O SAMOĆI I LUTANJU

Prvi put u samoći sam uživao pre nekih trinaest godina. Tad
sam imao šesnaest. Sa ove tačke gledišta shvatam koliko sam se tad
dobro osećao, a da to nisam znao. Nego sam nastavio svoje odrastanje
kao i svi ostali. U društvu momaka mojih godina, bežeći od samoće kao i
oni. U sećanju mi ostaje ta slika iz jedne ulice sa kraja mog malog
mesta, Titela. Posle povratka iz škole, često sam odlazio kod drugara da
bacamo na koš. Međutim, on, uglavnom, odmah po mom dolasku nije
smeo da izađe. Nekad je bio kažnjavan, nekad je imao da uradi nešto po
kući i ja sam bio prinuđen da ga čekam i sam da gađam obruč sa
iskidanom mrežicom od običnog kanapa. To čekanje često je trajalo i
više od sat vremena, a nekad ne bi uopšte posle izašao zbog kazne. No,
sve to ja nisam osetio. Prepustio sam se lopti i izmišljenoj utakmici. U
NBA omiljeni tim su mi bili Finiks Sansi zbog plejmekera, Stiva Neša. I u
stvarnosti, gotovo, redovno su u doigravanju gubili od San Antonio
Sparsa. Ja sam, naravno, bio Stiv Neš u toj izmišljenoj utakmici bez
publike u mirnoj ulici. I, Finiks je pobeđivao u neizvesnoj završnici.
Doživljavao sam to kao da je i u stvarnosti. Bio je to skup ne tako
atraktivnih poteza, ali koji su davali rezultat. Pošto sam morao i glumiti
igrače Sparsa, trudio sam se s vremena na vreme da njihovi šutevi budu
promašaji. A nekad bi u neizvesnoj završnici lopta slučajno upala u koš i
tad bi nastao problem. Izmišljao sam tehničke greške klupi San Antonija
ili nagaženu aut liniju njihovim igračima kako bi Finiks pobedio. Nekad
bi drugar izašao pred samu završnicu tih mojih utakmica i ja sam mu
govorio da sačeka još koju da bacim na koš. Nisam želeo da mu kažem
da je u toku finale zapada NBA lige da mi se ne bi smejao. Poštedeo sam
ga nekoliko neizvesno nameštenih utakmica. I kad bi počeo sa njim
igrati basket ili samo gađati koš, osećao sam kako moje uzbuđenje nije
više ono što je do njegovog pojavljivanja bilo. Da bi sve ovo shvatio,
trebalo je da prođe više od deset godina i da počnem da pišem. Ubrzo
sam shvatio da je samoća raj za mene. Nepresušni izvor novih misli,
ideja, puteva… Odnedavno počeo sam i da lutam bez plana. U početku
su to bili samo izlasci noću, ali polako sam to sve više preselio i danju.
Sa slušalicama u ušima, ponekad i jednim pivom uz sebe, lutam svojim
selom, Novim Sadom, Beogradom. Ipak, da se jače vežem za samoću
najviše je imalo jedno iskustvo sa letovanja na nekom ostrvu u Grčkoj.


