IZA ĆOŠKA

Ja sam tu iza ćoška, na kraju grada. U ulici u kojoj nekad radi
noćna rasveta, a nekad ne. Ponekad odem do centra. U ono krdo
zdudanih zgrada, blještavih reklama, ljudi koji u žurbi vuku po trotoaru
za sobom brdo svojih neostvarenih ciljeva. Pokušavaju zakucati druge
za beton da bi njihov trag bio vidljiviji na ovom svetu. Boje svoje dane
istom nijansom sive boje, gužvaju ih po svojim džepovima da bi ih pred
kraj sedmice nekako nagurali u već prepunu kantu za otpad pred
svojom zgradom, svojim domom. Zato sam i počeo više da izlazim noću.
Onda kad je manje ljudi na ulicama koje tad peru komunalci i kad je
grad živ u nekom drugom smislu. Imam svoju klupu u jednoj ulici koja
nije baš u centru, ali vodi do tog glavnog trga. Braon je boje kao lišće
jeseni u svom punom jeku i većina farbe sa nje je otpala. Kad se sa te
kluipe pogleda levo vidi se deo ulice koji je manje osvetljen i što se
pogled više udaljava sve je mračnije. Dok u suprotnom smeru, ka trgu i
centru, sve je svetlije. Blješti dobitna žuto-narandžasta kombinacija
svetla naizgled pustog grada. Bio je on i meni pust kao i mnogima u tim
satima, ali jedne oktobarske noći sam neplanirano seo da odmorim od
šetnje na tu klupu. Kolovoz i trotoar su bili mokri, jer su perači ulica već
prošli. Bilo je toplo i osetio se blago zagušljiv vazduh. No, ne kao leti kad
ne može da se diše od isparenja. Iza sebe sam ostavio običan dan sa
manje-više briga, pokušavajući da uberem malo vremena da mojom
glavom prođu neke dobre misli za lepši san. Sedeo sam i posmatrao
ulicu i grad dok nijednog pešaka nije bilo. Tek po neki automobil u
prolazu koji bi za sobom ostavljao onaj dobro poznati zvuk što se rađa
pri dodiru guma i mokrog asfalta. Zagledao sam se desno u osvetljeniji
deo ulice koji se pružao do trga. No, taj trg odatle nisam mogao videti. I
sa leve i sa desne strane tog pravca reklame su blještale isprekidanim i
iritirajući svetlom da ih nisam mogao dugo gledati. Ipak, ta žutonarandžasta
svetla na banderama uspešno su u senku bacale te reklame.


Prizor borbe jakih i kratkotrajnih protiv slabih i dugotrajnih.
Spustio sam pogled ka odsjajima na kolovozu i to mi je više prijalo. U
svom tom prizoru sam ugledao grad Barselonu kojeg se uvek vrlo rado
sećam. Onda sam okrenuo pogled levo, u mračniji deo ulice. Ugledao
sam ispucali kolovoz i zgrade, kako su se udaljavale sve su više bile
zgusnute. Levo je sve misterijom odisalo. Ne znam da li prijatnom ili
neprijatnom. Sve to tamo mi je ličilo na Madrid. Grad mojih lepih i
ružnih uspomena, ali grad koji podstiče čoveka da razmišlja na neki
drugi način na koji nikad ranije nije. Onda sam pogledao pravo preko
puta. Tamo je bilo nekoliko zatvorenih radnji. Izbledeli izlozi, pomalo
oronuli zidovi i zarđala ulazna vrata. Na natpisima jedva da je ostalo po
jedno slovo i ne može se ni naslutiti šta je tu nekad davno pisalo i
prodavalo. U glavi mi bljesnu Njujork s početka dvadesetog veka i doba
prohibicije. Odjednom sam bio tamo. Možda zbog scena gledajući svoje
omiljene filmove iz tog doba? Ustao sam i zagledan u te izloge prešao
ulicu. Srećom automobila u prolazu nije bilo. Možda bi me neki zgazio i
kao još jednu mrlju ostavio na afsaltu na kom su mnogi bili samo
prividno poraženi, jer sve je privid. Sve što doživim kad pokušam
drugom objasniti ili na papir staviti je samo bledi pokušaj dočaravanja
onog u stvarnosti. I što manje o nečemu lepom pričam ili pišem više ga
živim. Pisanjem nadoknađujem neproživljeno, tražim beg od surove
stvarnosti. Ali, živeo sam te noći. Živeo nekako drugačije. Stao sam pred
izlog te jedne zatvorene radnje i zurio u prašnjavo i izgrebano staklo.
Dodirivao ga vrhovima prstiju trudeći da ga još više ne ogrebem.
Zamišljao najvedrije scene i dane u istoriji te radnje, te radosne izraze
na licu prodavaca, vlasnika i kupaca. Bilo je to lepo vreme za njih, a ovo
sad za mene. Ne ta njihova nesreća što radnja ne radi više nego što u
meni lagano i bez mnogo truda niče misao o tim danima i boji jedno
obično jesenje veče. Eto, radnja nije prestala da radi, odnosno ponovo
je proradila, mnogo godina nakon njenog zatvaranja. I nije više
prodavala nego je poklanjala. Meni, slučajnom prolazniku, ove prijatne
trenutke. Hranila me pred spavanje. Okrenuo sam se ka kolovozu.


