POSMATRAČ

Fosnavog, Mere og Romsdal, zapadna Norveška…

Još jedna zimska noć u kafani s blještavim podijumom i
mračnim ćoškovima. U jednom od tih ćoškova stajao sam sa nekoliko
prijatelja i pio. Gosti okruženi dimom i naizgled blago veselim
raspoloženjem, plutali su površinom još jedne novogodišnje noći. Sudar
pogleda između mladosti na podijumu i umorne zrelosti skrivene u
ćoškovima i za šankom, rađao je kao i uvek nešto novo. Okružen
takvom slikom pred svojim očima, umor me je sve više stizao. Ne samo
umor tog napornog dana, nego umor poslednjih godina koji se taložio u
meni. Koji je činio da se sve više osećam kao osamdesetogodišnjak, a
tek sam zaplovio četrdesetim. Pio sam i gledao u prijatelje. Bilo je u
njima još neke vatre, još neke neiživljenosti. Nekako uvek isti, ali sa
kojim novim događajem pokupljenim usput. I doček Nove Godine za
njih kao da još uvek nije izgubio smisao. Onda sam bacao pogled na
podijum i na onu neobuzdanu mladost željnu svega. Gde je to nestalo iz
mene? Možda i dalje osećam tu mladost, ali sam isuviše naviknut nju.
Posmatrao sam sve oko sebe, jer retko pričam. Sve češće sam gledao na
sat u nadi da će što pre ponoć doći. Da će što pre noć proći. Na nekih
pet, šest metara od sebe ugledao sam grupu od pet, šest mladih
devojaka kako veselo igraju. Među njima je bila i ona. Jedna devojka
koju sam upoznao pre nekih pola godine jedne letnje večeri pri šetnji s
prijateljem i njegovom vrlo kratkom zaustavljanju da se javi rođaki sa
kojom je ona bila. Nisam je video od tada, jer ne živi ovde već samo
povremeno dolazi. Ali se sećam da sam narednih dana, nakon našeg
upoznavanja, razmišljao poprilično o njoj. Kako je otišla, moje misli
usmerene ka njoj su bledele da bi ubrzo skroz izčezle. Međutim, kad
sam je ponovo video, to me je dobro prodrmalo. Odjednom sam
prestao obraćati pažnju na prijatelje. Pio sam i gledao u tu, za mene,
devojčicu. U njenu dugu crnu kosu, crne oči, belu košulju i crnu suknju.
Kakav je to samo bio prizor za topljenje mog pogleda. Probudio sam se.


Prijatelji su me pitali šta ću da popijem, pitali me i nešto drugo, a ja sam
samo potvrdno odgovarao. Nisu me mnogo gnjavili, jer su videli da
nisam sa njima. Ja sam bio na onom podijumu, dotle je moj pogled
oštro sekao sve pred sobom i tu se završavao. Na toj devojci za koju
nisam bio siguran ni da je punoletna. Tako puna života, tako puna svega
onoga što me je vraćalo u njene godine, da se pretvorila vrlo brzo u
moju želju. Ali, možda, ne običnu želju. Samo sam želeo da je
posmatram i u tome dočekam novu godinu. Povremeno je okretala
glavu ka mom tamnom uglu i gledala u mene. Nisam to sa sigurnošću
znao, ali često se okretala i gledala u mom pravcu dok je igrala. Nisam
skidao pogled s nje, s tih pomalo bledih obraza, nesigurnog i
misteriznog pogleda, s tih razmahanih ruku i celog tela. Izgubio sam se
toliko da mi tek posle sat vremena na pamet pala misao da joj priđem,
ali samo sam na metar od nje prošao odlazeći do toaleta. Tamo sam
shvatio da sam oko dvadesetpet godina stariji od nje, ali istog trena
pustio sam vodu i oterao tu misao. Neće me ona razdvojiti od nje.
Vratio sam, opet prošavši kraj nje. Možda mi je kroz glavu prošla misao
da će me prepoznati i slučajno se javiti? Stao sam opet kraj svojih
prijatelja u mračni ćošak kafane. Nastavio sam je posmatrati ne
obraćavši pažnju na to što joj nisam prišao. Bilo je jače od mene to da je
samo posmatram. Reči su ograničene i mnogo toga bi pokvarile. Moje
posmatranje nje nije imalo nikakvu granicu. Činilo me je življim nego
ikad. Kako joj je samo kosa plesala suprotno od tela, kako je samo imala
blistavo misteriozni pogled… Davio sam se u njoj, ali te vrtloge želje
sam gutao bez po muke. I nisam se udavio mada mi je bilo svejedno,


nego sam se peo visoko gore. Više svih vrhova moje prelepe, najlepše
zemlje na svetu, Norveške… Onda je ona opet s vremena na vreme
gledala ka mom tamnom uglu, navodila me na misao da joj priđem. Ali
ja nisam hteo ništa prekidati. Nisam hteo da kidam tu harmoničnu
filmsku traku. Bila je neumorna u svojoj igri tela i pogleda ka meni.
Otišao sam sebi po piće za šank, gde ima više svetla. Seo sam i opet je
posmatrao. Ovog puta iz drugog ugla i malo bliže. Još više je u meni
budila neobuzdanu želju da je gledam, da se topim u njoj. Ona je i dalje
veselo igrala sa drugaricama i povremeno bacala pogled ka onom
tamnom uglu gde sam bio. Nije me videla za šankom, ali znači da me
nije dobro videla ni u onom uglu kad sam bio. Igrala je neku svoju igru i
niko joj nije prilazio. Na trenutke se umarala i zaustavila da popije koji
gutljaj vina, ali brzo se vraćala ritmu. Ustao sam i vratio se prijateljima u
ćošak. Svu moju budnost zbog te male, umor je, ipak, savladao. Bilo je
pola sata do ponoći i nisam više mogao izdržati. Otišao sam do toaleta
opet prolazeći kraj nje. Dobro sam se umio u nadi da će me to razbuditi,
ali nije uspelo. Ipak, vratio sam se. Nisam otišao kući. Iako sam se gubio
u svom tom posmatranju nje, nametnuo sam sebi osećaj da je falilo
nešto više. Nemoć da istrajem još u posmatranju te mlade i čarobne
devojke pokušao je da zameni prilazak njoj. Pri povratku iz toaleta
prošao sam kraj nje i zastao. Nesigurno zastao da bi je samo potapšao
po ramenu i rekao joj: „Ćao…“ Kad sam shvatio da me je pogledala sa
neverovatnim čuđenjem, znao sam da me se ne seća ili veoma slabo. I
da svo ono njeno gledanje ka mom tamnom uglu nije zapravo bilo to
što sam sebe uveravao. Ipak, naravno, nisam panično reagovao. Opet
sam je potapšao po ramenu i rekao: „Upoznali smo se letos.“ Tek onda
me je prepoznala i stidljivo se javila. Tek od tada me je počela
posmatrati drugim očima. Možda je sve više razmišljala o meni? No, ja
sam otišao kući suviše umornog tela, ali ne i želje da je opet, jednog od
narednih dana dok je tu, posmatram.