ŠTA ĆE BITI SA MNOM?

Izašao sam na ulicu. Žalio sam, mnogo sam žalio zbog
svoje zle namere. Kako sam živeo sam, morao sam izaći
napolje i nekom reći sve. Sve što me je mučilo ranije i što
osećam da će me mučiti u budućnosti. Nikog nisam imao,
pa sam izabrao nasumično jednog prosjaka. Ovaj je za divno
čudo bio trezan, ali to me nije previše zanimalo. Odveo
sam ga u prvi bar. Seli smo za šank. Naručio sam i njemu i
sebi piće. Malo se bunio, ali kad je video da sam uznemiren,
nije mnogo oklevao da mi udovolji. Potpuni stranac
mu je prišao i zamolio ga za razgovor – on je pristao. Verovatno
da bi pobegao na kratko sa onog niskog uličnog betona.
Mnogo se prijatnije osećao na šankerskoj stolici, sa
dupetom i nogama iznad zemlje, ali nije mogao biti skroz
miran. Videlo se to na njemu. Bili smo na suprotnoj strani
šanka u odnosu na konobara. Tako obično biva kad si u kafani.
To mi je odgovaralo. Mogao sam na miru reći prosjaku
šta sam imao. Posle prvog gutljaja i bez oklevanja, rekoh
mu:

• Ubio sam dva čoveka.
  Verovatno naviknut na užasne svakodnevne scene zabačenih
  slepih ulica, nije mnogo bio iznenađen. Pomalo uplašen,
  uzeo je veći gutljaj. Nastavio sam sa pričom:
• Ne boj se, neću ti nauditi. Morao sam nekom reći
  pre nego što me policija nađe ili se predam.
  
  
• Koga si ubio? Zašto?
• Mislim da nije važno koga sam ubio. Ubio sam ih,
  ali kad sam već krenuo sa pričom… Imam svega,
  tek sad vidim, trideset godina i živim sam. Bez roditelja
  sam oduvek i radim kao voditelj na jednom
  gradskom radiju već par godina. Nemam gotovo
  nikoga u ovom gradu. Jedva dva, tri prijatelja i to
  preko posla. Kažu mi da sam malo zatvoren. Izgleda
  da je to malo više nego što sam mislio. Pre par
  godina sam imao devojku, koja me je napustila, ali
  mi nije bilo loše zbog toga. Ubrzo nakon nje, osetio
  sam nekakvo olakšanje… Prvo ću ti reći ko je taj
  drugi koga sam ubio, jer je on važniji. Bio je moj
  komšija. Stariji od mene nekoliko godina i razveden.
  Otkad sam se doselio ovde, iz njegovog stana
  koji se nalazio do mog dopirala je buka. Zvučalo je
  kao da se svađa sam sa sobom, ali nije tako. Uvek
  mu je dolazio neko. Da li neka nova devojka, rodbina
  ili neki poslovni saradnici. Njega su svi nervirali.
  Bio je pravi mizantrop. Zato je i bio uglavnom sam i
  nisu se dobro završavale posete drugih ljudi. Često
  se drao previše, ali nije mi to najviše smetalo.
  Mnoge od tih reči koje su odzvanjale i u mom stanu
  uspeo sam prepoznati. Sklapao sam rečenice.
  Smetao mi je njegov način razmišljanja. Ličio je na
  najstrožijeg roditelja od nekih šezdeset godina.
  Samo je njegov stav bio ispravan i ničiji više. Seronja
  u klimaksu. Shvatio sam da sebi nije davao
  oduška. Nije bilo trenutaka veselja, niti najmanjeg
  odstupanja od strogo utvrđene discipline svog života.
  
