IZ KONTEJNERA

Dvosoban stan blizu centra Buvea ima dva slična, a različita
stanara. Jedan je moj cimer koji je pisac, a drugi sam ja, koji sam,
takođe, pisac. Za druge ljude smo slični, tzv jedna vrsta čoveka, a
zapravo smo međusobno skroz različiti. On piše, kako kaže, malo teže
stvari koje nisu za svakoga, a ja pišem vesele priče, limunade, podižem
ljude. On je napisao jednu knjigu, a ja tri. Mnogi nas pitaju kako
možemo zajedno živeti, jer piscima je potrebna samoća i koncentracija.
Pa, eto, možemo. Ima uticaja i to što se retko viđamo, jer on uvek radi
drugu smenu, a ja prvu. Vikendom smo u poseti roditeljima. Živim sa
njim godinu dana, a veoma malo o njemu znam. Ipak, slažemo se
nekako. On je daleko zatvoreniji čovek od mene i nekako uvek me je
golicalo šta se to stvarno krije iza te ćutljive face. Njegovu knjigu nikad
nisam pročitao niti video. Rekao mi je da nema više primeraka, sve je
podelio. Ima kući jedan, ali taj primerak, navodno, stalno kruži od
rođaka do rođaka. Nisam video nikad ni neke njegove beleške. Iako kao
ja voli samoću, sumnjao sam da je ikad išta u životu napisao. Ima mali
broj prijatelja koji retko svraćaju u ovaj stan, dok ih ja imam na pretek.
No, mora da je, valjda, to taj neki balans koji zahteva ovaj simpatični
dvosobni stančić. Jednog jutra pre posla sam izašao da bacim smeće u
kontejner. Dok sam spuštao kese u njega, zapazio sam neku svesku i
neke reči na stranom jeziku. Ličilo je na poljski, češki ili slovački jezik.
Vratio sam se u stan i počeo da se oblačim za posao. Pre polaska sam
otvorio frižider da bih uzeo gutljaj soka. Pored soka sam ugledao flašu
crnog vina i setio se tog groznog ukusa. On me je vratio par dana
unazad, u jednu opuštenu i blago veselu atmosferu. Bili su tu moji
prijatelji i prijatelji mog cimera. Pilo se, vrištalo od smeha, ali katkad i
po koja ozbiljna tema je načeta. U jednom trenutku dok sam s teškom
mukom gutao to vino i odlazio do toaleta, cimer je nešto tiho pričao s
svojim najboljim prijateljem koji je sedeo do njega. Slučajno sam čuo
reči „Češka“ i „ostrvo“. I to je prekinulo moje dalje prisećanje. Pohitao
sam ka kontejneru. Nagađao sam da možda cimer zna češki jezik i da je
on ono napisao. Došao sam do kontejnera i zgrabio prašnjave i
umazane stranice neke sveske ispisane krajnje ružnim rukopisom.


Na poslu sam shvatio da je to češki jezik. Razmišljao sam kome bi to mogao
dati da mi prevede. Setio sam se jedne prijateljice koja živi u Češkoj, u
Liberecu. Fotografisao sam i poslao joj. Sa velikim nestrpljenjem sam
čekao prevod koji je stigao posle samo par dana. Ali, tih par dana više je
ličilo na godinu, jer me je zanimalo s kim to delim stan. Odštampao sam
i počeo da čitam jednog poslepodnevlja dok je cimer bio na poslu.
„Pogledao sam na sat. Bilo je 22 časa. Dva sata do ponoći i još
jedne nove godine. Oko mene su bile hiljade i hiljade ljudi na tom
starogradskom trgu u Pragu. Tad sam tamo živeo. Skoro na periferiji tog
grada. Na dočeku sam bio sa prijateljem koji je u tom trenutku pričao sa
nekim devojkama. Ja sam razmišljao o sebi stojeći tik uz spomenik Jana
Husa. Bilo je toliko hladno da nisam mogao stajati normalno na kaldrmi
kojom je prekriven trg, čak i u cipelama debelog đona koje sam imao na
sebi. Poskakivao sam i jedva čekao da se označi dolazak nove godine i
moj odlazak. Kad se to dogodilo, pozdravio sam se s prijateljem i tim
devojkama i lagano otišao. Trebalo mi je oko sat vremena do
Braunerove ulice broj 9 i hladnoća u mom telu usled šetnje je malo
popustila. Ušao sam u svoj topao stan na trećem spratu, upalio tv,
pokrio se ćebetom i jorganom iako nije bilo potrebe za oboje. Na
ekranu su igrale slike, ja sam i dalje drhtao i nisam mogao zaspati. Znao
sam da mi se još nešto osim te hladnoće događa. Počeo sam da
shvatam koliko mi je hladno i oko srca. Kraj prethodne godine označio
je kako mi je preko glave svih tih devojaka koje sam sretao jednom, dva
ili ne mnogo više puta. Ali i takvih nije bilo previše. I nazvao bih taj deo
života siromašnim, ali u pogledu da nisam imao hrabrosti jednoj se
prepustiti. Možda je samo još nisam sreo? Krajnje je vreme da nađem
onu koja će mi potrajati malo duže. Jednu večnost ili makar do kraja
života…“

Prekinuo sam čitanje i kad sam bolje razmislio, pa on i nije imao mnogo
devojaka za ovih godinu i nešto više. Svega dva ili tri puta me je zamolio
da negde drugde prespavam da bi imao mir sa nekom od njih. Malo
češće je ostajao kod njih, ali nijednu ja nisam video. Možda se plašio da
mi ih pokaže, možda je sve izmišljao? Ako je ovo, uopšte, njegova
prošlost koja, za sada, na to liči. Vratio sam se čitanju.
„… Zaspao sam nekako i to nimalo spokojan. O tome sam razmišljao
u narednim danima, sedmicama… Kako mi je očajnički potrebna osoba
kraj mene. Falio mi je istinski zagrljaj i podrška. Sve sam to prethodnih
godina imao na pet minuta, sat ili dva, ali često mi se od toga povraćalo.
Zato sam i za doček dobio onaj šamar. Ne srednjeevropskom zimom
koja je harala Češkom i koja je u mnogome ličila na onu pravu sibirsku,
već istinom koja je od te večeri odzvanjala mojom glavom. No, navike
su čudo. U izlascima sa prijateljima, i dalje sam prilazio devojkama od
kojih sam potajno znao da ne mogu dobiti ono sve za čim sam
odnedavno potajno počeo da žudim. Podsvesno sam bežao od onog što
mi je potrebno i, opet, sam se zadovoljavao tim kratkim poznanstvima.
A ta poznanstva su se, uglavnom, završavala i te večeri kad sam ih
upoznao. Odbijale su me mnoge. Tek po koja mi je davala broj na koji
se, naravno, narednih dana nije javljala. Dogodila mi se i poneka koju
bih poljubio i sa kojom bi mi bilo lepo celu noć, ali sve je to bilo tako
nekako veštački. Nisam bio slobodan i svoj u tome. Moji prilasci njima
svodili su se da priđem što većem broju i, ako je tako, onda je bila veća
mogućnost da onu pravu sretnem. U tim prilascima nije mi bilo važno
da li mi se nešto na njihovom izgledu sviđa ili ne. Samo sam jurio tim
izlizanim šinama da bi jedne večeri shvatio. Pa većini od tih devojaka ja
nisam ni želeo da priđem. Nekima sam prilazio, jer je prijatelj rekao
„ova je za tebe“, nekima zato što se to veče bližilo kraju i nijednoj nisam
do tad prišao, nekima zato što mi je jednostavno bila potrebna reč
razumevanja i podrške, a nekima zbog unapred poznatog odgovora
odbijanja, ali na drugačiji način. No, najređe je bilo to zbog moje lične
želje. Ali, i kad bi to uradio, sputala bi me misao koja bi mi prošla kroz
glavu dok bih pričao sa nekom od njih, a to je kako nju i sebe zamišljam
u budućim danima. Odlazio sam dosta daleko od tog razgovora i nisam
bio koncentrisan na isti. Jednostavno, previše sam razmišljao.


U tim sedmicama borbe starih navika i nove, a tako lepe želje, sudarali su se
vozovi sa onim dugačkim teretnim vagonima mojih potreba, želja, očaja
i prisiljenosti. Jednog hladnog popodneva pred kraj Februara sedeo sam
sa prijateljima u parku i neke dve devojke su prolazile pored. Jedan od
prijatelja im je nešto dobacio i one su došle do nas. Sedele su s nama i
uz alkohol priča je dobila ton bezbrige. Mene ništa nije doticalo tih
dana. Bio sam nekako ravnodušan i samim tim bez prepreka pri
iznošenju šala i slobodnih prvojavljenih misli. Jedna od tih dveju se
samo smejala mojim prostim rečima. Ime joj je bilo Hana. Bila je devet
godina mlađa od mene i nije me previše privlačila. Nakon pola sata,
otišao sam do obližnjeg marketa da uzmem još pića i kad sam već bio
tu, da obavim malu nuždu. U hodniku sam sreo Hanu i uz nekoliko šala
joj se približio i odvukao je u toalet. Tu sam je poljubio iako se u
početku opirala. Ubrzo smo napustili objekat kako nas ne bi neko
primetio. Vratili smo se u park našim prijateljima. Posle par dana počela
je da mi šalje poruke. Uzvraćao sam joj, jer mi je bilo neobavezno i
zanimljivo. Nekako sam uživao u tome. Početkom Marta smo se videli
jedne noći pred proleće na jednoj klupi uz obalu Vltave, nedaleko od
železničkog mosta. U početku mi je bilo lepo dok smo se ljubili i dok mi
je sedela u krilu, ali kako je noć odmicala sve sam se više udaljavao od
nje. Ne telom nego mislima. Dok mi je tako sedela u krilu i gledala me u
pauzi između poljubaca o kojima nisam razmišljao drugačije nego o
telesnom dodiru, ja sam gledao u nebo, u zvezde. Bilo je bolje što te
večeri nisam ostao sam u stanu, ali nisam bio ni oduševljen. Prošla je ta
noć i to malo mog zanimanja za nju počelo je da bledi. No, njena želja za
mnom je počela da raste. Sve ređe i sa manje reči sam počeo da joj
odgovaram na poruke. To ju je razaralo. Videli smo se još par puta i to
kad bi se sreli uveče i kad bi ja bio odviše pijan. Ali, ni tad nisam imao
snage da joj bilo šta obećavam iako je to očekivala. Jednostavno, nije mi
u prirodi da lažem. Bila mi je katkad i simpatična, ali ja sam hteo neku
drugu, neku sebi sličniju. Ne mogu da lažem i da kažem da u tim pijanim
noćima meni nije bilo lepo, ali sledećih jutara ja sam terao svoje misli
od nje. Lako sam u tome uspevao. Nisam mogao da joj dam ono što je
ona meni. Katkad se ispovedala mojim prijateljima koji su mi to
prenosili, ali ja nisam mogao niti sam sebe terao da pokušam s njom.
Možda me je, čak, i zavolela. To sam joj video u očima i nakon par
meseci kad bih je sretao negde slučajno… Udaljio sam se, jer sam
morao to da uradim. I za njeno dobro i za moje dalje traganje za onom
pravom. Znam da i danas, mnogo vremena posle ona bi prihvatila poziv
moj…“


Udubio sam se u priču i počeo da se ljutim zašto sa više volje nije
sebe naterao da proba sa tom malom, ali morao sam napravim pauzu.
Tek je bilo četiri posle podne i još šest dugih časova do povratka cimera
u stan. Ovo bi moglo da bude zanimljivo. Otišao sam po par piva i uz
njih nastavio da čitam. Reči su klizile.
„… Nastavili su se izlasci širom Praga i nailazio sam na razne. Kratko
su trajale. Preko društvenih mreža na internetu sam ponovo počeo
dopisivanje sa jednom devojkom koju sam od ranije znao. Obratila mi
se s tim da se pronašla u mojoj prvoj i jedinoj knjizi. Tu je počelo moje
interesovanje za nju. Iako mi se oduvek svojim izgledom dopadala,
nikad nisam uradio nešto da se bolje upoznam s njom. Pomislio sam i
na to kako bi u mom pisanju mogla nastati jedna lepa priča o nama. Ime
joj je bilo Eliška i, naizgled, je bila slična meni. Umetnik koji se za razliku
od mene bavi slikarstvom. Jedna devojka u svom svetu koji se
razlikovao od drugih. Kao i moj što se razlikuje. Kod mene uvek je
postojalo ono „ali“ odnosno da ima nešto zbog čega se neka devojka
pojavi u mom životu. Svo to naše dopisivanje je teklo isuviše lepo dok u
jednom trenutku nije napisala da na mene gleda kao na prijatelja. Bio
sam razočaran, ali nakon par trenutaka samo sam joj napisao da ništa
ne obećavam po tom pitanju. Da ne mogu da garantujem kako ću na
nju gledati sutra. Ipak sam odlučio da je vidim uživo. Prošetaćemo i
popričati, pomislih. Nakon par neuspelih dogovora, nekako smo uspeli.
Mada i tih nekoliko prethodnih dogovora ona je u poslednji čas
otkazivala. No, imao sam strpljenja. Šetali smo jedne večeri i bilo mi je
neobično lepo s njom. S obzirom na sve, mogu reći, veštačke trenutke
sa ostalim devojkama u bliskoj prošlosti, ova mi je došla kao melem i
prvi put posle mnogo, mnogo vremena sam imao priliku da pričam s
nekim sličnim sebi. Stajali na onom uzvišenju s druge strane Vltave i
posmatrali Prag noću. Bio je to nezaboravan prizor, ali mi smo stajali
daleko jedno od drugog. Donekle blizu u mislima, ali, ipak, poprilično
daleki. Vratili smo se šetnji zabačenim i praznim ulicama Praga. Počeo
sam da razmišljam o tome da li da je na kraju poljubim ili ne. I to me je
sputavalo u razgovoru, odvlačilo pažnju i prepuštenost trenutku.


Vreme je letelo. Znao sam da to vreme nije bilo uzalud potrošeno. To veče me
je približavalo onom šta tačno želim u svom životu i kakvu osobu želim
pored sebe. Kad smo se rastajali, osetio sam obavezu da je moram
pokušati poljubiti, ali nisam to uradio. Nisam uradio jer sam, upravo,
osetio obavezu. A ja život ne doživljavam kao obavezu. U mnogim
ranijim situacijama i sa devojkama koje mi nimalo nisu prijale tu
obavezu nisam prepoznavao i nailazio sam ili na poljupce ili na okrenut
obraz. Ali, sad sam ovo uradio, jer sam počeo da se prepuštam
proučavanju sebe i onome za čim tragam. Eliška je ušla u zgradu i ja sam
otišao svome stanu. U narednim danima smo i dalje razmenjivali poruke
i kad je jednom bila bolesna napisao sam joj pesmu da je oraspoložim,
ali nekako nisam do kraja uživao u pisanju te pesme. Opet sam osetio
obavezu, a sa obavezom ide i mučenje, jer sam lenj i nedisciplinovan
čovek. Ne volim mučenje. Kad ga osetim dok spremam stan, ja u
trenutku napustim sve i ostavim za sledeći put. Pustio sam Elišku i
nisam joj više slao poruke. I što je još važnije za mene, nisam osećao
želju da joj se vratim. Pomoglo je i to što je ona na mene gledala kao na
prijatelja. Nastavio sam dalje…“
Na trenutke sam bio besan na nedostatak hrabrosti glavnog junaka
ove priče, ali sam ga potajno i razumeo. Prošetao sam stanom,
protegnuo telo i vratio se čitanju. Ipak, krajnji utisak povodom ove
situacije je da me je iznervirao.
„… Proleće je bilo već u punom jeku. Zeleno lišće bezbrojnih praških
parkova, crvkut zaboravljenih vrsta ptica, sve više osmeha na licima
nepoznatih ljudi, vratilo je osmeh i na moje lice. Setio sam se Regine.
Jedne devojke kojoj sam prišao pre godinu dana. U jednoj od onih
večeri u kojima me je bolelo uvo za rezultat prilaska. Nije htela te večeri
da napusti drugaricu i prošeta sa mnom. Naravno, razlikovala se od
drugih devojaka, ali nije zbog toga morala biti neki umetnik. Samo
devojka u punoj mladosti, željna svega. Kao i Hana, bila je devet godina
mlađa od mene, ali, za razliku od nje, privlačila me je otkad sam je
upoznao. Njena kratka kosa, pune usne i pogled koji zrači nečim
misterioznim, neke od njenih navika i još ponešto. Sve je to učinilo da
počnem gajiti iskreno interesovanje prema njoj. Počelo je razmenjivanje
poruka i ubrzo smo se našli na starogradskom trgu. Otprilike tamo gde
mi se srce smrzlo pre par meseci. Kupio sam par limenki piva i otišli smo
na obalu Vltave i posmatrali je. Upoznavali smo se bolje pričavši o svojoj
prošlosti i o stvarima za kojim žudimo. Koliko god ja u tom trenutku
žudeo za time da pronađem devojku i da je imam duže vreme pored
sebe, na njene reči „želim da probam sve“ sam se apsolutno slagao.


Jebeš sve ostale što iznova rade iste stvari. Možda zato što od skoro
pišem i imam osećaj kao da sam se ponovo rodio? Noć se neprimetno
spustila na taj prelepi grad. Bilo je vreme da krenemo nazad ka trgu i
nekoj svirci. Početak Maja, topla noć, bezbroj mladih ljudi željnih
provoda i nas dvoje. Nastavili smo s pivom. Posmatrao sam je dok je
gledala u izvođače na bini. Bila je prelepa i simpatične pokrete telom je
pravila. Pravi užitak ju je bilo gledati. Držao sam se svog plana, a on je
bio da je na kraju pokušam poljubiti kad je budem pratio kući. I pre
nego što smo se našli rekla mi je da ću možda morati da je otpratim do
njenog stana. Ubrzo je naišao jedan moj prijatelj – Bartolomej. U
mnogome različit od mene, ali s kojim se, ipak, dobro razumem.
Upoznao sam ga s njom i pričali smo svo troje. Na trenutke sam bio
prost u rečima, kao i obično, i on mi je šaptao na uvo da budem malo
suptilniji zbog nje. Nasmejao sam se i rekao mu – „čekaj tek da čuješ
nju.“ Ostavio sam ih da bi otišao da izvršim malu nuždu. Kad sam se
vratio, ona je otišla i Bartolomej zamalo nije pukao od smeha. Reče
„ova ista ti, i psuje i slično razmišlja. Ne puštaj je! A i tako kad stojite
jedno kraj drugog ličite na par.“ Počeo sam da rastem kao kvasac na
sobnoj temperaturi. Pogledao sam u zvezdano nebo te subotnje večeri i
smejao se u sebi. Ovo bi mogla da bude jedna lepa noć – pomislih.
Počele su da niču misli od kojih bi nastala naša priča pod dirigentskom
palicom moga mladog pera. Ima li šta lepše od pisanja, pogotovo od
pisanja neke priče započetom jedne ovakve lepršave večeri? Ubrzo se
Regina vratila i Bartolomej se pozdravio sa nama i otišao tamo negde.
Nastavili smo da slušamo taj neki bend i povremeno izustimo koju šalu.
Katkad sam je zagrlio, ali sam se jedva suzdržavao da je poljubim.
Ostavljao sam to kad budemo sami. Na nekoliko metara od nas ugledao
sam jednu grupicu ljudi od nekoliko muškaraca i devojaka. Dvojica su
bili moji prijatelji i jedan je bio samo poznanik. Dosetio sam se, pošto
zbog piva često idemo i ja i ona do toaleta, da je ne ostavljam samu, da
im se pridružimo. Bilo nam je lepo stajati s njima u krugu okolo praznih
flaša i čaša. Već smo svi bili dobro pijani. U jednom trenutku taj
poznanik koji je stojao naspram mene i nje, počeo je da joj namiguje.


