ŽENA U ZELENOM

Grad Krasnodar u Rusiji je poznat po veoma plodnoj zemlji i samim
tim razvijenoj zemljoradnji. U njemu se nalazi najveći Poljoprivredni
fakultet u čitavoj Rusiji. Taj grad je poznat po još mnogim stvarima, ali
sigurno nije poznat po Dimi. Čoveku od tridesetosam godina koji ima
pet godina stariju suprugu, Lubu, i ćerkicu od deset godina. Dima nije
bio uspešan na prestižnom Poljoprivrednom fakultetu i postao je
automehaničar. Nije kao većina ljudi na periferiji tog grada direktno
povezan sa poljoprivredom, nego indirektno. Ima svoj mali servis
automobila i poljoprivrednih mašina na jugu te periferije. Voli svoj
posao, ali ne previše. No, voli ga više od hemije i svega što ga je
odvratilo da završi taj Poljoprivredni fakultet za kojim mnogi uzdišu.
Dima sad ima jedan mnogo veći problem od toga da mu je posao
automehaničara ne preterano zanimljiv. To je problem između njega i
njegove žene. Ona za to ne zna. Postao ju je sit. Više ga ne zanima. Iako
je majka njihove prelepe ćerke, iako je ranije toliko bio zaljubljen u nju,
sad malo toga oseća prema njoj. Nije se sve završilo čak ni u navici da je
voli ili makar da izigrava uzornog muža. Navika mu je postala da do
suviše kasno ostaje u radionici radeći kao nešto, a ustvari pričajući s
prijateljima koji bi mu svratili bez posebnog razloga i u svojim starim
kolima odlazeći u mrak sa nekim devojkama. A Luba je nekada bila
zanosna crnka duge kose, prodornog pogleda, grubog, ali izazovnog
glasa, i devojka za poželeti. Od nje nije ništa ostalo. Iako ima samo
četdreset tri godine, ona je oronula za svega petnaestak godina,
potpuno se prepustivši Dimi i, kasnije podizanju ploda njihove ljubavi.
Retko je negde odlazila, a da to nije bila lekarska ordinacija ili komšiluk.
Neko ko je nije svega par godina video ne bi uspeo da je prepozna.


Dima, iako je to odbijao da prihvati, bio je toga svestan. O tome govori
činjenica da je Lubu nekoliko godina varao. Praktično, odmah nakon što
su se uzeli i čim je, možda nesvesno, primetio na Lubi da godine uzimaju
maha na njenom licu i njenom što je aludiralo da je Dima u neku ruku i
plitak čovek, možda… To njegovo varanje, gotovo svakodnevno, uzelo
je maha i kasne noćne svađe su postala njihova svakodnevnica. Ona mu
je na kraju praštala, a on je, ipak, nastavljao sa preljubama. Luba je na
kraju bila toliko očajna da je telefonom zvala njegove ljubavnice i pretila
im. Onda kao grom iz vedra neba, kao pupoljak u Februaru, došla je vest
da je Luba ostala u drugom stanju. Sve se odjednom promenilo i dobilo
drugi tok. Dima je od sebe oterao sve te devojke s kojima je imao
ponešto, a Luba mu je po ko zna koji put sve oprostila. Kad se devojčica
rodila, Dima je bio toliko srećan da se napio do besvesti. A bio je čovek
koji retko pije što je bilo gotovo neverovatno videti u zemlji kakva je
Rusija. Te noći kao i svih narednih trenutaka kad je bio sa svojim
ćerkama bio je istinski srećan. Sve ostalo je bilo za zaborav. Kako je
ćerkica rasla, Dima je sve više padao u depresiju. Znao je da će ona
jednog odrasti, udati se i otići, možda, daleko od njega. A on će ostati
kraj Lube, žene koju više ne voli. I to ga je slamalo. Počeo je da odlazi u
kafanu i da pije kao i mnogi drugi. Predao se. Jedne večeri kad je ostao
sam za šankom, od pijanstva je jedva podigao glavu i pogledao okolo
sebe. Kafana je i dalje bila prepuna ljudi. Kroz dim, kroz nevažne
pokrete ljudskih tela koji su smetali njegovom pogledu, kroz prigušeno
zeleno svetlo, u ćošku ugledao je jednu ženu obučenu u zeleno. Možda
nije bila u zelenom, ali je tako izgledala zbog svetla. Gledala je u stranu i
odvažno pušila cigaretu iz svoje muštikle. Imala je dužu kosu u loknama
i pogled nezainteresovanosti za sve ljude u toj kafani. Kao da je jedva
čekala da pobegne negde. Dima je počeo netremice da je posmatra.