  
  Nijednom iz njegovog stana nije dopirala muzika.
  Pitao sam se da li zna šta je to radio. Ne znam
  kojim poslom se bavio, ali možda je pre tog posla
  bio neki narednik u vojsci, neki kojeg su u detinjstvu
  maltretirali roditelji ili koji je možda došao iz
  sirotišta, pa hoće svima oko sebe da naplati za svu
  svoju uskraćenost. Ali, i pored svih tih ljudi na koje
  se drao, izgleda da sam mu ja najviše smetao iako
  je gnev prema meni najmanje pokazivao. Često je
  zvao policiju, jer se iz mog stana čula muzika, koja
  je, zaista, bila jedva glasnija od dozvoljene. Policija
  bi mi rekla samo da smanjim “buku”. Kad bih ih pitao
  ko je zvao, oni bi samo rekli da su to komšije.
  Znao sam da je svaki put to bio on, jer u drugom
  stanu do mene nikog nije bilo… Nakon jednog
  dana zakašnjenja sa plaćanjem domara, on bi se
  redovno pojavljivao na vratima mog stana, s ljutitom
  grimasom. Govorio mi da ne dovodim narkomane,
  kurve, lopove, skitnice, kao da mi je otac.
  Jednom sam mu, upravo u inat, priredio predstavu.
  
  
  Činilo se da se u mom stanu odvija žestoka rasprava
  dva čoveka, čak tuča. Pojačao sam TV, izoštrio
  zvuk i pustio neku scenu iz relativno nepoznatog
  filma. Ubrzo se na vratima pojavila policija i
  nakon što su videli film na ekranu, otišli su. Čuo
  sam kako se deru na komšiju. Osećao sam se prokleto
  dobro nakon tog, u neku ruku, testiranja
  komšije. Ali, već sledećeg dana bio sam uhapšen
  zbog malog pakovanja marihuane, koje su pronašli
  policajci u mom stanu. Komšija mi je, ne znam
  kako, podmetnuo tu travu i prijavio policiji da iz
  mog stana dolazi neprijatan miris. Znao sam to, ali
  nisam imao dokaza. Mnogo sam bio besan, ali nisam
  mu uzvratio. Promenio sam bravu na vratima.
  Činilo se da je bio veoma ljubomoran na moj opušteni
  stil života. I pored tih svih sukoba, nikad nismo
  previše pričali međusobno. Smatrao sam da je
  ponekad komšija možda u pravu, da mi treba malo
  discipline, s obzirom na to da nikad nisam imao roditelje.
  No, sve se to taložilo u meni. Svaki direktan
  ili indirektan sukob sa njim je dolivao ulje na vatru…
  Posle jednog radnog dana, tokom kojeg je
  kod mene na poslu bilo uključenja slušalaca i u
  kom sam više nego ikad morao da ih isključujem iz
  programa zbog problema s ponašanjem, vratio
  sam se u svoj stan, premoren i iznerviran. Legao
  sam na krevet i pustio muziku, samo da se ne bi
  ponavljali glasovi tih ljudi, koje sam morao da slušam.
  Odvrnuo sam najjače zvučnik. Posle nekoliko
  trenutaka, neko je snažno lupao na vrata. Pomislio
  sam da je opet policija. Ustao sam i otvorio. Bio je
  komšija. Jedva sam čekao da se izdere na mene.
  Bio mi je potreban tako neko da ga istučem. No, na
  iznenađenje, bio je smiren i tiho mi rekao:” Kako
  možeš da slušaš muziku kod kuće, kad je tamo neprestano
  motaš u krug?” Ne znam kako je uopšte
  znao da radim na radiju. Bjesnulo je u meni:” Ovo
  nije taj čovek!” Ali nekako sam se izvukao iz onog
  topa, koji je čekao da mu komšija upali fitilj. On to
  nije uradio, a ja sam mu se izvinuo i smanjio muziku.
  