Tamo su bile žurke bez prestanka, a ja sam šetao kroz tu nepreglednu
masu mladih ljudi i često tražio izlaz kako bih ugrabio malo vazduha.
Odlazio sam na obalu mora i osluškivao talase otvorenih i zatvorenih
očiju. Uhvatio sam sebe da ne hvatam samo svež vazduh za svoja pluća
nego i vazduh za svoj duh. Izlazio sam na minut, dva, a vraćao se posle
dvadeset minuta ili pola sata odsutan i nezainteresovan za dalji tok te
žurke. Onda sam poslednje veče neplanirano, umesto još jedne iste
žurke otišao sa nekim ljudima iz Kragujevca na obalu mora i uz neke
teške pesme pričao s njima. Upoznavali smo se i mnogo toga sam o sebi
otkrio. Rekao sam im da se ovako nisam osećao mnogo godina. Uživao
svim svojim bićem u nečem novom. Novi ljudi, nove stvari, nova mesta.
To je prava hrana za mene. Već u povratku sa letovanja u autobusu pri
prolasku kroz Makedoniju, shvatio sam kako su svi ti ljudi blizu mene,
ustvari, toliko daleko od mene. Stavio sam slušalice na uši i samo
posmatrao predele kroz koje prolazimo. Rekoh sebi – ovo je neopisivo,
o ovome uopšte ne treba pisati zato što znam da nikad na pravi način
neću znati opisati. Na tren sam pomišljao na te ljude kraj mene u
autobusu, ali nisam se dugo na tome zadržavao. Oni nek pričaju svoju
priču, moja je među tim nepoznatim krošnjama u kojima se gubim, u
tim kućama koje prvi put vidim, u tim njivama, planinama, u novim
licima nepoznatih ljudi koje ću samo jednom sresti… Po povratku u
Titel, vratio sam se poslu i druženju s prijateljima. Tempo je bio visok.
Posao, Tisa, žurke. Duboko u sebi kao da sam jedva čekao kraj leta. Da
predahnem. Ali, pre kraja istog na red je došao beogradski Beer Fest.
Moj omiljeni festival koji sam do sada spomenuo svakoj svojoj knjizi.
Jedno veče ću posebno opisati:


Posle obavljene kratke jutarnje smene na poslu, otišao sam sa
prijateljima na opštinsko takmičenje u kuvanju riblje čorbe. Pred kraj te
predstave, negde oko 5 časova posle podne prispavalo mi se. Odustao
sam od samostalnog odlaska na Beer Fest. Bio sam pomalo razočaran,
jer sam želeo tu avanturu. Nikad tamo nisam išao sam. Otišao sam kući i
prilegao. Duša mi je spavala, ali nisam mogao zaspati. Samo sam se
prevrtao po krevetu. Razmišljao sam da je bilo bolje da sam otišao u
Beograd, ali već je bilo oko 19h i poslednji autobus iz susednog sela (iz
Titela nema direktna linija) je otišao pre više od sat vremena. Čuo sam
se sa prijateljima i dogovorili smo još jedan običan izlazak u naše selo.
Seo sam za kompjuter i počeo puštati neku muziku. Odjednom sam
osetio neku energiju koja nestrpljivo traži izlaz iz mog tela. Počeo sam
nervozno da šetam po sobi i shvatio da mi se neopisivo ide na Beer
Fest. Kako? Ne znam. Bilo kako, stopiraću. Kad? Odmah. Kako ću se
vratiti? Ne znam. Nekako ću… Istuširao sam se na brzinu i spremio.
Dobro sam se obukao, jer je to bio najhladniji dan nikad toplijeg leta.
Dok sam stopirao, javio sam prijateljima da idem za Beograd i da ne
računaju na mene to veče. Entuzijazam unutar mene nije slabio, samo
je jačao. Kao ljuska oraha u avgustu. Posle samo desetak koraka, jedan
kombi mi je stao i odvezao me do susednog mesta, Perleza. Bio je to
taksista koji često svraća na pumpu na kojoj radim. Saznao sam i da će
narednog jutra doći u Beograd po nekog čoveka oko 5 časova na
autobusku stanicu i da mogu s njim nazad. Samo sam se prepustio sebi i
spontanim stvarima i, eto, sve je počelo da mi ide na ruku. U Perlezu
selu sam nastavio stopirati i ubrzo su mi stali dvoje ljudi koje poznajem.
U putu su mi rekli da, ako se budu vraćali nazad za Titel, da mogu s
njima. Da će mi se javiti. Eto, i ovo je krenulo na moju ruku. Odvezli su
me do Zemuna i objasnili mi kojim gradskim busom da dođem do ušća i
Beer Festa. Noć je počela da liči na onu o kojoj sam oduvek maštao.


