MASKENBAL

I kada živimo u najvećim gradovima i u najmanjim
selima ove naše simpatične planete, ponekad imamo osećaj
da se nalazimo u nekoj sopstvenoj pustinji. Svi se oko
nas često prerušavaju u nekog drugog, a mi jedini to ne
radimo. Možda nekad, ali manje od drugih. Takav je subjektivni
osećaj gotovo svakog pojedinca. Gde god da odemo,
naći ćemo se usred nekog maskenbala. Oni koji nisu
maskirani, nepoželjni su, jer otkrivaju golu istinu. Istinu
koju tražimo, ali koju odbijamo da priznamo. Ovo je priča
iz prave pustinje u Arizoni, u kojoj su se srela dva čoveka,
koja su tražila nekoga. Njihova imena su Rajan i Bob. Rajan
je vozio svoj automobil pustinjom, a Bob je stopirao. Rajan
se zaustavio kako bi pomogao tom neznancu.
Bob: Pozdrav, čoveče! Može li do Tusona?
Rajan: Pozdrav! Idem tamo. Upadaj!
Bob: Robert. Možeš me zvati Bob.
Rajan: Rajan. Možeš me zvati Rajan.
Bob: Hahaha, moj čovek. Biće ovo zanimljivo.
Rajan: Možda, ako budeš dobar.
Bob: Čoveče, odakle si? Čime se baviš?
Rajan: Valjda prvo ja to tebe treba da pitam.
Bob: Uuuuu, izvinjavam se svoj učtivoj gospodi na ovom
svetu.
Rajan: Maa, daj! Šalio sam se.


Bob: Dobro je, mada ti nije neki humor. Pomislio sam da
ćeš me vezati za neko drvo ovde i ostaviti kojotima! – s
osmehom uzvrati.
Rajan: Ahahaha, dobar si. Iz Tačera sam i bavim se zemljoradnjom.
Dole, pored reke, imam zemlje, pa mi treba čovek
za sezonu. Ti si, pretpostavljam, iz Saforda, komšija?
Bob: Jok. Arheolog sa istočne obale. Tragam, ceo život tragam
za nečim.
Rajan: Arheolog? Zanimljivo. Nikad nisam upoznao čoveka
tog zanimanja.
Bob: Zamalo i sad da ga upoznaš. Bio bih arheolog da sam
hteo slušati roditelje, ali nisam.
Rajan: Ooooo, pa ti si duhovit momak!
Bob: Malo. Želim pokrenuti posao s kanuima. Treba mi
neko ko se razume i ko će provesti par meseci sa mnom u
radionici, dok ja to ne naučim.
Rajan: Zar nema nikoga tu da zna?
Bob: Ima, ali mnogi su mi rekli da to nikad neću uspeti i
zato mi ne treba niko lokalni. A zar nema nikoga iz tvog ili
mog gradića da pomogne tebi?
Rajan: Znaš i sam da mladi u velikom broju odlaze i taman
kad nekog naučim, on će otići. Bolje ovako da nađem nekog
ko nema ništa i ponudim mu sobu i kintu. A u gradovima
ima takvih koliko hoćeš.
Bob: Uzmi mene!
Rajan: Znam da me zezaš i, eto, već ti ne ide. Posustaješ.
Bob: Gospodin čitač, dame i gospodo!
Rajan: Kome govoriš? Kojotima, koji su se zavukli negde i
misle na tvoje kanue?