Nasmejao sam se i pitao je „šta ovaj hoće?“ Nije mi ništa odgovorila,
samo se nasmejala. Nakon minut prekočila je tu gomilu čaša i flaša i
posle par sekundi počela da se ljubi sa tim momkom. Ja nisam mogao
da verujem svojim očima šta se dešava. Bilo je nestvarno. Kao u nekom
košmaru. Pošteno me je zaboleo stomak. Odmah su mi prišla ta dva
moja, a i njegova prijatelja pokušavajući da me uteše. Rekoše mi da je
on takav, da bi i njima tako zabio nož u leđa. Mene je tako nešto snažno
probadalo u stomaku i dalje da sam im jedva izustio jednu laž. Da sam
doživeo i gore izdaje od strane devojaka. Istina je bila da nisam i da me
je ovo najjače do tada zabolelo. Nisam čovek da se potučem ili da
napravim neke scene za kojima bih već posle nekoliko minuta žalio.
Rekoh im „ Nemam ja više šta da tražim ovde. Odoh. Biću dobro.
Pozdrav.“ I otišao sam. Lutao sam uskim ulicama starog grada prepunih
ljudi i pustio suzu. Poznavajući sebe, mislim da sam se naprezao da je
pustim odnosno da je bilo na silu, jer želeo sam da dotaknem dno. Ono
dno posle kojeg sam verovao da samo mogu ka vrhu, ka nečem boljem i
lepšem. Tako izgubljen i pomalo uplakan sam gledao u ljude oko sebe.
Tražio sam bilo kog da mu ispričam šta mi se desilo da bi mi bilo lakše.
Čak sam pomišljao da nekog nepoznatog zaustavim i ispričam mu. Ušao
sam u omiljenu pivnicu, „Zlatni Tigar“, i zatekao jednog daljeg prijatelja,
Karela. Jednog čoveka na mestu. Odmah sam mu ukratko ispričao šta
mi se dogodilo uz jednu čašu žestokog pića. Pažljivo me je saslušao i
potapšao po ramenu rekavši „posle ovoga samo ćeš biti jači“. Te reči su
mi očajnički bile potrebne da bi nastavio dalje kroz noć, pa i kroz život.
Dok sam odlazio odatle, Karel mi je rekao i da ne napravim neko sranje.
Odgovorih mu „Ne brini. Nisam ja takav, ne pravim sranja.“ I ne pravim
sranja. Uvek sam nekako uspevao da se iskontrolišem. Možda zato što
sam oduvek voleo sebe da tumačim i unapredim. Sranja se odvijaju u
meni i tu se sve završava. Zato i se nekako razlikujem od mnogih. A zato
ću i jednog dana jednostavno da puknem. Možda i neću, jer imam ovo
pisanje… Javio sam Bartolomeju šta mi se dogodilo, samo je rekao
„Auuuu“. Završili smo u njegovom stanu pričajući. Bio mi je zlata
vredan. Svaka reč, čak i ona koja nije imala smisla, a izašla iz njegovih
usta bila mi je prekopotrebna. Odspavali smo. Ja sam se prvi probudio,


jer kad promenim krevet ne mogu dugo spavati. A čim sam se probudio,
nastavio sam da pijem. Onako na prazan želudac. A njega je probudilo
moje povraćanje koje je odzvanjalo iz toaleta. Nisam bio u stanju
hodajući nazad da dodjem do stola i stolice, pa sam puzao. Bart se,
naravno, morao se nasmejati tome. Nije mi smetalo. I iz mene je izlazio
osmeh ravnodušnosti. Nastavili smo pričati i piti. Shvatio sam kao i
prethodne večeri tumarajući onim ulicama da je dobro što sam
propustio momenat da prvi poljubim Reginu i što sam čekao da to
uradim kad je budem pratio. Bila je to bolna, ali dobra stvar za mene.
Nijednog trenutka u to nisam sumnjao. Samo je trebalo pregurati
naredne dane, sedmice… Ona je htela sve da proba „sad i odmah“ što
bi se reklo, a meni je bila potrebna mirna luka. U toj mladoj devojci bilo
je samo nemirna pučina naizgled pitomog mora. Da stvar bude za koji
nivo gora, i sa posla su me zvali i tamo su ispali neki problemi. Nisam
napisao šta sam radio u Pragu. Radio sam u magacinu jednog velikog
supermarketa. Baš tad, u nedelju, svratila je kontrola i uočila nekoliko
nepravilnosti. Doduše moj odsutni i ležerni stav je tome u mnogome
doprineo. Suviše sam bio u trci za ženom života svog. Izvukao sam se sa
nekom manjom kaznom, ali to je bilo ulje na logorsku vatru. Pa, dobro,
nek su udarali. Ništa nisam osećao. I Bartolomej i ja smo se toliko napili
tog jutra i tog dana da se mnogih stvari ne sećamo. Ja se ne sećam busa
koji me je odveo do stana. Malo sam odspavao i pozvao još jednog
prijatelja, Alesa, koji je jedan od retkih koji me možda i najbolje razume.
I njemu sam sve ispričao. I to je pomoglo. Što više ljudi ispričaš biće ti
lakše. Ali nisam prevelikom broju ljudi to pričao. Narednog jutra na
poslu sam i dalje bio nekako ošamućen. Mnogo toga me je bolelo.
Stomak, glava, duša… „
Kako mi je bilo žao tog jadnika, čak iako, možda, to nije moj cimer.
Popio sam na iskap pivo kako bih nastavio sa daljim čitanjem.
„… Ali nekako i taj dan je prošao. Bio je to ponedeljak. U utorak ujutru,
nakon dobrog i kvalitetnog sna, otišao sam na posao. Imao sam
prostora i napisao pesmu o toj večeri s Reginom. Sa zadovoljstvom sam
je napisao i u jednom dahu.


NEKI NOVI JA

Topao i blistav majski dan hoće da eksplodira,
ja cupkam nogama kao da me svako nervira.
Ali, kod mene nije sve tako kao što izgleda.
Iz ovih stopa skočio bih do najvišeg neba.

Čudna i neobuzdana energija radosti
prati me još od prve jutarnje svetlosti.
Sve čekam kad će da prestane ovaj fol,
i kad će da se vrati onaj jučerašnji bol.

Prisećam se prošle subotnje večeri
i nekoliko teških, al’ jasnih slika treperi:
Na svirku neku jednu sam devojku izveo
i u pola noći umesto mene drugi ju je priveo.

Tu na metar od mene usledio je taj šok.
Dva dana moja je reka imala krivudav tok.
Prigrlio sam to što je nisam poljubio prvi,
i što nije dublje zaronila u mojoj krvi.

Ne bi me ovaj dan slao u nebeske visine,
ne bi nove ideje slagao u svoje vitrine.
Pored ovog dana da eksplodira hoće još neko,
neko kog sam jutros nenadano u sebi stek’o.


U jednom trenutku u malenoj kancelariji skladišta sam gledao kroz
prozor i leva noga mi je počela da cupka u mestu. Zatim ju je desna
počela pratiti. Taman kad sam pomislio da mi se telo oduzima, u
grudima sam osetio neku energiju od koje sam hteo da eksplodiram.
Bila je to pozitivna energija. Taj osećaj do kraja nikad neću moći opisati.
Hteo sam da skočim do neba od dobrog raspoloženja. Izašao sam na
ulicu, raširio ruke i prodrao se nešto nejasno. Bio je to drugačiji pogled
na stvari, na svet. Nisam mogao da verujem! Kako sam samo odjednom
bio srećan. I to ne znam zbog čega. Pisanje je možda bilo lek. To
pražnjenje prekopotrebno. Mislim da posle svakog mog, navodnog,
poraza meni je samopouzdanje raslo. Posle samo par dana na Reginu
sam skoro potpuno zaboravio. Čak sam sa sarkazmom gledao na tu
situaciju. Ugledao sam svet nepregledan i tako misteriozno lep koji me
čeka da zakoračim u njega i da i dalje otkrivam. Moje traganje za
pravom devojkom pretvorilo se u jedno zanimljivo putovanje.
Otkrivanje, pre svega sebe. Manje sam prilazio devojkama, ali ne iz
bojazni od odbijanja nego zato što sam počeo da prilazim isključivo
onim koje su mi se izgledom dopale, makar nešto na njima. Počeo sam
da tražim baš pravu za sebe, a ne koje su mi drugi preporučivali. Sa tri
prijatelja, Jirijem, Evzenom i Alesom, sam sredinom jula otišao na more
na jedno ostrvo u Turskoj. Jiri i ja smo budući kumovi i on je čovek koji
je, mislim, isplanirao svaki dan do kraja svog života. Evzan je mlađi
nekoliko godina od mene i u mnogome se razlikuje, ali kao i Bart koji
nije otputovao sa nama, razumemo se. Ales se pred to more pomirio sa
devojkom koja je, takođe, bila na tom ostrvu. Bili su jedni od mojih
najboljih prijatelja, ali koliko smo bili i slični toliko i različiti, jer ja se
verovatno od svih na ovom svetu razlikujem. No, to nije umanjivalo
zajedničku želju za provodom. Svima nam je bio potreban taj odmor.


Tamo idu mladi da se provedu i da žive punim plućima ne misleći na
sutra i da se, verovatno, ne sretnu nikad više sa ljudim koje tamo
upoznaju. Sasvim sigurno je da tamo odlaze mladi koji nemaju partnera.
Posebno je to bilo potrebno meni. Da sve svoje nataložene misli i
prepreke ostavim u velikom Pragu, u onom malom stanu u Braunerovoj
ulici. Posle dva dana izgubljenih i neuspešnih upoznavanja tamo nekih
devojaka, potpune izgubljenosti sebe privikavajući se na novu sredinu i
alkohol u venama od jutra do mraka, negde trećeg dana sam ležao na
plaži pod suncobranom odvojeno od svoja tri prijatelja. Iza su bile neke
dve devojke koje počele nešto da pričaju sa njima. Podigao sam se i bez
razmišljanja prišao im da se bolje upoznam. Jiri, Evzan i Ales su ostali na
svojim ležaljkama ispod svojih suncobrana. Svi muškarci vape za
ženskim društvom (i obrnuto) na takvim dalekim mestima gde sve
ostaje tu zakopano, navodno. Zato sam i prišao. No, ja nisam imao
kome da se pravdam. Ne znam zašto sam navodio to zakopano… Zvale
su se Lamina i Renata. Sestre od strica. Takođe iz Praga, ali sa drugog
kraja grada. Renata je više pričala od Lamine. Jednostavno, volela je
više da priča, ali videlo se da je dobra devojka i imala je šta pametno da
kaže. Imala je ravnu, dugu plavu kosu i nekoliko tetovaža, dok je Lamina
imala kovrdžavu, više smeđu nego plavu kosu, beli šešir na glavi,
nestvaran osmeh i odsutni pogled, jer je mnogo manje pričala i samo
gledala ka pučini. Renata je povredila prst na nozi i bio joj je potreban
neki lek i zavoj. Dok smo se upoznavali rekao sam im da pišem, a i da
imam zavoj i neke lekove za otvorenu ranu, jer sam na to letovanje
došao povređene noge koja je zarastala. Uzeo sam broj od Renate kako
bi se posle video s njima i kako bih joj dao svoju knjigu, lekove i zavoj za
ranu. Kad sam došao u smeštaj sa prijateljima, sa Evzanom, onim
najmlađim članom ove naše muške flote na letovanju, sam pričao o
njima dvema. Njemu se više sviđala Renata, a meni Lamina. No, ipak, ja
sam se dopisivao sam Renatom i dogovarao kad ću doći do njih.
Prijatelji nisu bili nešto raspoloženi i ja sam naredne večeri sam otišao
do njih i njihove terase ponevši, lekove, zavoj, knjigu i neki alkohol.


Na putu do tamo osetio sam obavezu da moram pokušati kod Renate, jer
sam sa njom razmenjivao poruke. Nije mi to godilo. Istog trena sam se
setio one slikarke, Eliške, i one obaveze da je moram poljubiti pre
rastanka. Tada sam tu obavezu osetio pred kraj, a sada negde na putu
do Renate. Shvatio sam da osećanje obaveze je uočeno ranije i da ja se
makar korak po korak približavam onoj koju želim, onoj koju možda još
nisam upoznao. Kad sam stigao, njih dve su me sprovele kako da uđem
na terasu. Da mogu da preskočim, jer je prizemna, a i da mogu
normalno kroz ulazna vrata. Više mi se, svidelo, naravno, da preskočim
kao u fimovima. Bila je to mala terasa sa nekim rastinjem okolo, tik uz
glavnu ulicu koja je noću neverovatno bučna zbog noćnog života. Malo
bolje sam se upoznavao sa njima. Najviše smo pričali Renata i ja, dok je
Lamina i dalje misteriozno, uglavnom, ćutala. Odgovarali bi samo kad bi
joj bilo upućeno pitanje. Dao sam im lekove, alkohol i knjigu. Lamina je
odmah prigrabila knjigu i počela da čita. Onda sam im ja pričao kad sam
i kako počeo pisati. Sve je to više zanimalo Laminu. Ubrzo su došle još
neke dve njihove prijateljice sa mora i ja sam poslao poruku Evzanu i
Jiriju da dođu, jer nisu znali šta će te večeri. Ales je otišao sa svojom
devojkom. Pili smo svi i noć je lagano odmicala. Svi su pričali o nekim
glupostima, jedino Lamina i ja smo ćutali. Čim sam shvatio da jedina
ona ćuti, posmatra i sluša, počeo sam da pričam sa njom. Rekla mi je da
je sa devetnaest godina ostala bez oca i da je zbog toga imala problema
sa zdravljem. Onda mi je pričala šta radi i čim se bavi. I kako je razgovor
odmicao, u njenom načinu razmišljanja sam pronalazio delove sebe.
Prijao mi je jedan takav razgovor. Njene kratke, ali toliko jasne reči i
rečenice su tako lako ulazile u moju glavu. Mnogo, mnogo vremena
nisam imao s kim tako raznovrsno pričati, pa čak i sa prijateljima sa
kojima sam došao na to ostrvo. Posle određenog vremena svi smo se
uputili glavnom ulicom ne znajući gde ćemo. Ja sam i dalje pričao u
hodu sa Laminom. Malo smo se odvojili od ostalih. Izgubio sam se u
tom razgovoru. Nisam znao gde su moji prijatelji i te ostale devojke.


Nisam izdržao, predložio sam joj da odemo na plažu sami. Odmah je
prihvatila to, javivši se samo sestri. Sedeli smo tako negde na onoj obali
gde smo se upoznali osluškujući talase koje ne vidimo, pričajući ponešto
o sebi. Sve je to bilo nešto novo i nedoživljeno u mom životu i sve je
delovalo tako nestvarno. Kao da sam ceo svoj život potajno žudeo za
ovakvim mestom, za ovakvom devojkom kraj sebe. Ali, polako, nisam je
ni dovoljno poznavao. Ustvari, to i nije bilo bitno. Pričala mi je o svom
ocu i o tome kakav je čovek bio. Okrenuo sam glavu od nje. Gubio sam
dah i jedva sam zadržao da ne pustim suzu. Toliko me je dodirnulo to
što je ona pričala. Nastavila je u ritmu velikog dela mog sveukupnog
razmišljanja o životu. Onda sam vratio pogled ka moru i nebu. Sav
univerzum se skupio u mene i moj pogled. Pomislio sam za ovakve
trenutke svaki čovek živi. Pored jedne ovako sebi slične osobe. Nisam
dugo izdržao. Poljubio sam je kao da sam celog života čekao samo nju. I
ona je izvraćala istom merom. Bio je to neki zanos koji nikad ranije
nisam osetio. Pesak pod našim telima, nevidljivi, a tako čujni talasi,
daleko mesto i samo nas dvoje. Bio sam neopisivo ispunjen čovek. Noć
je suviše brzo letela i našem ljubljenu i grljenju u pesku uz to daleko
more, bližio se kraj. Dogovorili smo se da se sutra uveče opet vidimo,
jer je njoj to bilo poslednje veče na letovanju. Razmenili smo brojeve, a
zatim šetali tom glavnom ulicom gde su bile žurke. Baš tu, na sred ulice,
držao sam je za ruku i to je bio osećaj zbog kojeg sam opet gubio dah.
Probijali smo se kroz svu onu suviše pijanu masu i katkad malo zastajali.
Čekali smo da neki ljudi prođu da bi mi mogli proći i ja sam to čekanje
pretvarao u poljupce kojima se ona nije odupirala. Bili smo umorni i
pošli smo svojim smeštajima. Rastali smo se kod one njene terase koju
nikad neću zaboraviti. Dogovorili smo se da ćemo se i u Pragu videti.
Ljubili smo se po ko zna koji put. Zahvaljivala mi je na toj večeri. Otišao
sam u svoj krevet i ubrzo zaspao nasmejanog lica. Odmah izjutra,
ispričao sam prijateljima kako mi je nestvarno bilo prethodno veče. Bio
sam radostan ceo naredni dan u isčekivanju da ću se opet uveče videti s
njom. No, ona nije bila toliko zainteresovana. Barem ne u porukama.


Odlučio sam da predveče prošetam kraj njene terase, možda je vidim
kao slučajno. Video sam je i nekako stidljivo joj se javio. Pozdravili smo
se i rekla je da neće nigde to veče ići. Bio sam malo razočaran, ali sam
nastavio hodati ulicom kako ne bi pomislila da sam dotle došao samo
zato što sam je želeo videti. Zadržao sam u sebi staru naviku, da kad mi
se neka devojka mnogo dopadne, ja se pravim da to nije tako. Čak i
samom sebi to pokušavam dokazati. Produžio sam ka prvoj narednoj
prodavnici kako se ne bih u povratku pored njene terase vraćao praznih
ruku odnosno kako bi izgledalo da sam još negde, osim njenoj terasi,
išao. Bio mi je potreban dokaz za to. Sreća, imao sam neki sitniš u džepu
i kupio slameni šešir. U povratku sam opet stidljivo išao s preke strane
ulice gledajući kao u šešir kakav je. Ne znajući da li me je videla. Vratio
sam se prijateljima u smeštaj rekavši im da se neću s njom opet videti.
Neko je rekao, a i sam sam pomislio da sam bio možda iskorišćen
prethodno veče. Svašta sam pomišljao, ali, uglavnom, sam bio zatečen.
Ostatak letovanja sam proveo u najkraćim mogućim prilascima tamo
nekim devojkama. Ni sa jednom nisam ulazio u dublje upoznavanje. Kao
da sam duboko u sebi želeo da budem odbijen. Mislio sam na Laminu,
ali kao i sva prethodna razočarenja, i u vezi nje je to preovladalo. Jedno
od poslednjih sećanja na Laminu sa tog letovanja je bila prazna njena
terasa koju sam posmatrao dok sam odlazio jednog popodneva na
plažu. Spustio sam samo glavu i nastavio… „
E, moj cimeru… Ne znam šta si očekivao od običnog letovanja? Kao što
si i sam napisao, ljudi tamo idu da odlutaju od sebe, da se provedu i
zaborave na sve. Trebao si biti muško, naći drugu, ne tugovati. – Mislio
sam u sebi. Nastavio sam sa čitanjem jedne od životnih priča moga
cimera.
„Vratio sam se u Prag. Ipak, razmenio sam koju poruku sa njom.
Naravno, bila je rezervisana i kao da me je držala na distanci. To je bilo
to. Mislio sam da je pozovem na piće, ali sam odustao. Bilo mi je preko
glave svakakvih odbijanja, posebno od nje. To bi sigurno više bolelo.
Ono ostrvo bilo je u pravu, ono što se tamo desi, ne ponovi se nikad
više. Vratio sam se poslu i izlascima. Ponovo onom velikom broju
prilazaka novim devojkama. Da li tražeći utehu ili nešto drugo, sve se
ponovo izmešalo. Želja, potreba, očaj, prisiljenost… Nisam znao gde
sam i kome prilazim. Ali, katkad sam uspevao da se izbacim iz gužve i
sednem na jednu od onih klupa blizu Karlovog mosta kraj Vltave. Sa
pravom muzikom u ušima, posmatrao sam njeno proticanje kraj mene.


Znao sam da je falilo još nešto. Jedna osoba kraj mene i to bi dalo
svemu smisao. Jedne večeri sam stajao sa prijateljima za nekim stolom,
a za stolom pored su bile neke dve devojke. Jedna je imala tako lep
pogled i nešto što što me je privlačilo. Unazad mesecima, pa i godinama
nije mogla da se desi situacija kad devojka, dve ili tri stoje za stolom bez
muškaraca, a da ja ne priđem. Ovog puta nisam prišao. Posle sam šetao
ulicama i opet tu devojku video, ali opet joj nisam prišao. Sutradan sam
pomislio na nju, ali je nikad više nisam sreo. Možda sam to namerno
tako hteo? Onda sam na nekom festivalu upoznao mnogo devojaka i sa
jednom preko poruka dogovorio da se vidim ponovo. Nije mi bila
privlačna, niti u razgovoru, niti je imala lice za pamćenje. Jedino je imala
zgodno telo. No, išao sam u susedni grad, Boleslav, odakle je bila, da se
vidim s njom. Bila je subota. Jedan prijatelj je išao u tom pravcu i
povezao me. Kako smo ulazili u taj grad, on mi je nesto pričao, al’ ja ga
nisam slušao. Poslao sam poruku toj devojci:
– Gde se nalazimo tačno?
– Pa, zar nisi rekao u nedelju? – odgovorila je posle nekoliko minuta.
Tako sam se pošteno nasmejao još jednoj „ispali“. Moguće je da nije
dobro razumela, jer sam prvo spomenuo subotu, a odmah zatim dan
posle. Moguće je i da se pravila luda. Postalo je nebitno kad sam,
odjednom, upitao sam sebe: Zašto sam ja, uopšte, došao da se vidim sa
tom devojkom? Pa, ja tražim devojku, a ne neku devojku za noć! Da li je
moguće da opet bežim od onoga za čim žudim? To je bilo moje
naprasno shvatanje i nerviranje. Ubrzo sam osetio olakšanje. Otišao
sam na obalu reke Labe koja protiče kroz Boleslav i uz pivo prvi put
napisao pesmu o tom gradu. Bio je to mnogo lep osećaj tog popodneva.
Navodni poraz sam pretvorio u apsolutnu pobedu. Pisanje je pobedilo
ponovo. Vratio sam se kući i razmišljao o svemu.“
Morao sam da napravim pauzu u čitanju. Oči su me zabolele. Umio sam
se i pogledao na sat. Bilo je još mnogo do povratka mog cimera u stan.
Ipak je ovo samo priča, a ne knjiga ili ceo život. I dalje mi je išao na živce
taj majmun koji se toliko nervirao u vezi tih stvari u kojima je samo
trebalo biti opušten i uraditi bilo šta bez razmišljanja.


