LOPATANJE, LOPTANJE…

Lopatao sam i nije mi nešto išlo. Mislim, nisam odustao
u toku nijednog posla s lopatom u glavnoj ulozi, ali
nema tu neke hemije između nas. Tukla me je po glavi, ali
fizički me nije dodirivala. Onako, neizgovorenim rečima.
Podmuklo. Na najgori mogući način. Iako sam svega par
puta radio plaćene poslove s dotičnom gospođicom, oterao
sam je od sebe. Ne treba mi. Doduše, mirimo se kad
su u pitanju kućni poslovi, rodbinsko-drugarska pomaganja
i to je to. Naš odnos je sveden na minimum minimuma.
Uglavnom se popreko gledamo, ali neka. Moram imati i
nekog neprijatelja. Dosadno je sa samo prijateljima oko
sebe. Vidim mnoge koji se druže s dotičnim gospođicama i
koji bi ih možda, čak, izveli u šetnju. Neka ih. Rado bi im
dao i onih mojih par (ne znam koliko ih ima, jer moje oči
prođu pored njih i ne jave im se), koje stoje u šupi… Loptanje
mi je išlo. Tu i tamo, ali mi je išlo. Aktivno sam se
time se bavio u ranoj mladosti, posle samo rekreativno.
Ali i tu sam počeo da zabušavam. Nisam se loptao, ima
skoro dve godine. Ustvari, jednom u poslednje dve godine.
Pre mesec dana, bile neke igre mojih korena ovde u
selu, pa sam pokušao igrati mali fudbal. Partija je trajala
dva puta po deset minuta. Ja sam u sve četiri, koliko ih je
bilo, jedva odigravao po poluvreme. Već posle četvrtog,
petog minuta bih jedva nadisao ovog čistog seoskog vazduha.
Kažem čistog, jer su odavno pogašene sve fabrike,
146
koje su činile da ne izlazimo napolje po par sati. Toliko
sam se radovao što će Bosna svratiti u moje selo, čak i malom
fudbalu, posle toliko vremena. Ali, nek se nosi i lopta i
fudbal i disanje na škrge! Jedini sport koji istinski volim rekreativno
igrati je tenis. Ali ni njega nisam, evo dve godine,
igrao. Nisam loš za ovako nas nekoliko, koji katkad
imamo problema sa dokolicom. Posebno u tenisu volim
kad izvedem neki potez sličan onim koje vidimo na TV – u.
Ili kad padne neka sumnjiva lopta oko linije, pa trčimo tražiti
trag na šljaci. Uh, ko na malim TV – ekranima! Prelep
sport za igrati uživo, ali, eto, nisam neko vreme. Što se tiče
loptanja na TV – u, tu je onaj gde se loptaju sa onim jajetom,
kao i onaj običan fudbal. Tu su dve moje najveće ljubavi.
Dva kluba. Neću o tome, jer to nema veze sa loptanjem
uživo. Ne znam zašto sam tamo odlutao. Možda zato
da bih pobegao od ovog gde se moje noge zamaraju? Možda
zbog onog tetreba, što kopa mulj na sredini Tise? Ne
znam, uopšte na koga sam sad mislio. Ni ko je taj tetreb i
kako kopa taj mulj. Jebiga, došlo u glavu ko sirće u vruć
pasulj. Ni to nema veze s vezom, al’ ’ajde. Ko će ga znati…
Dakle, i to sam napustio. Lagano, ali sigurno. No, vraćaću
se povremeno, sa pozajmljivanjem škrga od upecanih riba.
Valjda pomognu… Loptam se rečima. To ide najbolje. Ili
ne? Ma, nek’ ide, to volim. Pretposlednjih nekoliko rečenica
govori od čega se ne mogu tako lako odvojiti. To mi
pruža neku satisfakciju. Uuu, al’ sam sad pokušao biti čovek
s toliko širokim fondom reči, vokabularom. Da se usereš!
“Satisfakcija” – kakva reč. Glupost. ’Ajde, ne lupaj! Uh,
počinjem pričati sam sa sobom, bez navodnika. Dobro,
ako nema navodnika i dijaloga znači da nisam puko. Znači


