PRODAVAC NOVINA

Volim da jedem sam. Neprijatno mi je kad za stolom ima
više ljudi, kao kad odem u posetu roditeljima ili nekim rođacima.
Sam jedem već petnaest godina. Odselio sam se od roditelja
i retko ih posećujem. Podigli su me i pustili u svet. Nema
potrebe da se mnogo gledamo. Ne volim da napunim kadu
vodom i da se u njoj banjam. Neprijatan osećaj. Kao da se kupam
u svojoj prljavštini. Govna mi lebde po mislima. Zar nije
dovoljno što i ovako često imam osećaj da mi je život usran
kojekakvim povraćkama slepih putnika? Sranja se rađaju na
mom poslu, pa ih nakon toga svuda nosam sa sobom. Radim
kao prodavac novina u malom kiosku. Samoća i nadrkani ljudi
mi, uz prljav novac, serviraju i bolesne, prljave misli. Vremena
na pretek, ali ne čitam novine, iako su svuda oko mene. Davno
sam pročitao sve, čak i one koje još nisu bile napisane. Mislim
da su sve te novine, časopisi, porno časopisi, u kombinaciji
s ljudima, zatrovali moj mozak toliko da još nisam uspeo isplivati
na površinu. Po ceo dan gledam na ulicu i razmišljam o
onim doteranim medicinskim sestrama koje svraćaju da kupe
cigarete i ostale zajebancije kod mene na kiosk. Mislim i na
one koje nisu medicinske sestre, a koje, takođe, kupuju kod
mene časopise, žvake, upaljače. Jednog dana mi je sinulo: Sve
ću da ih karam! Nadrkanim tipovima, što su davno zaboravili
svoje žene, pa se ispred mog kisoka deru na ljubavnice, ću da
podmećem ptičja govna u novine. Tako sam i uradio. Došlo je
vreme da udarim kontru svetu. Svima svaki dan pružam ne-


presušne izvore informacija kako da pronađu polovnu savest
ili na kom se uglu može promeniti njihov život, a niko za to ne
mari. Upute tek po koji osmeh. Svetu pružam sve, on meni ništa.
Samo đavolski skupu kiriju i pravo na nijedan dan godišnjeg
odmora. E, pa nećemo tako! Već par godina živim tako.
Podmećem govna debelim, nadrkanim mutivodama i jebem
medicinske sestre, klošarke, dame. Nakon seksa istučem skoro
svaku, da ih više nikad ne vidim. Modre odlaze od mene. Ispred
svoje zgrade, noću, da niko ne vidi, bacam komade hrane
s otrovom. Da poubijam odvratne pse lutalice. Nekad nastradaju
i oni koji su nečije vlasništvo, ali jebiga. Nije mi žao.
Svi jebu mene, jebem i ja njih, i to s kamatom. Ipak, dok spavam,
sanjam sasvim nešto suprotno. Često sanjam svet u kom
su ljudi dobri prema meni i u kom sam ja dobar čovek. Moram
priznati da je mnogo lep osećaj. Eh, kad bi san mogao postati
java… I tako skoro svaki put kad to sanjam, tamo negde
pred jutro, probudi me komšijin mali pas. Ne može se promeniti
ovaj svet na bolje. Taj pas ne laje, on skiči kao da je ne
znam šta. To što bi trebalo da predstavlja lavež, samo se formalno
u ovom slučaju tako zove. Uh, kako neće da ga prošetaju
ispred zgrade? Oni ga kroz grad nose, da bi ga pustili u šetnju
tamo negde u prirodi… Devojkama koje kupe neki magazin
sam počeo ubacujem po parče papira sa svojim brojem telefona,
uz prljave, masne, bolesne reči. Upecala se po koja tabletomanka
ili alkoholičarka. Mada, mislim da sam imao
mnogo sreće, jer do sad nisam najebao niti od strane njihovih
momaka, niti sam bio prijavljen za uznemiravanje. To što sam
oprezno delio poruke devojkama koje sam isključivo viđao
same, verovatno je mnogo pomoglo. Bile su same, znao sam
to. Svaki dan iste devojke su se drugačije oblačile, šminkale,


hodale. Usamljenički život je pun mašte. U šta sve može da
preruši čoveka. Svi su mi ličili na klovnove. Možda je trebalo
da uzmem pušku s prigušivačem i sve ih redom lagano poubijam?
Moja mržnja prema svima je rasla. Prestao sam da viđam
medicinske sestre i ofucane raspuštenice, prestao sam
da podmećem govna u novine koje prodajem ljudima. Novinari
i ovako serviraju dovoljno nesvarivih stvari. Povukao sam
se, ali se nisam predao. Nisu pobedili! Razrađivao sam taktiku
kako da ih sve odjednom sjebem! Kovao sam plan. Slabo mi je
išlo. Razmišljao sam o nekoj atomskoj bombi, ali odustao sam
brzo. Suviše jeftin trik, a i ja bih najebao. Imao bih i problema
oko nabavke. Na pijacama, a i u marketima je bila nestašica
takvih stvari. Ko zna da li ih je ikad i bilo. Onda sam došao na
neku suludu ideju. Ali, što da ne? Ceo svet je lud. Odlučio sam
da čekam da se pojave Marsovci i prvom raketom da im se
pridružim i zajedno s njima sravnim ovu našu govnjivu planetu.
Čekao sam i čekao. Počele su neke sumnjive priče u vezi
nekih čudnih dešavanja baš na Marsu. S nestrpljenjem sam
čekao vesti na TV-u u vezi toga. Čak sam ponovo počeo čitati
novine. Znao sam da se nešto opako sprema. I tako, jednog
dana, dok sam na poslu slušao radio i čekao vesti u vezi Marsovaca,
na vrata su mi zakucali policajci s podugačkim nizom
optužnica na moj račun. Za tili čas lisice su mi bile oko ruku i
pred mnogim medicinskim sestrama, klošarkama, nadrkanim
prolaznicima, psima lutalicama, strpan sam u policijski automobil.
U ćeliji sam buljio u vlažne zidove. Kako, dođavola,
odatle da se pridružim Marsovcima? Neće znati da sam tu.
Ostalo mi je samo da sanjam neki bolji svet u kom sam ja bolji
čovek.