sporo teklo i sat i po
vremena je izgledalo beskonačno. Nisam imao nekih posebnih tema za
razmišljanje, svaka misao je bila samo trenutna. Onda sam krajičkom
oka shvatio da mi se približava neki beskućnik, verovatno da prosi.
Pravio sam se da ga ne primećujem, ali on nije ništa tražio od mene.
Samo je seo na klupu. Pogledao sam ga trudeći se da to izgleda kao
slučajnost. Izgledao je otrcano, ali ne i prljavo. Izgledao je kao čovek od
preko šezdeset godina, mada sam mislio zbog tragova alkohola na licu
da je imao bar šest, sedam manje. Ipak, nije bio beskućnik. Pogledao
me je dok je iz džepa izvlačio malu flašicu vinjaka. Namignuo mi je
ponudivši me. Odbio sam, rekavši da mi je već dosta takvih stvari za
ovaj vikend i da sutra radim. Ispivši pozamašan gutljaj, iz čista mira me
je upitao:
– Imaš li prijatelje?
– Imam. – odgovorio sam mu pomalo iznenađen takvim pitanjem
– Ja nemam niti jednog. Mislim, imam na stotine poznanika i
rodbine, ali prijatelja nijednog nemam. – uzvratio je iako ga nisam
ništa pitao
– Kako to? Svi su te izdali ili napustili?
– Ne. Ne mora to biti u pitanju.
– Dobro, onda ne odgovaraš drugima?
– Ne, ni to. Naprotiv, mnogi vape za mojim društvom.
– Pa, šta je onda u pitanju? Porodica?
– Nemam porodicu. Pardon, imao sam, ali razveden sam već
petnaest godina. Imam odraslu ćerku koja živi sa bivšom
suprugom. A, to kako nemam prijatelja, ispričaću ti.
Nepoznati čovek koji je slobodan u svakom smislu i koji ne vodi
preterano računa o svom spoljašnjem izgledu, sat i po do polaska mog
autobusa, bili su dovoljan razlog da se neuobičajeno zainteresujem za
priču čoveka kojeg prvi put svojim očima vidim. Gotovo da ga nisam ni
prekidao u njegovoj zanesenosti i želji da nekom ispriča svoje jade ili tu
svoju slobodu u koju nisam verovao.


– Kako je to kad imaš na stotine ljudi koji ti žele biti prijatelji, ali to
nikako ne mogu. Svakom od njih sam dao šansu, ali nisu uspeli.
Kad ti kažem da sam dao šansu, kažem ti da to nije bila neka
utakmica u kojoj sam im ja dao minute da pokažu šta znaju. Da se
moja vernost prema njima pita, svima sam i dalje prijatelj, i oni su
meni. Da je njihova i moja želja da jedni drugima pomognemo u
svakom trenutku u pitanju, to je prijateljstvo kao i svako drugo.
No, prijateljstvo ne uključuje samo te i tome slične stvari. Istinski i
pravo do srži, mislim da me niko nikad nije razumeo. Kad sam
završio srednju školu imao sam pet, šest najboljih drugova, i
makar duplo više onih mnogo dobrih prijatelja. Ali, tad je sve
počelo da bledi. Ne, nisu se oni svi razišli svako na svoju stranu,
niti su me razočarali nekim svojim postupcima nego ja sam počeo
nešto da primećujem. Počeo sam da primećujem to kako već neko
vreme, pri razgovoru u društvu, ja se slažem sa svima. I tu je
počelo moje neslaganje svim njihovim razmišljanjima. Tako,
odjednom sam otkrio da ne znam kad sam počeo da se slažem sa
svima u svemu (možda od svog prvog školskog dana), a zapravo to
nisu bili moji principi i moja načela. Iz dana u dan, iz meseca u
mesec, ja sam sve više počeo da iznosim svoje viđenje ovog sveta,
ovog života i tu je počelo da raste čuđenje svih njih. U suštini, oni
su skupa imali neko zajedničko mišljenje o svemu, a ja sam imao,
kako je vreme odmicalo i kako sam sve više upoznavao sebe, skroz
drugačije od njih. I, normalno, bilo je i svađi. Pokušavao sam da im
objasnim da nije sve tako kao što oni vide, da probaju svet
pogledati iz druge perspektive. Na trenutke mi je uspevalo, ali nije
potrajalo. Trebalo mi je nekoliko godina da shvatim da ih ne mogu
ubediti u svoj pogled na svet. A moj pogled je teško objasniti.


