DNEVNIK JEDNE DOŽIVOTNE

Dan 1.

Kada se začuo zvuk teških metalnih vrata kako se zatvaraju i
zatim kako se ključ okreće, svestan svoje krivice istog trena sam se
pomirio sa istinom, kaznom i svojom sudbinom. Moji najgori dani su bili
u pritvoru. Tih nekoliko meseci sam što bi se reklo „propišao krv“. Više
se nikada neću okretati svojoj prošlosti! Preda mnom je, navodno, lakši
period. Samo je potrebno smisliti kako ispuniti vremensku liniju svog
života u jednoj prostoriji. Nalazim se sam u svojoj ćeliji, samnici ili kako
je već zovu. Mala prostorija dužine malo više od tri metra, širine oko
dva. Kad se uđe u nju sa desne strane su stari krevet sa federima i
dušekom u lošem stanju, u nastavku su lavabo sa česmom i wc šolja, a
sa leve strane naspram kreveta mala zidna polica i u produžetku mali
pisaći sto, tačno preko puta wc šolje. Ima i mali prozor tačno naspram
vrata ćelije, ali koji je zamračen sa spoljne strane tako da jedina svetlost
dolazi od sijalice koja nije na plafonu nego pri vrhu zida desno i koja je
slaba. Sedim tako i razmišljam šta da radim. Imam dvadeset sedam
godina i mnogi će reći da je šteta za mene, jer je život bio preda mnom.
Ali, nemam nikog bliskog da mi dolazi u posetu i da me žali. Možda mi je
lakše zbog toga, ali da imam tako nekog verovatno ne bi ovde ni završio.
Palo mi je na pamet samoubistvo, ali ta misao se nije zadržala duže od
sekunde u mom životu. Verovatno bi se mnogi ubili da su na mom
mestu. No, to je glupost. Život je život, ma u kojoj koži i na kom mestu
čovek bio. Možda je takvo shvatanje bilo olako s moje strane, ali evo
prilike za iskušenje. Kad nisam uspeo u prethodnom životu, moram i
želim pokušati u ovom. I u ovom malom, skučenom, i ne tako prijatnog
mirisa, prostoru, mora da postoji nešto što se može raditi, jer
poslednjih godina sam se nosio mišlju da nema apsolutno nikakve
razlike između života slobodnog i zatvorenika. Možda sam i sam sebe
urekao ili što je još gore, možda sam u nekom dubljem nivou svoje
svesti, želeo da dospem na neko ovakvo mesto i proverim da li ima
razlike? No, da se vratim šta bi mogao ovde raditi. Svakodnevne i
prekomerne vežbe tela, zamišljanje od kamenčića okrunjenih sa zida da
su klikeri i raznorazne igre sa njima, prisećanje lepih trenutaka iz života
kad sam bio slobodan… Sve su to stvari koje mi nisu nikako ležale. U
životu nikad nisam mnogo čitao. Svega nekoliko knjiga. Sad mi se to
učinilo kao najbolje rešenje za svo ovo slobodno vreme do kraja života.
No, u sobi nije bilo knjiga. Pozvao sam stražara i pitao da li mogu dobiti
neke knjige. Odbio me je. Rekao je da nemam pristup tome. Onda sam
odlučio da počnem pisati. Ne znam kako, ali dali su mi papir i, na moje
još veće iznenađenje, olovku. Znaju da sam na doživotnoj i da se
olovkom mogu samopovrediti. Pa, dobro, i da to uradim oni bi dobili
jednu ćeliju slobodnu za nekog drugog. Pošto sam isključio mogućnost
da sam sebi naudim nego da nastavim živeti kako znam, a nešto će
iskrsnuti već. Možda neko pomilovanje tamo kad napunim sedamdeset
godina. Zatim izađem na ulicu i pri prvom koraku naiđem na mnoge
nove čovekove izume. Prosto se kao u filmovima nađem odjednom u
budućnosti… No, iako je lepo maštati, da se vratim stvarnosti. Pre nego
što sam odlučio da pišem, razmišljao sam o bekstvu, ali pošto su za to,
verovatno, potrebno godine i godine planiranja, odlučio sam nešto
drugo da radim. I iskren da budem, nisam snalažljiv tip. Kad sam seo za
mali pisaći sto pojavio se jedan problem. Svetlost je bila slaba i to je još
sijalica bila na desnom zidu i moja senka je smetala pisanju. Okrenuo
sam sto ka vratima, a stolicu sa malim i neudobnim naslonom sam
prislonio uz zid do onog visokog prozora. Pomislio sam da sam ubio dve
muve jednim udarcem, jer je zid pomagao naslonu stolice. Ali, prevario
sam se. Zid je bio suviše hladan i nisam se smeo na njega osloniti već
samo na naslon od stolice. Posmatrao sam svoju ćeliju. Sve u njoj je
nešto novo u mom životu, ali uskoro ću se na sve to navići i postaće mi
monotono. U sobi nije bilo oblaka, Sunca, ljudi, bilo kakvih dešavanja
osim onih u mojoj glavi, te sam odlučio da pišem neku vrstu dnevnika.
Prvo sam ga hteo nazvati „Dosadni dnevnik“, jer sam očekivao svaki dan
da bude isti i da ću pisati manje-više uvek o nečemu istom. No,
promenio sam naziv, jer nisam unapred hteo da predodredim lošu
sudbinu dnevniku. Kad sam ja već završio na jednom ovakvom mestu,
makar on to ne zaslužuje. Konačno sam napisao prvu rečenicu koju sam
brisao nekoliko puta i mešao sadašnje i prošlo vreme, i onda odlučio
sam da ne pišem ono što mi se trenutno događa nego sutradan da
napišem šta mi se to juče dešavalo u ćeliji, zatvoru, mojoj glavi… Ako
neko nekad bude čitao ovaj dnevnik, znam da će očekivati mnogo više.
Da će očekivati moj dodir sa osobljem zatvora, teške situacije i događaje
za pamćenje, neka poznanstva sa drugim zatvorenicima. Ne znam šta će
sa mnom biti ovde, ali se nadam da ću ostvariti makar jedno poznantvo
i to ono sa samim sobom kad, očigledno, nisam uspeo u prošlom životu.
Napolju sam uvek bio negde među lošim ljudima i događajima u koje su
me oni uvukli i, eto, na ovakvom mestu sam završio. Prošlost mi je
bolna rana i neću se vraćati njoj u bilo kom sećanju odnosno trudiću se
da tako nešto izbegavam kao što sam naglasio na početku ovog
dnevnika. Umoran izlaskom pred sudiju koji mi je izrekao ovu kaznu,
vožnjom od pritvora do zatvora, legao sam i istog trena zaspao.