da se ne računa kao da sad, pričaju tj. pišu dve osobe međusobno.
Lele, al’ ja lutam ovim hodnicima nerazumevanja.
Ali, do jaja je! Izgovorim tako neke nepovezanosti i
onda razmišljam o tome. Ko da mi je Hičkok iz groba servirao
neku misteriju. Dobro, ’ajde dovešću se u red malo.
Evo, ono treće iz naslova, kojeg nema. Lupetanje. Ide mi
ili, bar, mislim da mi ide. A i mislim da bi trebalo da napravim
par razmaka, jer kad neko vidi ovako redove reči u nedogled,
teže će se nakaniti da pročita. ’Ajde, dobro, evo
ide red, dva praznih reči:
Pa, dobro, a ono do sad je bilo puno punih reči, nečega
korisnog napisanog?
Pa, korisno je, jer se piše o lupetanju. Definiše se. Pruža se
primer. Pitam se, ako se ja opružim sad na podu svoje
sobe, čega će to biti primer? Možda primer ležećeg lupetanta?
E, to ne bi bilo loše. To zvanje. Mogli bi mnogi upotrebiti.
Viši lupetant, niži lupetant, lupetant u razvoju,
penzionisani lupetant… Nije loše. Eto, neke ideje. Baš mi
prija novokomponovana reč. Eto, još jedan mini hobi u
mom životu. Lupetant od svoje petnaeste godine. Lupio
sam petnaeste, jer se ne sećam kad sam počeo lupetati.
Po vaspitanju sam počeo lupati na vrata toaleta rano, ali
nisam na to mislio da se razumemo. Ustvari, razumeli su
neki. Strašni su sa razumevanjem. A da li su razumeli zašto
nisam bio tu kad je onaj vadio mulj sa dna Tise? Eh, to se
ne razume. Dobro, ima olakšavajuće okolnosti. Ni ja sam
nisam razumeo. Sad smo jednaki. A kad nismo bili? Bili
smo uvek i pomirite se sa tim. Ne pitajte ni kako, ni zašto.
Ja tako kažem. Opa, sad izigravam nekog generala. Ma,
opustite se. Ja ni ne znam zaduženja generala. Ne razu-


mem se u te činove. Znam samo iz filmova da uglavnom
naređuju onim najnižima koji su, ustvari, heroji u filmu.
Idem da berem trešnje. Otkud sad s neba pale trešnje na
ovaj papir? Sad, prvog avgusta? ’Ajde, ne sviraj i o kom papiru
pričaš, kad pišeš na kompjuteru? Ovo je savremeno
doba. Dobro, jeste. I bolje što ne pišem na papir olovkom,
jer mi je ružan rukopis. I dobro što nije pisaća mašina, jer
bih morao hiljadu puta gužvati napisano, bacati i pisati ponovo
stranice, priče. Opet sam odlutao. Au, da! Kako
opet? Pa, to nisam već pisao. Možda nisam pisao, ali lutao
jesam. Išao sam do toaleta, obavio par telefonskih razgovora,
mislio o tome šta ću večeras… A kako bi bilo da ubacim
nešto što ne liči na lupetanje? Evo, ću stavim pod navodnike
da se vidi razlika: ” Ko bi rekao da ću danas ceo
dan pisati? Posle odrađenih par sati na poslu i dremke od
dva sata, imao sam u planu barem tri, četiri stvari. Posle
ručka je počela kiša i ja nisam znao šta ću. Uzeo sam jednu
knjigu i čitao. Nisam dugo čitao. Pokušao sam ponovo zaspati,
ali nije mi se dalo. Krenuo sam pisati i krenulo je. Zaleteo
sam se, ali uskoro je kiša prestala i sunce se pojavilo.
Ja sam i dalje pisao. Mogu reći da sam zaboravio većinu
stvari koje sam isplanirao uraditi da nije bilo kiše,
pisanja…”

