ČEKAONICA

Indija, kraj dvadesetog veka…


Šetao sam jednog jutra sa Raguom i Rahulom, dva najbolja
prijatelja, širokim ulicama Džajpura. Sve je bilo dobro. Isuviše dobro dok
polako, ali sigurno nisu počeli da se svađaju. Ta svađa ni po čemu nije
bila posebna. No, pošto sam znao u kom smeru to vodi odnosno da će
uskoro postati ozbiljnije, prekidao sam ih i skretao pažnju na nešto
drugo. Nije išlo. Dobar sam u brzopletom rešavanju situacija i bilo je
potrebno samo nešto na brzinu da smislim ili isceniram. No, u malom
broju slučaja to ne upali i onda nastaje veliki problem po mene, jer mi
padne mrak na oči i nisam svestan onoga šta govorim. A siguran sam da
bih rekao mnoge stvari za koje čak ni sam nisam svestan da znam. Sve
bi to bilo pogubno po mene, prijatelje i naše prijateljstvo. Tako da sam
morao da ubacim neki spoljni uticaj. Neki događaj kad bi se desio u
našoj blizini bi dobrodošao. No, nije bilo nikakvih saobraćajnih nezgoda,
ludaka koji bi nas napali, devojaka koje bi gole protrčale kraj nas…
Morao sam brzo da reagujem, jer uskoro je trebao da usledi tok svađe u
kojoj njih dvojica bi mene ubacili i nedavni događaj na kojem oni znaju
da sam ja bio i da bi trebao reći istinu u korist jednog od njih. To
čekanje na opštu svađu i haos me je ubijalo. Na nekoliko desetina
metara sam ugledao veliki natpis „Gradska Pošta“. Mesto puno ljudi
koji čekaju. Iako prezirem takva mesta, u jednom takvom sam video
spas. Pošto sam imao neke grickalice u rukama, odlučio sam da se kao
zagrcnem. Kašljao sam kao nikad u životu i kleknuo. Odmah su mi prišli i
udarali me po leđima i držali za ruke.
*Džajpur – glavni grad severo-zapadne indijske oblasti Radžastan
Namerno sam u sebi zadržavao vazduh i onda kao jedva dolazio do
daha. Trajalo je to i minut, dva. Kad sam, navodno, došao sebi, rekao
sam im da ću ući u poštu da se umijem i ujedno platim neke račune i da
to mogu sam. Osvežio sam se, otišao i stao u red. Ustvari kad sam video
da ima petoro ljudi ispred mene, seo sam u kraj na stolicu. Razmišljao
sam o prijateljima koji me čekaju ispred i o tome kako sam samo
privremeno rešio situaciju. Kad se vratim njima biću u nezavidnoj
situaciji. Moram to izbeći. Moram izbeći mogućnost afekta i mog
priznanja da sam im spavao sa devojkama. A kad bi za to saznali, sasvim
sam siguran da bi me makar jedan od njih istog trena pokušao ubiti.