Bob: Dame i gospodo, komšija je podigao svoj smisao za
humora viši nivo!
Rajan: Hahahahaha! E, jesi zabavan tip.
Ljudi pomažu jedni drugima sa osmehom. Život je lep, život
je pesma, život je bajka. I bio bi to, da ova dva čoveka
zapravo traže ono što su rekli jedan drugom. Ali, ipak, nije
tako. Istina je, oni traže čoveka kojeg nikad nisu videli, a za
kog znaju da im je naneo štetu. Opljačkao im je kuće, dok
oni nisu bili tu. No, bile su njihove porodice. Srećom, žene
i deca su prošli samo sa lakšim telesnim povredama. Policija
se nije mnogo trudila kad je shvatila da pljačkaš nije iz
tih gradića i da je sad ko zna koliko daleko. Ali njih dvojica
nisu odustajali. Došli su do informacija kako izgleda. Dobili
su po jednu izbledelu fotografiju, na kojoj je čovek njihovih
godina, ćelav s izraženim obrvama i podužim brkovima.
Dobro su se pripremili za eventualni susret sa dotičnim
zlikovcem… Posle kraće pauze zbog olakšanja, kupovine
vode za nastavak puta ka Tusonu i bezuspešno krišom
postavljenih pitanja konobara da li je video čoveka koga
traže, nastavili su dalje.
Rajan: I šta kaže konobar? – s osmehom upita.
Bob: Ništa. Nema kurvi u blizini. – veoma snalažljivo na brzinu
je uspeo slagati.
Rajan: E, žao mi je druže. Ne bih te ni čekao.
Bob: Stopirao bih ponovo. Nego, šta je konobar onako
ozbiljnog lica imao tebi da kaže? – nasmejano uzvrati.
Rajan: A možda nisam dužan da ti odgovorim… Šalim se,
ništa posebno. Pitao sam ga ima li ozbiljnih ljudi za rad u
blizini, da ne moram do Tusona. I reče da ovde u okolini


možeš naći samo pijance, kriminalce i prevarante. Neki od
njih samo čekaju da okreneš leđa da te opelješe ili da ti
zabodu nož.
Bob: Možda i meni i tebi upravo takav treba? – opet nasmejano
upita.
Rajan: Možda, možda… Izgleda da će oluja. Nešto se muti
ispred. – odgovori, gladajući u nebo.
Bob: Neće. Sačekaće Bog da napravim svoj prvi kanu.
Uskoro ću pokazati onoj bagri da umem sagradim kanu za
našu rečicu i svi će doći kod mene da naručuju čamce. Ti
bi pre mene trebalo da znaš da neće biti kiše još mesec
dana. Zemljoradnik si. Od dešavanja u oblacima ti zavisi
rod. Zar se nisi molio da ne bude kiše još neko vreme?
Rajan: Mani se Boga. On ne postoji. Ljudi su ga izmislili.
Stvari su onakve kakve jesu, samo mi još Bog treba. Najlakše
je reći da neko povlači konce.
Bob: Mooolim?
Rajan: Šta moliš?
Bob: Zemljoradnik si i ne veruješ u Boga?
Rajan: Da. Vidim, sad ti nije do smeha.
Bob: Pa, nije, kad sam seo u kola koja vozi debil. Ko zna da
li si i zemljoradnik. – izgovarajući te reči, povukao je Rajana
za kosu, koja je istog momenta spala, a automobil je naglo
zakočio i stao.
Bob: Perika? Znao sam da si neki prevarant i da ne treba
da stopiram. Jebali me dolari koje sam hteo uštedeti! Da
još namerno nisi obrijao brkove i da nisi tranvestit?
Rajan: Šta to radiš, čoveče?! Jesi normalan?! Mogli smo
da poginemo! To što ja nosim periku je samo moja stvar.
Kakvi brkovi? Izlazi napolje! Pozdravi kojote!