Oduvek sam se trudio da razumem svakog čoveka pre nego što ga
obaspem bilo kakvom osudom. Da li ja posedujem neku moć uz
pomoć koje mogu obuti cipele drugog čoveka? Ne znam. No, moji
prijatelji kao i mnogi ljudi ovog sveta, nastavili su krojiti svoje
mišljenje o nekom čoveku na osnovu prvog sećanja na tog čoveka.
Pokušao sam i hiljade puta da objasnim svoje postupke, ali i tu
sam se prešao. Naravno, različit pogled na svet nije bio jedini
razlog zašto nemam nijednog pravog prijatelja. Mislim da je glavni
razlog njihovo nerazumevanje mene i možda moj strah da im sam
sebe ispričam do srži. Pokušao sam, doduše retko kome, ali niko
od njih nije prodro do mene. U tom trenutku je izgledalo kao da
razumeju, ali već sutradan nisu. Sve ovo ti deluje previše uopšteno
i bez primera. Navoditi prijatelje kao primere nečega što te je na
kraju navelo da odeš od njih, nije ni malo prijatno, ali ja sam
odavno shvatio da ono pravo prijateljstvo za kojim tragam sve ove
godine zapravo ne postoji. Zato i iz očaja ovo pričam strancu
poput tebe. Bila je jedna devojka pet godina mlađa od mene, koja
se zvala Una i koju sam tamo negde nakon završetka srednje škole
upoznao. Moj prvi kontakt sa njom je bio takav da sam te noći kad
sam je upoznao, poželeo da budem sa njom na to veče i ništa više
od toga. No, to se neuspešno završilo i mi smo otpočeli jedan put
zvan „prijateljstvo“. Nije to bilo prinudno prijateljstvo. Bilo je to
prijateljstvo u kojima sam već posle samo nekoliko noći
poznanstva otkrivao joj svoje najdublje tajne. Siguran sam da sam
joj iz očaja te tajne otkrivao samo da bi nekom rekao, ali ona je to
razumela. Tek sutradan bi shvatio kako me je samo razumela. Iako
je mnogi, gotovo svi, moji prijatelji nisu nikako razumeli, ja sam
razumeo svaku njenu izgovorenu i neizgovorenu reč. Vraćam se
onom mom shvatanju da ja prvo pokušam razumeti čoveka, a
onda suditi o njegovim postupcima, pa i njemu samom. Kad smo
bili opkoljeni mnoštvom njenih i mojih prijatelja, i Una i ja smo
imali jedan vid konverzacije, a kad ostanemo sami skroz drugačiji.


Ali, to nije bio onaj običan vid razgovora u kojem ćemo pričati i
nedostacima ljudi koji su do malo pre tu bili sa nama, nego uvek o
novim stvarima i nečemu novom što smo u međuvremenu o sebi
ili o životu otkrili. Najviše sam voleo da ostanem sa njom duboko
iza ponoći i da pričam o smislu života ili o nečemu što samo
naslućujemo da postoji. Od prvih godinu, dve našeg poznanstva,
retko smo se sretali, ali kad god se to desilo, naši razgovori su
trajali opet do kasno u noć. I dok su oko nas prijatelji njeni i
prijatelji moji pričali o dešavanjima u zemlji i svetu, mi bismo se
isključili i ponovo, jedva čekajući da se sretnemo, pričali o smislu
života i sveta u kom se nalazimo gledajući ka nebu i zvezdama.
Godine su prolazile i ja sam napunio četrdesetu, a ona
tridesetpetu. Opet smo se sreli i opet smo pričali. Ja tako željan
razgovora s njom, ali ona ko zna gde je bila. Nismo se videli dve
godine i ona se mnogo promenila. Razumela me je, ali nije tu sa
mnom bila. Taj naš poslednji razgovor je kratko trajao, ona kao da
je želela što pre da ode. Nešto ju je vuklo. Kad se udaljila shvatio
sam da je smršala. Onda su mi mnogi rekli da ima problema sa
narkoticima. Tako sam želeo da je saslušam, i pored toga što bi je,
siguran sam u to, razumeo istog trena kad bi mi sve ispričala, da
joj pomognem. No, ona se vešto iskrala da pozdravi neke svoje
poznanike, davne prijatelje, koje dugo nije videla. Ja sam samo
posmatrao kako se iskrada i nisam ništa uradio. Zar to pravi
prijatelj radi odnosno ništa ne radi? Tu noć sam posmunjao u sebe
da nisam prijatelj nikom iako me mnogi za to smatraju… Noć je
protekla u još jednoj mojoj odsutnosti od ljudi koji me okružuju.
Unu više nikad nisam video. Zvao sam je, ali nisam je mogao
dobiti. Raspitivao sam se za nju, ali nje nigde nije bilo. Nestala je.
Kao da je nestao i deo mene. Onaj deo mene koji razume o čemu
to razmišljam i šta radim u trenucima kad nikog nema oko mene.