Čekao sam na gradskoj stanici sa novim prizorom pred sobom. Pomalo
prigušena svetla gradke rasvete, nekoliko nepoznatih ljudi oko mene u
nekoj tamo ulici, u nekom tamo gradu. Filmski prizor. Neverovatno sam
se osećao. A ličilo je tek na predjelo za moju dušu. U gradskom
autobusu sam pitao dvojicu desetak godina mlađih momaka na kojoj
stanici treba da siđem. Objasnili su mi i odlučio sam da se upoznam sa
njima. Zajedno smo otišli na Beer Fest, jer su i oni tamo išli. Mladi
momci na početku studija, na početku života. Zavidio sam im na neki
način. Galija je svirala i pevala, a ja uočio sam nekoliko lepih devojaka
oko nas. Nisam imao devojku i nova poznanstva su bila dobrodošla. No,
nisam se odlučio prići nijednoj. Bar ne još. Ostavio sam to za posle.
Međutim, posle lagane Galije počeli su svirati Orthodox Celts-i. Jedna
od mojih omiljenijih grupa. I na njima sam rekao sebi i tim momcima da
ću prići nekoj. Međutim, zaboravio sam jednu veoma važnu stvar. Irska
muzika je vesela muzika u kojoj svi skaču. Nije bilo moguće prići nekoj i
upoznavati se u vazduhu. Još nisam postao ptica ili muva. Bio sam kao
novorođenče. Propao je taj plan. Ustvari, ako sam sve do tada radio
spontano, zašto sam planirao kad ću prići nekoj devojci? Ta dvojica
momaka su odlučila da idu kući odmah posle ponoći i „Kelta“ i ja sam
ostao sam. Pola večeri je iza, a samoća, lutanje, ja i mnogo štošta
ispred. Posle obavljene ko zna koje male nužde zbog piva, razmišljao
sam šta ću dalje. Odjednom mi se prispavalo. Leti uvek fali sna i znao
sam to. Nisam imao gde da malo sednem, odmorim. Neke dve devojke
su prodavale kokice i video sam kod njih klupu. Upitao sam ih da li
mogu malo da odmorim, neću im smetati. Dozvolile su. Onako umoran i
pijan, gotovo da sam spavao sedeći na toj klupi. Nisu obraćale pažnju na
mene. Ja sam povremeno otvarao oči i gledao prolaznike, sva ta nova
lica. I ona su me budila. Terala da nastavim dalje kroz noć. Ali, telo nije
moglo. Nastavljao sam malo da dremam, malo da gledam. Postajalo je
sve hladnije. Iako sam se dobro obukao, bilo mi je hladno. Osetio sam
krajnju nemoć svoga tela, ali nekako sam naterao sebe da ustanem.


Mislio sam u sebi da još ništa vredno pamćenja nisam doživeo te večeri.
Zahvalio sam se tim devojkama i otišao. Već je bilo pola dva iza ponoći i
dosta ljudi je napustilo Beer Fest. Stajao sam daleko od bine na kojoj ne
znam ko je svirao, daleko od gužve. Oko mene samo stotine bačenih
plastičnih čaša, muzika koja se dobro čuje, reči koje se ne trudim
raspoznati, svetla sa štandova i ljudi daleko od mene. To je bio prizor
koji nikad neću zaboraviti, u momentu me je razbudio i pomalo
otreznio. Da sam tu bio sa nekim prijateljima, oni bi sputali moje veče.
Bili bi zidovi i veče bi vodilo u nekom dobropoznatom pravcu, ali bio
sam sam. Zidova nije bilo. Svi ti novi, nepoznati ljudi su mi zanimljivi.
Onda sam se okrenuo bini i kao slušao tu neku muziku. Razređeni ljudi
oko mene igrali su svoju neku igru, a ja sam ih posmatrao. Bilo je i nekih
veselih devojaka kojima sam hteo prići, ali nisam se za to odlučio.
Isuviše me je mrzelo to da uradim. Nisam hteo da kvarim ovu harmoniju
posmatranja svega oko sebe. Posmatrao sam jednu devojku ili, bolje
rečeno ženu, jer je tako izgledala. Imala je čizme na sebi zbog blata koje
se stvorilo tu, jer je prethodnih dana kiša neumorno padala. Neću
zaboraviti njeno spokojno uživanje u toj muzici sa pivom u ruci.
Izgledala je srećno te večeri kakav god je njen život zapravo bio. Sve je
to tiho počelo da se urezuje u moje pamćenje, sa svim tim nekim
drugačijim stvarima. Minuti su prolazili. Počeo sam pošteno da zebem
od iznenađujuće hladnoće. Oni ljudi koji su me dovezli u Zemun, nisu
zvali. Znači, ostalo mi je da čekam ono taksistu s kombijem. 5 časova je
bilo miljama daleko. Umor i hladnoća su učinili da napustim Beer Fest.
Lagano sam se uputio pešaka ka Brankovom mostu i Autobuskoj stanici.
Hodao sam u koloni u kojoj je svako išao sa nekim, a ja sam sa sobom i
ko zna s čim još. Bilo mi je zanimljivo i zaboravljao sam na premorenost
i nisku temperaturu. Interesantno kako pamtim te stvari koje drugi
ljude hoće što pre da zaborave. Cela kolona je nastavila pravo, ka
Zelenom Vencu, a ja sam skrenuo čim sam prešao Brankov most.