  
  Međutim, nisam bio miran nakon njegovog odlaska.
  Odjednom me je mnogo više iznervirala njegova
  neuobičajeno umerena reakcija, nego sve
  ono čime me je ranije trovao. Navikao sam na njegova
  proseravanja, ali ne i na ovako nešto smireno.
  Pomislio sam na njegove reči i upitao se da li je nekad
  pomislio da ja možda volim ono što radim… Ta
  pomisao je prelila čašu i uradio sam ono što je moralo
  da se uradi.
  Dok sam prosjaku ovo pričao, popili smo još po jedno
  piće. On je samo slušao. Nakon što neko vreme ništa nije
  izgovarao, upitao sam ga:
• Zar ništa nemaš da kažeš?
• Video sam kako se ljudi ubijaju zbog novca, droge i
  žena, ali ovo još nisam.
• Sad znam da sam mnogo pogrešio i pre tih ubistava
  sam zbog lošeg shvatanja svega oko sebe i loše
  samokontrole hteo sebe kazniti. Ovo je bilo potrebno
  da me malo prodrma. Sada, akon naglas ispričane
  priče o mom komšiji, ja ipak pomišljam da
  je on meni zapravo bio potreban da se malo dovodim
  u red s vremena na vreme.
• Već se kaješ. To je dobro.
• Uh, od same pomisli na ubistvo mi bude muka.
• Popij vode. Ko je prvi čovek kog si ubio?
• Prvi nije bitan. Barem sam mislio da nije. To je trebalo
  da bude samo povod, ne bih li se usudio ubiti
  komšiju. Da ne budem bez iskustva pred komšijom,
  jer njega nisam hteo promašiti. Kad radiš jednu stvar drugi put,
  već imaš neku rutinu. U svemu
  je to slučaj, ali ne i kad je ubijanje. Pogrešio sam,
  ali nije bilo puta nazad. Prvog sam ubio zbog drugog.
  
  
  Bio je običan prolaznik, neko koga sam prvi
  put video. Morao sam tako nekog, zbog emocija.
  Da mi ne bi bile prepreka, jer s tim čovekom ništa
  osim par reči nisam hteo imati. Šta će biti sa
  mnom?
  Prosjak se duboko zamislio i samo rekao:
• Naruči još jednu turu.
• Evo stiže.
• Nisam siguran šta će s tobom biti. Predao se ti policiji
  ili ne, sve će te stići. Recimo, da se ne predaš i
  da ne otkriju da si to ti uradio, možda će te neki
  nećak od te dvojice naći, mučiti i ubiti. Možda i
  niko nikad ne sazna, ali ti sad znaš vrlo dobro šta si
  uradio i svakim minutom, satom, godinom, ti ćeš
  sam sebi kopati grob. Stići ćeš tamo jednom, ali do
  tada će te jesti crvi tvoje savesti, ovako živog i
  zdravog. Tako da je nebitno da li si u zatvoru ili ne.
• Znam to, ali neki ljudi nemaju savest. Otkud znaš
  da je ja imam i da će mi biti neprijatelj?
• Pa da je nemaš ne bi sad sedeo ovde sa mnom i rekao
  mi ovo sve. Ta tvoja zla namera je našla put ka
  spolja i ti si je se oslobodio. Lakše ti je. Svestan si
  svega. Pojam života je dobio mnogo veću vrednost
  nego što si ranije mislio da ima. Kao što si i sam rekao
• voliš da testiraš. Kao što si onda svog komšiju
  voleo da testiraš, eto ti sad – tvoj je život na testu.
  Nastavljaš da živiš sa velikom lekcijom.
  
  
• Ko si ti?
• Ja sam nekad bio kao ti, imao mladost, imao sve, a
  sada nemam ništa. Samo život, ali on mi je najvažniji.
  Odoh malo zaraditi.
• Stani! Još samo jedno piće. Hoću da znam šta da
  radim.
• Znaš šta treba. Ne smem ostati.
• Zašto ne smeš? – upitao sam prosjaka krajnje začuđeno.
• Prodrmao si me i do života mi je. Ne smem rizikovati
  da se predomisliš i postanem povod. Budi pozdravljen,
  čudni čoveče.