Razbudio se i uspravio svoje telo dok je sedeo na tvrdoj šankerskoj
stolici. Osetio je da treba da priđe toj ženi, ali počela je bešika da ga
boli. Morao je po ko zna koji put u toalet da se olaška. Uradio je to, ali
kad se vratio te žene u zelenom više nije bilo u onom ćošku. Paničnim
pogledom preko cele kafane ju je tražio, ali nje nije bilo. Izašao je na
ulicu, trčao, saplitao se i padao ulicama oko te kafane, ali je nije našao.
Na kraju se vratio u kafanu u nadi da će se nekim čudom u sitne sate
ona pojaviti. Nije znao koga da pita da li poznaje tu ženu. Odjednom se
setio čoveka koji pomaže konobaru za šankom, onog koji pere čaše. Taj
čovek je sa njim išao u osnovnu školu i sedeo je u poslednjoj klupi, ali
od tad nije mu se javljao. Odjednom, setio se i njegovog imena, Kazimir,
i bez razmišljanja ga je oslovio „školski“ i pitao ga za onu ženu. Kazimir
mu je rekao da je poznaje i da je dobar sa njom, ali da ništa za njega on
neće pitati. Dao je Dimi samo njen broj. Dima je te noći nekako
drugačije zaspao kraj Lube. Dalek njoj, ali nekako zaokupljen nečim
drugim. Ženom u zelenom. S obzirom da nije godinama iskusan u
pijenju alkohola, sutradan je odbijao da sam sebi prizna šta mu se to
dogodilo prethodne noći. I dalje je radio do kasno u noć, na pauzama s
velikom radošću viđao ćerke, noću samo telom spavao kraj Lube, iako je
nije prevario nekoliko godina. Al’ sve više mozak mu je zaokupirala ona
žena u zelenom. Jedne noći nakon što su svi prijatelji koji su mu pravili
društvo, otišli iz radionice, kad mu je ostalo samo da opere alat, uzeo je
mobilni telefon da javi jednoj mušteriji da sutra može doći po svoj
traktor. Kraj imena te mušterije stajao je naziv „Žena u zelenom“. Te
noći nije mogao zaspati. Izašao je na terasu svoje kuće i gledao je u
vedro nebo, u zvezde. S vremena na vreme je gledao i u taj kontakt
„žena u zelenom“ u svom telefonu. Na kraju je zažmurio i pozvao taj
broj u te sitne sate. Javio se neki pomalo hrapavi, ali nežni glas koji ni
malo nije ličio da bi ga ona žena iz ćoška one kafane mogla imati. Imala
je glas nalik onim poželjnim devojkama iz filmova koji služi da uzbudi
glavne likove i publiku. Dima joj je sve ispričao. Kako ju je posmatrao
one noći, kako ju je posle pokušao pronaći, i kako je nekako uspeo doći
do njenog broja. Na iznenađenje, ona mu nije prekinula vezu i rekla mu
je da je gledala u njega dok mu je glava bila pognuta na šank.


Da je mislila da Dima tu svoju glavu do kraja večeri neće podići. Pošto kad ju
je na početku razgovora pitao da li je ona žena u zelenom, na šta je ona
odgovorila potvrdno, nije pitao za ime. Ostalo je među njima da je ona
žena u zelenom. Od tada su se čuli svakodnevno, ali kasno noću. Tamo
negde oko ponoći. Dima se pretvorio u veselog čoveka, što je skrivao
pred svojom suprugom. Svi su primetili razliku osim nje. Žena u
zelenom nije neko vreme bila u Krasnodaru tako da je njihov prvi susret
morao da čeka. Ali, nije mu bilo teško. Svake noći legao je kraj svoje
supruge s odzvanjanjem reči žene u zelenom – „Samo lezi na krevet
svoga sna.“ Njegov život ponovo je bio pokrenut. Prošle su sedmice od
one noći u kafani. Došao je dan kad će se konačno Dima i žena u
zelenom konačno upoznati. Dogovorili su se da to bude u tri posle
podne u parku trga Carice Ekaterine druge. Rekla mu je da će nositi istu
onu zelenu haljinu od one večeri. Došao je pola sata ranije i čekao ju je.
