VRELI ASFALT

Autobus se zaustavio na poslednjoj stanici i tek kad
sam nogom dotakao taj užareni julski asfalt, setio sam se
nje. Jelene. Desio sam joj se davno, ona meni nikad, iako
smo bili zajedno više od godinu dana. Nisam mnogo mario
za nju. Ali, eto, sad sam je se nekako setio. Njena ljubav
prema meni nije bila dovoljna za oboje. Odjednom, duhovi
prošlosti su počeli da me gađaju šiljatim kamenjem sa
svih strana. Nisam bio spreman za tako nešto. Oštro kamenje
je razbijalo moju glavu i razlivalo moj mozak po
vrelom tlu tog grada. Njene davno izgubljene bitke za nas
bile su vidljive sad. Nekadašnjem njenom porazu trebalo
je punih deset godina da zakorači u moje dvorište. Počeo
sam osećati ono što nikada ranije prema njoj nisam mogao
osetiti. Nedostajala mi je, odjednom. E, moj Petre…
Pitao sam se gde je sad… Čak sam poželeo da je vidim. Ali
nisam ovde došao zbog nje. Došao sam da vidim prijatelja
koji radi u zoološkom vrtu, a i zbog životinja koje tamo
žive. „Ne moram gledati sve te životinje, dovoljno je da
stanem pred ogledalo i tu je sve!“ – pomislio sam. No, nastavio
sam laganim koracima ka zoo – vrtu i mom prijatelju.
Znojao sam se nenormalno i razmišljao o njoj. Tada
devojci, a sada, verovatno, nečijoj ženi i majci. I tako, dok
sam koračao i sunce me pržilo, gledao sam u jednu zgradu
i čoveka koji drema na krevetu, okrenut leđima svojoj devojci.
Ona ga ljubi u vrat, miluje po ruci i šapuće neke

uspavljujće reči. On je uspavan i ne vidi ništa osim svog
lika u buntovnom polusnu. Kako sam zamakao za ćošak,
ugledao sam dvoje mladih ljudi kako se iza jedne klupe,
okružene žbunjem u parku, crvene u licu. Prekinuo ih je
neko dok su tu vodili ljubav. Zatim su se samo gledali i
smejali tiho. Nisam prekidao svoj lagani hod. Ispred mene
su se našle neke stare novine s naslovom u jednom ćošku
neke, naizgled, nezanimljive stranice: ” Ostavio devojku,
jer se plašio apokalipse.” Pomislio sam da je hteo sam da
umre. Kakva glupost! Došao sam do zoo – vrta i našao prijatelja.
Nisam ni gledao životinje. Kad je ubrzo završio
smenu, otišli smo u kafanu i popili za četvoricu. U poslednjih
nekoliko čaša bila je ona. U krevetu sam bio ja. Sam.
Kao što je ona bila sama pre deset godina sa mnom. Taj
prijatelj me je lepo ugostio i izjutra posle doručka, onako
mamurnog, odvezao na autobus. Kad si mamuran, slično
je kao kad si pijan, same misli i reči naviru – pravo, niotkuda!
Nisam se oporavio od onih misli o njoj. E, moj Petre,
jebivetre! Kakav si konj bio. Nisam je varao, ali sam je lagao
da nam je lepo. Odlagao sam samo njen poraz, koji
me je posle toliko godina stigao. Nisam slutio da će me
tako nešto stići, kad – tad. Uh, kako bih voleo da je sad
ovde negde kraj mene! Ušao sam na zadnja vrata. Autobus
je bio pun raznih devojaka, pa sam pomislio da je ovo
neko organizovano putovanje na devojačko veče jedne od
njih. Sve su bile prelepe, čak su imale i glasove za pamćenje.
Doduše, za pamćenje do moje kuće. Ali, svu tu ciku i
smeh je prekinuo njen glas koji je podmuklo počeo da mi
odzvanja u glavi. Najglasniji zvuk u autobusu bio je u mojoj
glavi. Sećanje na nju je bilo prejako. Suza je počela da


mi ispunjava očnu duplju. Jedva sam uspeo da joj ne
dozvolim da krene niz obraz. Gledao sam kroz prozor. Video
sam život koji prolazi pored mene. Opet sam pomislio:
„E, moj Petre, jebivetre…“ Vratio sam pogled na te
vesele devojke. Dva sedišta ispred mene, u susednom
redu, sedela je jedna devojka duge ravne plave kose.
„Kako joj je lepa kosa…“ – pomislio sam – „I moja Jelena je
imala takvu samo crnu kosu. Ko zna kakvu sada ima.“ Nisam
mogao pobeći od nje. Devojka se okrenula i pogledi
su nam se sreli. Bila je to moja Jelena. Sad ne znam čija je,
ali ja sam njen. Gledala je u mene, kao da je videla duha.
Ni ja nisam bio bolji u sakrivanju svoje reakcije, pogleda
koji je govorio za sve ove propuštene godine. Znao sam da
mi lice odaje žal za svime. Bez reči, gledali smo jedno u
drugo, ne znam koliko dugo. Onda sam joj mahnuo.
Uzvratila je. Ustao sam i stao ispred nje. I dalje nismo ni
reč progovorili. Tek nakon što sam je pozdravio, na šta je
uzvratila, rekla je prijateljici koja je sedela pored nje da se
premesti. Seo sam na prijateljičino mesto, do prozora. I
tako, dok je autobus lagano ubrzavao nakon raskrsnice,
naš razgovor je bujao. Počeli smo i da se smejemo onim
davnim vremenima. Silina osećanja prema njoj, osećanja
koja sam bojažljivo i neuverljivo podizao iz pepela u vreme
kada se ovaj trenutak činio nemogućim, sada kao da su se
prvi put rađala. Rekla mi je da se nije udavala i da nema
momka. Još uvek u neverici da sam sakupio dovoljno hrabrosti
da je to pitam, tokom prvih par momenata nisam
sasvim shvatao da sam dobio upravo željeni odgovor.
Sada na korak do svih svojih velikih životnih ciljeva, u tom
trenutku zapravo sadržanih u jednoj ženi, odlučio sam da


se povinujem željama nestrpljivog grešnika u sebi i nisam
izdržao. Odmah sam je poljubio i ispostavilo se da je to
upravo ono što je trebalo da uradim. To je bilo ono što nisam
smeo prestati da činim. Bila je iznenađena, ali se nije
opirala. Još je za mene mnogo toga osećala. Volela me je
još uvek. Shvatio sam to. Došlo mi je da vrisnem od sreće,
ali sam se nekako suzdržao. Samo sam joj tiho na uvo rekao:
” Volim te. Ni sam ne znam koliko te volim.” Naslonila
je glavu na moje rame. Pogledao sam kroz prozor i video
život kojem idem u susret. Uhvatio sam je za ruku i nisam
je puštao do kraja vožnje. Do kraja života će biti moja, i,
ovoga puta, ja njen. Ima nešto u vrelom asfaltu, nešto što
nam govori svaki put kad nas oblije svojom vrelinom. Nešto
što nas peče i što mora izaći napolje, kad – tad.