Prethodnih dana sam razmišljao kako da postepeno započnem lagano
udaljavanje od njih. Kako se broj ljudi u redu smanjivao mene je sve više
panika obuzimala. Znojio sam se nenormalno. Ovog puta poželeo sam
da čekanje potraje dugo. Toliko dugo dok nešto ne smislim kako da
izađem pred prijatelje. Nije mi ništa padalo na pamet. Prestao sam da
mislim o tome na koju sekundu i sklopio oči. Kroz glavu mi je prošla
slika sa požarnim vratima koja sam video u hodniku na putu od toaleta
do prostorije sa šalterima. Prošlo je već desetak minuta i bio sam
sledeći na redu da platim račune. Lagano sam ustao i pošao ka šalteru.
Radila je neka prelepa mlada devojka smeđe duge kose. Predao sam joj
račune i novac. Nešto mi je povremeno govorila, ali ja sam samo klimao
glavom. Pomislio sam na ona vrata u slučaju požara. Vode verovatno u
dvorište ili ko zna gde, ali vode i tome da ako prođem kroz njih da
nikada više neću videti dvojicu svojih najboljih prijatelja niti svoj
usamljeni stan. I da ću se uputiti daleko, daleko. Pošto sam ostao bez
roditelja, jedino gde sam imao da odem je bila istočna Indija, periferija
grada Gatala u zapadnom Bengalu. Tamo žive prijatelji od mojih
pokojnih babe i dede. Njih nisam nikom spominjao. „Hvala i prijatno
vam bilo.“ – bile su reči koje su me probudile iz sve moje odsutnosti. No,
ostalo je da izaberem vrata kroz koja ću proći. Bio sam slab i izabrao
sam požarna vrata. Čim sam zakoračio u dvorište pošte, sva sumnja u
svoju odluku je nestala. Brzo sam otišao do svog stana i pokupio
najosnovnije stvari i poneo novca koliko sam imao. Dva dana kasnije,
našao sam se u kući tih prijatelja svoji babe i dede. Nakon nekoliko sati
priče, oni su mi dali sobu. Nisu imali dece, tako da nisu mnogo
razmišljali, a i ja sam bio unuk njihovih pokojnih prijatelja. Obećao sam
im da ću im pomagati u odgoju to malo stoke što imaju, obradi bašte i
njive koju imaju ne tako daleko od kuće, a oni će mi, na moje
insistiranje, davati veoma malo novca. Daleko manje nego što bi neko
bio plaćen za to. Sve se tako brzo dešavalo što znači da mi je bilo
zanimljivo. Brzo sam se navikao i mnogo više mi je prijao život na selu
nego u gradu. Grad mi nije mnogo nedostajao. Prisećao sam se one
dvojice prijatelja i spuštao bih glavu kad bi na njih pomislio, ali to
poglavlje je moralo da se završi. Upoznao sam neke momke mojih
godina koji žive u komšiluku i vikendom uveče sa njima odlazio do
Gatala na zabave. Tri godine kasnije sam razmišljao o sebi. Kako sam
postao pravi majstor života na selu. Sve sam držao u malom prstu. Baba
i deda kod kojih sam živeo više nisu mogli da rade i uglavno su sedeli u
svojim stolicama na tremu ispred kuće ili ležali u krevetu. Počeo sam o
osvemu da brinem. I o prodaji voća i povrća na pijaci i o načinu
kupovine i prodaje stoke. Upoznao sam dosta ljudi i mnogima sam
postao drag. Sa razlogom sam mogao sebi reći da sam ponosan na
takvog sebe. Jednog dana sam pitao babu i dedu da li mogu ispred kuće
da zasadim dva drveta. Naravno, nisu se protivili. I to sam uradio.


Zbog toga sam se osećao kao da sam kralj. Sve je išlo kao po loju da je bilo ne
tako retkih trenutaka kad sam sumnjao u sve to. A onda sam shvatio i
da nije baš tako. Falila mi je ženska osoba. U te prve tri godine bilo ih je
povremeno, ali se nisam uspeo zaljubiti ni u jednu. Jednog jutra, posle
razgovora sa babom i dedom u vezi novca i daljih ulaganja, odlučili smo
da određenu svotu novca odnesemo u banku i stavimo na račun. Već
sam im toliko prirastao srcu da su me smatrali kao rođenog unuka kog
nikad nisu imali. Potpuno su mi verovali i ja njima. Opet sam se posle
dosta vremena našao u čekaonici. Ovog puta nije mi toliko teško
padala, ali i dalje to čekanje nisam voleo. Ljudi u redu, sva ta
papirologija kojom ih radnice na šalteru zatrpavaju, sve te pojedinosti,
nejasna pitanja. Počelo je da me grebe iznutra. Čekanje, čekanje i samo
čekanje. Ima li za mene šta gore od toga? Pomislio sam da odustanem,
ali znam da bi se kroz koji dan vratio i opet se našao pred novim
čekanjem. Prošlo je već pola sata i moji živci su bili na ivici. Da stvar
bude gora bio sam drugi po redu i ispred mene je bila neka zbunjena
devojka. Uspela je da zbuni i onu ženu na šalteru. Tako su se one igrale
pitanjima i odgovorima, a ja sam iza besneo. Kad se konačno to ludilo
završilo, devojka smeđe kose se okrenula i na tren me pogledala dok je
prolazila pored mene odlazivši ka izlazu. Imala je kao kosu i oči smeđe,
pune usne i rumene obraze, obučena u belu košulju i neku tamnu
suknju. Bila je to prava šamarčina za mene. Za svojih dvadesetšest
godina nisam jednu takvu devojku video. Izgubio sam se u celom
njenom liku koji mi je ostao urezan istog trena. Tako izbezumljen sam
na brzinu pokušao da objasnim ženi na šalteru šta želim. Bio sam
nestrpljiv da što pre to završimo kako bi potrčao ka onoj devojci da je
upoznam. Na moju sreću brzo smo završili papire. Mislim da ni dva
minuta nije trebalo iskusnoj radnici da to odradi. Zahvalio sam joj se i
potrčao ka izlazu. Istrčao sam i gledao levo i desno. Nigde nisam nazirao
onu smeđu kosu i belu košulju. Kuda da krenem? Pitao sam se. Okrenuo
sam se ka banci i odmah na izlazu na jednoj klupi neka devojka je
preturala po svojoj torbi. Imala je belu košulju i smeđu kosu. Kad je
podigla pogled ka meni, shvatio sam da je to ona. Odmah sam joj prišao
i rekao joj da je moram upoznati. Rekla mi je da se zove Padma. Nakon
nekoliko minuta našli smo se u parku ispijavši po sok i bolje se
upoznavali. Kako je razgovor odmicao moje interesovanje za nju nije
bledelo. Poprilično sam se primio na nju. Posle nekoliko sati šetnje,
otpratio sam je do njene zgrade i pred ulazom na rastanku je poljubio.