Sunce je bilo na zalasku, a Bob isteran iz auta. Izbačen u
kraj puta u pustinji. Bio je zatečen novonastalom situacijom,
ali je lagano nastavio hodati. Rajan je nastavio vožnju
ka Tusonu sam. Nakon nekoliko minuta, popustio ga je bes
i bilo mu je žao Boba, čiju je reakciju u neku ruku i razumeo,
jer mu nije rekao da nosi periku zbog ubrzanog ćelavljenja.
Zakočio je i vratio se po njega, jer je noć bila na
pragu. Bob je odbijao da uđe u automobil.
Rajan: Izvini. ’Ajde upadaj, objasniću ti.
Bob nije želeo, jer je negde u glavi imao pomisao da bi
mogao ponovo da zažali što ulazi kod nepoznatog u automobil.
Ali, pogledavši oko sebe, nije imao mnogo izbora.
Ušao je.
Rajan: Ćelavim, čoveče! Odbijam to sebi priznati. Teško se
navikavam na čoveka koji će uskoro izgledati dosta starije.
Bob: Mogao si mi reći. Sad ne znam ko si. Vozi! Samo da
stignemo do Tusona. I bez daljih iznenađenja!
Rajan: Sve što sam ti rekao je istina. Opusti se. Stižemo
uskoro. Moraš mi verovati.
Bob: Svako ima svoju priču. Tačnije svoju verziju. Kako da
verujem tvojoj priči i kako ti da veruješ mojoj, kad su one
subjektivne? A objektivnu ne možemo da znamo…
Rajan: U pravu si, ali mi moraš verovati. Ne mogu voziti sa
čovekom pored sebe za kojeg ne znam kad će nešto da napravi
dok upravljam vozilom.
Bob: Dobro, čoveče! Verujem ti. Vozi! – odgovori unevši
mu se u lice.
Rajan ga je dobro pogledao. Bobovo lice mu se urezalo u
cestu u koju je narednih trenutaka gledao, dok je čvrsto
držao volan. Posebno njegove neuredno počupane obrve.


Sunce je zašlo, ali još je bio dan. Put je bio prav i bila je
dovoljna jedna ruka za upravljanje automobilom. Rajan je
drugom krišom izvadio pištolj koji se nalazio pored sedišta
i stavio ga ispod jakne uz stomak. Uperenog oružja u Boba
vozio je, uz ubrzano disanje. Bob je gledao u cestu ispred,
ali nije mogao da ne primeti smrtno neprijatnu tišinu. Nakašljao
se. Dok je levom rukom stavljao maramicu na svoja
usta, desnom je vadio mali pištolj, koji je bio zadenut za
pojas. Takođe je uperio svoje oružje u jedinog saputnika u
vozilu. Vozili su se tako u grobnoj tišini dobrih milju, dve,
ne znajući da su pištolji upereni u obojicu. Rajan je prekinuo
neprijatno ćutanje:
Veruješ u Boga, a kao muškarac čupaš obrve? – upitao ga
je, delovavši kao da mu je nebitno šta će ovaj na to odgovoriti
Bob: Ne čupam ih. Peruta mi se koža i non stop mažem
kožu na licu i same otpadnu s vremena na vreme.
Rajan: Da li bi za svoju porodicu uradio sve?
Bob: Naravno. I ubio ako treba. Poginuo ako treba.
Rajan: Da li bi krao zbog njih?
Bob: Rekao sam ti. Sve!
Rajan: A kad bi ti ih neko povredio dok je pokušao da ih
opljačka?
Bob ga je skamenjeno gledao s besom koji je samo rastao.
Rajan je zanemario cestu pred sobom. I on je pogledao
Boba s prezrenjem. Puni besa i bez kontrole nad sobom,
istovremeno su povukli obarače. U sumrak, pustinjom Arizone,
Rajanov automobil je krivudao cestom i usporavao
polako, ali i dalje se kretao ka Tusonu. Obojica u njemu su
još gledala i teško udisala poslednje atome kiseonika. Na


par stotina metara ispred njih, videli su čoveka koji
stopira. Njihov automobil se lagano zaustavio, tačno
ispred tog čoveka. Rajan i Bob su, jedva dišući, gledali u
ćelavog čoveka debelih obrva i dugačkih brkova. On je
ubrzo nestao sa tog mesta, a njih dvojica sa ovog sveta.
Pustinja Arizone ujutru, kraj jednog puta, donela je još
jednu zamaskiranu misteriju ovoga sveta.