• Au, koje proseravanje. Ustvari, ne trudim se to razumeti.
• Znam. Razumem.
• Opa, vidi ovo! Uvodne crte, znaci dijaloga. Da bude
  jasnije nekom idiotu koji bude čitao ovo.
• Da, i nekoj idiotkinji.
• Nemoj tako o ženskom rodu.
  149
• Ne sviraj. Ko da su one manji idioti od nas.
• A otkud ti znaš da smo mi mi?
• A?
• Zaboravi. Vrati se lepom pisanju u normalnim redovima.
  Ne grabi ka što većem broju stranica, kad
  ne znaš šta napisati.
• Ok.
  Sad sam zbunjen. Ne znam o čemu nastaviti pisanje. Mrak
  polako pada. Ljudi postaju senke. Moram nekog dobro videti
  i razumeti da bih da ukapirao.
• Razumeti da bi ga ukapirao? Ne seri da je to potrebno
  da bi čoveka shvatio? Čekaj! Odlutao si. Ne
  lupetaš. Počinješ pisati u nekom zanosu. Vrati se
  na lupetanje.
• Ali, zanos je dobar. Tad nastane mnogo toga dobrog.
  Eh, kad bi ceo život proživeo u zanosu. Tad
  ne bi bilo važno je l’ to pravilno ili pogrešno..
• ’Ajde mani se.
• Ok. Vraćam se pisanju u jednom licu.
  Lupetanje. To je to. To je ono što mi je potrebno s vremena
  na vreme, kad nisam ozbiljan. Ako sam ikad i ozbiljan.
  Što se mene tiče, u lupetanju je lek. Uspostavlja neku ravnotežu.
  Lakše svarim mnogo toga. Odlutam. Pravim pauzu,
  jer je ponestalo resursa ovom lupetantu. Vraćam se
  ovde posle par dana. Hm, vidim nije sjajno. Sve mi nekako
  liči na neurednu sobu, posle neke privatne žurke. Mrzi me
  da posklanjam, nego sav prljav veš stavljam u jedan ćošak,
  a prazne flaše ne diram. Sutra ću. Osećam da nemam
  neku inspiraciju za lupetanje. Možda sam otpušten sa
  
  
  radnog mesta lupetanta ili je godišnji počeo? Ne berem
  brigu, a ni višnje. Uh, te višnje. Jako iritantan posao.
  Bereš, bereš i bereš, a kanta se uopšte ne puni. Imaš
  osećaj da je na tebi više fleka nego u kanti plodova. Opa,
  shvatam da se vraćam u normalu, ne pričam sam sa
  sobom. Nema dijaloga. Ali, on je dobar iako je u pitanju
  jedna osoba. Sve dileme se vode u glavi, na osnovu kojih
  donosim neku odluku. Kad god je nešto nejasno, dijalog sa
  samim sobom pomaže. Odluku donosi. Postoje dva ili
  mnogo više mišljenja unutar ove moje lude glave, samo se
  reči ne izgovaraju. Nekad se omakne, pa ispadnu.
• Pa da, cela skupština i većanje.
• Vid’, njega! Javio si se.
• ’Ajde nastavi, molim te. Volim da slušam kako lupetaš
  kao trećerazredni nosorog.
• Trećerazredni nosorog? Hoćeš i njega da ubacim u
  tu skupštinu, koju spominješ? Pa da cirkus bude
  kompletan.
  Nema odgovora. Garant je otišao da povraća od ovoga.
  Nema veze… Razmišljam da upišem doktorat lupetanja, ali
  me nekako smaraju te stvari u vezi fakulteta. Jebiga, valjda
  zato što ga nisam završio. Ili je samo suviše iritantna reč?
  Idemo dalje. Nisam dobro oprao prozore na benzinskoj,
  na kojoj radim. Ostale one sitne muzge od vode iz centralnog
  vodova (ili kako se već zove taj sistem), zato što nisam
  obrisao suvom krpom nakon polivanja. Ponekad i u životu
  imam takve sitne muzge, usled sukoba mišljenja sa drugim
  ljudima. Često posle toga ostanu mali mutni tragovi u
  mom pogledu na njih posle. Zamute mi neke stvari, koje
  