Prošlo je i desetak minuta posle tri, a nje nije bilo. Nervoza je počela da
gospodari njegovim telom. Iznenada ka njemu na nekih pedesetak
metara zatreperela je zelena haljina i žena duge crne kose s loknama.
Imala je i naočare za Sunce na sebi. Spustio je pogled dole i pokušavao
da se obuzda, jer bio presrećan što će je konačno upoznati. Kad je bila
na metar od njega, podigao je pogled, raširio ruke i zagrlio je. Žena u
zelenoj haljini je počela da vrišti i da ga udara.
– Aaaaaaa…. Ko si ti? Beži od mene! Upomoć!


Dima ju je pustio istog trena. Video je ispred sebe ženu koja liči na onu
iz one kafane, ali koja i ne mora biti ona. Posle par sekundi ukočenosti i
dolaženja sebi, izvinjavao se toj ženi. Nije mu bilo jasno kako to nije
ona. Očigledno je nije dobro zapamtio one večeri onako pijan. Onda je
pokušao da je pozove, ali kad je izvadio mobilni telefon u njemu nije
bilo njenog kontakta, niti poziva, a ni poruke. U glavi su počele da mu
lete slike. Da je Luba za sve znala i da je obrisala sve u njegovom
telefonu i da je nazvala tu ženu i rekla joj da zaboravi na njenog muža.
Počela je da mu se plete mreža čudnih misli da je on sve to umislio kako
bi pobegao od svoje žene i onoga što ga čeka kad jednog dana ćerka
ode, samim tim i njegov poslednji razlog da bude srećan. Da dočeka
starost neproživljenog života. Dima nije mogao da veruje šta mu se
događa. Čekao je još sat vremena u uzaludnoj nadi da će se žena u
zelenom nekako pojaviti. Počelo je da se smrkava i pošao je kući.
Međutim, prvo je svratio u onu kafanu koja je bila puna kao i uvek, ali ni
tamo nije bilo te žene. Video je Kazimira kako pere čaše. Nije mu se
javio, već dok je izlazio bacio je ispijenu čašu ka njemu u šank. Pogodila
ga je u rame i samo su neki to videli. Ne da je Dima bacio čašu već da je
ona pogodila Kazimira koji se malo uplašio, ali koji nije shvatio ko ga je
pogodio. Dima je otišao kući i zaspao ponovo kraj žene koju ne želi već
godinama. Iako je potajno sumnjao da je ona sabotirala njegov susret sa
ženom u zelenom, nije smeo ništa da joj kaže u vezi toga. Prolazili su
dani potpune nejasnoće u Diminom životu. Bilo ga je sramota da svrati
u onu kafanu i pita Kazimira bilo šta u vezi one žene, niti je smeo da
Lubi pomene da mu je neko dirao mobilni. Ustvari, nije znao šta je
stvarnost, a šta iluzija. Nakon mesec dana jedne večeri je polupijan
legao kraj Lube koja je već odavno zaspala. Dok se lagano uvlačio u
postelju, ona je promrljala:
– Samo lezi na krevet svoga sna…
Istog trena, Dima je iskočio iz postelje i upitao visokim tonom :
– Šta si to, dođavola, upravo rekla???
– Šta? Šta sam rekla? Ajde lezi i spavaj.


Luba je upitala i onako u polusnu se okrenula na drugu stranu kreveta.
Dima je ćutao i izašao iz njihove sobe. Jutro je dočekao u dnevnoj sobi
paleći jednu za drugom Lubine cigarete iako nikad do tada nije zapalio.
