OAZA

Sati, dani i sedmice se gomilaju, a meni moj šef ne prestaje
da kenja. Možda nekad i ima osnova, ali uglavnom mi sere zato što mu
je kući supruzi zagorela supa. Pa može supa da zagori, naravno. Kod
njega sve može! I onda to isresa u moju čorbu koja više nema ukus koji
je ranije imala kad bih dolazio s posla mrtav umoran i srkao je s
užitkom. Gledam ostale šefove i nisu ni približno nadrndani kao što je
ovaj moj. Posebno na mene. I onda ja gutljaj te zagorele supe svaki dan
posle posla odnosim kući. Ženi i deci. Ako, istrpeću ga. Možda bi trebalo
da mu sve u lice kažem, ali, poznavajući ga, predložio bi istog trena da
me otpuste. Ovde se ne dovodi u pitanje hrabrost nego moraš da ćutiš i
radiš. Moram naći neki izlaz. Upao sam u kolotečinu njegovog
izdrkavanja na meni i suzdržavanja da to ne prenesem u značajnijoj
meri na svoju porodicu. Oni jedva da osete taj bes koji se gomila u
meni. Ženi kad sam skoro sve ispričao, bilo mi je bolje, ali ne zadugo.
Osvane novo jutro i nov tanjir one zagorele supe šef prospe na mene.
Poslednje dane provodim u očaju i bežim od kuće u predvečerje na dva
tri sata tražeći izlaz. I tako, odjednom ja počnem trčati gradom. Neka
deca su se igrala u prolazu jedne zgrade. Lopta se dokotrljala do mojih
nogu. Zamolili su me da im dobacim. Naravno da sam istog trena to i
uradio. Šutnuo sam loptu i ona su se ponovo igrala. Ali, ali taj rutinski
šut unutrašnjim delom stopala imao je čudan eho koji je nekoliko
minuta odzvanjao u mojoj glavi prepunoj potisnutog, neispoljenog
besa. Setih se kako sam pre više od dve decenije sa ortacima iz razreda
posle škole igrao mali fudbal. Kako smo postižući golove izgovarali
imena slavnih fudbalera. Kao da smo oni zapravo. To prisećanje mi je
lice ukrasilo jednim osmehom. Pomislih kako se nisam davno iskreno
osmehnuo, a da to nije bilo zbog moje porodice. Istog trena sam
odlučio da kontaktiram te bivše drugare, sad već četrdesetogodišnjake,
i pozovem ih na jednu rekreativnu partiju malog fudbala. Na moje
iznenađenje, većina njih je prihvatila moj poziv. I jedne subote skupili
smo se nas osmoro tako da smo mogli odigrati četiri na četiri. Sav sam
bio ushićen zbog tog događaja. Zaboravio sam na svog odvratnog šefa.


Predložio sam školskim drugarima da bi mogli i ubuduće se okupljati
ovako. Dobro je imati ovakav beg od svega. Prihvatili su bez
razmišljanja. Pošto smo se svi manje-više ugojili i nismo preterano fizički
aktivni, nije bilo pametno da igramo na tvrdoj podlozi. Zbog kolena i
ostalih zglobova. Igrali smo na travi. Uživao sam u svakoj akciji, svakoj
pauzi. A pauze su bile česte. Odužila se ta naša partija i bližila se noć.
Niko nije posebno vodio računa o rezultatu i dogovorili smo se da je
trenutno nerešeno i ko da gol taj je i pobednik. Saigrač mi je dodao
malo jaču loptu u prostor i znao sam da je teško mogu stići, ali nisam se
predavao. Drugar iz protivničke ekipe ju je zagradio da ode u gol aut,
međutim ja onako sav i dalje ushićen i u zaletu uklizao sam mu. Loptu
nisam uspeo da zadržim u terenu, a njega sam svojim stopalima udario
tako snažno po njegovim da se čulo da je nešto puklo. Jauknuo je toliko
jako da su se i neki automobili otvorenih prozora na stotinak metara
zaustavili da vide šta je u pitanju. Nisam mogao da verujem šta sam
uradio! Ostali školski drugari su pritrčali u pomoć tom na zemlji. Ustao
sam i skamenjen gledao kako ga podižu na ramena i odnose. Jedan
suviše besan prišao mi je i udario me pesnicom u desni obraz zakačivši
mi nos. Dvojica su ga odvukla dok sam se ja pridžavao da ne padnem.
Posle par sekundi opet sam stajao jedva znajući šta se dešava oko
mene. Dok su odlazili noseći povređenog prijatelja do auta i do najbliže
bolnice, jedan se vraćao ka meni. Očekivao sam da me i on udari i nije
mi na pamet padalo da se branim. No, on je podigao loptu sa zemlje i
besno me njom pogodio u nos rekavši:
– idi dođavola i ti i tvoj fudbal! Da nas nikad više nisi zvao!
Okrenuo se i otišao. Nisam znao šta da mu kažem. Spojio sam šake
ispod svoje glave i ubrzo su se napunile krvlju i žalom za ovim što sam
uradio. Stigao sam kući. Srećom nikog od mojih nije bilo. Još uvek su bili
na večeri kod ženinih roditelja. Krv je stala i sprao sam je sa sebe, a
majicu bacio u veš mašinu. Jedino nisam uspeo oprati krivicu koja me
proganjala te večeri. Pre spavanja ispričao sam ženi šta se desilo.