  
  sam ranije veoma jasno video. Pa moram opet preispitati
  neke svoje stavove.
• A ti imaš kao neke stavove?
• Kako znaš kad treba da upadneš u nezgodno vreme?
  Taman kad sam na putu da shvatim nešto.
• Opusti se. Znaš ti mnogo toga. Vrati se lupetanju.
  Nešto ti ne ide danas.
• Ma, na poslu sam, pa me stalno prekidaju.
• Skoncentriši se.
• U redu.
  Ne ide mi nešto. Znam šta ću. Uzeću malo Bukovskog da
  čitam. Iskrena i pijana budala mi uvek podigne raspoloženje
  i nekako dobijem inspiraciju… Navratio mi drug na
  pumpu i pitao me da idem s njim sutra za grad. On poslovno,
  ja onako, da mi dupe vidi put. Bio sam skoro, ali opet
  bih rado. Rekoh: “Ne mogu, radim.” Zatim me pitao:
  “’Ajmo u T.P.(Tri Lepe)?” Odgovorih mu: ” Rado, ali ne
  mogu, radim.” Eto, ne mogu ni u tri lepe da odem, jer moram
  da radim. A rado bih i tamo malo otišao. Da ne moram
  razmišljati kad će kraj radnog vremena ili kad će kraj
  slobodnog vremena. No, mora se zaraditi. Sve se mora, a
  krivine hvatamo kad god stignemo. Nema veze. Zanimljivije
  je s krivinama. Pravolinijsko kretanje nema neku posebnu
  draž, a od kružnog može vrlo lako da ti se zavrti u glavi.
  A zašto onda šetam u krug kad radim na benzinskoj i kad
  mi je dosadno? Valjda imitiram časovnik i guram kazaljke,
  mic po mic, da kraj radnog vremena što pre dođe. Nekako
  guram i godine, nabijam ih u dupe sve više. Shvatam da mi
  ne ide lupetanje u poslednjih nekoliko rečenica. To je možda
  zato što pišem na poslu. Tu svaka budala vreba da me
  
  
  prekine kad mi je najzanimljivije. Nisam opušten. ’Ajde dobro,
  oni su prioritet. Al’ kako je lepo kad se zaključam u
  sobu i počnem lupetati po plafonu, zidovima, ormanu,
  knjigama! Mislim da autori tih silnih knjiga prevrću očima,
  dok ja gledam u njihova dela. Jebiga, šta da im radim? Oni
  su bili više ozbiljni… Super sam ovo izveo. Pišem na poslu,
  a mislima sam u svojoj sobi. Kao da iz nje pišem. Ko kaže
  da teleportacija ne funkcioniše? Zamoran termin, ali posluži
  za dočaravanje. Razumem se u tehniku i tehnologiju
  ko miš u miš-prdi-farba boju. A šta je zanimljivo ovim muvama
  da sleću na mene kao na neki veliki aerodrom? Ili
  bolje rečeno na neko veliko govno… Jebiga. Izađu iz mene
  katkad ogavne reči. Šta da se radi? Ništa neće da se radi.
  Ide se dalje, bez posebnog osvrtanja. Dobro, idemo dalje.
  Još dva sata do kraja radnog vremena. Ovo je jedan od
  retkih dana kad bih produžio sam sebi radno vreme, jer
  pišem u nekom zanosu. Uh, kako je dobar osećaj. Kao opijen
  sam, mislima i rečima. I nije mi bitno ’oće li oni upasti
  u neku skladnu celinu. Samo nek traje. Opet muve zezaju.
  Poludeću od njih. Bliži se veče, evo i dragih prijatelja, komaraca.
  Muva i komaraca sve veći broj, reči sve manji.
  Gube se kao Letonac u Maliju. Ju, al’ sam sad lupio. A možda
  se stvarno nekad neki Letonac izgubio u Bamaku, glavnom
  gradu Malija. Pa, da, ja znam skoro sve glavne gradove
  na svetu, proseravam se. Išlo mi je to od ruke uvek…
  Evo, mislim kako ću sutra da idem na Beer Fest u Beograd.
  Ići ću sam, jer su drugari otkazali. Biće još jedno zanimljivo
  iskustvo, jer su prethodna dva bila. Nisam išao sam, nego
  s drugarima. Pre dve godine nam se pokvario auto, pa
  smo ga gurali preko Brankovog mosta, dok je masa išla
  