Dan 2. – Utorak

Probudio me je zvuk okretanja ključa u bravi. Prvo što sam ugledao bile
su crne cipele od stražara. Stajao je nepomično veoma kratko, tek dok
su se teška skroz otvorila. Onda je ušao i ostavio mi doručak na sto.
Zahvalio sam mu se dok mi se telo rastezalo u krevetu. Nije se nešto
posebno osvrtao i brzo je otišao. Za doručak je bila kajgana, jedna
pomalo uvela paprika i dva parčeta hleba. Gladan sam bio i nije mi
mnogo vremena bilo potrebno da to pojedem. Umio sam se, oprao
zube i legao na krevet. I dalje me je mučilo šta raditi… Vreme između
doručka i ručka je bilo rezervisano za pisanje ovog dnevnika. Pomislio
sam na sve dane u sedmici, ta poslepodnevlja i te večeri. Ko će sve to
ispuniti i čime? Došao sam na ideju da na papiru napravim tabelu sa
sedam kolona. Moj sedmični raspored. Mozgao sam i mozgao… Rekao
sam da se neću vraćati u prošlost, ali kako da obojim dane, a da se ne
osvrnem makar na ono što sam voleo i što možda i dalje volim raditi? U
mojoj skorijoj prošlosti nije bilo ničega što sam voleo da radim. Možda i
jeste, ali nisam uspeo da se setim. Onda sam se vratio još dalje, u svoje
detinjstvo i setio se nečega. Živeo sam u jednog hraniteljskoj porodici.
Tamo negde kad sam napunio svoju četrnaestu godinu, moji „roditelji“
su napustili ovaj svet. Poginuli su u saobraćajnoj nesreći. Ja sam bio
prebačen u dom, ali mi ostaje u sećanju kad sam se vraćao kući dok su
oni još bili živi. Setio sam se kako sam posle škole bacao torbu u ćošak,
a zatim celog sebe na krevet i ležao krajnje zamišljen. Maštao sam
satima o svemu i svačemu. Uglavnom šta ću biti kad porastem. Toliko
sam se gubio u tom maštanju da su drugari dolazili po mene i vikali me.
Zatim su me čekali da ručam, što sam ja obavljao na brzinu. To je bilo
to. Ovde nema nikog ko bi mogao da prekine to moje maštanje, a i
pošto sam odrastao čovek, maštu mogu da pretočim u razne oblike.
Odlučio sam da joj dam dva dana u tom sedmodnevnom rasporedu.
Utorkom ću da izmišljam priče i da ih pišem, a subotom ne znam šta ću.
Na koji način da nju obojim? Posmatrao sam sivkasti zid sa malom
policom. Toliko je neiskorišćen da mi se u jednom trenutku ukazao kao
prazna bina jednog davno napuštenog pozorišta u kom sam bio kad
klinac od deset godina, ali kog se dobro sećam. Odjednom u glavu su mi
se sjurile sve propuštene prilike kad sam mogao da odem na neku
predstavu. Milion zvezda slobodnih noći i predstava na koje nisam
otišao je oduzelo dah mom biću… Eto ideje. Subotom uveče ću na
njemu da zamišljam predstave. Sklanjaću tu policu i u ćoškovima ću
doslikavati vezane zavese, a u sredini binu. Sve ću to morati nacrtati tek
posle večere zbog stražara, jer nije dozvoljeno šaranje po zidovima.
Predstava će trajati oko sat vremena, jer je večera u sedam, a svetla se
gase u devet… Dva dana rešena, još pet ostalo. S obzirom da se ta
izmišljena predstava odigrava subotom logično je da nedeljom treba
sve sklanjati. Izjutra pre nego što stražar donese doručak, gumicom ću
brisati zavese i binu, a policu ću ponovo kačiti. Ostali deo dana neka
bude odmor i gledanje u plafon i sumiranje utisaka iz prethodne
sedmice odnosno kovanje nekih novih planova za narednu. Na plafonu
ću nacrtati sitne zvezde i u uglu mlad mesec koji će biti večno mlad za
razliku od mene. Nisam valjda toliki baksuz da stražar pogleda gore,
zagleda se i primeti sve to. Još četiri dana je ostalo da popunim.
Ponedeljak nek bude dan fizičke aktivnosti. Da me malo prodrma i
živahno uvede u novu sedmicu. Sklekovi, trbušnjaci, čučnjevi,
razgibavanje svakog zgloba na telu u više serija sa dugotrajnim pauzama
će biti moje vežbe. Da nekako ispunjenije izgleda celo popodne. Čisto
da moje telo bude aktivno i zdravo. Ostali su sreda, četvrtak i petak.
Ustvari, nek dan za vežbu bude i četvrtak. Dva puta nedeljno za moje
lenjo telo, ni malo ni previše. Dakle, sreda i petak su ostali. Satima sam
razmišljao o njima i ništa nisam smislio. Nek bude tako. Ostaviću ih
prazne, pa ću usput valjda nešto smisliti. Nigde ne žurim. I dalje je život
preda mnom. Ubeđujem sebe, pa ma koliko to zabrinjavajuće zvučalo.