Nastupio je period u kom se Dima krajnje ozbiljno zapitao za svoje
mentalno zdravlje. Iz dana u dan sve više mu se javljala ideja da ode
psihotarapeutu. No, taj istočni ponos mu to nije dozvoljavao. Jedini koji
je možda znao odgovor na njegovo pitanje je bio onaj konobar ili šta
već, Kazimir. No, nije imao hrabrosti otići njemu, jer ga je gađao čašom.
A i da ide samo po odgovor „ko je ta žena u zelenom?“. Nije imao
hrabrosti ići bilo gde. Posao mu je pomagao da polako, ali sigurno
prebrodi taj težak period u svom životu. Čak je posle mnogo, mnogo
meseci, praktično godinu dana, ponovo vodio ljubav sa Lubom jednog
popodnevlja. Ali, to ga nije mnogo približilo njoj. Vreme ja nastavilo da
curi kao trava što niče u proleće usled smenjivanja Sunca i kiše. Posle
godinu dana od „događaja“ sa ženom u zelenom, Dima se pomirio sa
tim da će se vrlo uskoro, kad ćerka odraste i uda se, pretvoriti u
alkoholičara koji popravlja mašine za koju kap vodke. Jednog
popodnevlja, praktično pred sumrak, morao je otići do grada po delove
za nekoliko poljoprivrednih mašina. Kad je završio kupovinu i iz radnje,
ugledao je preko puta, na semaforu kako čeka da se upali zeleno za
pešake, Kazimira. Istog momenta je spustio glavu i požurio put parkinga
svom automobilu. Neko je uzviknuo „Dima“, ali on se namerno nije
okretao. Još nekoliko puta se to ime začulo i morao se okrenuti. Kazimir
mu je žurno prilazio. Dima jedva da ga je jednom pogledao u oči dok mu
se ovaj približavao. Samo je čekao tren kad će ga Kazimir udariti ili
makar uvrediti zbog one bačene čaše. No, Kazimiru se počeo ocrtavati
osmeh na licu što vidi Dimu. Nije ni znao da je on bio taj. Laknulo mu je
istog trena i sa sve više radosti pozdravio je svog školskog druga i počeo
pričati sa njim:
– Kako si, Kazimire? Dugo se nismo videli.
– Dobro sam, veoma dobro. Evo radim u hotelu u blizini. Šta ima
kod tebe? Kako si?
– Dobro sam. Evo, došao po neke delove za servis. Ne znam da li
sam ti uopšte rekao da popravljam poljoprivredne mašine.
– Nisi. Eto, dobro je. Pomalo te to i zanimalo dok smo išli u školu.
– Pa, jeste. Dobro ide posao. Porodica mi je dobro.
– O, nisam znao da si se oženio i da si već dobio dete.
– Kako to misliš „već“? Pa, već šesnaest godina sam u braku i imam
od jedanaest godina. Au, da. Verovatno nije imao ko to da ti kaže.


Naša generacija se raspustila i razbežala kako se poslednji put
začulo školsko zvono.
– Uuuuu… ništa. Ustvari, pa to je super.
– Kako bre „uuuuuu“? Kao da si nekako čudno iznenađen mojom
pričom? Šta ti je, Kazimire?
– Pa, ništa… sav sam nešto zbunjen ovih dana.
– Reci mi, molim te. Šta si hteo reći? – reče Dima spustivši kesu s
delovima na trotoar i uhvativši Kazimira lagano obema rukama za
ramena.
– Polako, Dima.
– Izvini, druže. Zaista izvini – izgovori Dima izvinjavajući se u sebi i za
onu čašu, odmače se od Kazimira.
– U redu je. Evo, reći ću ti. Iznenađen sam da si toliko u braku i da
imaš decu. Mislio sam da uopšte nemaš devojku, jer si pre samo
godinu dana jurio za onom devojkom Sonjom. Sećaš se one za
koju si me pitao jedne večeri kad sam radio u onoj kafani? Ustvari,
tad smo se i poslednji put videli. Da nisi mi rekao da si oženjen i da
imaš decu, rekao bi ti da mi je žao što ti sa njom nije uspelo. Eto,
možda nije trebalo, ali ti i to govorim.