  
  peške u suprotnom smeru. Svi su nam se smejali. Jebiga.
  Došli smo do benzinske i sipali goriva, ali nije bio do toga
  problem, kao što nam je rekao jedan taksista. Prespavali
  smo tu kod Ušća, gde se održava festival. Mnogi su nam u
  prolazu lupali na prozore, dok su odlazili sa Fest-a, i,
  naravno, smejali nam se. Mi smo spavali, tj. neki. Ja skoro
  da nisam. Jedan drugar je u gepeku spavao. U Beogradu
  niko neće da ti pomogne. Ustvari hoće, ali za lepu kintu.
  Sačekali smo jutro i pomoć. Ja sam malo pre pomoći
  peške otišao preko mosta do autobuske, jer je trebalo stići
  na posao. Drugi put je bilo isto veselo. Nas trojica smo
  tamo otišli vozom. U toku večeri, drugaru je mobilni ispao
  u toaletu u govna i mokraću. Jebiga, kad hoće da priča s
  govnima, eto mu. Na fajrontu smo otišli na železničku. Bili
  smo tamo sat vremena ranije, u 03:00. Voz je polazio u
  04:00. Svaki je legao na jednu klupu, dva metra od
  koloseka. I sva trojica smo se probudili u 04:05. Voz je
  pokupio putnike, svirao verovatno nekoliko puta i otišao.
  Mi nismo sa njim. Probudili smo se zbunjeni. Kad smo
  shvatili šta se desilo, ostalo nam je samo da se
  nasmejemo. Tako je i bilo. Možda je trebalo i da plačemo,
  ko zna. Pijane budale. Zatim smo krenuli ući u neki drugi i
  s presedanjem stići do Novog Sada, ali nisu nas pustili kad
  su uvideli da nismo trezni. Otišli smo na autobus koji je
  oko 5h krenuo. Vozač istog je bio daleko raspoloženiji od
  onih ljudi u vozu. Smejao nam se bez prestanka. Bila su to
  dva Beer Fest-a za pamćenje, što se tiče povratka, a i
  samog festivala… A meni se približava kraj radnog
  vremena, oči počinju lagano da se sklapaju. Iako je malo
  komična situacija s prethodna dva Beer Fest-a, ja se
  
  
  uozbiljio. Uh, sunce ti, da neću možda i da prevedem neku
  indijsku knjigu na grčki jezik? Preveo bih neku Indijku u
  Grčku, al’, jebiga, skupa karta. I Indijka neće u Grčku. To joj
  je suviše zapadno. A Amerika, čiji je još veći fan, nije? Jao,
  bolje da ćutim o tim pričama između nacija. Pojma
  nemam i ne zanima me. Jebeš to. A gde da onda
  skrenem? Kao Duško Dugouško, levo kod Albukerkija? Ili
  levo kod sebe? Ali Duško nije skrenuo levo kod
  Albukerkija. Dobro, možda ja jesam. U ovoj priči sam već
  dovoljno skrenuo. Ne mogu više. Gladan sam. Pojeo bih
  bilo šta. Neki posoljeni račun ili list sa oraha, koji se nalazi
  iza pumpe. Jao, još samo sat vremena. Opa, izgubilo se
  ono da bih sam sebi produžio radno vreme. Ohohoo, nego
  šta nego se izgubilo. Pa, mušterije non – stop svraćaju.
  Naravno da sam ispao iz koloseka. Odoh. Treba popuniti
  police, uneti ono spolja i počistiti pod…
  Evo vraćam se posle par meseci u ovu priču i imam
  šta da vidim. Gomilu letećih skakavaca u januaru. Veoma
  zanimljivo i ukrasno, kao jelka u maju. Biće bolje, uvek kažem.
  Dobro, ne bolje, nego smešnije. Tamo negde za par
  decenija ili vekova.
• Da nećeš da živiš možda dvesta godina?
• Op, vidi njega. Mog alter-ega!
• Tu sam. Samo mi ne dolazi odgovor na pitanje gde
  da te pošaljem na lečenje.
• Biće bolje.
• Opet ti sa tim dosadnim optimizmom. Nema tu
  ‘leba, a ni mesa.
  