Dan 3. – Sreda

Jučerašnja sreda je baš bila čudna. Posle doručka sam sedeo i razmišljao
do ručka. Onda sam otišao u prostoriju namenjenu za ručak gotovo svih
zatvorenika i seo na kraj jednog stola gde je bilo njih desetak. Neki su
me spazili, neki ne. Brzo sam sve pojeo i imao sam vremena da
osmotrim celu prostoriju, ne i svakog zatvorenika, jer ih je bilo previše.
Možda sto, možda dvesta, ne znam. Nije bilo ništa u tim licima što bi me
zainteresovalo da pokušam stupiti s nekim u kontakt. Moguće da se
bojim ljudi otkad sam zbog njih ovde završio. Samnica je bila draža. No,
svo to posmatranje svog okruženja mi je bilo čudno. Nisam mogao
opisati. Zapitao sam se da li je sve ovo stvarnost… Kad sam se vratio u
ćeliju, legao sam iako je bilo bolje da sam šetao, jer mi je narednih sati
bilo loše. Na brzinu sam se nabacao hranom i nisam trošio energiju
šetnjom. Čak, i ta mučnina nije bila kao nijedna od ranije. Čudna nekako
sa svim čudnim mislima u mojoj glavi tog popodneva koje nisam uspeo
definisati. Ubrzo je stigla i večera koju nisam mogao da pojedem već
sam legao i satima se okretao u krevetu. Tek oko ponoći (po slobodnoj
proceni) bez svetla i onako hladnu sam je pojeo. Ležao sam i nisam
mogao da zaspim. Posle izvesnog vremena mi se slošilo. Morao sam na
wc šolju. Imao sam tolike grčeve u stomaku da ni posle vršenja velike
nužde oni nisu mnogo splasnuli. Hteo sam da zovem stražara, ali sam
odustao. Nakon dva, tri sata leganja u krevet, naglog ustajanja i
pražnjenja na wc šolji, konačno je bol prestao. Legao sam premoren.
Kroz glavu su mi velikom brzinom prolazile svakakve stvari, ali jedna se
zadržala. Da je ovo bio tek prvi i najblaži šamar koji ću ovde popiti. Da
bajka o životu koji tek počinje i koji je ovde moguć, zapravo je zabluda
jednog idiota kao što sam ja. Napolju sam imao svu slobodu, a ovde
nemam ništa. I kako ja mislim da ovde nešto uspem? Spomenuo sam
prošlost i istog trena bio ljut na sebe. Zatim se nikakvih više misli ne
sećam. Zaspao sam.

Dan 4. – Četvrtak

Posle uobičajenog prepodnevlja, nakon ručka sam se vratio u ćeliju.
Šetao sam od vrata do zida s prozorom da se hrana lakše svari. Nisam
hteo zbog vežbi da povraćam. Onda sam odmarao malo. Setio sam se
koliko mi je bilo loše zbog hladne i brzo pojedene večere prethodnu
noć. Setio sam se i misli da će verovatno ova doživotna za mene biti
pakao. To me je trgnulo i počeo sam sa vežbanjem. U početku je bilo
lako, ali kako su serije odmicale sve sam se više mučio. Pomišljao sam
da odustanem. Pomišljao sam i da nikad više ne vežbam, ali onda bi
ležao na krevetu i mislio o tome kako sam odustao. Kako sam odustao
od stvaranja novog života. I to je mnogo pomoglo da u poslednjim
serijama ne odustanem. Pomoglo je i to što je baš tad u glavi počela da
mi se mota misao da je samo na dva dana od mene prva predstava u
mom izmišljenom pozorištu. Uspeo sam. Po prvi put u životu sam neke
vežbe odradio do kraja, a da sam sam sebi bio trener. Šest sati i odlazak
na tuširanje mi je tako dobro legao. Nakon večere sam se osećao toliko
dobro da sam zaboravio na onog sebe od sinoć koji je dozvolio crnim
mislima da mu boje svest.