„ … Počeo je Septembar i moja jurnjava za novim poznanstvima nije
oskudevala. Onda sam počeo prilaziti devojkama sa ceduljama. Bio sam,
navodno, kreativan. Na parčetu papira sam pisao nekad stihove nekad
ono najjednostavnije da ih želim upoznati, naravno, uz svoj broj
telefona, ali jedva dve, tri su mi se javile posle. I ništa više osim toga.
Gubio sam nit često. Ponovo nisam znao gde sam i zašto tamo idem u
to beznađe. Shvatio sam da je pisanje koje sam toliko do tada hvalio
postalo jedan od važnijih faktora koji me sputava u pronalaženju prave
osobe za sebe, jer bi uvek pri novom poznanstvu unapred sklapao priču
o „nama“. Ali, nisam mogao te navike tako lako da se oslobodim. U
nekoliko večeri u kojima su se ta nova poznanstva loše završila pred
leganje u krevet onako pijan, setio sam se Lamine. I hteo sam joj poslati
poruku, ali odustao sam. Ne znam zašto. Uvek sam se okretao
prethodnim situacijama i razmišljao zašto je to tako. Pokušao da
pronađem lek za narednu. To možda i nije loše, ali previše sam o tome
razmišljao, i da stvar bude još gora, pokušavao sam da predvidim
narednu situaciju odnosno eleminišući mnoge scenarije samom
pomišlju na njih kako bih došao do onog pravog. I uvek me je život
iznenadio nečim novim. Onda sam se, navodno, predao. Počeo sam da
se prepuštam i šta će da bude neka bude. Septembar je zaplovio u svoju
drugu polovinu. Bila je neka svirka jednog od omiljenih stranih bendova
u „Zlatnom Tigru“. Preko Jirija sam kupio dve karte. Jedna je bila za
mene, naravno, a drugu nisam znao kome uzimam. Usledio je još jedan
vikend uzaludnog izlaženja među ljude. Odvojio sam se od svojih
prijatelja, jer sam se više približavao sebi. Posle uzaludnog upoznavanja
nekoliko devojaka, stajao sam nedaleko od tog famoznog starogradskog
trga i posmatrao sve te ljude oko sebe. Ugledao sam neke tri devojke, ili
bolje rečeno žene kako stoje same i nešto jedu. Sve tri su bile udate.


Prišao sam im sa neverovatnom dozom očaja u sebi da sam odmah
nakon što sam ih pozdravio i predstavio se, pitao: Može li se u ovom
jebenom gradu naći normalna devojka?! Dve su ćutale, a jedna je
odgovorila: „Može. Teško je, ali može.“ Sa ništa manjom količinom
očaja sam otišao na sami centar starogradskog trga. Veče je bilo pri
kraju i sam sam sedeo na jednoj klupi. Blaga septembarska kiša je
padala, a ja sam kisnuo i po ko zna koji put razmišljao šta ću sa sobom i
ovom potragom koju sam onako plitko shvatao kao neko lepo
putovanje… Pravo iz oblačnog neba, iskristalisalo mi se. Besno sam u
sebi rekao: Želim onu sa kojom ću po ceo dan sedeti uz neku reku ili
more i gledati u to vodeno čudo, osluškivati talase, ljubiti je i tako ceo
život, celu večnost. No, iako možda takva ne postoji, nisam prestao da
maštam. Maštao sam sve dok onako pijan nisam legao u svoj krevet.
Poslednje čega sam se setio, bila je opet Lamina. Ponovo sam pomislio
da joj pošaljem poruku, ali tako pijan nisam želeo. Sutradan su mi u stan
došli prijatelji. Evzan, Jiri i Bartolomej. Opušteno nedeljno druženje
pred novu radnu sedmicu. Upitali su me ko ide sa mnom na onu svirku
za koju imam dve karte. Odgovorio sam ne znam iako sam pomišljao da
Laminu pozovem. Nisu se čudili. Znali su da bih i sam otišao, jer to
umem. Evzan se oglasio: Pozovi Laminu! Nisam oklevao, odmah sam joj
poslao poruku kako je i šta radi. Dok nije odgovorila, setio sam se kako
je Evzan našao svoju devojku sa kojom je par meseci. Došao mi je
jednom na posao nekako čudan. On, onako slobodan po pitanju
devojaka, nema kojoj ne bi prišao i nema sa kojom nije bio, ali tad mi je
rekao da mu se jedna svidela i ne zna kako da joj priđe. Nešto mi se tu
nije uklapalo. Tako hrabar momak nije smeo jednoj da priđe. Shvatio
sam. Baš mu se svidela. Nakon nekoliko desetina minuta ubedio sam ga
da toj devojci pošalje poruku na društvenoj mreži iako se ne poznaju.
Posle par dana su otišli na piće i još više mu se svidela. Od tad su
zajedno… Lamina mi je odgovorila da je dobro i da se nismo davno čuli
pošto je u međuvremenu je prošlo dva meseca. Upitala je i kako sam ja.


Odgovorio sam da sam dobro i da imam dve karte za jedan bend u
četvrtak i da želim da pođe sa mnom ako može i ako hoće. Odgovorila
je kako ih nije davno čula i da bih rado išla ako je nešto u međuvremenu
ne spreči. I dodala je da je iznenađena mojim pozivom. Pomišljao sam
na njen jednostavan govor, onaj odsutni pogled i, možda, najlepši
osmeh na svetu. Naravno, pre svega, na ono veče kraj onih divljih talasa
što su zapljuskivali obalu nekoliko metara od nas. Da li sam na sve to
pomislio zato što je prihvatila moj poziv? Svašta sam pomišljao i
analizirao. Taj četvrtak sam dočekao sa pomešanim očekivanjima.
Stvarao sam sliku kako sedimo za nekim stolom i u kom trenutku da je
pokušam poljubiti, ali sve sam to posmatrao sa nekom dozom
ravnodušnosti u sebi. Naviknut na poraze, valjda, nisam mnogo od te
večeri očekivao. Možda opet samo jednu noć makar približno dobru kao
onu s mora. Radila je do 21h i dogovorili smo se da se nađemo na
starogradskom trgu u 22h. Došao sam deset minuta ranije, a ona je bila
tačna. Plašio sam se da mi neće izgledati tako dobro kao na moru.
Dolazila mi je s desne strane. Video sam to krajičkom oka, ali sam glavu
okrenuo na drugu stranu, kao da je čekam otuda. Ipak sam posle
sekunde vratio pogled ka njoj. Imala je istu onu čupavu i kovrdžavu kosu
s mora vezanu na potiljku. Uz pritajeni osmeh mi je prilazila. Bila mi je
još lepša nego sa tog umornog i pijanog letovanja. Nikad nisam voleo
devojke sa previše šminke. Imao sam utisak da Lamina nije imala uopšte
šminke. Bila mi je prelepa i bio sam pomalo zatečen. Tako su mi prijale
prve njene reči pozdrava. Poljubili smo se u obraz i zagrlili. Nešto čudno
sam osetio. Nisam se tome nadao. Čudno mi je bilo dok je pričala. Ušli
smo u taj moj omiljeni bar i dok su svi željno iščekivali pojavljivanje
benda na bini koju su nekako montirali na mesto gde je bio jedan sto,
ona i ja smo tražili slobodan sto sa stolicama. I našli smo ga iza ugla
odakle se nije videla bina. Naravno, oboma jednoglasno nije to smetalo.


Potrefilo se da nam je zajedničko pivo i omiljeno. Razgovor je počeo i
krenuo u dobrom pravcu, a to je da je ona jedva čekala nešto da kaže,
zatim i ja. I bilo nam je prijatno. Jedan moj prijatelj nas je usluživao i
samo sam mu pokazao dva prsta i doneo bi nam nova dva piva. Katkad
bi nastala pauza u našem ragovoru od desetak sekundi. Oboje bi gledali
u stranu da bi onda neku desetu temu započeli. Pričala mi je kako joj je
preko glave posla i gužve i mnogih stvari. Kako je prijatelji nazivaju kao
da je izašla iz pećine, jer ne prati tv i dešavanja u svetu. Nisam treptao
na to što govori. Onda je rekla kako ima neiskorišćenih dana godišnjeg
odmora i kako bi sad ovog trena otišla na more i samo sedela na obali,
bez kupanja, ne bi radila ništa. Samo uživala u odmoru od svega bez
igde ikoga. Tragovi moje bliske prošlosti kreirali su jednu misao u mojoj
glavi, a to je da je ona pročitala moju knjigu koju sam poklonio njenoj
sestri i u njoj shvatila koliko ja uživam u samoći i prirodi. I na taj način
pokušala da mi se približi. Najjednostavnije što bi se moglo reći, ja sam
odbijao da poverujem u njene reči. No, pažnju od toga mi je skretao
njen osmeh. Topio sam se u njemu. Zatim sam ja pričao nešto o sebi, ne
znam tačno šta. I onda opet ona. Moram priznati da sam par puta
odlutao mislima od našeg razgovora. To je bilo kad bi ona pričala o
nečemu što je ličilo kao da sam ja nekad negde nekom pričao ili pisao o
tome. I tu sam gubio nit njenih reči. Odmah sam zamišljao nju i mene
na tim mestima koja je ona dočaravala. Nekako nisam ni u ludilu mislio
da će neko tako sličan meni sedeti pored mene i pričati mi nešto o
čemu ja godinama pričam tamo nekim „gluvo-nemim“ ljudima. Onda mi
je pričala kako joj je nedavno prišao neki momak i kad je taman
pomislila da joj odgovara, on ju je odvratio od svega svojim negativnim
pogledom na svet. Dok je u toj jednoj rečenici spominjala tog nekog
momka, ja sam osetio bol u stomaku. To je bilo zbog jedne situacije od
pre nekoliko godina. Izveo sam neku devojku na drugi sastanak i u
jednom trenutku ona je spomenula da ima momka taman kad sam ja
uveliko razmišljao da je poljubim… Srećom, moje sledeće pitanje Lamini
je bilo da li ima momka i odgovorila je da nema. Koliko mi je samo
laknulo. Zatim me je pitala da li i dalje pišem i kad će dobiti svoj
primerak knjige koji sam joj obećao na letovanju. Odgovorio sam joj da
sam odvojio primerak posebno za nju, ali da ga nisam poneo sa sobom.


Da sam se bojao da neće imati gde sa sobom da nosi knjigu. Verovatno
sam se potajno u sebi nadao da ću je makar još jednom videti. Rekla da
nema veze, da ću joj dati sledeći put uz onako nesigurnu svoju nadu da
ćemo se ponovo videti. Još nekoliko puta je govorila da će mi tako
nešto pokazati sledeći put. Bilo mi je teško da poverujem da ona
potajno pokazuje želju da me vidi još koji put. A ja nisam, uopšte,
planirao da ću je ikad ponovo videti. Kao na letovanju.
Ovaj idiot će me izludeti. Pa prestani čoveče sve da analiziraš i uradi
ono što poželiš! I posle ljudi trebaju da čitaju ovakve stvari. Samo da se
iznerviraju. Moje limunade su zakon!
„… Delovala je zainteresovana za mene. Bend je pržio, a mi, barem ja,
nisam čuo niti jednu pesmu. Ustvari jesam, a to je bilo kad je Lamina
odlazila do toaleta. Na smenu smo to radili i nakon jednog mog
povratka nisam izdržao. Podigao sam se i preko stola zatvorenih očiju
prislonio svoje usne uz njene. Poljubili smo se. Kako mi je samo bio
potreban taj poljubac. Nisam imao potrebu da sagledam taj trenutak
kao i obično. Uživao sam u njemu. Prošlo je mnogo godina otkad sam
tako nešto osetio, ali izgleda da je ovog puta bilo mnogo lepše. Bend je
posle pauze nastavio da svira, mi smo pili pivo, pričali i ljubili se. Mnogo
toga u meni je promenilo svoj tok, a ja to nisam osećao. Bilo mi je
isuviše nestvarno. Svirka se završila, i ubrzo smo i mi krenuli. Pitao sam
se zašto su tako kratko svirali… Pratio sam je do stana u Holečkovoj ulici
s druge strane Vltave koju sam znao gde je, ali u svom tom našem
razgovoru, ja sam se gubio ulicama do njene. Ona bi me usmeravala
„Ne tamo. Ovuda.“ Ne, nije bilo zbog alkohola nego zbog nje. Bio sam
opijen njom i zanesen. Stali smo pred njen ulaz koji se nalazio na gotovo
na uglu Holečkove i Plzenjske i pričali. Otvorio sam joj se. Rekao sam da
ne znam zašto je ranije nisam pozvao na piće i da je možda i najlepša
uspomena sa onog letovanja bilo ono veče s njom. Ali, sve sam to
onako stidljivo izgovarao, gledajući nesigurno u pod, u njene oči, u sve
okolo. Nasmejala se. Ljubili smo se pred rastanak i osetio sam kako me
je snažno zagrlila. Osetio sam kako mi je to trebalo sve ove godine.
Dogovorili smo se da se opet vidimo za tri dana, u nedelju. Onda se,
opet, kao na moru zahvalila na ovoj večeri uz onaj njen osmeh koji me
čini mnogo srećnijim čovekom nego obično.“


Bravo, idiote! Samo tako! Počeo sam da proslavljam pobedu ovog
kretena iz priče. To je moj cimer! Napravio sam pauzu u čitanju, jer sam
morao neke pozive da obavim. Zatim sam se istuširao, večerao, zalegao
i nastavio sa čitanjem.
„… Tu noć sam krajnje spokojnim i srećnim pogledima gledao kroz
staklo nekog taksija koji me je vozio do stana mog druga, jer je moj deo
grada daleko i autobusi ne idu posle ponoći. Bilo je mnogo razloga da
mi osmeh prekrije lice. Bez žurbe i bez onih izgubljenih koraka sam
lagano ušao u zgradu i svoj mali stan. Legao sam i dugo gledao ni sam
ne znam gde. Kad sam sklopio oči shvatio sam da mi se osmeh na licu
nije gubio otkad sam Laminu otpratio kući. Petak i subota su baš dugo
trajali. Iščekivanje susreta sa Laminom je im dalo taj ton beskonačnosti.
Došla je nedelja i jedva sam čekao da je vidim. Ali, kako se susret s njom
bližio sve više sam se unervozio. Sedeo sam sa Bartolomejom i pitao ga
za neki savet. Odnosno da li odmah da je poljubim ili da sačekam, jer
sam postao nesiguran u svaki korak kada je ona u pitanju. Nisam želeo
da pogrešim i u najmanjim sitnicama. Bart mi je rekao da odmah
pokušam, međutim, iako sam to i sam hteo bila mi je potrebna podrška.
Da li sam bio toliko nesiguran u sebe? Ne, da je bila bilo koja druga u
pitanju, ali Lamina… Sačekao sam je kod spomenika Jana Husa. Bila je
tačna kao i prve večeri, u minut. Poljubio sam je nesigurno, ali sam je
poljubio. Nije se bunila. Šetali smo trgom, pa do obale Vltave i nazad.
Bilo je hladnjikavo. No, ipak, smo seli u neku baštu u nekom prolazu gde
je ona htela da odemo. Uhvatio sam sebe kako ne znam o čemu da joj
pričam, kako da ostavim novi, pozitivan utisak o sebi. I telo mi je bilo u
grču. Tek posle sat vremena sam nekako joj se približio i poljubio je.
Pričali smo o svemu, i dalje se upoznavali. Pričala mi je kako voli da vozi
bicikl, a ja svoju svakodnevnicu nisam zamišljao bez istog. No, ona je
bila daleko više ozbiljnija u tom hobiju. Rekla mi je da će mi pokazati
neki video o biciklovima i vožnji u prirodi, i pošto je znala da obožavam
prirodu, da ću se pronaći u tom videu. Ja sam njoj rekao da ću joj
pokazati neke filmove koji su me ostavili bez daha. I sve se vrtelo u tom
krugu. Ona je meni ukazivala na nešto novo, ja njoj. Rekla je da će mi taj
video nabaciti na ono malo čudo koje služi za prenos podataka i da će
mi dati sledećeg puta kad se budemo videli. Takođe, i ja sam rekao njoj
da ću joj nabaciti neke dobre filmove. Onda sam joj preko mobilnog
telefona pokazivao slike prirode u koju često odlazim kad sam kod
svojih roditelja na selu. Video sam joj na licu prijatno iznenađenje.


Nesigurno sam joj rekao da se nadam da ću imati priliku da je odvedem
tamo i sve to da joj pokažem. Nasmejala se onim svojim, sad već u
mojoj glavi, čuvenim osmehom. Kad smo ustali da je otpratim kući,
zajedno smo konstatovali da iz ovog našeg razgovora kao i prethodnog,
oboje naučimo, pored toga jedno o drugom, nešto novo iz oblasti za
koju smo mislili da znamo skoro sve, o životu. To mi se dodatno svidelo
u vezi nje. Dok smo hodali Pragom na putu do njene adrese zagrlio sam
je i ona je mene. Tako zagrljeni plovili smo ulicama te nedeljne večeri i
opet sam se malo izgubio u tim uličicama, ali sam se setio one
raskrsnice na kojoj sam prošli put omanuo da skrenem. Sarkastično sam
joj ukazao da sam se tu zeznuo prošli put… Došli smo do ulaza u njenu
zgradu, zastali i pričali. Izgarao sam u želji da je vidim opet uskoro,
međutim, ona nije znala kad ćemo se videti sledeći put. Rekla mi je da
će mi javiti. Imala je nezgodan posao odnosno radno vreme, od tri posle
podne do devet uveče. Pet dana u nedelji, subotom je išla u drugi grad
na časove masaže. To obožava da radi i dođe joj kao odmor u odnosu
na ovaj posao njen, a to je da zove telefonom svoje klijente i nudi im
nove ponude koje ima njena osiguravajuća firma. Poljubio sam je i
rastali smo se. Na reči Bartolomejeve da je pozovem posle ovog drugog
našeg viđenja, ne računajući ono more, reagovao sam pomalo
skeptično. Mislio sam da još nije vreme za tako nešto. Hteo sam i dalje
da traje, dok smo daleko jedno od drugog, na porukama. Ali, sam
poslušao prijatelja pošto je on mnogo iskusniji od mene. Sutradan sam
je pozvao. Nije se javljala. Posle nekoliko minuta pozvala me je i pošto
mi signal nije bio dobar, dopisivali smo se porukama. Sve je to bilo
nekako u redu, ali narednih dana ja sam uvek slao prvi poruku i čekao
uvek desetinama minuta da ona odgovori. Uvek je odgovarala, ali sa
skraćenim odgovorima. Delovala mi je toliko daleko kad smo
razdvojeni, a tako preblizu kad smo zajedno. Pozvao sam je nakon dva
dana opet i nije se javljala nego je posle sat vremena poslala poruku.
Sledećeg dana sam je pozvao ponovo i, naravno, opet se nije javila.


Posle nekoliko sati sam joj poslao poruku „šta bi, Lamina? Što se ne
javi?“ Reče mi da je u haosu, kraj meseca u firmi, velika frka i da ne stiže
ništa. Sve to mi je rodilo niz sumnjivih misli. Šetao sam u krug po sobi
češući se po glavi i pokušavajući da shvatim šta se dešava. Nisam dugo
izdržao. Izašao sam da prošetam. Sa slušalicam u ušima šetao sam
manje poznatim ulicama Praga, gde nema mnogo ljudi. Bilo je
maglovito i prohladno popodne. Panika me je još držala i nisam znao šta
da radim u vezi Lamine. Na pamet mi je pala sestra, Krystina, sa kojom
se od cele rodbine, pa i prijatelja, najbolje razumem. Poslao samo joj
poruku da želim da se vidim sa njom sutradan. Odgovorila je da može i
malo mi je laknulo. Dogovorili smo da se vidimo u petak. Onda dok sam
tako bezciljno lutao tim malim ulicama osetio kako me panika napušta i
kako me više ne guši ona mala moja soba, moj stan. Shvatih – pa ja
Laminu gušim! Kako? Pa, zar ona odmah treba da nadoknadi sve moje
prazne zagrljaje, dane, sedmice, godine poljubaca lažnih? Zar ja treba
da uzmem nju zdravo za gotovo? Odjednom, ona moja dna sa kojih sam
uvek, krajičkom oka video onaj mali zrak Sunca, sad su počela da me
sapliću svojim nevidljivim koncima dole dok sam tamo gore, među
zvezdama, sa njom. Vratio sam se u svoj stan i seo da napišem neke
priče koje su mi se nakupile u prethodnom periodu i koje nisu vezane za
ovu, da bih odlutao. Sedeo sam tako i nisam znao kako da počnem.
Pomislio sam Laminu i toplina me je obuzela. Zanemario sam te priče i
za nekih četiri sata napisao sam pesmu iz dva dela o njoj:


NIKAD I OPET

(I deo)

Sreo sam je na obali tamo nekog mora,
sunce je pržilo kao da nikad prestati neće.
Na sebi je imala šešir, pogled dalekih gora
i osmeh koji se u životu samo jednom sreće.