Opet da se vratim unazad. Tamo negde posle završenog fakulteta
imao sam jednog prijatelja, Milenko, koji me je u svemu razumeo i
davao mi savete koji su mi otvarali oči. Bilo mi je toliko drago što
ga imam. No, postojao je jedan problem. Retko smo se viđali.
Uvek je bio u nekom poslu i daleko od Sarajeva, mog tadašnjeg
mesta stanovanja. No, u toj našoj udaljenosti kao da je bila sva
draž. Radovao sam se svakom susretu i razgovoru s njim, ali kako
je vreme odmicalo naši stavovi su se razilazili. Oduvek sam ga
smatrao inteligentnijim čovekom od sebe, i sad se ružim što
uopšte iznosim na papir takvo poređenje dva prijatelja, ali u
različitom smeru su se odvijala naša razmišljanja. Kad sam
napunio tridesetu godinu, uhvatio sam sebe da više ne vapim
toliko za ponovnim susretom i razgovorom s Milenkom. Šta se to
desilo sa mnom? Izgubio sam i poslednjeg prijatelja, da li onda kad
se on odselio za Čile i tamo počeo da radi i osnovao porodicu? Ili
se moja nezainteresovanost za njega izgubila mnogo ranije? Onda
kad sam shvatio da sam postao nezavistan od tuđeg mišljenja…
Bio je tu i automehaničar Radomir. Petnaestak godina stariji od
mene. Njemu sam odlazio samo u najtežim trenucima. Malo
nezahvalno od mene, ali tako je bilo. Kad god je bila potrebna
popravka mom automobilu ili da se nekom ispovedim, njemu sam
odlazio. Bio je moja ispovedaonica, ali nikad ona kojoj sam do
kraja ispričao svoju ličnost. Takva sumnjam da postoji za ikog. I, na
moje iznenađenje, baš me je on razumeo. Posle razogovora sa
njim, ja sam se osećao mnogo lakše i spokojnije. Njegov problem
je bio što je sve znao šta se dešava u Požarevcu, još jednom gradu
mog obitavanja. Toliko je bio zanesen vođenjem računa ko o
kome šta misli, da je bio iznenađen kad bi neko o njemu nešto
loše rekao. I nije nikad nikom ništa u lice rekao. Uvek preko
drugih, uglavnom preko mene, jer sam ja teško nosio breme da ne
kažem drugima šta o njima mislim. Nalazio bi stvari koje i meni
meni baš ne leže, i onda bih ja shvatio potpomognut njegovim
iznošenjem mišljenja i morao bi to preneti tom nekom u kome je
problem. I, upravo to što je išao preko mene me je pomalo bolelo.


No, u njemu nije bilo ni najmanje trunke zla nego, eto nekog,
nedostatka uzbuđenja u životu. Lakše mu je bilo da iza ugla
čekićem zakuca glave drugih eksera za tlo bez varnica i onda
mirno prošeta sigurnom stazom. Jedini uočen na toj bisti. Od
Radomira sam se postepeno udaljio tako što sam prodao
automobil i što sam sve bolje smišljao neka opravdanja zašto mu
više tako često ne svraćam. Kako sam sve više sazrevao kao čovek
u svom nekom pravcu, sve sam bolji bio u odlučnosti da sam sam
sebi dovoljan. Ipak, eto, upravo, njemu nisam imao hrabrosti u
lice reći ono što on nije mogao reći drugima nego preko mene. To
sam mu možda rekao svojim sve češćim odsustvom… Imao sam i
jednu prijateljicu koja je najkraće potrajala u mom životu. Sreo
sam je jedne prolećne večeri kad sem pijanstva nisam planirao da
ću išta sresti. Ime joj je bilo Marina. Prema njoj sam se ophodio
kao prema najboljem prijatelju kog nikad nisam imao. Nailazio
sam na mnoge osude u vezi toga kako tako mogu da postupam sa
njom i da tako se ne dolazi ni do jedne žene. No, nisu razumeli da
moja želja nije bila ona niti njeno telo, nego prijateljstvo sa njom.
Možda su bili u pravu da je na taj prost način ne mogu osvojiti, ali
nisu primetili kao ni ja da je moja želja za razumevanjem
nadvladala to da tada trebalo da nađem devojku za sebe. I, u
svom tom naletu druženja sa njom, nije bilo mesta da se
iznenadim ili razočaram bilo čim u vezi nje. Ona je imala mnogo
prijatelja, ali ja sam tada imao samo nju. I sve ono što tavori u
meni je jedva čekalo da je sretnem i da popričam sa njom. Kao i sa
Unom, imao sam sa njom razgovore u kojima me je razumela više
nego bilo ko. Ali, kako sam bivao sve dosadniji u nameri da je
srećem češće (to nije bilo tako često, svega jednom u pola godine
s obzirom da je živela stotinak kilometara od mene), ona nije
uspevala da nađe vremena da se sretne sa mnom. Ubrzo sam
shvatio kako je kreativna u vezi opravdanja koja su činila da se mi
ne sretnemo. U početku sam bio slep i to nisam video, ali sam to
uvideo nakon par godina. Tim saznanjem da ja sebe njoj dajem
celog, a ona mene vidi kao prijatelja, ali ne najboljeg, i nju kao
najboljeg prijatelja sam izgubio. Mislim, nisam je skroz izgubio,