– Šta? Kako to misliš „žao“ ti? Čekaj, bre, o kome ti uopšte pričaš? –
zbunjeno Dima se pokušao izvaditi, ali, naravno, nije uspeo.
– O onoj devojci u uglu kafane gde sam radio za koju si sav pijan i
izgubljen pitao. Znam da znaš. Ne brini, nikom ja neću reći bilo šta.
– Joj, Kazimire. Hvala ti što razumeš. Nikom nisam za nju rekao. Do
sada sam mislio da sam pomalo poludeo i da sam je izmislio, ali
sad znam da postoji. Ali, čekaj! Kako si to mislio „da nisam oženjen
da bi mi rekao da ti je žao što mi nije uspelo s onom devojkom“?
Otkud si znao pre nego što sam ti rekao da sam oženjen da mi nije
uspelo sa njom? – Dima se ponovo uzbudio i obema rukama
uhvatio svog školskog druga, ali ovog puta shvativši to, odmah ga
je pustio.


– Pa čuo sam od jedne njene prijateljice da se pre par sedmica
odselila u Krasnojarsk. Ne znam šta je u pitanju, ali mislim da je
tamo dobila neki posao u sedištu neke avio-kompanije.
– Izvini što sam ovakav. Bila mi je… Bila mi je samo prolazna. Nego
sam se zapitao šta je sa njom, jer smo se rastali bez reči. Hvala ti
na svemu i izvini još jednom.
– Ništa, u redu je.
– Pozdravljam te, druže. Žurim da namontiram ove delove. Ističe mi
rok.
– Važi, pozdrav!
Te noći dok je Luba čvrsto spavala kraj nje je ležao nikad budniji Dima.
Smišljao je neki put i posao, nešto što bi izgledalo uverljivo. Nijednog
trenutka nije sumnjao da li će otići u taj milionski grad Krasnojarsk i
potražiti Sonju ili kako je navikao „ženu u zelenom“. Sutradan je rekao
Lubi da ide preko nekog prijatelja u Krasnojarsk i da tamo ima posao
koji bi mogao da potraje i mesec dana. Luba je možda nešto sumnjala, a
možda i nije, ali Dimu kao da nije previše to zanimalo. Uzeo mimo
znanja Lube, veći deo ušteđevine, ali ne i ono što je potrebno do kraja
školovanja Filipe i Snežane. Išao je automobilom iako je mogao
avionom. Tri i po dana mu je trebalo do Sibira i grada Krasnojarsk.
Smestio se u neki jeftin motel i počeo da traži Sonju. U Krasnojarsku su
bile dve Avio-kompanije, KrasEr i Sibaviatrans. Prvi dan po dolasku je
probao u KrasEr-u. Nije radila tamo. Sutradan je probao u Sibaviatransu.
Ni tamo je nije bilo. Onda je ponovo pokušao u KrasEru. Ponovo nisu
tamo znali ni za kakvu Sonju kakvu je on opisao. Čekao je i u čekaonici
satima u nadi da se osoblje tamo prevarilo ili jednostavno nije želelo da
mu da informaciju. Nije se pojavljivala. Onda se vratio i u Sibaviatrans i
tamo pokušao isto. Ni tamo nije bilo nikakvog rezultata. Onda je
narednih nekoliko dana dolazio na ulaz i parking tih kompanija, ponovo
u nadi da će je sresti dok dolazi ili odlazi s posla. Međutim, ni to mu nije
uspelo. Dve sedmice je naizmenično odlazio do tih avio-kompanija.


Petnaesti dan, kada se sasvim približio odluci da odustane, šetao je
izbezumljen ulicom Karla Marksa. Spuštao i dizao glavu. Odjednom mu
je pogled skrenuo desno ka kolovozu gde se zaustavio automobil sa
zatamljenim staklima. Iz njega je izašao čovek u odelu. Neki političar u
pratnji obezbeđenja. Dima ga je pogledao i bio mu je odnekud poznat.