Onda sam je sreo na terasi obrasloj u granje
sa nekim ljudima koji su samo pričali i nisu prestajali.
Njeno spokojno ćutanje i neprimetno slušanje
privuklo me je i zajedno smo negde nestali…

…tamo negde na onoj obali gde smo se sreli.
Uz zvuk nevidljivih noćnih morskih talasa
i tek po koje reči njene i reči moje smo odlutali.
Odlutali do novih visina, daleko od svih masa.

Ljubio sam je u tom zanosu mirisa dalekog mora
i ona je to pratila kao da se nikad više sresti nećemo.
Znao sam da je to samo dah jedne večeri i ona je to znala.
Sve se završavalo u tom nikad i sve je bilo izgubljeno.



(II deo)

Vratio sam se svojoj kući, svome kavezu kao rad,
sa tek po kojom mišlju o njoj i dalekom moru tom.
Mesecima sam sebe varao da verujem u reč – nikad,
I shvatio da je ono možda prepreka ka snu mom.

Podstiču me ljudi od kojih to baš i ne očekujem,
da zažmurim i uradim ono što zaista želim.
Tako i jednom na reči prijatelja da je pozovem,
oklevao nisam, od dve karte jednu da joj udelim.

Naviknut na poraze, bez nade i njenog kremena,
njen neočekivani pristanak me je poveo u noć.
Duboki dah lažno izgubljenog prošlog vremena
čekao je svoj tren kad ćemo jedno drugom doć’.

Pričala mi je o svojoj pećini, o svojoj pustoj obali,
A ja sam slušao, slušao i verovao nisam ni u snu,
da neko tamo sanja moj komad svemira, baš isti san.
I da taj neko nije daleko nego pored mene tu.

Opet smo se sreli u onim visinama poljubaca naših,
u dubinama našeg mora na ulicama jednog grada.
Opet sam je sretao i često samo gledao njen osmeh.
Možda sam je sreo u razdoblju u kom je nikad postalo opet.



Ponedeljak, 28. septembar 2015.



Kad sam završio pisanje, neverovatno sam se osećao. Bio sam toliko
nadahnut da mi se niotkud javila ideja da iznenadim Laminu. Pošto, ona
radi posle podne, da joj jedan moj prijatelj odnese ovu pesmu u koverti
i da je ona čeka na stolu kad dođe u novu radnu sedmicu i najgori dan,
ponedeljak, da joj ublaži. Bilo mi je važno da to bude iznenađenje i to je
isključivalo da ja tu kovertu odnesem, da neko ko bi joj to predao ne bi
me opisao. Tu bi sve propalo. I, narednih dana pre nego što sam se sreo
sa sestrom, seo bih tako posle podne da pišem nešto, a završio bih sa
pisanjem o Lamini ili za nju. Napisao sam još dve pesme, ali, ovog puta,
ne takve da bi joj odmah na nos naturio „nas“ nego neke više kao
sarkastične. U jednoj sam se pošteno šalio na svoj račun. I sve me je to
uzdizalo. Nije me sputavala Laminina fizička i, možda, psihička
udaljenost… Video sam se sa sestrom Krystinom i ispričao joj o Lamini.
Ispičao sam joj i o svojoj ideji da je iznenadim. I ona mi je uputila čudan
pogled rekavši – „Pa, u čemu je problem? Ovo sve što si ispričao deluje
bez ikakvih problema.“ Samo mi je potvrdila da je gušim i rekla jednu
manje prijatnu stvar. Da treba da je malo ostavim na miru neko vreme i
da joj ne šaljam poruke stalno, što je, u tom trenutku, bilo nezamislivo.
Dakle, petak je bio, a u ponedeljak bi ona primila to iznenađenje. Sestra
i ja smo se zajedno složili da joj ne pošaljem ovu, prvu njoj, namenjenu
pesmu, nego one druge dve. Bilo je to toliko daleko, da sam se
unervozio kako da joj do tad ne pošaljem – „Kako si? Šta radiš? Kako
prošao dan?“ No, ipak, mi je to delovalo kao razumno. I uradio sam
tako. Možda zato što sam video taj neočekivani i sretni izraz na licu
moje sestre zbog mene? Bilo kako bilo, shvatio sam da se Krystini mogu
obratiti u bilo koje doba. U međuvremenu, na poslu, sam smislio da
kako da ukrasim te dve pesme. Jednu sam obmotao nekom prozirnom
plastikom i stavio joj iza neku mirišljivu stvar, a gore konac kako bi
mogla da to okači negde. Ili da joj mirisom skrene pažnju od napornih
stvari ili da joj svojim stihovima izmami onaj osmeh koji ne zaboravljam.
Drugu sam samo očakio o konac da može da visi negde. Nekako se
dovukao godinama toliko omraženi ponedeljak, ali ovogo puta toliko
željno iščekivani. Prijatelj koji je trebalo da to uradi je rekao da to neće
moći u ponedeljak. Nije mi bilo svejedno, ali nekako sam prihvatio to.


Utorak ću isto nekako dočekati. No, kad mi je u utorak ujutru rekao da
neće uspeti ni tog dana, mene je obuzela ona ista panika kad sam zbog
Lamine počeo sam šetati ulicama. Nisam znao šta ću. Pozvao sam
Bartolomeja da on to uradi, ali i on nije mogao tog dana. Unazad
godinama sam mnoge stvari radio na brzinu i ovu sam, naizgled, morao
tako uraditi, jer ne bi znao šta ću sa sobom do srede. Ležao sam u
krevetu i gledao u plafon. Počeo sam da se smirujem. Pomislio sam ako
je ono iznenađenje za Laminu, samo mi je onda bitno da i do nje dođe.
Bio to utorak, sreda ili neki osmi dan, nevažno… Sve je proteklo u redu
u sredu. Prijatelj je ostavio tamo nekom pre nego što je ona došla na
posao. Ja sam završio svoju smenu i legao u popodnevnu dremku, ali
zaspao nisam. Na satu je bilo tri popodne. Vreme njenog dolaska na
posao. Onda sam se nastavio prevrtati po krevetu dok sam, navodno, i
dalje pokušavao zaspati. Oko četiri mi je stigla poruka „ Nemam, reči…
Ja na posao, a u kancelariji me dočekao paket. Divan si…“ i poljupci uz
to… I opet je sličnu poruku ponovila. Onako stidljivo sam joj odgovorio
da sam to napisao, jer je neko imao previše obaveza i da mu je
potrebno malo oduška, a da je neko imao višak slobodnog vremena. U
petak oko podneva mi je, možda, po prvi put prva poslala poruku. Pitala
je kako sam prošao na tom nekom ispitu stranog jezika koji sam
polagao tog jutra. Prethodnog dana sam joj rekao da imam to
polaganje. Kad sam joj napisao da sam pao, nije verovala, ali sam
potvrdio. Odmah mi je poslala neku sliku da mi digne raspoloženje i da
ću sledećeg puta sigurno položiti. Pošto nije imala vremena za vikend,
časovi masaže u subotu i sajam nekih sredstava za lepotu što promoviše
njen profesor masaže u nedelju, nismo se videli iako sam ja baš hteo
tad. Kad smo se preko poruka čuli u nedelju, pitao sam je kako joj je bilo
na tom sajmu, napisala je da je bilo dobro i da će mi pričati kad se
budemo videli. U momentu sam bio presrećan podatkom da ćemo se
ponovo videti. U ponedeljak sam joj predložio da to bude sreda posle
njenog posla oko 22h ako ona može. Mogla je i moje željno iščekivanje
tog dana je počelo. Odmah sam pitao jednog druga da li mogu da
prespavam kod njega. Naravno, drug je izašao u susret iako nije bio u
stanu tih dana. Dao mi je ključ. Nisam imao ograničenje s vremenom,
pa sam joj napisao da ne mora da žuri. Odgovorila je da će malo ostati
duže na poslu i da ide pešaka do stana, pa će oko 22:40h biti na
dogovorenom mestu. Sačekao sam je na uglu onih ulica u centru Praga
kao i prethodnog puta. Opet sam poranio koji minut, opet je bila tačna.
Poljubili smo se, ali kao da se pomalo izmicala. Lagano otišli u onaj lokal
gde smo bili prvi put posle mora, na onoj svirci. Pričala mi je o poslu, o
jednom psu lutalici iz azila kojeg želi da udomi. Ima dve veće ljubavi, pse
i biciklove. Ispričala mi i da ne priča s majkom još od očeve smrti. I Imala
je razloga za to. Šlušao sam je i samo slušao. Nisam imao tremu kao
prethodnog puta. Kad god bih osetio tišinu prekinuo bih jr poljubivši je.


Naravno, to joj je prijalo. Bio sam rečitiji i pričao sam više. Kad sam
osetio da mi se usta suše od prevelikog broja izgovorenih reči, rekao bih
joj da previše pričam. Onda bi uzvratila da je bio red da ja nešto više
pričam, ne ona. Video sam po njoj da je izmorena, više psihički nego
fizički. Izgubljena u vremenu i prostoru. To je samo potvrdila kad mi je
rekla da joj je šefica nudila bolje uslove na poslu, ali da ona to ne može
prihvatiti, jer se, po rečima psihijatara, psihologa, taj posao ne bi smeo
raditi duže od tri godine. I da ona jednostavno ne može više da ga izdrži.
Radila ga je već godinu dana, a pre njega je sličan radila nekoliko
meseci. Totalno je izgubljena je u svemu, to je bilo očigledno. Kad mi je
rekla da joj je želja da ima jedan dan u mesecu u kom neće imati bilo
kakvu obavezu. Da bi tad isključila telefon i, možda, ceo dan preležala u
krevetu ne radeći ništa. Odjednom, razumeo sam njeno zakasnelo
odgovaranje na poruke i ne javljanje onomad na poziv. Svega joj je bilo
preko glave. Setio sam se da sam joj poneo na onom malom čudu neke
pesme i neke filmove. Izvadio sam iz džepa i dao joj. U tom momentu i
ona se setila da je i ona meni ponela onaj video o biciklovima u prirodi.
Razmenili smo te stvari. Video sam po njoj da je previše umorna i rekoh
joj da bi mogli poći. Složila se. No, po izlasku iz lokala, vođen ranijim,
neobuzdanim životom u kom sam često ostajao skoro do jutra, pitao
sam je da idemo negde drugde. Tako zanesen, zaboravio sam da je do
malo pre radila taj odvratni posao. Čim sam video taj umorni izraz na
njenom licu povukao sam taj svoj predlog. Otpratio sam je kući iako je
rekla da ne moram, da može sama. Rastali smo se uz poljupce i ja sam
sa opet srećan odlazio, ovog puta stanu nekog drugog prijatelja. Posle
toga pokušao sam da joj ne budem dosadan sa svakodnevnim
porukama. Počeo sam po strani da stavljam tu moju neobuzdanu želju
da je viđam što češće i razumeo sam je malo više. Ali, pri svakoj mojoj
narednoj poruci na koju je odgovorila sa mnogo više zakašnjena i sa
manje reči, počeo sam da sumnjam da li ona uopšte želi išta sa mnom.


Nastavilo se da kad smo blizu baš smo bliski, a kad smo daleko baš smo
daleki. Počeo sam sve više zbog toga da se nerviram. Ujedno sam i pisao
ovu priču uz alkohol. Sledeće nedelje posle podne sam je pitao da se
vidimo jedan radni dan, ali mi je ona odgovorila da ništa ne zna u vezi
sledeće sedmice. Napisao sam joj da mi javi kad bude znala. Odgovorila
je „ok“ i bio sam krajnje skeptičan, jer sam ja uglavnom tako odgovarao
ljudima kad sam hteo da ih otkačim. I to shvatanje me je slamalo. Ali,
znao sam da nju ne treba da poistovećujem sa bilo kim i bilo čim od
ranije. Prokletstvo moje. Znao sam da se sama neće javiti uskoro.
Prošao je ponedeljak, pa i utorak. Ništa od odgovora. Stekao sam utisak
da se nikad više neće javiti dok joj ja prvi ne budem uputio poruku ili
poziv. Prošli su i svi naredni dani te sedmice. Duboko u sebi sam
razumeo njenu izgubljenost i to ne javljanje, želju da pobegne od svega,
ali sam to odbijao prihvatiti. Bio sam sebičan i smatrao sam da mi je
dužna da se javi bilo kako. Makar i sa nekim jeftinim opravdanjem.
Javljanja od nje nije bilo. U naredni ponedeljak sam seo pisati. Naravno,
odlutao sam u pisanju ove priče i nekih pesama o njoj. Obuzela me je
neka toplina u kojoj me je bolelo uvo što sam sebi zacrtao da ona meni
treba da se javi, a ne ja njoj. Kad sam završio pisanje, poslao sam joj
poruku da je pitam šta ima novo, kako joj je… Sutradan ujutru je
odgovorila da je dobro, da je odmorila prethodnih dana. Predložio sam
joj da se vidimo narednog vikenda, ali mi je rekla da je tad opet u onom
susednom gradu, a ja sam to kao zaboravljao. Onda sam u panici
napisao da mogu i jednog dana pre vikenda. Ustvari, bilo kojeg. Moj
očaj za njom je to izgovarao. Rekla je da će mi sutra ujutru javiti. Nisam
nešto posebno čekao to naredno jutro, jer sam znao da neće javiti da li
može. Međutim, javila se i napisala da ne može. Bilo mi je krivo što se
nećemo videti, ali sam bio prijatno iznenađen njenim bilo kakvim
odgovorom. To mi je dalo neku snagu kroz naredne dane koji su ipak
bili sivi. Nerviranje je preraslo u bol koji me je prožimao i zbog kojeg
nisam znao šta ću sa sobom. Počeo sam se voditi shvatanjem mnogih
svojih bliskih prijatelja, a to je da pitaju devojku ili simpatiju na čemu su.


Jednog dana dok sam onako izgubljen šetao ne znajući šta da uradim po
pitanju tog mučenja sa Laminom, bio sam toliko besan i obuzet nekom
panikom da sam morao da je pitam na čemu smo kad je sledeći put
budem video. Moralo je da se reši ovo moje mučenje. Da se sve svede
na Da ili Ne. Po ko zna koji put u trenucima panike u vezi Lamine, izašao
sam na ulicu sa slušalicama u ušima i počeo lutati. U prošlosti čekanje
me je mnogo nerviralo. Nisam mogao dugo da čekam bilo kog prijatelja
dok se oblačio za najobičniji izlazak. Čekanje da Lamina ugrabi malo
vremena za mene me je izluđivalo iako sam znao da jedva dva, tri dana
u mesecu ona ima slobodno. U panici opet sam pozvao sestru Krystinu i
rekao joj da mi je potrebna. Susret sa njom nije bio moguć narednih
dana. Po ko zna koji put sam izgubljeno šetao ulicama Praga. Čuo sam
po prvi put jednu pesmu. Njen naziv je bio „Goodbye, Kim.“ Mnoge reči
nisam odmah razumeo, ali su me nekako podigle. Previše dobro je sve
zvučalo u toj pesmi. Razmišljao sam o Lamini i shvatio da mogu tu
paniku i zahtevanje odgovora Da ili Ne, to čekanje, da pretvorim u nešto
novo i dobro kao što sam iz svih prethodnih loših završetaka hvatao
nove, dobre početke. Dane u kojima sam čekao novi susret sa Laminom
bojio sam pesmama o njoj. U ćošak sam terao sva ona sputavanja koja
su me odvajala od nje. Pa, i svoje zdravlje. I to me je podsetilo kakvo mi
uzdizanje ona priušta. U toku pisanja svake pesme i posle toga ja sam
bio čovek kojem ništa više na svetu nije bilo potrebno. Samo ta misao o
njoj i po koji susret sa njom. Naprasno, u jednom danu kad sam po ko
zna koji put od sebe terao sve ono što me odvaja od nje, i u kom sam
napisao jednu pesmu kojom bi malo bolje objasnio sebe njoj, odlučio
sam da je opet iznenadim. Ovog puta ne bi bilo potpuno iznenađenje da
joj opet pošaljem neku kovertu sa pesmom na posao, već sam zapamtio
ugao te dve ulice i ulaz u zgradu gde ona živi. Sad sam zbog kamera,
iskoristio jednog drugog svog prijatelja da joj isporuči ovu pesmu:


MOJ DRUGI, TREĆI JA

Svakoga dana mislim da se vreme krati,
da je sve bliže kad ću te opet ugledati.
E, nije sve kao što se čini, mnogo je duže;
čekanje vreba i počinje iznutra da me struže.

Znam da teško grabiš kroz ove jesenje dane,
da te sve pritiska i podmuklo gura sa strane.
Znam da imam previše slobodnog vremena,
ali čekanju ne umem naučiti ovog kretena.

Taj kreten katkad se uspaniči i ulicama luta,
kad njegov ego sazna da te neće videti sutra.
I dok tako tumara, nekad i čuje dobru pesmu,
I, odjednom, razume tu tvoju kožu tesnu.

Kao takav se prepusti valu tog popodneva,
preda se onom koji uporno i vazda sneva;
koji zna oči zatvoriti i tebe nasmejanu videti,
to čekanje u jednu ovakvu pesmu pretvoriti.

Nas trojica ludaka svakog dana se borimo,
nekad visoko letimo, nekad sporo gorimo.
Možda ti ponekad svaki od nas malo dosadi,
ali kako se koji papira dohvati, on i pobedi.

Ako te u narednim danima ne uspem videti ja;
nijedan, ni prvi, niti onaj drugi, a ni treći ja,
neka te umesto očiju mojih vide ove reči,
možda, lepe reči koje ništa ne može da spreči.




Sreda, 28. Oktobar 2015.