  
• Ko te šiša, savesti moja, kad ne umeš da izmišljaš
  koješta.
• U pravu si. Odoh malo u senku.
  Eto, ljudi beže kad nisu u pravu. Ovaj moj je dobar još. Pobeže
  u senku. Nestade. Neki pobegnu u svađu, uvrede ili
  nasilje. No, biće bolje jednog dana. Evo, već je bolje. Napolju
  je decembar, a ja unutra. Nemam pojma šta sam
  time hteo reći, ali bitno da je bolje. Makar i ovako, bez razloga.
  Bio neki teži period u ovom razdoblju naše mutne
  reke, pa je mnogo bolje na površini. A kad se daviš i plićak
  je veoma poželjan… Nova godina će za deset dana. Nešto
  sam se previše uzbudio zbog iste. Sve ne mogu da spavam
  u iščekivanju da vidim sva ta vesela lica. Mislim da nije isključeno
  da ostanem kod kuće i pišem gluposti, jer Nova
  godina i nije neko uzbuđenje za mene. Svoja najveća uzbuđenja
  doživim kad sam sam. Dobro, možda i nekad s
  nekom devojkom. Sve je to dobro. Ja sam i ostali sa ostalima.
  To je neka ravnoteža, koju svet mora da ima na umu
  da bi funkcionisao.
• Aaaaa, tu sam te čekao! A ti time što napišeš, zar
  se ne dokazuješ među drugima?
• Naravno da se dokazujem. Doduše, nije to moj
  onaj svesni deo. Svi to radimo. Svi smo egoisti i svi
  se želimo nečim izdvojiti od drugih.
• Eto!
• Šta eto? Pa, ja to izbegavam raditi u društvu. Pišem
  da se najbolje osećam kad sam sam. Moram reći ili
  napisati kad se najbolje i najjače osećam, inače bih
  mogao pući ubrzo. Ako mali broj ljudi ili niko to ne
  razume, papir će razumeti. Papir sve razume.
  
  
• Jaooo, idi begaj! Nego gde su ta tvoja lupetanja?
• Tu su. Valjda.
• ’Ajde, neću dirati. Lupetaj. Sluša mi se tvoje napredovanje
  od nižeg ka višem lupetantu.
• Ne zanimaju me činovi. Kao da to ne znaš. Ali,
  ’ajde probaću da se vratim na kolosek lupetanja.
  Veče je odmaklo i ne idu mi komične situacije. Nema
  ih u mojoj glavi. Možda zato što sam danas na nekoliko
  kilometara van sela video semafor, koji se nalazi u centru
  ove naše male varoši? I kakve sad to veze ima sa
  uzdrmanom inspiracijom glupavih misli? Ima, jer trenutno
  ne znam šta ću da napišem, a iz toga obično ispadne neka
  nelogičnost. Da, evo slušam neku muziku osamdesetih već
  tri sata i tek sada sam shvatio da me smara. Prebacujem
  kanal i kao malo bolje je. Ustvari, isto neke osamdesete,
  ali malo drugačije. Ili izgledaju drugačije, samo zato što je
  drugi program? Ne znam zašto uopšte postavljam ova pitanja,
  ali zanimljivo je. Troše se misli kao što mi trne bulja
  u fotelji. No, biće bolje. Leći ću uskoro u krevet, zaspati, pa
  će mi ujutru trnuti bulja na biciklu i na poslu. A uveče već
  u nekoj drugoj priči. Uvek nam trne bulja negde. Mora to
  tako.