Zagrlila me je i rekla da moram sutra otići do bolnice i izviniti se
školskom prijatelju. Znao sam da to neće biti lako, ali to sam i odlučio.
Jedva da sam odspavao dva sata. Ustao sam i dobro se umio. Onda sam
dobrih pet minuta buljio u ogledalo i sebe ili bar u ono što je ostalo od
mene. Izašao sam na ulicu i krenuo put bolnice. Sunce mi je išlo u oči
dok su se s preke strane nazirali kojekakvi pogledi. Koračao sam
nesigurno i teško disao. A onda je jedan kamion stao ispred i zaklonio to
prokleto Sunce što me je ometalo. Zastao sam. Zatim sam namerno
skrenuo s puta koji je vodio do bolnice. Otišao sam do zgrade u kojoj je
bila moja firma znajući da će tamo kao i obično biti moj šef. On
nedeljom priprema smicalice nama, njegovim podređenima, pogotovo
meni. Zatekao sam ga kako ulazi u zgradu. Zaustavio sam ga i u roku od
minut rekao sve šta mislim. Bio sam iskren do kraja i nisam mislio na
posledice toga. Bolelo me je uvo. On reč nije progovorio i ja sam otišao.
Bilo mi je lakše, ali ne mnogo. Znao sam da se uskoro moram suočiti s
onim prijateljem kojem sam slomio stopalo. Ušao sam u bolnicu i našao
njegovu sobu. Oko njega je bila porodica i po koji prijatelj s jučerašnje
partije fudbala i, naravno, gips na njegovoj nozi. Osetio sam da sam
nepoželjan, ali nisam mario za to. Prišao sam onom koji leži i zagrlio ga.
Suzu sam pustio, ali njega nisam puštao. Kad smo se radzvojili, reč i
dalje nisam izgovarao, ali moj pogled je mnogo toga govorio. A i njegov
je. Oprostio mi je istog trena. Nije bilo potrebe za rečima. Ostali kad su
to shvatili, da se ja najiskrenije kajem i da mi je on oprostio, potapšali su
me po ramenu. Ispričao sam se sa svima. Bilo mi je neopisivo lakše. Čak
mi je po koji osmeh na licu iskakao. Svi smo se šalili kao da smo ponovo
u svojim klupama na nekom manje bitnom času pre mnogo, mnogo
godina. To je bilo sve što sam želeo kad sam zvao sve ove ljude da
odigramo partiju fudbala. Lagano sam otišao najavivši da ću i sutra
svratiti. Dok sam odlazio od bolnice sve sigurnije sam hodao, menjao mi
se pogled na svet. Sunce mi je pržilo u leđa i nije mi smetalo da gledam
ispred sebe. Sve sam jasno video. Okružilo me je nešto što nisam
siguran šta je, ali bio je tako dobar osećaj. Znao sam da u buduće, ma
kakve god bile posledice, moram zbog sebe i gomilanja, naizgled
nevidljivih sranja u sebi, pogledati problem u lice. Ako je moj odvratni
šef taj problem, da ga se rešim. Napustim firmu i potražim drugu. Nije
lako naći drugu, ali odustati se ne sme. No, nije bilo potrebe da tražim
drugu. Šef je postepeno bivao sve bolji prema meni. Nije me pritiskao
kojekakvim glupostima i moji su rezultati bivali sve bolji.