Prijatelj je s teškom mukom našao taj drugi ulaz zgrade na uglu
Holečkove i Plzenjske i Laminino sanduče. I meni je laknulo. Međutim,
znajući njenu izgubljenost nisam očekivao da će odmah sledeće jutro
zaviriti u to sanduče i naći moju pesmu. Bio je kraj meseca Oktobra i
znao sam da treba čekati početak Novembra i vreme pristizanja računa
za prethodni mesec, a to je bilo tek sledeće sedmice. Za vikend je bila
noć veštica i maskirao sam se sa drugarima. Bila je to mnogo dobra
maska zbog koje se pola Praga slikalo sa nama da nisam izdržao u toku
večeri, da joj ne pošaljem sliku. Odgovorila je da smo super uz osmeh.
Onda sam je pitao šta radi, i napisala je da je došla sa tog voza iz
susednog grada i časa masaže umorna i spremna za krevet. Nije mi bilo
pravo, pa sam joj napisao da mi je krivo što se ja provodim, a ona
umorna leže u krevet. Onda sam onako pijan dodao da će se valjda naći
vremena da se vidimo naredne sedmice. Nije ništa odgovorila, jer nije
videla tu poruku. Verovatno je zaspala. Ali nije ništa odgovorila ni
narednog dana iako je pregledala poruku.“
A zašto nije otišao uveče i sačekao da je otprati posle posla do kuće? Da
je tako iznenadi… Mnogo me toga nerviralo u vezi mog cimera, ali
nastavio sam da čitam ludaka.
„Nekako bio sam naviknut na sve to. Već u ponedeljak bio sam toliko
siguran da je ona vredna čekanja, ma koliko ono trajalo. Uostalom, moj
lek je u pisanju. Kad napišem nešto, bolje sagledam problem i to me
podigne. Pisao sam k’o lud. Zacrtao sam da joj neko vreme neću slati
poruke odnosno do sledećeg vikenda, ali odustao sam od toga. Neću joj
slati poruke dok god ne odmori od svega, pa i od mene. Znao sam kako
ću da provedem dane u kojima čekam nju. U šetnji sam počeo da
zamišljam nju pored sebe, kako pričamo i kako ćutimo zajedno. Mnogo
sam sam šetao tih dana pustim ulicama. Kad bi se vratio u stan, jedva
bih dočekao da se dohvatim olovke i papira da bih pisao o njoj. Ona je
bojila moje sive dane čekanja šarenim bojama našeg narednog susreta.
Koliko god te boje bile šarene zbog njih ja nisam gubio bol u svom
stomaku, svojoj duši zbog nerviranja. Celog života previše sam
razmišljao, a sad je posledica toga to nerviranje i bol koji mi je ozbiljno
pretio. I dalje sam sebe ubeđivao da moram trpeti neke loše stvari da bi
došao do boljih. Morao sam nekako odlutati. Pobeći od svega makar na
kratko. U panici jedne usamljene večeri, setio sam se jedne devojke,


Koline, koju sam pre šest godina upoznao preko interneta, ali koju nikad
uživo nisam video. Živela je u Slovačkoj. U gradu Košice, nekih 700
kilometara daleko od Praga. A stupio sam u kontakt s njom preko
društvene mreže. Tamo na svom profilu nije imala svoju sliku nego od
glumca Robert De Nira. Pošto je on moj omiljeni glumac, dodao sam je
za virtuelnog prijatelja. Na slikama je imala uvek dugu crnu kosu,
umoran i stidljiv, ali toliko simpatičan pogled. Istog momenta kad sam
je se setio, pojavio mi se osmeh na licu. Imao sam tako prijatna
dopisivanja s njom davno. Čak sam se setio da mi je jednom pala na
pamet ideja da joj predložim da se nađemo na pola puta u tamo nekom
gradu između nas i upoznamo. No, tad nisam pisao. Nisam imao
hrabrosti bilo šta da uradim kako bi tu daleku devojku, Kolinu,
upoznao… Poslao sam joj poruku i ubrzo smo počeli da se ponovo
dopisujemo. Bio je to moj beg i spas. Uživao sam u tom dopisivanju.
Nije bilo napeto nijednog trenutka. Posle nekoliko dana zapitao sam se
da li je svo ono mučenje s Laminom vredno nečega. U neku ruku sam
Kolini napisao za svoj problem da imam nešto s jednom devojkom i da
to moram nekako rešiti. Napisala mi je da je najbolje za nju kad je u
nekoj sličnoj situaciji da voli znati na čemu je. Da je to ono pravo i
najbolje za nju. Samo je probudila ono u meni što sam znao, ali sam
odbijao to prihvatiti i izmišljao sebi neke pesme čekanja. Možda sam
samo želeo da želim Laminu? Posle tih dopisivanja sa Kolinom u kojim
je ona pokazivala krajnje razumevanje, ja sam se mnogo bolje osećao.
Ali, naravno, nisam ulazio dublje u priču o Lamini i govorio joj previše o
tome. Čak, šta više, veoma sam joj malo o njoj pričao. Prolazili su dani i
ja više nisam znao šta da radim povodom Lamine i sebe. Konačno sam
se dogovorio da se vidim sa sestrom, jer je ona dala svoj poslednji ispit.
Želeo sam je videti zbog Lamine i zbog nje same. I Krystina je naglasila
da se moramo videti, jer je videla paniku u mojim rečima. To veče sam
pijan napisao poslednjih nekoliko stranica ove priče i poslao sestri da bi
imala što bolji uvid u moju situaciju… „
Kako mi je žao cimera. Kakav očajnik… Nije bio klinac, ali nije ni znao šta
želi. Najviše zbog toga što je morao ići po savet kod te sestre. Ali, dobro,
svi mi imamo nekog kome se otvaramo.


„ Dok sam se spremao da se vidim sa sestrom, poslao sam poruku
Lamini. Pitao sam je kako joj je i šta radi. Posle nekoliko minuta
odgovorila je da je u gužvi i da će mi pisati posle. Onda sam čekao bus i
ubeđivao sam sebe da verujem u te njene reči. Ali, istina je bila da
nisam verovao. Znao sam da je tim odgovorom, ustvari, samo htela da
izbegne moje sledeće pitanje „Kad ćemo se videti?“ U busu dok sam
odlazio sestri gledao sam bledo kroz prozor. Sve mi je gore bilo što sam
više o Lamini razmišljao. Bolela me je duša, a nisam znao kako taj bol
oterati. Pisao sam mnogo o njoj. U tome je bio moj lek za sve ranije, ali
ne i za nju. Sestra me je sačekala na stanici i otišli smo do njene kuće na
periferiji Praga. Onaj dosadašnji deo ove priče što sam joj poslao,
dodatno sam objašnjavao, jer sve u jednu priču ne može stati. Pričali
smo satima i nismo mogli shvatiti šta je u pitanju. I na moru i ovde
Lamina se odjednom udaljavala od mene. Najgore mi je bilo što,
verovatno, nisam do kraja znao njenu priču i pokušao da joj pomognem
ako je to potrebno. Ali, kako je razgovor između sestre i mene dalje
odmicao, bilo mi je nekako lakše. Svakih nekoliko minuta ponavljala mi
je da se ne smem previše nervirati. Da mi je moje zdravlje najbitnije. I
da sam sve što je do mene već učinio u vezi sa Laminom. Pre nego što
sam otišao, pričao sam joj o Kolini i kako mi je toliko lepo dok se
dopisujem s njom. Razgovor se preselio dalje od moje brige koja mi je
samo rađala nove bore na licu. Shvatio sam i odlučio da ništa više ne
preduzimam u vezi Lamine. Čak, sam pomenuo sestri ideju da, ako
nastavim svoje učestalo dopisivanje sa Kolinom, ću da joj predložim da
se upoznamo. Da, ako se Lamina ne javi. Sestra i ja smo otišli istim
busom do grada. Ona kod svog momka, ja svom praznom stanu. Kad
sam sišao sa autobusa, i krenuo neobično mračnom i maglovitom
Zenklovom ulicom ka Braunerovoj i svome stanu, koraci su mi bili
usporeni. Tako odjednom. Nigde nisam žurio i nije bilo panike u meni.


Obično kad nigde ne žurim ja sam nekako spokojan čovek. Ovoga puta
bio sam spokojan, jer sam gledajući sva ta retka svetla u svojoj ulici, svo
to odsustvo ljudi, shvatio da posmatram ovu situaciju s Laminom iz
nekog drugog ugla. Kao da tu svoju priču s njom gledam sa strane, da
sam iskočio iz svoje kože. I vidim mnoge stvari koje nisam video do
malo pre. Pisanje je moj lek koji mi je mnogo puta pomogao, ali tada
razgovor je učinio pravo čudo! Bio sam tvrdoglav i nikom nisam ispričao
tu svoju priču sem papiru. Ali, papir, ipak, ovog puta nije bio rečit onom
ko ga je ispisao. Ili je bio krajnje subjektivan. Pražnjenje razgovorom
pomoglo je toliko da nisam mogao da verujem šta mi se to događa.
Legao sam i zaspao kao čovek bez briga. I kad sam se probudio to se
nastavilo. Ono moje jučerašnje shvatanje da me Lamina izbegava i da
odgovor od nje neće stići ispostavilo se tačnim, ali nisam previše
tugovao zbog toga. Napisao sam jednu od poslednjih pesama o njoj.


ODLAZIŠ

Odlaziš iz mojih pesama, iz mog piva,
nisam to hteo, za to si ti sama kriva.
Trudio sam se, možda, čak i previše
da ovaj svet uz nas nekako lakše diše.

Nisi dozvolila da ti preblizu priđem
jer odavno vučeš svašta sa sobom.
Ali, tu bih ja bio prepun strpljenja,
da te podignem i nasmejem baš ja.

Dao sam ti čekanje i pesme svoje,
ali nešto drugo boji to nebo tvoje.
Idi dalje i nek te sve ovo breme prođe,
al’ daj bar nekom da do tvog srca dođe.

Otišla si neshvatljivo, a tragovi tvoji ostaju,
kao kad Sunce zađe, onda zvezde sjaj daju.
Da, to su sitne naše uspomene koje ne biraju
kad će da zatrepere i nama nas da vraćaju.

Morao sam dalje nastaviti ovako sam,
jer zbog tebe ja nemam sebe i miran san.
A možda i nisam morao, ali tako je bolje.
Možda za nas nismo bili baš nas dvoje…


U narednim danima nastavio sam dopisivanje s Kolinom. I to me je
dizalo. Neretko sam gubio pojam o vremenu i to je trajalo do kasno u
noć.“
Sad ću se ubiti! Kako je samo lako odustao od te Lamine kraj koje se
tako dobro osećao! Gubile su se i poslednje reči hvale i razumevanja za
mog cimera i čoveka koji je smeo napisati ovu priču. Ali, nastavio sam sa
čitanjem da bih završio pre nego što on dođe.
„Dani su prolazili, na Laminu sam sve ređe pomišljao, a na Kolinu sve
češće. Gledao sam slike njene. Taj stidljivi pogled, tu dugu crnu kosu i
oči crne sam istinski poželeo upoznati. Vratio sam se godinama unazad i
toliko mi je bilo drago što sam onda kliknuo da je želim za virtuelnog
prijatelja… Bio mi je potreban odmor od posla i od svega i to sam joj
često spominjao u dopisivanju. Pošto je njen grad, Košice, blizu jezera
Zemplinska Širava, napisao sam joj da bi tu došao na par dana na
odmor. Spomenuo sam joj da bih tu rado ponovo došao, jer je to jezero
na kom sam bio pre mnogo godina sa majkom i bratom i da sam tu
naučio plivati. Naravno i da bih nju upoznao ako bi mogla da dođe. Svo
moje vraćanje tim davnim uspomenama sa majkom i bratom bilo je
samo paravan da bih nju konačno sreo. Ali, to ona nije znala. Bilo joj je
drago za tu moju ideju i već smo počeli planirati uz pivo tamo šta bi
radili. Vodila bi me na tamo neku tvrđavu koje se ne sećam. A posle
toga, na moje insistiranje, bi šetali kraj tog jezera. Novembar je bio već
u punom jeku i tamo tad nema turista, gotovo nikog. A upravo za tim ja
najviše vapim. Dani su lagano prolazili i mi smo se sve više dopisivali…
Posle nekog vremena sam izašao sa prijateljima i na kraju večeri se
posvađao sa jednim od njih. Bio je to Bartolomej. Na kraju sam shvatio
da nije bitno ko je u pravu nego zbog čega je taj nesporazum izbio. A
izbio je zbog mene. Kad se posvađam s nekim ja posle tražim problem u
sebi. I bio je u meni, jer sam već sledećeg jutra sve shvatio dok sam
šetao ulicama Praga. Znao sam da ću danima i sedmicama žaliti što sam
svoje probleme selio na druge i to veoma drage ljude. Dok sam tako
izgubljen šetao ulicama zaneo sam se u mislima. Kad sam pogledao
ispred sebe, na stotinak metara video sam raskrsnicu koju treba da
pređem. Nije to bila raskrsnica samo sa nepoznatim automobilima i
nepoznatim ljudima. Bila je to raskrsnica s Holečkom ulicom.


Lamininom ulicom. Izgubio sam se i stvarao sam sliku pred očima kako
ću je slučajno tamo sresti. Kako sam se približavao toj raskrsnici sve više
me je nervoza uzimala pod svoje. Nisam znao šta ću ako je stvarno
sretnem. Dok sam prelazio na zeleno svetlo, krajičkom oka sam
pogledao i levo i desno, i video da nje nema. Bilo mi je mnogo lakše i
nastavio sam svojim putem… Vratio sam se kajanju što sam na prijatelja
tako lako planuo. Sve se to prethodnih meseci kuvalo u meni. Svo to
odbijanje i laganje sebe. Sva ta jurnjava u nove izlaske, sva ta nova
poznanstva sa svim tim devojkama, očajnička želja u potrazi za nekim
ko te istinski razume i traganje za onom pravom. Uvek sam prvi okretao
turu pića, nikad nisam odbijao poziv za izlazak i putovanje, a često sam
sam organizovao iste. Čak, i kad sam išao u običnu šetnju Pragom,
centrom pa do Vltave, kupovao sam razne sitnice i trošio, trošio što
imam i što nemam. Sve je to koštalo. Napravila su mi prevelika
finansijska dugovanja na svakom koraku. Krediti u bankama, pozajmice
kod prijatelja, neplaćeni računi… Došao je dan kad sam, shvativši da ne
mogu sve to sam da vratim sa svojim poslom u magacinu, stao pred
ogledalo i posmatrao sebe minutama. Pogledao sam tog lika u ogledalu
onim očima kojima nisam do tada smeo. I nisam verovao u ono šta
vidim. Gledao sam u čoveka koji je pustio bradu već neko vreme, koji
ima znatno više bora nego što bi trebalo, i koji je time pokušao sebe od
samog sebe da sakrije. U tom odrazu u ogledalu nisam video ni kockara,
ni narkomana, ni alkoholičara. Nisam verovao da način života je isto
veliki porok kao i ove stvari koje sam nabrojao, možda, čak i veći. Znao
sam da je to dan u kom to moram nekom priznati. Naravno, jer sam
izgubio poverenje u sebe samog, to je morao biti neko ko mi je
najvažniji. Otišao sam na selo kod svojih i pozvao oca u onu sobu u kojoj
sam odrastao. Sve sam mu priznao uz bujicu suza i drhtanja celog tela.
Koliki sam nemarni kreten koji živi u nekom svom svetu. Da sam sve
tako olako shvatao, jer nisam imao predstavu šta to ustvari radim. Da
samog sebe uništavam tim materijalnim stvarima za koje sam mislio da
me ne dotiču. Eto, itekako su me doticale. Ja sanjar koji kao piše? Da,
sanjar, ali umišljeni. Najgora sorta. Otac nijednog trena nije oklevao,


pomogao mi je, ali s jasnom željom da ponovo uspostavim kontrolu nad
svojim životom. Prodao je stan u Pragu u kom živim, jer drugo ništa nije
imao. Ja da ne bi putovao na posao, nastavio sam živetu u njemu
plaćajući stanarinu. Obećao sam da ću ga vratiti kad-tad. U početku sam
to olako shvatao. Moj je problem rešen i sve ću ja to nadoknaditi, ali sve
to sam shvatao sa onim istim mozgom koji me je doveo do toga. Dakle,
nisam bio svestan svoje greške. Otac, majka, brat, ali i cela rodbina bili
su razočarani u mene. I to je počelo opasno da me boli. Dani su prolazili
i niko mi ništa nije prebacivao povodom toga. No, u susretima s njima
video sam to u njihovim očima. Pored mnogih sam prolazio spuštene
glave. Počeo sam postepeno da shvatam koliko sam pogrešio kad sam
ponovo počeo da vodim računa o novcu. A taman sam bio u punom
jeku maštanja kako ću uskoro upoznati devojku s kojom ću možda moći
sedeti na terasi do jutra, koju ću možda moći zagrliti i poljubiti kad to
poželim, koja će me razumeti do kraja. Moj pojam o novcu ponovo je
počeo da dobija onaj stari smisao. Ali, nije tu bilo samo pitanje o novcu
nego o meni kao o čoveku u kog su svi verovali bez ustručavanja. E, to
je najviše zabolelo. Dani su prolazili u tom grču. Kolinu sam držao tu
negde između. Kako me je samo trovalo to što sam je držao tu. Pisao
sam joj da ću uskoro doći, ali i tu sam sebe uhvatio u nesvesnosti svoje
pozicije. Jednog dana, kad me je po četvrti put pitala kad ću doći na
jezero, sam joj priznao da sam u teškoj finansijskoj situaciji i da ne znam
kad ću doći i da ću joj sve ispričati kad se budemo konačno videli. Nisam
mogao više da umišljam da ćemo se uskoro videti. A i muka mi je bila da
moji roditelji ne znaju za tako nešto, a pomogli su mi. Spasili su me. No,
sve moje je natkrio jedan oblak.


OBLAK

Prošlo je sve, ali dalje od mene otišlo nije.
Odlazim i vraćam se do poda spuštene glave,
jer me taj oblak uporno prati i oštro bije.
Sam sam ga stvorio, da bi došao do brave.

Moja jurnjava ostavljala je crne boje trag,
bio je iza mene, ali se peo gore da obitava.
Da postane oblak velik i to nimalo drag,
da zaboravim kakvo me to Sunce obasjava.

Znam da je potrebno neko duže vreme,
da bi se on sklonio sa neba iznad moje glave.
Ali da li bi on nestao da ja nisam sve shvatio,
da nisam taj crni trag počeo bojiti u belo?

Krivo mi je, jer sve sam oko sebe izneverio,
bio sam isuviše odvažan u svom ludilu.
Mislio sam moj svet je najveći i sa njim ja,
a sebe sam najviše izneverio u tom bunilu.

No, nije to kraj sveta, niti poslednji metak,
sad znam da je to oblak koji se može oterati,
samo snagom volje moje, tu je novi početak.
I, na miru, kao dete, ponovo se mogu radovati.


Uzalud sam se nadao da će se neko čudo desiti i da ću imati novac koji
je potreban za to moje upoznavanje s Kolinom. Nije pisala kako joj nije
milo što se uskoro nećemo videti, ali osetio sam to. Osetio sam da se
osećala pomalo razočarano, jer sam joj pisao da će to uskoro biti.
Odgovorila je da je ona u Košicama, a ja kad god dođem da će ona biti
tu. Kako mi je samo bilo krivo što me čeka, a imala je svako pravo da
misli da nikad doći neću. Tolike sam novce dao na tamo neka jeftina
poznanstva, za kojekakve gluposti, a za nju nisam sad imao. No, ona je
uvek dizala glavu, prebacivala temu na nešto veselije. I uvek mi je
izmamljivala osmeh. Počeo sam, posle svega ovoga, da verujem u lepe
stvari i da joj ne žurim u susret. Da prvo sredim svoj život. Da ponovo
krenem od nule. Prolazili su dani, sedmice, mi smo se dopisivali i ja sam
počeo da štedim. Od najsitnijeg apoena, znao sam da to neće biti
nimalo lak put. Mislio sam da ću uspeti pre kraja godine, ali grdno sam
se prevario. Kako je vreme prolazilo znao sam da će to najranije biti na
proleće. Toliko daleko i neprihvatljivo proleće je rađalo naš prvi susret.
Stegao sam kaiš i na svakom koraku štedeo svaku paru.


POMERANJE GRANICA TEK POČINJE

Volim to pomeranje granica svog uma,
volim maštati o tebi koja si u dalekom cveću.
Ti nisi tamo neka kraj bilo kog druma,
čekaš me iako slutiš da nikad doći neću.

Slutiš to, jer ne znaš koje breme sa sobom nosim.
Da ti ga objasnim, bojim se da te ne izgubim.
Da, da te ne izgubim iako te još ja nemam,
a to toliko želim i u toj misli prosto se gubim.

Želim te, jer nas zamišljam baš tamo negde,
na obali nekog mora, gde ćemo kao slučajno biti.
Kraj nas, zbog prvog susreta, nespretne reči svugde,
ali tamo i mi, jedno drugog željni i od tad nikad siti.

Moja želja za tobom nikako da se ugasi,
sa njom se budim, ležem i spreman sam mreti.
I kad se budemo prvi put sreli, onako planski,
zar tu naše putovanje neće tek početi?


