SKOK

Ustao sam rano. Imao sam slobodan dan. Nekoliko
slobodnih dana, jer je trebalo sutra da se oženim. Ceo dan
sam bio nervozan. Mogao sam samo da naslućujem koliko
ću tek sutra ujutru biti van sebe. Taj dan sam tako dugo i
sa ogromnim nestrpljenjem čekao. Odjednom, sve se promenilo.
Počeo sam da paničim. Sve je bilo spremno za taj
sutrašnji dan, ali, opet, sve sam po ko zna koji put prekontrolisao.
Ovo je bio poslednji put i uradio sam to mehanički,
jer ko zna gde sam ja bio tog dana. Noć se nekako dovukla,
kao da je najsporiji puž, a moja glava je bivala sve
teža i teža. Znao sam da neću lako zaspati. Popio sam dve
tablete za spavanje. Efekat je bio slab. Hiljaditi put, kroz
glavu mi je prolazilo da sutra ženim devojku koju volim
više od sebe i da će sve biti u redu, jer su verovatno i
mnogi drugi imali ovakvu tremu kao i ja. Nije pomagalo.
Ništa nije pomagalo. Buljio sam u plafon i razmišljao. Skretao
misli, samo da bih mogao da zaspim. Osetio sam da
polako zapadam u stanje dremanja. I negde između jave i
sna, pomišljao sam kako bih vrlo rado pobegao od svega.
Negde u neki drugi svet, drugu starosnu dob, drugu osobu.
Zaspao sam. Nisam ništa sanjao. Ili bar tako mislim.
Probudio sam se negde drugde. Čudno mi je sve bilo. I
telo me je malo žuljalo. Znao sam da nisam gde bi trebalo
da budem. Trčao sam po sobama i video da to nije moja
kuća, ali bila je nekako slična. Enterijer po mom ukusu. Po-


gledao sam kroz prozor. Na prelepom zelenom travnjaku,
igrali su se žena i malo dete. Nekako sam stekao utisak da
je to moja porodica. Uhvatio sam se za glavu, skrivajući se
od njih iza zavese. Prethodnog dana, uhvatila me panika
jednog sveta. Narednog dana, paničio sam nalazeći se između
dva sveta. Nisam imao predstavu šta se događa.
Otišao sam u kuhinju. Otvorio sam frižider, kako bih našao
neko žestoko piće. Trebalo mi je. Video sam u frižideru
deo namirnica i pića, koje sam koristio ranije u onom svetu
ili životu pre ovog. Neke namirnice su bile zamrznute.
Znao sam da ne mogu tek tako odmrznuti svoj prethodni
život. Ostao je tako zaleđen, zaključno s onim trenucima
pred spavanje. Tu je bio kraj jednog sveta, jedne etape
mog života. Izgubljen, trebalo je da nastavim u ovom novom.
Izvadio sam vodku. Nasuo punu čašu i seo za kuhinjski
sto. Popio sam iz dva gutljaja. Nasuo sam opet i, ovoga
puta, lagano ispijao. Počeli su da naviru podaci iz ovog novog
sveta. Malo toga se razlikovalo u odnosu na onaj ranije,
s tim što sam u ovom imao drugačiju ženu i sam bio roditelj
već pet godina. Kao da se mom životu dogodio neki
preskok. Falio je deo između, ali sam neke stvari jednostavno
znao. Nisam znao šta se dogodilo s mojom devojkom,
koju sam trebao oženiti, kao ni gde su mi nestali prijatelji.
Dok sam izvlačio podatke iz malog mozga, kao sa
skrivenog hard-diska, shvatio sam da znam ko su mi ovde
prijatelji i da su slični onim prethodnim. U kuću su ušli
moja “nova” žena i sin. Malo čudno me je pogledala. Do
kraja dana je tako bilo. Čudan i u meni osećaj, pun misterije,
ali sam se pomirio s novonastalom situacijom. Znao
sam da kad – tad mora stići odgovor na sve. Zaplovio sam