Dan 5. – Petak

Raspadao sam se. Ruke sam jedva podizao da protrljam lice nakon
buđenja. Pri svakom pokretu tela sam jaukao na sav glas. Proklete
vežbe! No, dobro. Znao sam da to tako mora biti. Trebalo je samo
nekako gurati kroz dan. Taj petak ni po čemu drugom nije bio vredan da
se upamti. Tek uveče nakon večere mi je lakše bilo. Ali, mislim da to nije
ni zbog čega drugog no zbog misli da sutra je subota i prva predstava
kojoj ću prisustvovati kao odrastao čovek.

Dan 6. – Subota

Toliko iščekivana prva subota u zatvoru je najzad stigla. Posle
uobičajenog prepodnevlja i ručka, zavalio sam se u krevet. Nagađao
sam koja predstava će se odvijati uveče. Mislim da mi je na pamet palo
preko dvadeset. Od obične igre nestašluka nekoliko dečaka iz komšiluka
preko daleke ljubavi na prvi pogled momka koji je živeo u podrumu
nekog sibirskog grada do starca pecaroša koji tek u svojoj osamdesetoj
godini je po prvi put upecao neku ribu od preko dvadeset kilograma…
Lomilo se svašta u mojoj glavi i uživao sam toliko da mi se na jedan tren
javila jedna neverovatno suluda misao – pa zbog ovoga je možda i
vredelo dospeti ovde. Na brzinu sam večerao i nisam mario što ću
možda opet imati problema sa stomakom kasnije. Skinuo sam onu malu
zidnu policu, iscrtao binu i zavese. Onda sam zaseo na krevet naslonivši
leđa na hladan zid. Hladnoću u tom trenu nisam osećao zbog prevelikog
uzbuđenja. Posmatrao sam zid i isčekivao da moj um otpočne
predstavu. Prolazili su minuti, ali ništa se nije dešavalo. Svašta sam
pokušavao. Naprezao sam misli da struje, da bilo šta proizvedu. Čak
sam bacio u stranu svoje obećanje samom sebi da se neću vraćati
prošlosti i pokušao da odmotam neku davno zaboravljenu predstavu na
pravim ulicama mog detinjstva. No, i to je bilo bezuspešno.
Razočaranog misli su me vraćale u ćeliju i na to što se ništa ne dešava
na starom zidu preko puta mene. Sve se vrtelo tako u krug. Pokušao
sam ići u prošlost, u budućnost, čak i u taj neizdržljivi dugotrajni tren
bespomoćne sadašnjosti, ali ništa. Negde pred kraj odnosno u koji
minut do devet i gašenja svetlosti, predao sam se. Spustio sam glavu
dole na pod i lagano ustao. Onda sam legao na krevet i pokrio se
prekrivačem. Bacio sam poslednji put pogled na binu. U desnom
gornjem uglu nešto se dogodilo. Neki kanap je počeo da se ljulja. Ličio
je na onaj kanap iz filma o Tarzanu s kojim on prelazi s drveta na drvo.
Bam! Šokiran sam bio! Konačno! Počelo je! U istom momentu se začuo
glas stražara – Gasite svetla! To me je prekinulo i pogledao sam ka
vratima. Trglo me je i kad sam vratio pogled na binu onog kanapa nije
bilo. To je samo visio deo paučine koji se otkačio kad sam se ja pokrio i
izazvao blagi vazdušni talas u ćeliji. Morao sam da podignem ruku i
ugasim svetlo. No, nisam bio previše razočaran. Znao sam da me
sledeće subote sigurno nešto više čeka. Neki bolji prizor koji će makar
malo ličiti na pozorišnu predstavu.

Dan 7. – Nedelja

Ustao sam sat vremena pre dolaska stražara i bez žurbe sa zida obrisao
zavese, binu i postavio policu. Nakon doručka, a i ručka koji je nekako
neuobičajeno brzo stigao, sedeo sam ponovo u svojoj ćeliji. Setio sam
se mnogih nedelja iz prošlog života (nisam bio besan zbog sećanja na
prošle dane) i pomislio, u ovoj ću po prvi put da budem spokojan i da
apsolutno ništa ne radim. To nije dugo trajalo iz razloga što sam i
prethodnih dana najviše samo to i radio. Posmatrao sam onaj zatvoreni
prozor. Nisam znao plan zatvorske zgrade, pa sam se pitao – šta li je iza
tog prozora i zašto ga drže zatvorenim? Pozvao sam stražara i on je
ubrzo došao.
– Možete mi otvoriti onaj prozor? – upitao sam krajnje radoznalo
– Ne, to ne dolazi u obzir. – odgovorio je bez trunke sažaljenja i želje
da mi to dalje objašnjava
– Dobro, a jel mi možeš makar reći šta je tamo iza? – upitao sam, ne
persirajući mu više.
– Ne znam. Jel to sve što si hteo?
– Da… – kratko i jasno sam mu odgovorio iz inata kao što je on meni.
Kad je otišao pokušao sam na silu da otvorim taj prozor, ali ni promil
šanse nisam imao. Proticalo je vreme, a ja nisam skretao ni pogled ni
misli sa tog prozora. Osetio sam onu želju (ne znam da li da se usudim
da je nazovem već pohlepom) da mi više samo soba nije dovoljna, da mi
još nešto fali. Kao kad seljak ima pristojnu njivu i uvidi da neko parče
kraj njega niko ne koristi, i on se počinje pitati kod komšija čije je to dok
duboko u sebi se već tada pita, a da to ni ne zna, da li bi mu taj neko
hteo da mu proda jednog dana. Ako već sad imam misao o želji ili
potrebi da širim svoj um van ovih zidina, ne samo maštom nego i
pogledom, šta će biti tek sledeće sedmice (ne smem da napišem
godine). Moj korak će jednog dana hteti van, takođe.