E, cimeru moj, koliko mi te žao… Ali ustvari, ko te jebe! Sam sebi stvaraš
prepreke, sam sebe guraš u jamu. Jedva čekam da se vratiš i da ti vidim
izraz na licu kad ti kažem da znam ovo o tebi! Jedva čekam! Okrenuo
sam stranu i video da više nema teksta. Pa, to sam nekako i očekivao.
Nakon ovoga ništa više nije imao snage da napiše i dobro je što je sve
bacio. Verovatno za tu Kolinu nije uspeo skupiti novca i pobegao odatle
pravo ovde. Legao sam, ali nisam mogao zaspati. Pesmom je završio ovu
priču, ali kao da nije sve rekao. Oči i mozak mi je probadao onaj upitnik
na kraju pesme. Voli da analizira i da priču završi upitnikom? Ne, nije to
išlo. Okretao sam se u krevetu. Bilo je 20h i otprilike sat i po do
povratka cimera u stan. Ustao sam i sišao do onog kontejnera gde sam
našao ovu priču. Prevrtao sam po njemu iako su me retki prolaznici
gledali. Znao sam da fali nekoliko stranica. Da ona priča nije gotova.
Nakon nekoliko minuta upornosti, na blago iznenađenje, našao sam još
nekoliko stranica. Otrčao sam do stana, uslikao i poslao onoj prijateljici
u Češkoj da mi odmah prevede. Navaljivao sam da to mora biti odmah i
nekako, posle dva sata vremena mi je poslala grub prevod. Požurio sam
s čitanjem da završim pre nego što se cimer vrati s posla.
„Stigao je 31. Decembar i moje sećanje na isti prethodni. Gde sam to
sad, a gde sam bio godinu pre? Šta bi pre uzeo da mi ponude? Na prvi
pogled uzeo bi onaj ranije, ali ovaj kasnije je, posle svih bolnih
iskustava, sigurno vodio ka nečem lepšem i boljem. Uslov je bio da ne
odustajem. Ili nije bilo uslova, nego samo plovidba životom u kom sam
malo više vodio brige o računu u banci i svojim željama u srcu. Sa
prijateljima sam, za razliku od prethodnog dočeka nove godine i slavlja
na suviše hladnom starogradskom trgu, ovog puta bio u toploj
atmosferi jednog omanjeg kafića nedaleko od užeg centra Praga, u
jednoj uskoj ulici. Svaku novu godinu prvo sebi čestitam tako što
izađem sam na ulicu i prvih nekoliko minuta provedem sam sa sobom i
dobro razmislim o svemu u prethodnoj, šta i kako dalje u narednoj.
Zapravo se ispričam sam sa sobom. Ovog puta nisam dočekao ponoć.
Pokupio sam se i otišao pola sata ranije kući zbog navodnog umora koji
sam osećao. Ali, dobro sam znao da to nije samo zbog umora. Nisam
imao snage sam sa sobom provesti tih nekoliko minuta sabiranja i
odlučivanja šta ću i kako ću dalje. I dalje sebe u oči nisam mogao
pogledati… Prva polovina januara je protekla u otrežnjenju mog bića.
Shvatio sam koliko je ustvari teško bilo uštedeti u današnje vreme.
Plaćao sam stanarinu, račune i mnogo toga se usput pojavljivalo, da mi
je jedva ostajalo za najosnovnije potrebe. Za štednju nije bilo. Čak, sam
i ono malo ušteđevine morao potrošiti.“


Jao, jao… Šta ću sledeće saznati od ovog mog cimera? Da je opljačkao
nekog, da je ubio nekog kako bi kupio kartu do tih Košica, da bih kupio
kartu do nekog tamo samog sebe?
„Da bi sebi skrenuo malo pažnju od svega, sa nekoliko ljudi sam
organizovao književno veče u tom delu Praga u kom živim. Pored mene,
jednog od mojih najboljih prijatelja i još jednog čoveka, bila je i jedna
devojka. Gabriela joj je ime. Pošto sam ja bio glavni inicijator te večeri,
čekao sam Gabrielu i dan kad je ona mogla da učestvuje. Lagao bih kad
bi napisao da mi se nije oduvek sviđala. Znao sam je od pre sedam,
osam godina sa nekih letnjih žurki kraj Vltave. Igrao sam sa njom. Ona je
tada bila klinka od petnaest godina, sedam godina mlađa od mene, ali
ja ni tada nisam prema njoj nisam iskazao simpatije koje sam gajio. Svo
ovo povremeno vraćanje u prošlost rađa mi shvatanje da sam sve ove
godine bio uskraćen hrabrosti da uopšte spomenem samom sebi koju
devojku želim, pa sam stoga bežao u kratkotrajne noći s bilo kojima. Da
se sada zapravo vraćam svim onim propuštenim prilikama… Gabriela je
devojka koja je kako je odrastala menjala boju kose i frizuru. Oduvek je
imala zgodno telo, ali to me nije najviše privlačilo kod nje. Bila je i đak
generacije, ali ni to nije toliko uticalo na mene koliko je njeno držanje
tela. Uzdignuta brada i pogled ka Suncu. Mislim da je uvek sa radošću
išla u susret životu. Naravno, znao sam da je bilo i mnogo napora da se
ništa sem takvog boje osmeha na licu ne primeti. Ona je nekako od na
prvi pogled naivnosti dosezala do devojke i žene koja u svakom
trenutku zna šta radi. Drugi su imali drugačije mišljenje od mene i mislili
su da je samo još jedna obična devojka, ali meni nije tako delovala. Bilo
je u njoj i onih stvari koje izazivaju uzdah i koje se ne mogu opisati, ali za
koje sam jednostavno znao da poseduje. Uslovljen manjkom
samopouzdanja, često sam pomišljao da takvu devojku ne mogu imati.


Usledile su godine mog zakasnelog odrastanja i njenog usavršavanja u
drugom delu Praga. Daleko od mene da je nisam uopšte sretao. Tek na
društvenoj mreži sam je video i poslao joj poruku onda kad sam shvatio
da nam je za književno veče potrebno što više ljudi. Bila je iznenađena
što sam se setio da mi je još davnih dana rekla da piše i da sam je
uopšte pozvao. Obećao sam da ću joj pokloniti svoju prvu i jedinu knjigu
koju sam objavio do tada. Ubrzo je došlo to književno veče. Nekih sat
vremena pred početak, mi, učesnici, smo došli. Gabriela je poslednja
došla. Pitao sam se kako će izgledati nakon toliko vremena. Mislim da je
pre toga nisam video dve, tri ili više godina. I dalje je imala ono visoko
držanje tela. Mnogi bi pomislili da je prepuna sebe, ali znao sam da nije
tako. I dalje je imala mnogo toga što me je kod nje privlačilo. Moguće i
više od toga, jer je u vremenu izrasla u ženu. Ja, kao loš čitač, nisam
čitao svoje pesme nego je to za mene radila jedna školska prijateljica od
Gabriele. Razmatrali smo redosled čitanja i ostale pojedinosti. Dok sam
devojci koja će čitati moje pesme objašnjavao nešto u vezi njih
spomenuo sam reč „devojka“. To je čula Gabriela i određenom dozom
iznenađenja, upitala me da li je to moja devojka. Odgovorio sam da nije
nego samo neka iz pesme. Bila je Lamina u pitanju. Nakon kratkog
razgovora između svih nas, počeli su ljudi da dolaze i sedaju u redove da
bi nas slušali. Ubrzo sala se napunila i književno veče je započeto. Iako
nisam čitao to svoje, bio sam ispunjen tremom. Samo sam čuo šta je
devojka za mene čitala. Gabrieline i ostalih učesnika pesme nisam čuo.
Mislim, čuo sam njihov glas, ali ne i pesme. Kad se naše obraćanje
publici završilo, prišla mi je jedna starija gospođa i rekla mi je da su mi
pesme baš emotivne. Sala se ubrzo poprilično ispraznila i ostali su samo
ostalih učesnika prijatelji, a i moji. Dok sam savijao kablove od lap top
kompjutera koji je služio kao instrumentalna podrška, pričao sam sa
Gabrielom. Rekao sam joj da sam zaboravio knjigu da joj ponesem, ali
da ću to sutra uraditi. Mnogo mi je bilo krivo što sam zaboravio. Pošto
smo svi malo popili u toku književne večeri, uhvatio sam sebe kako sam
Gabrieli rekao da sam joj hteo i više primeraka pokloniti, ali da ih
nemam zato što mi je ostalo svega tri. Da od toga jedan moram ostaviti
sebi, drugi ću njoj dati, a treći da čuvam za jednu devojku. Istog trena
sam u sebi bio toliko besan zato što sam uopšte pomenuo koliko imam
još primeraka knjige i kome je namenjen jedan od poslednjih. Kolini.


No, bio sam iskren i to nije dugo zadržalo bes ka samom sebi na mom
licu. Dogovorio sam se s Gabrielom da ću joj sutra posle posla doneti
njen primerak. Onda smo nas petnaestak ostali još nekih sat vremena
družeći se. S vremena na vreme sam skretao pogled ka Gabrieli i
prozborio koju s njom. Kad sam uvideo da se lagano sprema za poći,
pozvao sam je da pođe sa nama u kafanu gde sam se uputio sa svojim
prijateljima. Nije mogla, jer je imala obaveza oko slave. Nakon kratkog
boravka u kafani s prijateljima uputio sam se kući. Uz ceo put sam bio
besan na sebe zašto sam Gabrieli otkrio da jedan primerak čuvam za
jednu devojku, odnosno Kolinu. Taman kad mi se rodila ideja, možda i
dugo neotkrivena želja da bolje upoznam Gabrielu, ja sam poklekao.
No, kako sam sve više odmicao svome stanu, sve sam više tumačio i
ubeđivao sebe kako je to još jedan dokaz da želim upoznati Kolinu. Da,
sam namerno podsvesno sebe sabotirao kod Gabriele kako bi ostao
posvećen samo Kolini. Sledećeg dana posle posla odneo sam primerak
knjige Gabrieli. Kad sam je ugledao na ulazu svoje zgrade bio sam još
više oduševljen njome. Bez šminke još je lepša bila. Ali, ja sam je samo
pozdravio i nastavio svojim putem.“
Pa, dobro, odakle sad ova? Šta moj cimer ustvari hoće? Ako misli
nastaviti kopati po sebi, pa ima odmah da bacim ovo nazad tamo gde
mu je i mesto!
„Kako je Gabriela došla na kratko tako je i otišla, ali mislim da je i dalje
tu negde u mojim mislima ostala… Ipak, vratio sam se Kolini, a što se
tiče mog računa u banci, nije išlo, jednostavno nije išlo. Iako sam sveo
čak i svoju najobičniju šetnju uz obalu Vltave pokušavajući da maštam
kako je pored mene Kolina i kako joj pokazujem znamenitosti Praga, uz
vodu u flašici sa česme, a ne kao i do tada iz prodavnice, iako u kafani sa
prijateljima nisam prvi plaćao turu pića, moj džep nije bivao dublji i
puniji. Počeo sam u paru da brojim svaki svoj dan. Potajno sam se
nadao da će mi s neba pasti neki poklon, ali to je bilo uzalud. Ono moje
prethodno shvatanje svog materijalnog stanja, izgleda nije bilo iskreno
do kraja… Najzad, nekako do mene je došlo zaboravljeno značenje
novca iz doba kad sam završio školu i dugo bio nezaposlen. Svi ti dani
mog razmišljanja o sebi i svojim navikama, imali su u sebi neku dodatnu
odlučnost. To je bila Kolina, možda, ili možda samo ja? Moje dopisivanje
s njom nije bledelo i kako je vreme prolazilo i kako sam sve češće
gledao njene slike, sve sam je više bio željan. Željan da je konačno
upoznam. Ali, taman kad se u mojoj glavi nazirao datum da bi tad
mogao da kupim kartu, nicali su novi problemi koji su, naravno kao i sve
danas, imali veze s novcem. I nisam joj ništa spominjao. No, i ona nije
pitala kad ću doći. Čekala je. Znao sam to. Čekao sam i ja da sebe
potpuno dovedem u red i da sve učinim kako bih došao do nje.


Svako jutro donelo je misao gde to mogu da uštedim novac, a svako veče je na
plafonu donosilo nju. Maštanje o našem prvom susretu. Počela je da
radi kao pripravnik u nekoj firmi koja ima veze s medijima i grafičkim
dizajnom. I u neku ruku ju je to zanimalo, jer sam to video dok mi piše o
tome. Bilo mi je drago što više nije bez posla i što mogu da je saslušam
o njenom poslu. Dosta mi je bilo što sam ja njoj samo kukao o svom. S
krajem neobično toplog Januara, došla mi je ideja da moram započeti
nešto što će mi doneti dodatni izvor prihoda. Nisam joj pisao o tome.
Imao sam malu prostoriju u podrumu i odlučio sam je očistiti.
Raspitivao sam se šta bi mogao s njom da uradim. Posao sa pečurkama
nije zahtevao mnogo pažnje i uslovi jednog podruma su bili idealni. Nije
bilo ni mnogo ulaganja, a prinos je trebalo da bude solidan. Počeo sam
planirati uzgajanje tih pečuraka. Sve je išlo u dobrom smeru. Prolazili su
dani i nakon manjih ulaganja i nekoliko sedmica potrošenih na
pripremu, pečurke su posađene u džakove. Bio sam mnogo uzbuđen
zato što sam po prvi put u svom životu nešto sam započeo. Nešto što mi
niko nije namestio kao posao koji imam. Toliko sam se divio sebi da sam
počeo drugima da pričam šta to počinjem. Neki su se za to i
zainteresovali. No, kako su pečurke rasle, ja sam zaboravljao na sledeći
korak. Opijen slavom sopstvenog prvog koraka. Dve do tri sedmice mi je
trebalo da stupim u kontakt s jednim rođakom koji se davno bavio tim
poslom, da ga pitam kako i šta dalje… Kad sam konačno popričao s
njim, shvatio sam da ne mogu tek tako prodavati te pečurke. Da je u
skorije vreme prošlo to da si mogao na divlje da prodaješ te pečurke
ljudima. Da se mora registrovati firma, da se mora inspekciji dati na
uvid uzorci kako bi te smatrali za savesnog građanina odnosno
proizvođača. Taj razgovor s njim je bio pravi šamar za mene.
Jednostavno nisam imao novca za registraciju firme. Bio sam pomalo
razočaran, jer sam istog trena znao da sam odustao od svega toga.
Mislim, nisam zauvek odustao nego u tom periodu. Tad mi je bio
potreban novac za avionsku kartu i upoznavanje s Kolinom. Pečurke
sam obrao i podelio rodbini i onaj ostatak ostavio sebi. Bilo su toliko
ukusne, ali s njima sam se samo hranio povremeno. Nisam mogao da ih
prodajem. No, nije me mnogo razočarala to što nisam uspeo da stvorim
novi izvor primanja. Moguće zbog toga što imam stalan posao. U bedak
me je bacila suluda misao da možda dovoljno ne želim da upoznam
Kolinu. No, nije se dugo zadržala u mojoj glavi. Kad sam se narednih
dana preračunao kako stojim finansijski, uvideo sam da je to mnogo
bolje nego što sam mislio. U toj mojoj predanosti razvijanju novog
posla, ja nisam trošio novac na gluposti na koje sam razbacivao kad sam
imao slobodnog vremena. Čak sam i pozajmljivao nekim prijateljima.


Pečurke možda su bile malo ulaganje, ali su bile mnogo veći dobitak.
Odjednom sam shvatio da ću veoma uskoro imati novca za upoznavanje
s Kolinom. Ah, plaćati upoznavanje. Plaćati poznanstvo…
Vidi mog cimera! Čovek se malo otreznio. Ne znam šta ću mu reći kad
dođe. Nikad ga neću razumeti zašto je sebi dopustio da tako nisko
padne, ali izgleda da nije kao ja. Ja, naravno, nikad tako nešto sebi ne bi
dopustio. No, dobro je. Poslužio mi je kao dobar primer spontanog
pada. Nastavio sam čitati. Deset sati je prošlo za dvadeset minuta. Znači
oko deset do petnaest minuta do cimerovog povratka u stan.
Februar je prešao u svoju drugu polovinu. Kao i Januar bio je neobično
topao. Jedne večeri sam se vratio u svoj stan i video kako je neuredan.
Kako već neko vreme nisam pospremio dnevni sto. Brdo papira je bilo
na donjoj polici dok je na gornjoj bilo sve u najboljem redu. Seo sam na
fotelju i razvrstavao tu gomilu sa donje police. Te plaćene račune,
beleške, podsetnice, kojekakve knjige… Bio sam pri samom kraju i
počeo sam da kijam od prašine koja se krila na tim, par meseci
netaknutim papirima. Kad sam podigao jedan od poslednjih, video sam
ono malo čudo za prenos podataka što mi je dala Lamina kad smo
razmenjivali filmove i muziku. Bio sam zatečen. Počelo je svašta da
navire. Prašina je podstakla nedavna sećanja na nju. Sedeo sam tako
iznenađen i razmišljao o njoj. Pravo iza slepe krivine ona se pojavila. Iza
svih tih sedmica i ulica u koje ona nije svraćala. Bilo je nešto čudno u
tom njenom pojavljivanju nakon što smo se, bez objašnjenja, rastali.
Sećanje na nju nije izazivalo onu raniju radost niti onaj nepodnošljiv bol.
Javio se blagi žal za nama, ali on je bio nekako spokojan ako je moguće
tako nešto reći i napisati. Sa blaženstvom u svom pogledu koji je lutao
sobom, mislio sam na nju. Iskreno sam se nadao da je ona dobro i da
nalazi vremena za sebe malo više nego onda. Nisam sebe stavljao u
rečenicu njene sreće. Sve to nije dugo boravilo u mojim mislima, ali
postoje tako neke stvari na koje budan ne obraćam pažnju previše, a
znam da će gotovo sigurno i bez oklevanja svratiti u moj san. Naredne
dve večeri sam je sanjao u, naravno, nekim nejasnim snovima. U tim
snovima je bila i njena sestra. Ona koju sam, takodje, upoznao tamo na
moru. Sve se to odvijalo precizno u snu, ali nejasno u zoru. Možda je
sestra bila tu sa njom i sa mnom zbog toga što mi ona slika kad sam ih
upoznao na onoj plaži non stop blješti pred očima. Lamina nije sama u
snu niti u toj slici, jer je, sad sam siguran, nisam dovoljno želeo. Da sam
samo nju želeo i ništa više, ne bi to upoznavanje pamtio sa likom njene
sestre s nama.“


Alo! Pa pamtiš celu scenu, i sestru i pesak i celu obalu zato što i dalje
odbijaš da ponovo i odlučnije pokušaš s tom Laminom! E, moj cimeru.
Digao si mi pritisak!
„Onda je kroz glavu počelo da mi se prolama kako sam već neko duže
vreme u Pragu i kako je moj život postao jednobojan. Misao me je selila
na neku daleku obalu reke, jezera, mora… I tu je sve postajalo nevažno.
Gubio sam se tamo negde daleko gde nema nikoga. Svež jutarnji vazduh
novih predela, tišina koju do sad nisam spoznao i koja je prekrila ono
malo ljudi koji su bili tu u prolazu, nešto krajnje nezamislivo… I tu,
upravo tu, kroz maglu puta koji prolazi tik kraj mora ili reke, pojavljuje
se misao koja donosi ono za šta nazirem da nikad nisam dodirnuo, ono
što, čak, nisam ni video svojim očima. Ustvari ono što sam možda i
upoznao, ali se isuviše plašio da dodirnem. Nešto za šta nisam siguran
šta je. Da li je to u daljini moj život za kojim žudim, najprostiji beg od
svega, ili magla koja dobija samo skicu svoga krajnjeg oblika u koji se
nikad neće pretvoriti? Sve je odjednom prikazivalo mnogo njih, ali
najviše nju. Kolinu. Onda je sve to izazivalo nešto na mom licu. Da li
neku dobropoznatu grimasu ili neki novi osmeh koji samo nove bore
stvara, postalo je nebitno… Naredne minute, pa i desetine minuta sam
proveo pokušavajući da se setim gde sam stao, o čemu je trebalo da
nastavim pisati, da se saberem. Vraćanje u prošlost, sanjarenje dok sam
budan, pomoglo mi je da spokojno nastavim grabiti ka omiljenom
godišnjem dobu. Proleću. Dakle, posle par godina ponovo sam počeo
voditi računa o svom životu, karta je uskoro trebala biti kupljena, i uz
sitna saplitanja, dan kada ću i uživo upoznati Kolinu se bližio. Javio sam
joj da ću narednih dana uzeti kartu i da mi potvrdi da li će moći taj
vikend. Ponovila je da može bilo koji. Onda je dodala da se nadala ću
ostati koji dan duže kako bi me upoznala sa nekim ljudima odnosno sa
sestrom i drugaricom. To je za mene bio popriličan šok, jer sam imao
mnogobrojna iskustva kad neka devojka koji bi mi se svidela hoće da
me upozna sa nekim. Pomislio sam da svo naše dopisivanje i naša
daleka bliskost je bačena u vodu. Možda zato što se približio dan kad
ćemo se upoznati i ona želi od toga pobeći ili jednostavno nije
razmišljala u istom pravcu kao i ja? Panično sam joj napisao da je samo
želim upoznati i da bih posle dvadeset godina tako rado obišao Košice.


A, mali deo mene je pomislio da Kolina želi da me samo predstavi i
upozna sa svojim najdražim osobama. Da ih upozna sa njenim budućim
dragim. Ne znam kako sam se usudio ovo „dragim“ da napišem. Tako mi
je stidljivo, ali snažno želudac zatreperio. Moguće, jer do sad nisam
imao priliku da tako nešto napišem. Možda je u prošlosti poneka
devojka smatrala mene za njenog dragog, ali ja to prema njoj nisam
osećao, te otuda i ovo po prvi put u životu čudno osećanje. To veče kad
smo skoro sve dogovorili, odbacilo je mnoge moje sumnje. Posle tri
dana sam uzeo povratnu avionsku kartu. No, od, tada, kad sam joj javio
datum za koji sam uzeo kartu, nekako smo se manje dopisivali. Ja sam
sve više bio uzbuđen i češće sam joj prvi slao poruke nego ona meni.
Nisam za to mario previše, ali bilo je mesec dana pred nama. Tako
kratak, ali za mene tako dug period. No, nije bio tako dug kao što sam
mislio da će biti. Zima je pružala svoje poslednje znake otpora tako što
je Mart bio hladniji od Februara, ali nije to ona zima kakvom je mnogi
zamišljaju. Hladan i kišni mesec me je naterao da svoje slobodno vreme,
uglavnom, provedem u kući gledajući raznorazne TV serije i filmove.
Katkad sam i pisao. Kad god pomenem to pisanje, pogotovo, u vezi ove
priče, javi mi se ono čega nikako ne mogu da se oslobodim. Ta ružna
stvar što se pretvorila u najprostiju naviku da sve što mi se dogodi i što
iole ima veze s ovom pričom, ja moram zapisati u ovim redovima koji
nemaju kraja, te ono na šta pomislim i pokušam predvideti, takođe u
vezi ove priče, čak i ona stidljiva maštanja pred spavanje u kojima vidim
kraj sebe jednu devojku sa kojom posmatram zalazak Sunca na nekoj
obali, da moram pretočiti u što bolje dočaravanje priče nekom tamo
liku ili možda samom sebi. Sve me to toliko muči da sam se opet, po ko
zna koji put, setio Lamine. Da li je moguće da je koj život toliko
siromašan trenucima s devojkama s kojima sam istinski želeo biti? No,
ovog puta, setio sam se onog osećaja koji sam nosio u sebi nakon
razgovora sa sestrom Krystinom. Onda kad sam, gotovo sigurno, iskočio
iz svoje kože i posmatrao svoj život očima nekog slučajnog prolaznika.