Možda sam skrenuo, kad sam počeo da pišem, al’ šta sad… Nekim
pustim i pomalo jezivim ulicama sam nastavio ka autobuskoj stanici.
Nije mi bilo baš svejedno što sam tu sam, ali nekako sam duboko u sebi
i dalje osećao onaj entuzijazam s početka večeri. Stigao sam na
autobusku oko tri posle ponoći. Dva sata do mog polaska nazad.
Autobuska stanica je bila preplavljena izbeglicama sa bliskog istoka. Bilo
je toplo tu, ali nisam hteo leći među njih. Ne da neko ne bi pomislio da
sam izbeglica nego zbog zdravlja. Po nekoliko sedmica oni se nisu kupali
i možda nije bilo bezbedno. Otišao sam na železničku stanicu, nekoliko
desetina metara pored autobuske. Skupio sam se i legao na jednu klupu
kraj perona. Mislim da sam uspeo odspavati nekih sat vremena na
prekide. Smrzao sam se kao nikad u životu. Pogledao sam na sat. Bilo je
4 časa. Pozvao sam taksistu da čujem kad će tačno biti kod stanice.
Rekao mi je da mu je taj čovek po kog je trebalo da dođe otkazao i da
neće dolaziti. Spustio sam slušalicu rekavši – u redu, čujemo se. U meni
je odzvanjalo ono pitanje koje je pred početak večeri bilo tako nevažno
– Kako nazad? Otišao sam do autobuske i nije mi na pamet padalo da
čekam 8 časova i prvi bus za Perlez. Isuviše mučenja do tad, isuviše
hladnoće koja mi se uvukla u kosti. Kupio sam kartu do Novog Sada, jer
bolje da dam više para, pređem dupli put i budem u toplom busu nego
da ozebem na onom vetrovitom peronu. Bus je kretao u 5:15 i imao
sam oko sat vremena da uživam u samoći. Tad se moja samoća
pretvorila u sve samo ne u uživanje. Izgubila je svu svoju raskoš i došla
mi je glave zbog glupog čekanja u kasne i nemoćne sate kao što su ti
bili. Stajao sam i posmatrao izbeglice kako spavaju svuda oko mene.
Između njih se šetao neki iztetovirani tip. Odjednom mi je prišao i pitao
me:
– Imaš li krst kod sebe?
– Nemam. – odgovorio sam mu krajnje nesigurno i uplašeno.
Udaljio se i otišao tamo negde. Po prvi put posle mnogo vremena sam u
sebi osetio istinski strah. Nešto je zaigralo u meni i bio sam dobrano
izgubljen. Ko je taj čovek? Do malo pre sam uživao u nepoznatim licima,
tad sam od jednog takvog se uplašio… Strah se ubrzo izgubio, ali ja sam
se pitao šta je taj čovek hteo od mene s tim čudnim pitanjem. Možda je
proveravao da li sam izbeglica, možda nešto sasvim drugo… Pokrenuo
je mnoga pitanja kod mene, ali je učinio čekanje autobusa za Novi Sad
manje bolnim. Konačno sam seo u autobus i prijalo mi je njegovo
grejanje. Odspavao sam i stigao u Novi Sad oko 6:30. Moje nade da ima
neki raniji bus za Titel ugasila je radnica na šalteru. Bio je tek u 8 časova.