Među nama se sve tako u nekom zanosu odvijalo. Nismo ni bili svesni
šta nas je to zaposelo. Dve godine kasnije smo se venčali. Baba i deda
kod kojih sam živeo i koje sam voleo kao svoje, bili su toliko presrećni
zbog mene da je njihov poklon za naše venčanje bio podatak da meni
ostavljaju sve što imaju. Pred kraj venčanja onako pripit sam se setio
one dvojice svojih prijatelja od kojih sam pobegao. Krivo mi je bilo i
pomislio sam da bi bilo dobro da ih posetim ili makar da im se javim i
objasnim zašto sam pobegao. No, već sledećeg jutra sam na to
zaboravio. Ili nisam želeo da se toga setim. Što bi sad kvario ovo što
sam stekao vraćanjem u prošli život i u neko kajanje. Da nije bilo toga
ne bi upoznao i zavoleo život na selu i, što je najvažnije, ne bi sreo
Padmu…
Par meseci nakon venčanja u dva dana baba i deda su preminuli. Bila su
to dva najtužnija dana u mom životu. Da nije bilo Padme ni sam ne
znam kako bi preboleo njihov odlazak. Kako su samo bili dobri ljudi puni
ljubavi. Sama pomisao na njih bujnu reku suza na mom licu. No, nekako
brzo sam shvatio i njihova smrt kao da mi je dala snagu da dalje guram
kroz život. Prolazili su meseci i godine. Padma i ja smo uživali u svemu. I
u obavezama i u zasluženom odmoru. Dve godine nakon što smo se
uzeli, pet od mog dolaska u istočnu Indiju, odlučili smo da postanemo
roditelji. Trudili smo se i u onim danima i u drugim. Nije išlo. Nije išlo
mesecima. Odlučili smo da odemo u grad doktoru. Posle serije
ispitivanja, konstatovano je da oboje imamo problem i da su šanse za
potomstvo minimalne. Bili smo u velikoj depresiji. Očaj nas je uzeo pod
svoje. No, posle nekog vremena kad smo malo došli sebi, ponovo smo
počeli da se trudimo da napravimo dete. Ništa. Video sam u Padminim
očima tu nemoć i očaj pred onim što to toliko želi. Ni ja nisam se bolje
osećao, ali sam se trudio da to ne pokazujem toliko. Sedeo sam tako
često popodne posle svih obaveza na onoj stolici na kojoj je deda sedeo
i gledao u dva, sad već velika, drveta ispred kuće i pitao se čime smo
Padma i ja zaslužili da ne možemo imati decu. Ta drva su štitila od vetra,
ali i od Sunca pogotovo u poslepodnevnim satima kad je ono bilo blizu
zalaska. Smetala su mi ta dva drveta i zaboravljao sam da ona prave
potreban hlad leti i da ublažuju oluje, jer sam želeo da uhvatim taj
trenutak kad Sunce zamiče za horizont. Često sam ustajao i odlazio na
ulicu da bih video taj prizor. No, nikad ih nisam posekao iako sam toliko
puta bio blizu te odluke. Onda bi bilo sve golo i prazno oko kuće. Nekad
bi Padma sedela u mom krilu i ta stabla nisam primećivao. Imali smo
sve, ali opet ne i mogućnost da imamo decu, budemo roditelji.