i dalje smo dobri poznanici, ali kad god sam je sretao ja sam bio
negde drugde, kao i sa mnogim ljudima… Jedina osoba u kojoj
sam video večnog prijatelja je bila moja majka. No, toliko
odstranjen od svih ljudi, ja nisam imao hrabrosti njoj ispričati sve
svoje nedorečene priče. Katkad bi sedeli samo ona i ja i pričali bi o
mnogim stvarima, ali ne i o onome što mene tišti. Bili smo toliko
slični, da nisam imao hrabrosti suočiti se sa samim sobom
ispričavši sve njoj. A, imao sam želju, onu neverovatnu želju da sa
njom popričam do kraja, ali nikad za to nisam skupio hrabrost. Kad
sam bio i kilometrima i mislima daleko od nje, ja sam se setio te
moje želje da samo njoj ispričam šta sam to ja i o čemu
razmišljam. Ponavljam, nikad nisam skupio hrabrosti da to uradim.
Ona je i dalje živa i postoji, hiljadama kilometara od mene. I dalje
sedi u dvorištu naše porodične kuće ili šeta obližnjim ulicama, a ja
se pitam da li je ta žena ikada imala želju da sama sebi ugodi osim
nama? Mom ocu i meni… Samo je o tome mislila, a ja sam katkad
davao sebi pravo da na nju dignem glas, zaboravljajući da je ona i
dalje jedina s kojom mogu popričati i koja će me jedina do kraja
razumeti. Moj najveći problem je bio taj neki kukavičluk kojeg se
ni mnogo godina kasnije nisam oslobodio. Ja jesam se razočarao u
mnoge koje me nisu razumeli, ali i u sebe, jer sam lako odustao do
svih njih. Od svoje četrdesete godine, selio sam se iz grada u grad
brže nego do tada, sa očajničkom željom da ću steći nekog
prijatelja kog se neću tako lako odreći, ali nikad nikog takvog
nisam sreo. Sedim s tobom ovde i ovo sve što ti pričam je sa
tolikom dozom nemoći i očaja da mi je to sve pomalo smešno. No,
ti kao što su i mnogi svi, ovako slične situacije shvatali,
razočaraćeš se. Misliš da ja tebe obeshrabrujem u daljem življenju
svog života. Neka, i misli tako, ali iz mene nikad neće ispariti ona
večna volja da ja svojim jadima druge podstičem na život. I još
jednom, po ko zna koji put, otići ću sa pozdravom bez osvrtanja,
nastaviću svojim putem, od čoveka do čoveka…


Ustao je i otišao do toaleta, ne dopustivši da mu išta kažem. Bio sam
dirnut mnogim stvarima, ali javio mi se osećaj sažaljenja. Mislim da
nikad više neću sresti takvog čoveka kao te večeri na Autobuskoj Stanici
„Novi Sad“. Dok je odlazio nisam nikakav sud izneo o njemu. I dalje sam
bio, uglavnom, zatečen. Pogledao sam na sat. Bilo je deset minuta do
polaska mog autobusa. Vreme je proletelo. Ustao sam i krenuo ka
peronu. Pri izlasku iz stanice morao sam se zaustaviti kako bi vezao
pertlu na patikama. Kad sam je vezao slučajno sam se okrenuo. Ugledao
sam tog prolaznika kako sedi na onoj klupi gde je do malo pre sedeo sa
mnom. Dakle, vratio se. Na nekih desetak metara od njega bio je neki
drugi čovek koji je uzviknuo njegovo ime, ali koje nisam čuo. Radosno
mu se približavao i stekao sam utisak da se nisu videli mnogo godina.
Taj moj poznanik u prolazu je bio iznenađen, takođe. Čovek mu je vrlo
brzo prišao i zagrlio ga snažno na šta ovaj mu nije uzvratio istom
merom. Sav zbunjen, posle nekoliko sekundi, uhvatio se za džep i
izvadio mobilni telefon. Otrgao se iz zagrljaja tog čoveka koji se toliko
radovao njihovom slučajnom susretu. Udaljavao se od njega pričavši sa
tamo nekim preko mobilnog. Spustio sam glavu i krenuo put svog
perona znajući da niko tada nije okrenuo broj tog mog poznanika u
prolazu.