To je značilo još sat i po vremena mučenja na tvrdoj drvenoj klupi u
čekaonici, ali je makar bilo toplo. Izdžao sam to nekako i ponovo malo
odspavao u busu do Titela. Ušao sam u kuću sav slomljen i krevet mi se
činio najdražim do tada. Kako je bio samo udoban kad sam ga osetio. Za
mnoge ljude, ako ne i za sve, takvo veče bi bilo za zaborav. I meni se
tako činilo, ali mi je ostavilo ovo sećanje. Kako može sve to biti loše ako
se ja sećam svakog detalja te večeri koja je probudila mnogo toga u
meni? I radost, i strah, i nemoć, i nadahnuće. Zar to nije život?
Jedva sam dočekao kraj Avgusta da bi se malo udaljio od ljudi. No, to je
sa sobom vuklo i pomisao da nastupa depresivni deo godine. Bilo je
dobro što sam na trenutke zaboravljao da je samoća moja hrana. I
nijednog trenutka nisam upao u depresiju zbog nedostatka ljudi oko
sebe. Počeo sam da odlazim preko dana u Novi Sad i uživam u
preostalim danima leta uz muziku i pivo. Desi se ponekad da se
nagomilaju problemi u mojoj glavi i bude mi svega do guše. Veoma mi
je bitno tad prošetati makar jednom novom ulicom, sresti nova lica ili
samo podignuti pogled ka nebu i ugledati novi oblak. Jednom sam zbog
toga baš otišao u Novi Sad da budem sam.
Dan je bio predivan sa svim svojim belim čamcima na plavom
moru neba, sa svim tim ljudima koje verovatno nikad više neću sresti,
njihovim umornim, veselim, tužnim, kamenim izrazima lica… Prošetao
sam centrom kroz to krdo nepoznatih lica, kupio pivo i sedeo sam na
keju. Slušao sam neku klasičnu muziku i samo posmatrao Dunav i
katkad tvrđavu i mostove. Izgubio sam se. Nije mi čak ni smetalo što je
u pojedinim trenucima povetarac nanosio neprijatan miris kanalizacije
koja se nedaleko od mene izlivala u Dunav. Iza mojih leđa su prolazili
parovi, babe, dede i njihovi unuci, mlade majke sa svojim zbunjenim
bebama u kolicima koje sam ponekad zapazio i koje su mi izmamile
trenutni osmeh. Ali, u samoći i Dunavu sam se gubio. U tome su bili
moja prošlost, budućnost i sadašnjost, sav moj svet. Zaboravljao sam na
svoje probleme. Nosio me je talas običnog septembarskog popodneva…
Lagano, ali sigurno počelo je da se smrkava. Ustao sam i požurio u stan
od prijatelja koji mi je dao ključeve. Trebalo je da se spremim za izlazak.
Između ostalog i zbog toga sam došao. Da izađem sam. Međutim,
vraćajući se kroz centar odjednom sam osetio potrebu da zastanem. Pa,
ja nigde ne žurim. Došao sam da budem sam i da radim kako šta
poželim u datom trenutku. Seo sam u baštu jedne stare gradske kafane,