Dan 8. – Ponedeljak

Jednim delom svoga bića počeo sam da se osećam kao domaćin u ovoj
samnici. Nova sedmica je započeta i posle podne sa ogromnom dozom
samopouzdanja sam vežbao. Nije bilo posrtanja ni telom ni u mislima.
Odlučnost da se polako dovodim u red je sve više rasla. Pred nego što
sam zaspao pomislio sam kako imam svu moć nad svojim životom.

Dan 9. – Utorak

Primetio sam da mi moje samopuzdanje ne dozvoljava ona ranija
mnogobrojna kolebanja u mislima i da je samim tim sve manje stvari o
kojima će biti mesto u ovom dnevniku. Nije bilo neke nevažne teme o
kojoj bi ja satima razmišljao, nego su moje misli bile odlučnije i brzo bi
završile svaku nedoumicu i dalje kolebanje. Možda deluje nejasno, ali
recimo: u trenutku sam donosio odluku kakvu kratku priču ću sutra, u
utorak, napisati, da ću sredu iskoristiti za šetnju dvorištem koliko god je
to vremenski dozvoljeno, koliko ću tačno u četvrtak vežbati, šta je
potrebno od nameštaja u ćeliji popraviti i slično… Ta moja moć,
skrojena u samo dva dana, dala mi je za pravo da kažem da neću više
pisati ovaj dnevnik svakodnevno, već samo subotom (mojim omiljenim
danom zbog predstave) ili onda kad se nakupi materijala. Pomoglo je i
to što znam da nisam pisac i da to prosto ne obožavam raditi često.

Dan 20. – Subota

Prethodne subote bila je predstava, ali nije se mnogo toga odvijalo na
bini. Svega nekoliko brzopletih poteza nejasnih glumaca u svoj toj
nejasnoći dešavanja na zidu ćelije. Dešavalo se nešto, zbog čega sam
bio sretan, ali ne i do kraja. Očekivao sam više. Ove subote je bilo
mnogo bolje. Na bini se pojavljivao čiča iz moje priče napisane
prethodnog utorka. On je svakog jutra izlazio pred svoju kuću i
posmatrao svoj sokak. Nadao se da će nešto novo videti, ali svaki put je
sve je isto bilo. Sedeo je tako i sedeo po čitav dan… Iako je radnja bila
monotona, osećao sam se uzbuđeno. Ona moja detinja mašta konačno
mi daje za pravo da mislim da ovde mogu uspeti. Prethodnih dana ono
moje samopouzdanje jeste imalo tople i hladne dane, ali ovo ga je
toliko visoko podiglo da sam čak većim delom svoga bića bio srećan što
sam na jednom ovakvom mestu. Daleko od svih i sam sa sobom, a opet
pun svega.

Dan 52. – Sreda

U prethodnom periodu, moje predstave su toliko zaživele da sam jedva
čekao i utorak kad ću pisati priču koja će se možda odvijati na bini neke
subote. Istina je da do sad nijedna koju sam napisao nije se pojavila na
sceni, ali nisam očajavao. Pa ne može reditelj odmah da pusti u
program priču nekog tamo amatera koji je počeo pisati pre manje od
dva meseca. Uostalom, samopostojanje tih predstava mene je dizalo u
nebesa. Imao osećao da su i neki od ostalih zatvorenika bili ljubomorni,
jer sam sa sobom na ručak, u šetnju dvorištem i pod tuš nosio
nedovoljno pritajeni osmeh. Iz čistog mira, nakon tuširanja dok sam se
brisao, jedan ćelavi, niži i mnogo stariji od mene zatvorenik, me je
napao. Toliko sam bio u svom nekom svetu da u početku nisam bio
svestan da mi se približio i počeo me udarati i rukama i nogama.
Srećom, u blizini je bio stražar i nisam zadobio teže povrede. Imao sam
razbijenu arkadu iznad levog oka, natečenu donju usnu i bio sam
ugruvan u donjem predelu leđa. U meni nije ničega čime bi se osećao
postiđeno zato što sam dobio batine od fizički slabijeg i starijeg čoveka.
Samopouzdanje je bilo malo poljuljano, ali ne zbog toga nego zbog
narušene harmonije mog života u zatvoru.

Dan 67. – Četvrtak

Zanimljivo je to, kao gospodar svog načina življenja ovde, da nisam isto
kao i pisanje napustio i vežbanje. A dok sam vežbao posle podne začuo
sam nešto u svojoj ćeliji. Zapravo, nisam siguran da sam uopšte nešto
čuo. Nije bio moj zvuk naprezanja tokom jedne serije sklekova nego
nešto nejasno. No, to se ponovilo i tokom vežbi trbušnjaka. Nisam
previše obraćao pažnju na to, ali me je pomalo golicalo.