Pogledao sam levo, a zatim desno. Fizički su se moje strane zamenile u
odnosu kao kad sam bio preko. Međutim, ona žuto-narandžasta svetla i
reklame koje su vodile ka centru i koje su me podsećale na Barselonu
sad su me sećale na Madrid. Grad koji takođe poseduje slična
osvetljenja. Bio sam zbunjen i pogledao sam desno u onaj mračniji deo
ulice. Sad me je to podsećalo na Barselonu. Ustvari na put do tog grada,
jer su se neke stvari promenile i mnogima kao i meni uskoro neće biti
moguće da odemo u taj grad kad to poželimo. Neko je ugasio svetla i
uklonio bele linije na kolovozu tog puta. Spustio sam glavu dok sam
prelazio kolovoz. Opet sam imao sreće i niko nije jurio tada niti prolazio
uopšte. Do malo pre sam bio presrećan prizorom Njujorka dvadesetih
godina dvadesetog veka, a sad tužan zbog Pirineja desetih godina
dvadesetprvog veka. Ipak, podigao sam glavu kao što je mene to veče
podiglo. Opet sam seo na svoju klupu i posmatrao. Sa desne strane
preko puta grupa mladih i pijanih momaka i devojaka je odlazila ka
levoj. Ne iz Barselone za Madrid niti obrnuto nego iz još jedne vesele i
nezaboravne noći odlazila svojim domovima na počinak. Kroz glavu su
mi prolazile moje bezbrižne i daleke noći. Umorne noći obasute kišom
sputanih želja, nepromišljenih reči, neostvarenih ljubavi. Mnoge su
mladosti pune žala, ali, iako ima osnova, moja nije takva. Sve to što tad
nisam uradio sad mi samo stavlja valjan razlog zašto to tako nije bilo i
krasi mi lice blagim, spokojnim osmehom da se uvek i rado svega
sećam. Zažmurio sam na nekoliko trenutaka nakon što se ta grupa
mladih ljudi izgubila levo u onom mraku. Posle otvaranja očiju i pred
polazak, na klupi pored mene sedela je jedna žena. Nisam ni primetio iz
kog je pravca ona došla i kad je kraj mene sela. Imala je dugu crnu kosu
i na sebi teget plave boje kaput i nekakvu torbu. Bila je zagledana preko
u one zapuštene radnje sa praznim rukama u svome krilu. Nisam više
gledao u nju, ali sam bio svestan njenog prisustva. Na tren mi se javila
potreba da je pitam nešto i upoznam je, ali još brže se ta potreba izgubila.


Osećao sam da ništa više nije potrebno. Sve se završavalo u
tome da je osećam i sve je tu počinjalo. U tom njenom pogledu i
skromnom držanju tela što sam nastavio da zamišljam. Minuti su
prolazili, ona je verovatno gledala preko puta u onaj moj Njujork, a ja
sam svugde, ali ne ka njoj gledao. Njena slika je igrala pred mojim
očima. Ona je bila milion tih Njujorka. Kako je samo moje sve oživelo
zbog nje… Odjednom je, to sam osetio daškom vazduha i prigušenim
zvukom njenog tela, samo ustala i lagano otišla. Nestala je iz te moje
noći. Ali, da li je stvarno nestala? Ne, nije. Moja misao o njoj je ostala
snažna kao i kad sam je ugledao i osećao njeno snažno prisustvo u
svojoj blizini. I dok sam odlazio svome domu da odmorim za još jedan
naporan dan, i dok sam se jedva budio sledećeg jutra i dok sam bio
tamo negde u gužvi, ja sam krajičkom svoga bića mislio o njoj… Od žene
koja je neprimetno kročila jedne obične noći u moj život, postala je
njegov svakodnevni deo iako nije bila tu. Moji odlasci u noć svodili su se
na misao o njoj. Nadao sam se da ću je opet videti na svojoj braon klupi
u onom istom kaputu, sa istim onim zamišljenim pogledom. No, i kad bi
se to ponovo desilo, ne bi dozvolio da ta moja želja njene pojave
preraste u to da je dodirnem. Možda bi se sve tad ugasilo? Nisam to
znao, a nisam ni želeo. Katkad sam razmišljao samo o gradovima. O
Barseloni, Madridu, Njujorku, Nju Delhiju, Montevideu… O gradovima u
kojima sam bio i kojima nisam. Otkrio sam tako te jedne noći svoj neki
blistavi kutak koji se krio tu iza ćoška gde je sve bilo pusto. Ali, ne. Pust
sam bio ja. Gasio sam svetla i uništavao puteve ka Barseloni ili Madridu.
Previše me je bilo na jednom mestu, a premalo na drugom. Istina je da
nikad nisam bio u Barseloni, Madridu, niti Njujorku, ali, eto, neki deo
mene te večeri, tu iza ćoška, sigurno jeste.