poručio piće i posmatrao ljude koji prolaze, noćne izloge, pločnike te
Dunavske ulice… Lagano sam okretao glavu s leve strane na desnu i
obrnuto. Pomislio sam – Ovo je život koji želim. Želim samo da
posmatram i ponekad nešto od toga da zapišem. Svi oni problemi zbog
kojih sam tog dana došao, bili su tako daleki i nebitni. Dolazio je i po koji
čudan pogled prolaznika zato što sam sedim i pijem, ali sve sam to sa
osmehom prihvatao. Krajnje spokojnim pokretima sam lagano i bez
žurbe ustao i krenuo put stana. Sa Betovenovom „sedmom“ u ušima,
mislima i svemu oko sebe koračao sam tvrdim pločnicima grada, a bio
među oblacima. U stanu sam večerao, istuširao se i počeo polako da se
oblačim za izlazak. I dalje nisam znao gde ću da izađem, u koji lokal, a
bližila se lagano ponoć. Sišao sam dole u market i kupio jednu limenku
piva za usput. Prešao sam ulicu i prolazio pored jednog omanjeg parka.
Odande su dopirali veseli zvuci mladih ljudi koji su sedeli na klupama u
grupama. Na nekim klupama su sedeli parovi, na nekim samo devojke.
Već sam se udaljio od parka kad sam shvatio da mi se polomio onaj deo
za otvaranje limenke. Nisam imao čim da je otvorim. Lagano sam se
vratio do marketa da mi prodavačica pomogne. Uspela je veoma brzo.
Zahvalio sam se i opet krenuo. Međutim, video sam jednu slobodnu
klupu u parku i odlučio da svratim na kratko. Ipak, to kratko je
potrajalo, a da nisam toga ni bio svestan. Lagano sam ispijao pivo i
gledao u taj novi prizor oko sebe. Ponekad bi okretao glavu i posmatrao
te mlade ljude koji to veče nisu otišli u neki običan izlazak. Divio sam im
se. Zašto sve mora biti po planu većine? Zašto se mora izlaziti u te
kafiće, klubove, kafane? Pa ovakva mesta su raj. Ovde se ljudi mnogo
bolje upoznaju nego tamo negde uz glasnu muziku. Možda neki od ovih
mladića i devojaka nisu imali novca to veče, možda su neki toliko mladi
da imaju ograničen izlazak napolju, možda, možda… Sve je to u meni
rađalo mnoga pitanja i donosilo tek poneke odgovore. Bio sam ispunjen
da nisam ni pomišljao da napustim taj park. Onda sam zabacio glavu i
kroz krošnje se mogao pružiti moj pogled ka zvezdanom nebu.


Posmatrao sam ga i mislima ga grlio kao da sam deo njega. I bio sam
deo tako nečeg beskrajnog. To veče sam postao zvezda, jedva primetni
oblačak, nebo… O tome sam razmišljao kad sam se vratio u stan
gledajući u plafon. Od uzbuđenja nisam mogao da zaspim narednih sat,
dva… Sutradan me je prijatelj pozvao da pita kako mi je bilo, s kim i u
koji lokal sam izašao, koga sam sreo… Kad sam mu ukratko rekao šta
sam radio, nije mogao da veruje. Počeo je da se smeje. Kao nikad do
tad, meni je bilo svejedno da li me razume ili ne…
Samoća i lutanje su postali sastavni deo mog života. Lutam
hodnicima samoće i nailazim na život. Život u kom se osećam nikad
življim. I kad umesto novih, a ustvari starih i istih izlazaka, ostajem kući,
uvek nešto novo pomislim i zapišem. Upoznajem nove ceste, nova lica,
nova neba. Udišem novi, svež vazduh koji samo ja razumem. Gde god su
mi rekli da nema ništa da se vidi, ja sam upravo tamo video najviše.
Kroz samoću ja pokušavam što bolje razumeti sebe. Ipak, za kraj, kako
bi me mnogi razumeli, napisao sam im pesmu.


NEINFORMISAN

Ja ću samo da pišem, gledam more
i da budem ovako neinformisan.
Eto vama dešavanja i strukture,
I sav taj tamo društveni poredak.

To što nisam tu i što sam van svega
niko od vas ne može da razume.
Da je mašta mog uma nega,
i zbog nje ja u vama brzo trunem.

Prestajem tamo gde ste svi vi,
vaši košmari i vaše radosti.
Sve ste to sami sebi stvorili,
i na silu mene tu nećete uvesti.

Nećete me uvući ni na milu,
jer suviše sam od vas daleko.
Tamo negde u nečijem krilu,
brojim zvezde od sveta preko.

Tog nekog mrzite, jer vam je stran,
jer ga ne znate i maštati ne umete.
Možda je on samo ovaj običan dan,
miris neke žene ili moje malo dete.

Čak i kad vam nekako sve objasnim,
pitaćete kako ću sam u tome živeti.
A sanjajući sebi život činim jasnim,
I briga me da l’ će iko to razumeti.

S vremena na vreme bežite odavde,
pokušajte nekad odlutati od ovog sveta.
Zbuniće vas to, al’ kad se vratite ovde,
videćete da vam ovaj mnogo manje smeta.