Bio sam taj prolaznik koji je u mraku na trotoaru stajao i posmatrao
onog mene koji je išao kolovozom. Ovog mene, onog mene pre nekoliko
meseci i godina ili mene u bilo kom drugom trenutku osim tada kada
sam sišao sa busa i lagano odlazio svome stanu. Sad se sećam tog tela
koje je samo hodalo, a pred očima onog prolaznika je prolazio ceo život
onako prost i svi tihi zvukovi povetarca te večeri mu govorili da je sve,
ipak, samo igra prepuštanja samome sebi. Da sam, ustvari, samo
robovao mnogim stvarima koje sam sam sebi nametnuo. Nikad neću
zaboraviti olakšanje koje mi je donelo to veče!“
Gde ode, čoveče? Šta uradi sa sobom i dokle si sebe to pokopao? Više
ne znam ni šta da mislim u vezi tebe. Ja, koji nikad nisam naglas
razmišljao, eto sad sam počeo…
„Približavalo se moje prvo putovanje avionom. Da, avionom. Znao sam
će to biti moj prvi let, ali nisam o tome ozbiljno razmišljao. Tek tada sam
počeo da ispitujem prijatelje kako je kad se prvi put vineš gore.
Određeni deo mene je gajio nepoznati strah. Pitao sam se kako je, ali
nijedno moje pitanje nije se predugo zadržavalo u mojoj glavi. Došla je i
subota. Ona je bila šest dana pre mog leta. Shvatio sam da je prošlo
mnogo vremena otkad nisam izašao u centar Praga kom sam tako
željno hitao ranije i u kojem sam upoznao toliko mnogo devojaka. Moj
jednobojni život pred put je bilo potrebno malo prodrmati. Možda
nekim kratkoročnim poznanstvom s nekom devojkom ili, jednostavno
sa luftiranjem tela među hrpom nepoznatih ljudi i dobrom muzikom.
Tako sam te subote izašao sam, jer su moji prijatelji hteli na neku drugu
vrstu muzike, a ja na rok. Ušao sam u taj irski pab i stao sam na sred
prolaza između šanka i stolova do zida. Ustvari, onako negde između
mesta gde svi prolaze i ljudi koji su stojali za svojim stolovima. Stajao
sam tako sa pivom u ruci i posmatrao sve te ljude. Muzika mi je malo
teže dolazila do ušiju. Posle nekog vremena ponovo sam se osetio
željnim ovakvih stvari. No, i dalje je bio neki grč u meni, jer su mnoge
oči u mene uprte zato što sam stojim. Ipak, preovladalo je to kako već
neko vreme nisam izašao, a kamoli prišao nekoj devojci. Ali, kad mi se
to javilo, shvatio sam da sam izgubio onu doskorašnju potrebu da
prilazim velikom broju devojaka kako bih upoznao onu pravu za sebe.


Možda je to bila Kolina koju ću upoznati za nekoliko dana, možda neka
od ovih u lokalu… Moram priznati da mi se javio jedan grozan osećaj za
koji sam odjednom shvatio da je tavorio u meni već neko duže vreme. A
to je da kad mi jedna devojka dospe u misli, da ne dolazi u obzir da
upoznam niti bilo šta da mi se desi sa bilo kojom drugom. Naravno, dok
se ne razjasne stvari sa tom kojom sam opsednut. Tek tako, ja sam
bacao onaj spontani život u kanal. Onda mi se javila stara navika, kako
bi mi prazno to veče bilo da ako nijednu ne upoznam. Da, to je bila ona
stara, izbledela i pomalo zaboravljena navika kojoj sam ranije robovao.
No, ni ta kao nijedna misao te večeri se nije dugo zadržala. Moj pogled
je lutao lokalom i preko svih tih devojaka koje su bile oko mene. Dok
sam ispijao poslednje gutljaje prvog piva u tom lokalu (naravno pre toga
sam u stanu sa prijateljima popio nekoliko) za šank, na metar od mene
je stao jedan par. Barem su ličili na par. Ona na štiklama je bila višlja od
njega. Kad sam je pogledao bolje, nisam skidao oči sa nje. Imala je
kratku smeđu kosu, crnu čipkastu haljinu uz zgodno telo, izražene oči na
kojima se njihova boja nije mogla raspoznati zbog noći i polutamne
atmosfere u pabu, odvažno držanje tela koje je igralo u ritmu koji je
toliko prijao mojim očima. Spustio sam pogled ka njenim nogama.
Haljina joj se završavala tik iznad kolena. Noge su joj bile jake i list leve
noge je imao dve tetovaže. Nije me zanimalo šta je nacrtano. Podigao
pogled ka njenom licu. Neki čudni pogled u kom sam video nešto daleko
i nalik onome što mi se ponekad u mašti javljalo, i crveni karmin na
njenim toliko privlačnim usnama su postali magnet za moje oči u
narednim trenucima. Toliko sam bio opčinjen njom da sam jedva
primetio ruku njenog partnera oko njenog struka. Ali, ona je samo
lagano igrala. Nije se obazirala na tog muškarca kraj sebe. Novo pivo je
počelo da mi klizi niz grlo. Povremeno sam s naporom bacao svoj
pogled negde drugde, ali dugo nisam izdržao. Vraćao sam se toj devojci
kraj šanka. Počeo sam u sebi da nagađam koliko godina ima.
Dvadesetpet ili šest moja je procena govorila. Sledeći moj pogled je bio
upućen ka njemu. Bio je stariji. Ličio je na čoveka od tridesettri-četiri…
Onda se nekoliko mesta oslobodilo za jednim stolom i njih dvoje su
prešli tamo kod nekih dvoje ljudi koje su poznavali. Taj sto, za razliku od
šanka gde su stojali, je bio malo dalje od mene. Na nekih tri metra. To
me je podstaklo da manje gledam u njenom pravcu. Pomoglo je i to što
da bi je dobro video, morao sam da gledam preko nekog stola, kroz
neke ljude. Neko vreme nisam gledao u tom pravcu i pomislio sam kako
je se oslobađam i kako moje veče neće biti do kraja vezano za nju.


Toliko me je sve to nadahnulo da sam istog momenta znao da ću ovo
zapisati. Iako je ovo na tren bilo nalik onome da ono što doživim i što
me takne moram i zapisati, ja sam ovde osećao zadovoljstvo. Čisto
zadovoljstvo za koje sam istog trena znao da ću ga još dugo pamtiti.
Ono je bilo veće time što sam njih tj nju sreo iz daljine. Nisam je
upoznao i time bi donekle bilo ograničeno pisanje o njoj. Ovako bi bez
ustručavanja napisao sve što sam video i osetio bez bojazni da ću je
jednog dana sresti ili će moje napisane reči doći do nje. Bum! Shvatio
sam istog trena da se toliko sramim ili plašim iskazati šta mislim i
osećam prema mnogim osobama! Tako začuđen počeo sam bez
prestanka posmatrati je, jer je toliko toga probudila u meni, a nisam ni
reč progovorio sa njom. Pogledao sam ka njenim jakim nogama i u
njima video noge Regine. One mlade devojke koju nisam na vreme
poljubio i koju je drugi umesto mene poljubio na starogradskog trgu.
Zatim se moj pogled podigao ka licu. Njen profil je bio okrenut ka meni i
u njemu sam video, apsolutno i bez ikakve sumnje, onu slikarku, Elišku.
Onda, takođe, iz čistog mira, ta njena kratka frizura me je podsetila na
devojku u koju sam pre mnogo godina bio zaljubljen. Otkud sve to?
Kako? Pomislio sam kako je ta devojka u crnoj čipkastoj haljini bila tu
samo zato što je takva kakva jeste, a ne zbog moje neke prošlosti. Bilo
mi je krivo čega sam se sve setio samo zato što sam ugledao nju. Možda
je sve to bilo zbog mog monotonog života u Pragu? Ne, to je verovatno
glupost. Okrenuo sam glavu na drugu stranu i počeo slušati muziku koju
je svirao bend. Bilo je tako nekoliko pesama i bio sam prepušten tom
vidu uživanja. Ne mogu se setiti u toku koje pesme jedna ruka nekoliko
metara ispred mene je mahala u mom pravcu. Onda sam uvideo da je
to partner od devojke u crnoj čipkanoj haljini. Mislio sam da maše
nekome iza mene, ali kad mi se približio shvatio sam da sam mu ja
meta. Rekao mi je da stanem s njima za sto i da ne stojim sam. Malo
sam oklevao, jer sam bio poprilično iznenađen. Ipak, nesigurnim
koracima sam pošao za njim. Kad sam došao do stola, predstavio sam
se i njoj i njemu. I oni su uzvratili. Ona se zvala Sanja, a njegovog imena
se ne mogu setiti. Ono dvoje što su stajali sa druge strane stola nisam
upoznao. On mi je rekao da mu je zapravo supruga, pokazivajući na
Sanju, rekla da me dovede za sto kako ne bi stojao sam celo veče. Bio
sam iznenađen, jer sam bio ubeđen da me nije ni spazila. Očigledno
jeste u onim malobrojinim trenucima kad nisam gledao u njenom
pravcu. Pogledao sam ka njoj, a ona je pričala s drugim parom koji je bio
za stolom. Njen suprug mi je rekao da ima četrdesettri godine. Već na
početku večeri sam znao s kim god budem pričao to će biti bez
ustručavanja, iskreno i bez biranja reči. Rekao sam mu da za koji dan
idem da upoznam jednu devojku u drugu državu i pitao ga kako je to
putovati avionom. Odgovorio je da ne zna i da pitam njegovu suprugu.


Jedva sam dočekao da pričam sa njom. Nakon što mi je ukratko
objasnila kako je to u avionu, pričali smo o drugim stvarima. Pošto u
razgovoru upoznavanja volim da se igram, rekao sam joj da pogađa
koliko imam godina. Dala mi je tridesetdve i omašila je za malo više od
dve. Dala mi je više. Ja sam njoj dao dve manje. Imala je dvadesetosam.
Bili smo solidno precizni. Nakon toga mi je rekla čime se bavi što sam
zaboravio. Rekla mi je da joj je suprug u nekoj industriji. Toga se sećam.
Nisam bio previše pijan nego, eto, nisam zapamtio. Onda sam joj i na
svoje iznenađenje rekao šta me je privuklo na njoj. Šta me sve njeno na
koga podseća i da ću to napisati u jednoj priči. Njena reakcija je bio
začuđen pogled. No, nije me pitala šta pišem i kako napredujem. Tu
sam joj video u očima da je i ne zanimam previše. Pobogu, pa i imala je
razloga za to. Bila je, na moju pritajenu žalost, ipak srećno udata žena.
Onda sam je pitao da li često izlaze ona i suprug. Odgovorila je da pošto
nemaju dece da relativno često izlaze. Narednih pola sata sam malo sa
njom, malo sa njim razgovarao. Video sam da su srećan par, posebno u
njegovim očima. Sva moja opčinjenost njome kao da je malo splahnula
kako se bližio kraj svirke, ali sam se prijatno osećao u društvu
nepoznatih ljudi. Kao da je malo razbijena moja monotonost. Usledio je
kraj svirke i pozdravio sam se sa njima. Kad sam legao u krevet
razmišljao sam o njima. Uglavnom o njoj. Svidela mi se nekako. No, ona
njena opijenost spokojnošću što je u braku, me je najviše kopkala. Kao
da upravo ja za tim žudim. Da neku takvu devojku učinim srećnom, a i
ona mene. Onda me je prožimala misao da ta Sanja i nije do kraja bila
srećna. Kao da je tu neki delić falio. Možda deca, možda nešto sasvim
drugo, ali možda ni ništa nije falilo, možda se samo moja želja da ona
nije do kraja srećna i da će se jednog dana, upravo, za mene rastati…
Tog, više ranog jutra nego kasne večeri, moj um se širio do tih dalekih i
suludih ideja. Opet sam sve analizirao i usput tražio što bolji oblik u kom
će dospeti na ovaj papir, ali nekako je bio prijatan osećaj. Ili je sva ta
najezda burnih misli došla zbog toga što neko vreme nisam izašao i što
je moj život bio samo monoton? Narednih dana sam mislio o toj Sanji,
ali sve ređe. Opet, sve češće u glavi mi je bila Kolina. Možda je u glavi
preovladala opsednutost Kolinom zato što se bližio dan našeg susreta?


Dva dana pred let napisala mi je kako je najbolje da ne dođe u subotu
nego u nedelju. Dakle, ja bih tamo bio sam u petak i subotu, a u nedelju
praktično pred let bi se konačno sreo sa njom. Tačnije, ujutru oko deset
pa do nekih tri posle podne bi trajao taj naš prvi susret. Odgovorio sam
joj da može tako, ako je tako njoj najlakše. Veče pred let gotovo da
nisam spavao od uzbuđenja odnosno treme. Dok sam čekao avion bio
sam poprilično zabrinut time kako ću reagovati kad se moje telo po prvi
put nađe među oblacima. Većina prijatelja me je upozorila da će biti
neprijatno s obzirom da mi je prvi put.“
Sad mi napiši kako si sreo neku devojku u avionu koju nisi video
petnaest godina i kako je probudila u tebi kosmonauta, da mogu da
idem u tri lepe pizde materine i da napokon završim s ovim čitanjem.
„Dok sam prolazio kroz tunel koji vodi u avion bio sam pomalo uplašen.
Kad sam seo na sve mesto do prozora mislio sam kako me čekao još
dosta do poletanja. Međutim, sedeo je jedan čovek kraj mene i pričao
je telefonom. Govorio je kako će avion poleteti za minut, dva i da mora
prekinuti vezu. Panika me je obuzela, ali kad je avion počeo svoje
uzletanje sav moj strah je isčezao. Čak, sam se osećao neverovatno.
Letim! Ja sam tamo gore! Svi oni veliki kamioni, automobili, putevi,
njive i reke su bile tako sićušne. Toliko sam se uzbudio da mi je srce
poprilično ubrzano lupalo i morao sam da mobilnim kroz prozor
fotografišem taj veličanstveni pogled. Nije bilo oblaka i sve se kristalno
jasno videlo. A kad je avion iznad jezera napravio luk kako bi sleteo na
aerodrom, ja sam prosto ostao bez daha. Ni taj prizor nikad neću
zaboraviti. Sleteli smo i ja sam ubrzo našao smeštaj. Beg od Praga mi je
toliko bio potreban. Nakon ručka u starom centru grada u kom sam bio
onda kao klinac i koga se ne sećam, prošetao sam cestom kraj obale. U
početku teško mi je padalo što sam sam i daleko od kuće. Pomislio sam
da ovakve stvari nisu za mene. No, kako je šetnja kraj jezera odmicala,
ja sam se oslobađao. Veoma zanimljivo, skoro svega što se tu nalazilo se
sećam. Najviše nekih crta na uzvišenju s druge strane jezera. To mi je i
bio vodič da pronađem ono parče obale gde sam naučio plivati.


I dvadeset godina posle u mojoj glavi je bila jasna slika toga što se
nalazilo s preke obale kad sam izlazio iz te stare kuće koja je s druge
strane ceste i odlazio na plažu. Nakon više od sat vremena pešačenja iza
poznate krivine pojavila se ta kuća. Nešto je u meni preskočilo ili
poskaknulo. Ne mogu opisati taj osećaj. Zastao sam na tren
posmatrajući tu kuću na kraju naselja. Onda sam se približio i video istu
onu plažu, ali sad sa osušenim ili još ne procvetalim bagrenjem i
oronulim betonom. Zatreperelo je sve u meni i morao sam sesti na
stepenice preko kojih se silazi na tu malu plažu. Talasi su zapljuskivali to
što je ostalo od te male privatne plaže, a ja sam sedeo sam tu satima
nezaštićen pod nezapamćenom burom emocija. Uspomene su igrale
kolo pred mojim očima. Ugledao sam stenu do koje su neki klinci imali
hrabrost doplivati onda pre dvadeset godina, ali ne i ja. Možda zato što
sam tek naučio plivati ili sam se samo plašio. Tad je bila daleka nekih
tristotine, četiristotine metara, ali sam sad shvatio da je jedva stotinu
metara udaljena. Da bi sad do nje doplivao žmureći. Toliko sam se
udaljio od mog cilja dolaska tamo, od Koline. Čak sam zaboravio na onaj
moj san da na baš ovakvoj obali bude prava žena kraj mene. U tim
trenucima sam živeo toliko punim plućima da sam najiskrenije poželeo
da taj tren potraje večno. I trajao je dok Sunce lagano nije zalazilo i
bivalo sve hladnije. Dodatno zbog toga što je voda na koji metar od
mene. Dok sam se vraćao centru grada i svome smeštaju shvatio sam
kako moj korak nije bio užurban kao dok sam jurio da nađem tu plažu.
Čak sam nekoliko puta zastao i seo kraj obale i posmatrao jezero. Tad
mi je Kolina poslala poruku i pitala kako je put prošao i da li sam se
smestio. To je otklonilo i svaku sumnju u mojoj glavi da se nećemo
sresti. Odgovorio sam joj da je sve u redu i da uživam u šetnji kraj
jezera. Sve je teklo po planu. Iako sam bio previše umoran, nakon
večere, mi se nije dalo da zaspim. Morao sam da vidim kako grad
izgleda noću. Sve mi je bilo čudno, verovatno, zato što sam po prvi put
tako daleko od kuće sam. Ali, uživao sam u tom prizoru. S obzirom da je


bio kraj Marta, nije bilo puno turista i ulice su više bile puste nego što je
bilo nekog. I to mi je prijalo, ali nisam bio do kraja opušten. Stegnut
zbog toga, kao što već napisah, što sam prvi put sam. Malo sam i
prošetao obalom, ali vetar me je brzo oterao svome smeštaju. Nije mi
mnogo trebalo da zaspim. Sledećeg dana, u subotu, već sam se pomalo
navikao na ulogu usamljenog donekle stranca u ovom gradu. Kad kažem
-usamljenog- to je zato što ne znam kako drugačije to opisati. Nisam bio
usamljen, ustvari možda i jesam, ali mi je prijao taj osećaj. Obišao sam
sve važnije znamenitosti u gradu. Opet sam se čuo s Kolinom i naš prvi
susret je bio tu iza ćoška. Zaustavio sam se kraj jedne prodavnice
suvenira. Pošto sa svih putovanja donesem nešto za uspomenu
porodici, a i sebi da me seća na to putovanje, ušao sam unutra da
kupim suvenir. U njoj je radila jedna prelepa prodavačica duge smeđe
kose, izraženih obrva, očiju i usana. Istog trena mi se javila želja da je
bolje upoznam, ali sam to veoma vešto sabotirao. U košice sam došao
zbog Koline i nijedna druga nije dolazila u obzir. Dok sam stajao u radnji
bitka se odvijala u meni. Da li da se upustim u bolje upoznavanje s
devojkom koja me uslužuje ili ne? Moja glupa pitanja vezana za
suvenire su me privlačila sve više njoj, ali me moj dolazak u taj grad i
sutrašnje upoznavanje s Kolinom odvlačilo. Nisam ništa pokušao iako mi
je to prazno subotnje veče moglo biti ispunjeno odlaskom na piće s
prodavačicom i bolje međusobno upoznavanje. Otišao sam iz radnje
samo sa suvenirima u rukama nogama i celim bićem šutirajući spontane
trenutke svog života koji su me u prošlosti uvek na neko nezaboravno
mesto vodili i za kojima sam oduvek vapio… Brzo je palo veče i ponovo
sam prošetao. Ovog puta drugim ulicama. Na kraju sam opet završio na
vetrovitoj obali i hteo sam da to što pre obavim. Međutim, na raskrsnici
na kojoj je trebalo da pređem ulicu i krenem ka smeštaju, ja sam
odlučio da se vratim na obalu. Naišao sam na park koji sam video i
preko dana. Za razliku od tada sad apsolutno nije bilo nikog. Ni na
jednoj klupi, a očekivao sam po koji zaljubljeni par, stariju ženu koja
šeta psa ili neku pijanicu, ali nikog nije bilo. To me je zaprepastilo. Tako
lep park, a nikog. Znam da još nema turista, znam da su meštani
hiljadama puta bili u tom parku, ali da ni slučajnog prolaznika tu ne
vidim… Seo sam na klupu sa slušalicam u ušima i posmatrao jezero
noću. Na njemu su se prelamale odsjaji od nekog malog mesta preko.