Nije mu mnogo trebalo da shvati da mu je to školski drug, Dorofej. Drug
koji je sedeo u prvoj klupi i koji je bio jedan od najpametnijih, ali i koji se
uvek voleo praviti još većim nego što jeste. Često je neke i ponižavao
tada. Dima mu se javio misleći da ga ili neće poznati ili da mu se
namerno neće javiti. No, Dorofej ga je prepoznao i odma mu se javio, ali
nekako sa distance. Posle kratkog pozdravljanja i uobičajenih pitanja
dva čoveka koja se nisu dugo videla, Dima ga je upitao da li se seća
momka iz poslednje klupe, Kazimira. Dorofej mu je odgovorio da se ne
seća. Dima mu je na razne načine pokušao razdrmati sećanje, ali nije
uspeo. Dorofej ga je pozvao na piće, ali razočarani Dima je rekao da
nema vremena i da uskoro kreće nazad u Krasnodar. Pozdravili su se i
Dima je nastavio izgubljenim korakom niz ulicu Karla Marksa ka uglu sa
ulicom Maksima Gorkog s jednom mišlju koja je odzvanjala njegovom
glavom – Kazimir… Više ništa nije znao. Ni u šta i ni u koga nije bio
siguran. S vremena na vreme je rukom dodirivao nisko granje drveća
kako bi se uverio da li je to stvarnost što mu se događa. Vukao je svoje
telo kako bi konačno došao u motel i odmorio od svega. Na uglu ulica
Karla Marksa i Maksima Gorkog je zastao. Video je da tu ima ulaz u
centralni park Maksim Gorki i tamo se uputio da malo odmori na jednoj
od klupa. Kako je zakoračio u taj park, neki čudan miris ga je obuzeo.
Nije to bio miris ispuštenog motornog ulja niti izduvni gasovi
automobila u prolazu, niti miris njegovog žala za nekim bolje
proživljenim životom. Bio je to toliko svež i toliko prohladan miris da mu
se telo počelo smrzavati. No, nije bilo toliko hladno drugim ljudima u
tom parku. Opio ga je miris i on je odlučio pronaći klupu da malo
odmori. Duž staze s leve strane nije bilo klupa, a s desne na prvoj su bili
otac, majka i dete. Zatim se njegov pogled vratio na stazu i tamo je
ugledao policajca pozornika kako dežura u mestu. Dima je iza sebe
ostavio onu klupu s porodicom i lagano nastavio da traži.


Onda je njegov pogled bio usmeren nekoliko metara ispred ka sledećoj klupi.
Tamo je sedela jedna devojka obučena u plave pantalone i tamnocrvenu
kožnu jaknu. Imala je crnu kosu s loknama i podizala je desnu
ruku u kojoj je držala muštiklu. Primicala ju je ustima kako bi uzela dim.
Kad je povukla duboko u sebe, na obrazima su joj nastala udubljenja.
Ona ista udubljenja koje je pravila ona žena u zelenom isto tako
uvlačeći dim u uglu one kafane u kojoj ju je prvi i jedini put do tada
ugledao Dima. Zastao je. Dobro ju je pogledao. Mnogo je ličila na onu
ženu. Bojao se da u sebi da kaže da je to ona. No, krenuo je ka njoj. Nije
ga bilo briga što mu je u sekundi prošlo kroz glavu da se može ponoviti
ono od prethodnog puta kada zagrlio pogrešnu ženu koja je istog trena
počela da viče. Uz to je bio tu i policajac. Odlučno je krenuo ka njoj dok
je ona gledala preko puta u neko žbunje koje kao da ju nije previše
zanimalo. Stao je na metar od nje. Shvativši da joj neko stoji nad
glavom, pogledala je ka gore. Dima nije skidao pogled sa njenih očiju i
kad su i njene uhvatile njegov pogled, on je znao da je to ona. I ona je
znala ko se to pred njom nalazi. Gledali su se neko vreme. Bio je to
pogled koji je zanemario postojanje svega ostalog. Lagano je seo kraj
nje. Nisu prestali da gledaju jedno u drugo bez i najmanjeg treptaja…
Grad Krasnodar, pored mnogih stvari po kojima je poznat, ali ne i po
Dimi, i dalje neće ostati upamćen po njemu. Ostaće još jedna recka, još
jedan do kraja nezatvoren prozor u vidu prijave nestanka osobe bar na
neko vreme dok Dima ne dođe sebi od žene u zelenom i javi se makar
svojim ćerkama…