Godine su se nizale, Padma i ja smo starili. Dvadeset godina zajedničkog
života je bilo iza nas. Stotine poseta doktoru, pokušaji usvajanja, sve je
bilo bezuspešno. Tu negde pred pedesetu godinu mog životu, njenu
četrdeset osmu, vratila se jednom od ginekologa. Čuo sam vrata od
dvorišta i znao sam da je ona. Lagano sam izašao iz kuće. Padma je
sedela na tremu i samo posmatrala jednu tačku. Negde između ona dva
drveta pred kućom. Pomislio sam da nešto nije u redu i pitao ju je šta se
dešava. Jel ti drva smetaju, da ih konačno posečem? Odgovorila mi je
da je u drugom stanju. Tek tako jedno popodne je donelo toliko sreće u
naš kuću i označilo da će ona postati dom. Isprva nisam verovao, ali
njena reakcija i ponašanje su demantovali sve moje sumnje. Koliko
samo smo bili srećni zbog toga. Odmah sam pozvao prijatelje i počastio
ih. Veselili smo se celu noć. Ugrabio sam vremena da izađem napolje i
predahnem koji minut. Bila je neverovatno zvezdana noć. Hteo sam
svoje oduševljenje sa svakom zvezdom da podelim. Setio sam se Ragua i
Rahula i pomislio kad bi me sad videli srećnog da bi mi sve oprostili. I
bekstvo i ono što su možda saznali već. Onda je Padma izašla i stala kraj
mene. Zagrlila me i zajedno smo gledali u nebo i osluškivali šaptanje
lišća na drvećima koje je izazivao blagi povetarac. Prošla je ta noć. Pred
nama je bio period u kom moramo biti neverovatno pažljivi, jer Padma
nije bila tako mlada da bi bez većih problema podnela trudnoću. No,
nekako smo dogurali do devetog meseca i njenog odlaska u porodilište.
Bio je blizu. Tako blizu trenutak kad ćemo postati roditelji. Padmi su
davali neke lekove koji će ubrzati proces porođaja i prekinuti njeno
mučenje. Meni su rekli da ne mogu više da budem u prostoriji gde ona
svakog časa treba da se porodi. Izašao sam u hodnik i seo na stolicu.
Preda mnom je bilo čekanje. Opet ono prokleto čekanje. Ustajao sam i
sedao na desetine puta. Noć je prolazila, a beba još nije izlazila.


Povremeno su mi dozvoljavali da vidim Padmu, ali ne i dugo da se
zadržim. Bio sam osuđen na čekaonicu. Seo sam po ko zna koji put na
stolicu i zaklopio oči. Posle nekog vremena shvatio sam da je već
uveliko svanulo. Izašla je medicinska sestra i rekla mi da je porođaj
upravo počeo i da će ubrzo biti sve gotovo. Dala mi je neke papire da
odnesem na šalter. To njeno „ubrzo“ nikad duže mi nije zvučalo. Bilo je
hiljadama milja daleko. Kao da sam se i ja pored Padme porađao na
neki način. Uspaničio sam se toliko da mi je bio potreban svež vazduh i
koji gutljaj tečnosti. Predao sam papire i istrčao iz bolnice. Na ulici, na
samom ulazu odnosno izlazu naleteo sam nekoliko ljudi. Izvinio sam im
se i nastavio do prve prodavnice kako bi kupio vodu. Kako sam se bližio
prodavnici i udaljavao od bolnice, neko mi je nešto viknuo. Kad sam se
okrenuo sam video sam dva mladića koja su mi odnekud poznata.
Stajao sam i gledao u njihovom pravcu, a onda sam podigao pogled
iznad njih, ka natpisu na zgradi bolnice. Na njemu krupnim slovima je
pisalo „Gradska Pošta“.