Dan 95. – Četvrtak

Još jedan dan rutinskih vežbi, sad već zavidno spremnog čoveka,
prolazio je bez ikakvog odstupanja. Sve je klizilo. No, pri poslednjoj seriji
čučnjeva okrenut ka vratima, čuo sam nešto iza sebe. Okrenuo sam se i
primetio da je olovka pala sa stola. Nije mi bilo jasno kako, ali onda sam
shvatio da možda sto ima blagi nagib i da sam ja čučnjevima izazvao
onaj najmanji talas vazduha u ćeliji koji je taman bio potreban u tom
trenutku da olovka završi na podu. Ipak, to me je poprilično zabrinulo.
Posle tuširanja sam sedeo i razmišljao o padu olovke sa stola. Đavo mi
nije dao mira da legnem posle večere i pokušam zaspati. Ustao sam dok
je još svetlo gorelo i pokušavao da postavim olovku u određeni položaj
na stolu u nadi da će ona krenuti da se kotrlja. Nikakvog pomeranja nije
bilo. Pokušavao sam na desetine puta. Jedva da je dva puta samo malo
promenila položaj. U nekoliko minuta do devet, odustao sam. Samo
sam bacio olovku na sto, ona se zaustavila i ja sam lagano podizao ćebe
i uvlačio se pod njega. Odjednom, začuo se zvuk nekog okretanja.
Okrenuo sam glavu ka stolu, a olovka je već padala sa stola. Udarajući o
zid otkotrljala se na ono mesto na kom sam je zabrinut zatekao
vežbajući. Kako mi je samo bilo lakše. Mašta mi je donela prelepe
trenutke ispunjenja i zadovoljstva, ali u par navrata je učinila da se
ozbiljno zabrinem za dešavanja oko sebe. No, i tu je bio pozitivan
rezultat. Samo se mašta igrala sa mnom. Zvukovi, pomeranje olovke i
što šta…

Dan 132. – Subota

Moje predstave su bile sve raznovrsnije. Siguran sam da ih je neko osim
mene video da bi poželeo istog trena da ih izvede na nekoj svojoj bini.
Te subote na sceni je bila predstava o čoveku na vrhu planine. On je
tamo sedeo u kratkim pantalonama i samo se u krug okretao i
posmatrao taj prizor oko sebe. Snegovi su bili oko njega, ali on to nije
osećao. Kako se okretao oko svoje ose, zid moje ćelije se pomalo
krunio. No, nije me bilo briga za to. U jednom trenutku taj čovek je
pogledao ka dole. Mnogi ljudi su se peli ka njemu, ali nikad, u toj
predstavi, se nisu do kraja popeli. Na kraju je on niz oštro kamenje te
ogromne planine morao se spustiti i pomoći nekim drugim i odjednom
tu stvorenim ljudima, da se popnu. Nakon predstave sam osetio nešto
što nikad u svom životu do tad nisam osetio. Vaspitan kao i svako dete
da postanem normalan čovek (znati šta je dobro, a šta loše), ja sam
osetio kako ne žalim ni jednim delom svoga bića što sam pre godinu
dana iz samoodbrane, koja je prerasla u ubistva bez predumišljaja,
usmrtio tri osobe. Pre spavanja pomešalo se mnogo toga u meni, ali
preovladalo je da ako ne žalim ni za čim iza, da ja zapravo živim.

Dan 133. – Nedelja

Otvorio sam oči i pošao da se umijem. Stao sam pred ogledalo i
pogledao u njega. Preko celog, tog ne prevelikog ogledala, onako po
sredini od gore ka dole je stajala debela crvena linija. To me je sledilo!
Onda kad sam malo došao sebi, uvideo jednu činjenicu od koje sam još
više bio uplašen. Na ogledalu je bila krv. Pogledao sam svuda okolo
sebe i nigde drugde je nisam video. Onda sam pogledao svoje ruke.
Desna je bila od stvrdnute krvi. Izbezumio sam se. Gledao sam
minutama u tu svoju ruku i pitao se otkud to? Šta se desilo? Seo sam na
krevet i pokušavao da razbijem misteriju. Ustao sam i pokušao da
otvorim vrata. Nisam uspeo, bila su zaključana. Dakle, nije niko ulazio,
verovatno. Ponovo sam seo na krevet. Razmišljao sam i razmišljao.
Vreme je prolazilo. Posle nekog vremena setio sam one olovke koja je
pala sa stola. Sigurno ima razlog zašto mi je ruka krvava, a i ogledalo.
Onda sam se setio predstave od sinoć. Onog čoveka na vrhu planine.
Da, bilo je ono oštro kamenje dok se silazio da da pomogne nekom.
Opet se mašta igrala sa mnom… Da… Posle kratkog vremena u toj
zanesenosti shvatanjem da sam našao odgovor, neko je stao pred vrata.
Začulo se ključ u bravi. „Ne, pa to je stražar!“ Pomislio sam u sebi i istog
trena brzopleto počeo da brišem zavese na zidu i binu. Onda se ponovo
začuo ključ u bravi, jer stražar nije iz prve pogodio koji otvara moju
ćeliju. To mi je dalo dovoljno vremena da glavne crte zavesa i bine
obrišem. No, dok je otvarao vrata, uspeo sam da se pokrijem ćebetom i
izgledam kao da sam tek tad ustao. Kad su se vrata skroz otvorila, niz
hodnik se začuo glas koji je pitao nešto tog stražara. To mi je dalo još
koju sekundu dodatnog vremena u kom sam shvatio da nisam oprao
ruke od krvi. Sakrio sam ih pod ćebe i pogledao ka lavabou i ogledalu. A,
na ogledalu je i dalje stajao onaj isti crveni trag krvi koji me je surovo
rasanio tog jutra. Pomislio sam da ustanem na brzinu i polijem vodom
da izgleda kao nespretnost jednog jutarnjeg umivanja, međutim, stražar
je već ugledao to ogledalo…

