Došla mi je mušterija na benzinsku pumpu. Čovek od
šezdeset pet, možda i sedamdeset godina. Zatražio je
nekoliko litara benzina za svoj automobil, koji ga je kod
kuće čekao. Dok sam mu lagano sipao gorivo u kanister,
on je radosno pričao stvari koje su ukazivale na nešto drugo.
Njegov automobil, star četrdeset godina, odavno ne
može da registruje, a samim time ni da provoza ulicama
ovog malog grada. I da može, njemu ne bi to zakon dozvolio,
jer ne može da produži svoju vozačku dozvolu, zbog lošeg
vida. Kakva šteta. Kaže da ga tako pali s vremena na
vreme, da ne bi motor zaribao. Otišao je onako radostan,
kako je i došao na pumpu, a meni podario neke šarene i
vesele misli, koje su pljuštale iz vedrog neba narednih minuta.
Pitanja u mojoj glavi su počela da niču, kao cvetovi
maslačaka oko pumpe tih prolećnih dana… Sad kad stigne
svojoj kući, taj čovek će da vozi svoj stari automobil u mestu.
Da li se priseća svojih davnih i pomalo zaboravljenih
vožnji pravim ulicama? Ili je to samo varanje samog sebe
da još uvek može ono što nije više za njega, a ni za njegov
stari automobil? Da li njegovu pravu vožnju ulicama zamenjuje
njegovo pešačenje do benzinske pumpe s praznim
kanisterom i nazad sa punim? Time je sebe napunio nekim
elanom, kao kad je onomad, kao mladić, mesecima,
možda i godinama štedeo da kupi taj automobil. On uživa
u okretanju ključa i startovanju svog starog druga, kao da
juri punom brzinom ulicama svoje mladosti, stiska
papučicu gasa u ritmu pesme, koju je davno slušao dok je
čekao devojku ispred njene kuće, a ona se prepirala s
roditeljima do kad da se vrati. Ponestaje mu uzbuđenja u
tim godinama. Mora da je to u pitanju. Neregistrovani
automobil i istekla vozačka su mu doneli novu igru, novo
uzbuđenje. Kad dođem u njegove godine imaću i ja svoj
automobil, koji ne smem voziti nigde osim u svom
dvorištu. Dok sam o tome razmišljao, gledajući kroz prozor
kancelarije u nebo, nova mušterija me je uplašila svojim
glasom, koji me je probudio. Čoveku od četrdeset pet
godina nije trebalo gorivo, nego cigarete.
- Imaš “Classic”? – upitao me je.
- “Classic” je promenio ime u “Chesterfield”, sad
vam je to isto. – odgovorio sam mu. - Neću ta njihova zapadna govna! – uzvratio je nervozno.
- To su vam iste cigarete, samo od danas sa novim
imenom. Englesko ime nose, ali ih i dalje proizvodi
fabrika duvana u Nišu. – lepo sam mu objasnio. - Ne, daj ti meni plavi Bond.
Prodao sam mu plavi Bond i otišao je nervozno, kao i kad
je saznao da je „Classic“ promenio ime u „Chesterfield“.
Setio sam se onog čiče s neregistrovanim automobilom.
Ovaj što je kupio cigarete, takođe vara sebe, kao i čiča. Do
danas je konzumirao “Classic”, koji, video bi da je malo
bolje pogledao, nosi naziv na engleskom, kao što je i novi
naziv “Chesterfield”. Ne, on nije hteo da njegove cigarete
poprime deo Zapada, nego je uzeo dobri stari “Bond”.
Ovaj čovek, možda, ne vara sebe zbog uzbuđenja, nego
zbog nekog svog principa. Taj duvan je i dalje isti, iako je
samo pakla promenila naziv i on to sigurno zna, ali odbija
da prihvati. Varanje sebe nema veze sa godinama. Tražio
sam primer u kom sam ja sam sebe varao. Nisam uspeo
da nađem tako nešto. Moguće je da mi mlađi to ne radimo.
Čak sam skoro bio siguran u to. Noć je počela lagano
da se spušta na ovaj mali gradić. Umor je stizao ljude, kojih
je sve manje bilo u prolazu pokraj benzinske pumpe.
Stizao je i mene i moja pitanja, kojih je bilo previše tog
dana. Isčezavalo je sve, pripremajući se za odlazak u san.
Legao sam i zaspao pomalo srećan, jer nisam našao neki
primer u kom varam sam sebe. Ustao sam odmoran ujutru
i otišao na posao, na koji sam, kao i obično, kasnio dva
minuta.
alternativnium.com 