Ponovo mi je bilo neopisivo kao kad sam dan ranije sedeo na onoj staroj
plaži. Ne znam koliko sam tu bio. Možda oko pola sata, sat. Onda sam
produžio dalje obalom u pravcu one stare kuće na kraju, ali, naravno, da
mi nije padalo ni na pamet da čak tamo završim. Iznenadio sam se kako
je lepo noću izgledalo to šetalište uz obalu. Samo dan ranije sam mislio
da ništa lepše od te obale ne može postojati, ali noću je još lepše bilo. I
dalje su nedostajali ljudi, ali kako sam odmicao sve češće sam ih
sretao. I bilo mi je drago videti klince u grupama kako šetaju i smišljaju
šta da rade, parove kako zagrljeno i sretno hodaju grejući jedno drugo,
usamljenu devojku koja čeka svog psa da izvrši nuždu… Na tren, ali
samo na tren, kroz glavu mi je prošla misao da nisam ovde došao kako
bih upoznao Kolinu nego sebe. To je za sobom povuklo ono letovanje na
ostrvu u Turskoj. Kad sam isto bio daleko od kuće. Osim pisanja, ja
nemam svoj oslonac u životu. Ne znam kako to da formulišem. Svi imaju
nešto što žele, nešto ka čemu idu, a ja to nemam. Možda ovako daleke
gradove i prirodu gde sam daleko od svih koji me poznaju i gde sam
slobodan od korena do vrha svoga bića? Možda ovako nepredviđene
misli u svojoj glavi koje po prvi put srećem i ne treba mi mnogo da ih
sklopim u još jedno novo otkriće mog beskrajnog uma? Osećao sam
kako sebe uzdižem, ali makar to priznajem. Ili me je to putovanje, to
daleko mesto uzdizalo iznad svega? Vratio sam se u smeštaj i razmišljao
o susretu s Kolinom. Trema me je sve više obuzimala. Telo mi se grčilo.
Znali smo se preko interneta, ali ne i uživo. Svidela mi se, ali je još nisam
video. Sve je to rađalo bezbroj stvari koje nam idu u prilog, ali i one koje
ne idu. Da li će mi se svideti kad je budem konačno video, da li ću se ja
njoj svideti, o čemu ćemo pričati, gde ćemo otići… Jedno je bilo sigurno,
da ćemo otići na to pivo koje smo oboje želeli i dugo, verovatno,
iščekivali. Dok sam tako ležao i mislio o njoj, stigla mi je poruka od nje.
Da neće doći busom nego s roditeljima, ali to neće promeniti plan da je
sačekam na autobuskoj stanici.“
Jao, čoveče, jao! Ubijaš me! Ne mogu više. Ajde, dokle više okolo
naokolo? Protrljao sam oči dok sam se pripremao da nastavim sa
čitanjem. U međuvremenu sam pogledao na sat. Bila je ponoć. Nisam
mogao da verujem koliko je sati. Shvatio sam i da se cimer te večeri
neće vratiti u stan, jer je imao nekoliko situacija da ako ne dođe do pola
12 neće do jutra. Negde drugde će prespavati. Iako sam ustajao rano
zbog važnog dana na poslu i mogao sutra ovo nastaviti čitati, nisam to
uradio.


„Nekako sam zaspao. Alarm je bio navijen na nekih sat vremena pre
njenog dolaska na autobusku stanicu. Naravno, ustao sam dobrih sat
vremena pre alarma. Ležao u krevetu i pokušao razmišljati o nekim
drugim stvarima, ali nije mi polazilo za rukom. U glavi mi je samo bio taj
konačan susret sa njom. Sve sam bio nervozniji. Spakovao sam se i
konačno krenuo. Kod vlasnika smeštaja sam ostavio svoju torbu i rekao
da ću se vratiti po nju za par sati. Planirao sam da pre nego što se
sretnem s njom, u deset sati, da doručkujem negde u gradu. Međutim,
pošto me nervoza nije napuštala, znao sam da ne mogu da jedem.
Lagano sam nastavio uz obalu ka autobuskoj stanici. Pustila mi je
poruku da je stigla i požurio sam. Počeo sam da se tresem. Mislio sam u
sebi „samo da prođe taj prvi kontakt s njom, a onda ću se opustiti.“ Dok
sam bio stotinama kilometara daleko od nje, nijednog trena nisam bio
uopšte nervozan, a sada sam se raspadao od treme. Možda je i ona bila
makar približno nervozna, na tren sam pomislio. No, moji koraci su išli
svojim putem ka njoj. Kad sam ugledao velikim slovima „Autobuska
stanica“ krajičkom oka sa leve strane, ona je stajala. Nisam direktno
gledao u nju, već sam se pravio da je ne primećujem i nastavljao pravo.
Onda mi je telo samo od sebe skrenulo u njenom pravcu i ona je
krenula ka meni. Još je nisam pogledao. Tek kad sam se našao na
nekoliko koraka od nje, pogledao sam je i osmešio joj se. Bila je otprilike
onakva kakvu sam je preko slika zamišljao uživo. Duga tamno crvena
kosa, onaj stidljivi pogled, teksas farmerice i „all star“ patike. Imala je i
na sebi braon jaknu za prelazno doba i neku torbu. Pružio sam joj ruku i
poljubio je u obraz. Srce mi je i dalje lupalo neverovatnim ritmom.
Dobrano izgubljen sam joj rekao da moram pitati kad imam bus do
aerodroma. Otišli smo tamo i dok sam pitao na informacijama, ona je
stajala na par metara iza mene. Taj razgovor sa čovekom koji mi je
rekao kad imam bus, mi je dao malo oduška i malo treme je spalo s
mojih pleća. Kad pišem o ovakvim stvarima, ja njih, gotovo identično,
ponovo doživljavam. Opet mi srce lupa i jedva čeka da napišem i
završim s tim. Da izbacim iz sebe. Vapi za malo više kiseonika kao
onda… Uputili smo se nazad ka obali sa očiglednim kočnicama u rečima
i rečenicama. Kako sam se sve više oslobađao nervoze, počeo sam da
primećujem da je i kod nje prisutna. Pričali smo stegnuto, ali smo
pričali. Onda smo se uputili marketu po ono pivo koje smo čekali da
jedno s drugim popijemo. Imala je neverovatno brz hod. Brži i od mog
na trenutke. A ja sam imao poprilično brz hod. No, tog dana nisam hteo
nigde da žurim. Usporavao sam je s vremena na vreme i šalio se na taj
njen brzi hod kao što su se mnogi žalili na moj u Pragu. Kad sam nam
uzeo pivo, predložio sam joj da malo sednemo u park. Složila se.


Odgovaralo joj je. Na putu do parka mi je pričala kako joj malo treba
kad popije da je „uvati“ i onda pravi veselu i opuštenu atmosferu u
društvu u kom se nalazi. Seli smo na onu klupu gde sam prethodno veče
dugo sam sedeo. Pričali smo o filmskim serijama i jedno drugom
preporučivali iste. Onda smo pričali o mestu u kom se nalazimo. U
našem razgovoru bilo je neprijatnih pauza. Kažem neprijatnih, jer smo,
očigledno, oboje imali neverovatnu tremu zbog prvog susreta. Trudio
sam se da bacim tu nervozu u senku, ali nisam do kraja uspeo. Telo mi
je bilo u grču. Čak ni pivo nije pomagalo. Njene usne su mi se svidele i
samo sam u njih gledao dok je pričala. Primetio sam i da tiho priča i
pomalo stidljivo me gleda. Imam malih problema sa jednim uhom i
nekoliko puta sam joj rekao da ponovi to što je rekla, jer je nisam jasno
čuo. Onda sam počeo da šalim na račun njenog tihog govora i mog
slabog sluha. Postajalo je prijatnije. Ustali smo i otpočeli šetnju obalom
u pravcu one stare plaže. Sunce je pržilo, vetar je malo duvao, malo
nije. Ja sam pričao više od nje. Usled treme pokušavao sam i sebe i nju
da opustim do kraja. Na trenutke mi je polazilo za rukom. Pored njenog
tihog govora, njene reči, je sprečavao vetar koji nam je duvao pravo u
lice, da lako dođu do mog uha. No, nije to nije sprečilo činjenicu da mi
se ona svidela. Svideo mi se njen govor, koji je drugačiji od mog, svideo
mi se njen izgled i način razmišljanja. Svidelo mi se to što je upravo sad
pored mene, a ona me je i dalje retko kad pogledala. Uglavnom je
gledala ispred sebe i u stranu. Već su nas zabolele noge od šetnje kad se
iza krivine pojavila ona stara plaža. Tako smo brzo tu stigli. Kao da sam
jedva dočekao da dotle stignemo i da joj predložim da sednemo i
odmorimo. Seli smo na one iste stepenice gde su se prethodnog dana
moje uspomene igrale sa mnom kao što se voda igrala sa nekada
snažnom i neuzdrmanom plažom, a sada sa onim što je od nje ostalo.
Kolina je sela stepenicu niže od mene. Tad mi je kroz glavu prošlo da
možda više nije očarana susretom sa mnom kao što ga je jedva čekala
mesecima. No, nisam dao da bude ijednu stepenicu dalje od mene.
Spustio sam se i seo kraj nje. Pričao sam joj, a ona je često gledala u
stranu. Kroz glavu mi je prošlo da je pokušam poljubiti. Ustvari, nije mi
prošlo nego mi nije izlazilo iz glave. Sećam se da sam jedne večeri dok
sam maštao o našem susretu, da ću upravo tu, gde sam pre mnogo
godina naučio plivati, na toj plaži da ću je prvi put poljubiti.


Tolike kilometre sam prešao sa tom jasnom namerom. Shvativši to, tu je
nastao problem. Da li sam sve to davno zacrtao u svojoj glavi i nisam
želeo od toga da odstupim? Da li moje želje nisu zapravo želje već
iluzije? Da li je sve ovo bilo samo zato što mi je potrebna žena, a ne baš
Kolina? Prestao sam o tome razmišljati i pogledao u nju. I dalje je
gledala u stranu sa kosom preko lica. Nisam je dobro video. Onda sam iz
čistog mira joj sklonio šiške kako bih je bolje pogledao. Nije joj prijalo.
Izmicala se. Stidljivost je iz nje izvirala. Ipak, približavao sam svoje usne
njenim. I kad je trebalo da nam se dodirnu, ona se izmakla i ja sam
poljubio njen obraz. Kako sam se samo neprijatno osećao, ali nisam
klonuo duhom kao u sličnim situacijama u prošlosti. Rekla je „znam da
nisi mislio ništa loše“. Onda je nastupila neprijatna tišina koju sam
pokušao prekinuti novim pokušajem poljupca. No, opet sam joj poljubio
obraz. Ona nije ni tada nije ništa izgovarala. Ovog puta posle toga mi
nije bilo toliko neprijatno. Onda smo pričali o piscima. Ne meni nego
onim velikim. Prvo o Heseu, a onda od Dostojevskom. O njemu smo
najviše pričali. Pričala mi je o njegovim delima koje ja nisam pročitao, a
ja njoj o onim koje ona nije pročitala. Pričao sam joj i da je on pisao tako
što je diktirao svojoj supruzi, a ona kuckala. Taj ruski pisac, moj
omiljeni, bio je most između mojih pokušaja da je poljubim i nastavka
našeg prvog susreta. Ubrzo smo se uputili natrag. Obalom ka centru
grada. Meni kao da je pao veliki teret sa leđa. Onaj teret da samim tim
što sam došao dovde da sam morao i da pokušam poljubiti Kolinu. Bio
sam razočaran dok sam šetao kraj nje. Sve sam ređe joj postavljao
pitanja i pričao tamo o nečemu. Više smo hodali ćuteći nego pričajući.
Pomislio sam kako će moje još jedno razočarenje biti rečeno mojim
prijateljima kojima sam na velika vrata najavljivao susret s Kolinom.
Kako kad se vratim u Prag njima da kažem da je nisam ni poljubio i da
sam išao za ništa. Pomislio sam i kako me, nakon ovakvih neuspeha,
tamo odakle dolazim čeka mnoštvo devojaka koje čekaju da ih
upoznam. Tu sam se zgrozio sam na sebe. Susret s Kolinom, svoju
slobodu, život uopšte ja sam uveliko krojio po rečenicama jedne priče.
Da li se uklapa u nju ili ne? Da li je moguće da sam joj dao toliku vlast da
ona gradi dalji tok mog susreta s Kolinom i moj život toliko ograničava?


Besan u sebi, istog trena sam oterao tu misao i dalje se posvetio
razgovoru s Kolinom. Možda u inat, možda ne, tog trena sam odlučio da
pokušam bolje shvatiti nju. Kako sam je slušao u tom njenom tihom
govoru, sve sam je više razumeo. Povučena i stidljiva devojka. To je bio
moj novi osnov mišljenja o njoj. Naravno, moje simpatije ka njoj se nisu
gubile. Dok smo šetali, mnogi građevinci pored kojih smo prolazili su
doterivali objekte kako bi bili spremni za sezonu turista. Nešto sam
rekao Kolini u vezi njih ili njihove radnje i ona je odgovorila kako je
zanimljivo šta primećujem. „primećuješ tako neke stvari i Dostojevski“.
Nije samo to što je rekla, onda sam počeo da primećujem neku njenu
skrivenu radoznalost u vezi mene. Pitala me je čime mi se roditelji bave,
kako ide moje pisanje i da li mi se ovde javila neka inspiracija… Pričala
mi je kako voli da sluša Joe Cockera, i tu sam je prekinuo. Rekao sam joj
da i moja majka ga obožava. Bila je poprilično prijatno iznenađena.
Vreme je curilo toliko brzo da sam shvatio da do busa imam još svega
pola sata. Sa njom sam otišao po svoju torbu i bilo je petnaestak minuta
vremena. Opet sam joj predložio da sednemo malo u park, da imamo
vremena za to i pristala je. Mislim, nije žurila. Moj jedini cilj s kojim sam
išao ponovo u taj park je bio novi pokušaj da je poljubim. Sedeli smo i
razgovarali. Pitao sam je kako joj ide s momcima i rekla je da je pre
godinu imala nekog koji je ostavio negativan trag na njoj. Onda smo
sedeli opet u tišini. Ja sam krišom pogledao na sat. Bilo je nekih pet
minuta do poslednje granice kad se moram uputiti ka stanici. Nagnuo
sam se ka njoj, sedela je nepomično iznenađenja mojim kretanjem tela.
Moje usne su se spojile sa njenim i ja sam se prepustio trenutku. Usne
su nam bile spojene ne previše dugo, a onda je ona počela lagano da se
izmiče. Ostao sam u mestu i posmatrao njene usne koje su mi bile u
glavi od prethodnog sedenja u parku. Nisam izdržao, rekao sam joj kako
mi se svidela i dok se nismo upoznali i sada kada jesmo. Ona ništa nije
govorila u vezi toga da li joj se sviđam ili ne. Rekla je samo da je nakon
onog momka izgradila sama sebi zid u vezi narednih momaka. Rekao
sam joj da je razumem, ali da nije u redu da sama sebe blokira kao i onu
već odviše istrošenu rečenicu da je čovek sam sebi najveći neprijatelj.


Bez obzira što sam ponovio nečije tamo reči, želeo sam da ona sama
sebe što bolje shvati i pomogne sebi da prevaziđe prepreku koja je pred
njom. Nekom sa strane možda je sve to delovalo kao neki izgovor,
možda i doskorašnjem meni, ali verovao sam joj svaku reč. Nije bila
spremna i to je to. Možda je mnogo pre našeg susreta i želela taj
poljubac, ali kad joj se on pojavio pred očima i usnama, ona ga se
uplašila ili, jednostavno, nije bila sigurna. A, ja… ja sam bio srećan u sebi
jer sam joj dotakao usne i malo više joj se približio. Neki raniji ja bi posle
prvo neuspelog pokušaja poljupca pobegao i otišao bez osvrtanja, ali
sad sam nešto više video. Otpratio sam je do stanice, a i ona mene. Uz
zagrljaj smo se tu rastali. I tu je postojala jedna činjenica za koju sam
shvatio da me je držala ceo ovaj put, ustvari poslednjih nekoliko meseci.
Bio sam u grču… Ona je otišla svojim roditeljima koji su završili šta su
imali tog dana u tom gradu, a ja busu koji me je odvezao do aerodroma.
Bilo je već pola četiri posle podne. Dva sata do poletanja aviona, a ja još
ništa tog dana nisam jeo. Počeo je da me boli želudac i potražio sam
nešto da jedem, ali na tom malom aerodromu nije bilo ništa. Seo sam
ispred i pio mineralnu vodu. Kako je samo odjednom onaj obruč
stegnutosti prvog susreta i raznoraznih emocija s Kolinom počeo da
popušta. Bio sam toliko opušten da je malo falilo da zaspim tu čekajući
avion. S tim je i došlo bolje sagledanje situacije. Kolina mi je nekako
ostala draga, možda čak i više nego pre susreta, ali me je pomalo
bockalo što ona nije pokazala istu tu zainteresovanost prema meni kao
što sam ja prema njoj. A možda je moja zainteresovanost prema njoj
bila uslovljena željom da budem sa devojkom koja me iole razume? Kad
sam se napokon ukrcao u avion i poleteo, tamo gore među belim
oblacima sam shvatio, da ako mislim da dođem do Koline, do one
prave, ili još bolje, da ako mislim živeti, ja se moram osloboditi svih
okova za koje sam shvatio da postoje tek nakon što sam počeo pisati
priču. U narednim danima i sedmicama Kolina i ja smo slabije bili u
kontaktu. No, to nije bio nijedan od okova moje priče, mog života.
Jedan od njih je da se moja želja za određenim devojkama zasniva i na
tome da li one iole žele mene. Ako to pokažu i ako mi se barem malo
dopadnu, ja njih od tog trena poželim. Ako to ne pokažu, gotovo
sigurno ni ja njih ne želim, i tada odlazim prebrzo. Dakle, možda još
nisam upoznao onu koju ću poželeti bez obzira na sve, pa i na njeno
odbijanje mene. Bilo je još mnogo toga. Taj epilog susreta s Kolinom me
je pritegao u smislu kako kad se vratim da svima kažem da ona nije
moja devojka. Nekolicini prijatelja sam rekao kako je bilo, ali sa dozom
ublaživanja. Ostalima sam rekao kako je sve u redu. I tu sam sebe
odjednom uhvatio blokiranim od strane mišljenja drugih ljudi. Još jedno
svoje breme sam otkrio. Pošto mi se bližila trideseta, svi su od mene
očekivali da nađem onu pravu i upustim se u neki porodični život.


Razumeo sam da su želeli da me vide srećnog i sličnog sebi, ali mene je
to pritiskalo. To i kao mnoštvo drugih stvari, pogotovo lanci ove priče
koji učinili su da čvrsto verujem da ne živim nego robujem nametnutim
svojim, a i tuđim stvarima, prividno nazvanim kao želje. Uvideo sam da
moji najlepši trenuci sa jednom devojkom su bili daleko od kuće. Onda
na onom moru s Laminom, a moja mašta je pre susreta s Kolinom
slikala takođe, ništa manje lepše trenutke ili moje prisećanje je rađalo
neostvarene stvari s Gabrielom. Sve je to bilo daleko od Praga… Dakle,
shvatio sam i da one svoje prijatelje, niti bilo koga poznatog već dugo
nisam spomenuo u ovoj priči. Da li mi je zaista potrebno toliko daleko
da odem od svih njihovih očiju da bi se oslobodio svega, svih tih
prepreka koje mi ne dopuštaju da se prepustim životu? Zapravo, što
sam dublje zaranjao u sebe, udaljavao sam se od drugih. Otkako sam
počeo pisati, samim tim zalaziti u netaknute predele mog celokupnog
bića otkrio sam mnoštvo stvari koje nisam imao snage pokazati
samome sebi, a kamoli drugima. Zato sam se i bojao se prepustiti
drugima, pogotovo devojkama. No, glavna prepreka zbog koje nisam
slobodan je ova moja podređenost priči. Najveća prepreka je bilo to što
radio mnoge stvari radi što boljeg završetka priče. Mogao sam izabrati
lakši put. Poveriti se nekom psihotarapeutu, ili iz dana u dan se jadati
prijatelju, ali ja sam nesvesno izabrao teži put. I, zaista, osećaj kad sam
mnogo toga shvatiš je neprocenjiv. Nakon svih bolnih iskustava, ipak,
osećao sam se ne dotučenim i ne sasvim posustalim čovekom, nego
življim nego ikad! Sve je to učinilo da ja sam sebe nateram da konačno
počnem živeti, a ne robovati priči. I u tome sam zadivio samog sebe.
Svom odustajanju od onoga što sam odnedavno počeo smatrati
životom svojim.






(nastavak u priči “Donja fioka” koju možete pročitati poručivanjem knjige “Ljubav iz očaja”)