Dan 10164. (mislim, ali nisam siguran) – Subota

Prošlo je dvadesetsedam godina i deset meseci otkako sam u istoj
ćeliji. Prozor je konačno otvoren u poslepodnevnim časovima. Razlog je
moje pomilovanje, verovatno. U ponedeljak napuštam ovo mesto.
Nisam pisao još od početka mog boravka ovde. Tačnije, od onog dana
kad su me odveli na ispitivanje i lečenje. Izgubio konce kontrole sebe.
Nisam zapamtio taj psihijatrijski termin, ali imalo je veze sa potisnutim
osećanjima, željama, sabotiranjem sebe… Uspešno sam izlečen nakon
dve godine, ali pod lupom je bilo posmatranje mog ponašanja. Nisam
odmah vraćen u svoju ćeliju nego u neku drugačiju. Tamo sam bio
godinu dana. Kad su me konačno vratili svojoj staroj ćeliji, nije mi puno
trebalo da se vratim onom životu u kom sam uživao. Naravno, bez
nesvesnih sabotaža samom sebe. Vežbao sam i dalje, pisao priče,
odlazio u prve redove pozorišta i minimalno bio u kontaktu sa ostalim
zatvorenicima. Tamo negde između četvrte i pete godine otkako sam
ovde došao, na pozorišnoj bini počele su da se prikazuju neke od mojih
priča. Pored uživanja u onim predstavama koje su bile plod trenutne
mašte subotnje večeri, ja sam bio svedok prikazivanja svojih izmišljenih
priča sa papira. Meseci i godine su prolazili, moje priče su postale
najzastupljenije u programu već čuvenog pozorišta unutar jednog
zatvora, jedne ćelije. Posle dvadeset godina otkako sam započeo nov
život, dobio sam šansu da se oprobam i kao glumac. Drugim danima
sam vežbao komade, a subotom bi ponekad dobio šansu da izađem na
binu i pokažem šta znam. U početku nisam bio dobar, ali kako je vreme
prolazilo i trema opadala, ja sam bivao sve bolji i bolji. Pre dve godine
sam došao do toga da sam postao ikona svog pozorišta. Glumio sam u
najvažnijim predstavama. Na moju radost, tu se nisam zaustavio. Nakon
što su mi pre nekoliko sedmica saopštili da sam pomilovan i da ću biti
pušten u ponedeljak koji je sada blizu, u meni se javila želja da po prvi
put budem scenarista, glumac i režiser jedne predstave. Došla je i ta
subota u kojoj ću se oprobati po prvi put kao režiser. Pre večere sam
stajao na stolici i gledao kroz prozor ćelije. Imao sam tremu zbog
predstave, ali ona je opadala tako što sam kroz prozor posmatrao
zalazak Sunca na jednoj obali. Gubio sam se u prizoru pred svojim
očima. Na nekoliko stotina metara ptice su sletale i poletale s obale dok
je more zapljuskivalo kamenitu plažu u blizini zatvora. Preda mnom su
odjednom igrale senke moje protraćene mladosti što me je pomalo
sputalo. Ali ne previše, jer sam znao, iako ću uskoro napuniti
pedesetpetu godinu, da ću biti slobodan čovek koji će se moći ponašati
kao mlad. Moći ću sebi dati koliko god hoću godina i prepustiti se tome.
Oprobati se u životu napolju, ovog puta mnogo pametnije i živeti punim
plućima. Stražar je uneo večeru i ja je nikad sporije nisam pojeo. Iscrtao
sam binu i zavese kao najveći slikar koji je ikad hodio ovim svetom. Stao
sam u ćošak. Predstava je počela. Bio je to komad sa četiri lika koja sede
u restoranu i pričaju komične stvari. Pošto sam i glumio jednog od tih
likova, bilo je teško držati sve konce u svojim rukama. Za stolom u
restoranu nije uvek bilo sva četiri lika. Čak, često je jedan falio.