u novi život, skoro kao da se ništa nije desilo. Eto tako,
moguće je i to bilo. Da se tako proživi ovakva situacija.
Odlazio sam na posao, slobodno vreme provodio s porodicom,
prijateljima. Shvatio sam da je možda ovaj moj novi
svet bolji od onog prethodnog. Izuzimajući to da ne znam
kako sam ovde dospeo, sve je bilo i više nego sjajno. Čak
je i supruga bila kao iz mojih snova, a ovo nije bio san. Desetinu
puta svakoga jutra bih se uštinuo, kako bih proverio.
Čak sam nekoliko puta udario sebi šamar. Privikao sam
se i do kraja utonuo u svoju bajku. Jedina nelagodnost je
bilo povremeno golicanje starih sećanja iz onog prethodnog
života. Nedelje, meseci su prolazili i sve ređe bih pokušavao
da prokljuvim šta se to dogodilo što me je ovde
dovelo… Trinaest godina je prošlo. Već sam imao četrdeset
godina. Sin mi je izrastao lagano, ali sigurno u čoveka.
Žena me je volela više nego ikad. Koliko sam ja njih zavoleo
za tih “trinaest” godina ne mogu objasniti rečima. Posle
rane večere izašao sam da prošetam. Sunce je polako
zalazilo. Kraj reke, duboko sam udisao suviše čist vazduh i
previše bajan život. Na desetak metara ispred mene su šetali
majka i, reklo bi se, ćerka. Tipična šetnja dve bliske
osobe, pomislio sam. U jednom trenutku auto je prošao i
ćerka mu je mahnula. Majka nije odmah shvatila. Okrenula
se sa zakašnjenjem. Bum! Znao sam to lice. S kojom borom
više, ali sam znao! Bila je to ona – moja devojka iz
prethodnog života. Ona koju je trebalo da oženim. Ne
znam ni da li sam to uradio. Otkud sad ona ovde? Noge su
mi se odsekle. Okrenuo sam glavu da me ne bi prepoznala,
u slučaju da pogleda ka meni. Možda sam pobegao sa
venčanja i ostavio je pred matičarom? Okrenula je glavu


nazad, tj. napred. I dalje je normalno i smireno šetala s
ćerkom. Ali ja nisam bio miran. Seo sam na prvu klupu kraj
reke, kako bih došao sebi. Buljio sam u polupraznu plastičnu
flašu koja je plutala vodom. Odjednom, kao kiša, počele
su da mi padaju na pamet svakakve misli. Nisam znao
šta se dogodilo sa mojim životom ili, bolje rečeno, sa mojim
životima. Koliko god da ih je bilo. Gde su te niti kojima
bih povezao sve? Koja je moja priča? Čiji sam ja život živeo,
a ko je živeo moj? Počeo sam da paničim, kao i ranije.
Ovoga puta, između ni sam ne znam kojih svetova, kojih
života. Upleo sam se u paukovu mrežu i samo sam mogao
čekati da se pojavi taj pauk koji će me odneti i pojesti.
Možda, kad želimo preskočiti neku situaciju to i uradimo?
Nastavimo živeti, kao da se ništa nije dogodilo, ili, barem,
samo tako mislimo… Ništa. Pomirio sam se i sa tim. Nastavio
sam živeti sa povremenim injekcijama sećanja iz prethodnog
života. Onu prvu, koju je trebalo da oženim, više
nikad nisam video. Verujem da je srećna, negde tamo. Ja
sam bio srećan do trenutka kada sam je, posle toliko godina,
ponovo video. Mnogo toga me je posle probadalo. To
njeno lice, žal za nama, ali najviše onaj moj skok, preskok
ili šta već. Ja živim i dalje sa mojom “novom” porodicom,
ali me boli ona stara. Ona koja je mogla biti, da je se nisam
plašio.