Naizmenično bi jedan po jedan išli do toaleta, a onda bi nastala šala na
račun tog koji nije bio za stolom. Naravno da likovi nisu išli u pravi
toalet nego samo stojali iza zavese čekajući trenutak kad da se vrate na
binu odnosno za sto. Dok sam čekao red kad ću poći u toalet, malo sam
mislima odlutao od scene za stolom. To je potpomogao zvuk lupkanja
nogama o pod negde u drugom ili trećem redu u publici. Odlučio sam
da kad odem u toalet odnosno iza zavese, okom potražim ko je toliko
nervozan i upozorim ga. Došao je red da moj lik ode u toalet i ja sam
stao iza zavese i posmatrao. Jedno mesto u trećem redu bilo je prazno,
ali i dalje se čulo lupkanje koje je ovog puta sve više ličilo na korake.
Shvatio sam da se neko s druge strane približava bini, ali zbog tame u
publici nisam video ko je to. Video sam samo crne cipele kako se penju
na binu iza zavese sa druge strane. Naspram mene, iza te zavese u
mraku, je stajao redar. Mahnuo sam mu i uputio oštar pogled koji
ukazuje da mu se neko približava i da ne dozvoli da se taj popne na
binu. Onda se začuo se zvuk pada na pod nečeg teškog. Ubrzo nakon
toga sam video kako se redar bori sa tim čovekom kako mu ne bi
dozvolio da uđe u scenu. Ja, začuvši da borba redara i tog čoveka biva
sve glasnija i da preti da će uskoro nadjačati glasove za stolom na bini,
morao sam brzo da reagujem i improvizujem. Požurio sam do stola
ostalim likovima iako nije još bilo vreme za moj povratak. Počeo sam na
glas da se smejem prebacivajući im da nije lepo da se šale na moj račun
dok mene nema. Krajičkom oka dok sam se približavao stolu video sam
da je redar uspeo da obori onog čoveka uz pomoć kaiša oko vrata. Kad
sam seo za sto, shvatio sam da se više ne čuju drugi zvukovi osim onih
za stolom. Predstava se uspešno završila i bili smo nagrađeni ogromnim
aplauzom. Eto, uspeo sam i kao režiser. Kakav osećaj! Onda smo posle
predstave tri lika i ja, satima sedeli na bini, smejali se, grlili se, šalili se i
nazdravljali uspehu moje prve režirane predstave ne mareći za i dalje
upaljeno svetlo u pozorištu, mojoj ćeliji…

Dan 10165. – Nedelja

Otvorio sam oči. Nalazio sam se na zadnjem sedištu policijskog
automobila između dva pandura. Vraćao sam film unazad, ali ničeg
čudnog u vezi one pijanke nakon te lude predstave nije bilo. Onda sam
se setio nečega. Pa, oni me voze negde da prenoćim da bi me odatle tek
pustili u ponedeljak na slobodu. Dakle, poprilično sam siguran da je bila
nedelja. Nisam imao mnogo prilike da uživam gledajući kroz prozor sa
strane, jer su me ta dva policajca kraj mene non stop usmeravala da
gledam ispred. Besneo sam zbog toga, ali neka. „Izdržaću još jedan dan i
onda sam slobodan kao ptica!“ – mislio sam u sebi. Ubrzo bio sam
uveden u neku manju zatvorsku ustanovu na nimalo lep način. Udarali
su me i gurali kao da sam stoka, ali i to sam izdržao. Bez ijedne reči
smestili su me u jednu ćeliju da provedem tu poslednju noć. Ležao sam i
pomalo gledao u plafon i pomalo spavao, jer sam nisam baš bio
odmoran. Mogu reći donekle ošamućen. Ipak, brzo je došao naredni
dan, ponedeljak. Ova ćelija je imala veći i lep prozor kroz koji sam iz
kreveta mogao ugledati blistavo plavo nebo. Nisam ni ustao da se
umijem nego sam samo gledao u to nebo pod kojim ću za nekoliko sati
ili čak minuta biti u mogućnosti da šetam bez ikakvih lanaca. Sve se
isplatilo: Moje pokajanje, moje strpljenje, moje godine, moje pozorište!
Sve je to doprinelo mojoj slobodi! Začuo se ključ, brava se otvorila i
stražar je ušao. Bacio mi doručak na sto. Doručak me, naravno, nije
zanimao. Pitao sam ga:
– Kakva je procedura? Za koliko sati izlazim odavde?
– Ne znam. Ako taj tvoj sat zna da izračuna godine nek pomnoži sa
četrdeset ili jednostavnije i ranije kad te moj kolega dočeka tamo
gore.
Krajnje besno mi je stražar odgovorio, napustio ćeliju i ostavio me
šokiranog. Ništa mi nije bilo jasno! Kakav doručak ili bilo šta? Šta on
lupeta još tolike godine da provedem ovde? Panika me je obuzela, srce
mi je lupalo kao da hoće da iskoči. Moja toliko godina građena sloboda
je građena uzalud? Besneo sam zato što nisam mogao da pronađem
bilo kakav odgovor, a onda sam spustio pogled dole na pod. Ugledao
sam kraj kreveta kako lepo složeno stoje crne cipele nalik onim što je
imao onaj čovek iz publike koji je hteo pokvariti moju predstavu, ali ga
je moj redar sprečio. Takve cipele je imao stražar koji mi je donosio
doručak i večeru i koji me je opominjao da ugasim svetlo uveče kad to
nisam radio na vreme… Lagana i ne suviše primetna suza mi je krenula
niz lice. Tako izgubljen, legao sam na krevet i gledao kroz prozor. Kad
sam se nakon nekoliko desetina minuta trgao i kroz taj prozor uočio na
nebu bez oblaka mlad, jedva primetni, mesec, znao sam šta to znači.
Bilo je vreme da ponovo započnem neki novi život. Život u kom ću
istraživati nebo i možda jednog dana, bez obzira na sve, postati
astronaut…