RAZGOVOR

· Da li znaš zašto si ovde?
· Ni ne znam gde sam.
· U jednoj prostoriji. Doveden si da bi ti se postavilo
mnoštvo pitanja.
· Pa, dobro. Ne smaraj! ’Ajde, više, pitaj!
· Smiri se.
· Jesi li ti psihijatar?
· Možda jesam, možda nisam. Nije tvoja stvar. Ovde
sam da bih ti postavljao pitanja, a ti da bi odgovarao.
Sa ili bez objašnjenja.
· A da te nabijem na ono što nazivaju moja stvar, pa
da mašeš rukama ko trokrilni orman na planini?
· Smiri se… A što kao trokrilni ormar baš na planini?
· Nije tvoja stvar.
· Dobro. Nisam psihijatar. Ovde sam sa ozbiljnim i
neozbiljnim pitanjima. Da li sebe smatraš umno
poremećenom osobom?
· Pa, pomerao sam jednom onaj trokrilni orman, ali
nisam ništa osetio. Čak mi se svideo novi raspored
u mojoj sobi na planini.
· Imaš drugu kuću na planini?
· Ne, suprotstavljam se Darvinu. Izigravam Boga u
nepoznatoj sobi i pravim ljude majmunima. Ti si
moj prototip.


· Dobro. Voliš da glumiš neozbiljnost. Jesi li razmišljao
da postaneš glumac?
· Da, ali zbog loših glumaca oko sebe sam odustao.
· Misliš da bi ti mogao mnogo bolje?
· To ćete vi, eksperti, da mi kažete na kraju. Evo, da
ja tebe nešto pitam.
· Izvoli.
· Zašto si neobrijan? Glumiš sa tom prosedom bradom
i naočarima nekog mudraca?
· Ne, volim da gajim vaške u bradi. Hranim ih mrvama
hleba koje tu zapadnu.
· Opa! Gospodin namrgođeni je svojevremeno posetio
leteći cirkus Montija Pajtona. Ili ti je Triger iz
„Mućki“ otac?
· „Mućki“ se sećaš, a da li si ikad posedovao ozbiljnost
to ne znaš. Da li ima trunka toga u tebi?
· Imaš ti previše trunja ozbiljnosti u toj tvojoj bradi,
tako da moram držati balans.
· Eto, shvatio si nešto, a da nije glupost. Imaš ti potencijala
za razmišljanje.
· Ako vi mudraci tako kažete, onda je zaista tako. Koliko
još pitanja do kraja?
· Još mnogo. Što pitaš?
· Pitam da mogu pogađati na kom ću po redu stvarno
izludeti.
· Šta misliš na kom?
· Ne mislim. Već sam lud.
· Otkud ti sad to?


· To sam zaključio, jer ne posedujem ozbiljnost koju
ti imaš.
· Nisam rekao da treba da budeš ozbiljan kao ja,
nego ne znam da li je moguće da u sebi nemaš nimalo
ozbiljnosti. Ne možeš kroz život tako neozbiljan.
· Au, bre, pa ti si ga isfilozofirao sad. Daj da nešto
popijem, da mogu da te svarim.
· Otvori drugu fioku desno.
· Uuuu, pa i vi mudraci ponekad znate da ubodete…
Dobra ova šljiva!
· Prava bosanska. Daj i meni malo. Možda mi pitanja
budu bliža tebi.
· Teško. Čekaj. Jesam li ja tebi bliže ili si ti meni dalje
sad?
· Čekaj ti da ja popijem još koju, pa da vidimo.
· Ajde, mudrače, pa vrni meni. Možda i meni niknu
bolji odgovori.
· Gde smo stali? Kod kog pitanja?
· Na kom ću ja poludeti. Valjda…
· Ah, da!
· Nemoj da mi dahćeš, još od silne rakije ko zna šta
ću sutra pomisliti.
· Da li si…
· Čekaj! Ne držiš balans. Ako ja pijem, to znači da
neko drugi mora biti trezan. Zar ne?
· Pa da, ali…
· Eto, nema više rakije za tebe.


· Smanji doživljaj. Da te pitam. Jesi li nekad pomislio
da drugi ljudi od tebe prave budalu?
· Jesam, ali vrlo brzo sam prestao da obraćam pažnju
na njih. Ko ih jebe…
· Opa! Eto, odgovorio si bez sarkazma. Dobro je, i
toga se sećaš. Vidiš da možeš biti ozbiljan.
· Daj ogledalo, da vidim tog ozbiljnog čoveka! Zajebao
sam te. Ne sećam se ko je od mene pravio budalu,
nego sam hteo da pomisliš kako napreduješ
u svom ispitivanju.
· ’Ajde, polako… Vidiš i sam da postoji mali pomak u
našem razgovoru. Manje se glupiraj i pre ćemo završiti.
· A tvoj cilj je da od mene napraviš normalnog čoveka
ili samo da ustanoviš da li sam lud?
· Eto, još jedna iole ozbiljna rečenica.
· ’Ajde, nastavi s pitanjima, da što pre završimo s
ovim.
· A gde bi ti da ideš?
· Neću da ti kažem. Držaću te u nezvesnosti i time
makar malo vladati tobom.
· Uh, vidim ja da ti nisi nimalo naivan. Je l’ znaš koji
je dan?
· Ne znam.
· A mesec?
· Hmmm… Pa ni to ne znam. Bio je novembar skoro…
· Je l’ ti znaš da si bio u komi nekoliko meseci nakon
što si bio predoziran raznim drogama? Je l’ znaš da


umalo nisi ubio čoveka koji je pokušao da ti pomogne
dok si ležao na trotoaru? Je l’ znaš da ti je
ustanovljena poprilična amnezija?
· Uuuu…
· Ne znaš, vidim. A i, vidim, nestade ti smisao za humor.
· Ja…
· Da, da, ti. Sad, iako smo malo popili, ti si odjednom
trezan. Dakle, uneo sam malo ozbiljnosti u
tvoj život. Shvati da je ovo veoma ozbiljna situacija.
· Ma, ko te jebe…
· A, je l’ znaš da je danas 1. april?
· Uuuu…
· Da, uuuuu…!
· I šta sad ja treba da pomislim? Kako mi govoriš da
je život veoma ozbiljna stvar, ali da je i šala?
· Bravo!
· Ništa novo mi nisi rekao. Ti si i dalje za mene neko
s kim želim što pre završiti i otići.
· A gde ćeš otići? Ne znaš ni odakle si došao.
· Zar je važno? Idem verovatno u zatvor. Uzeću još
jednu ovu šljivu.
· Samo polako. Doći će na red i zatvor. Uzmi, pa da
te pitam još nešto. Vidim da si sve ozbiljniji, što
više piješ.
· Može, pitaj.


· Je l’ znaš da tim gutljajem želiš biti korak dalje od
stvarnosti? Dalje od ovog saznanja na koje sam ti
ukazao…
· Moguće.
· Pa, onda nauči prihvatiti stvari bez opijata. Budi
jak!
· Istina je na dnu flaše. Nismo još došli dotle.
· Ne zajebavaj.
· Ne budi trokrilni orman i nemoj talasati toliko s
tim filozofiranjem. Pričaj mi o tome kada će kraj i
kada me policija vodi.
· Možda uskoro, možda ko zna kad…
· Hm, upotrebljavaš na meni ono što sam ja na tebi.
Neizvesnost.
· Moguće… Sada jedno direktno pitanje. Da li misliš
da možeš drugačije živeti posle svega ovoga?
· Zavisi… Ako nastaviš da me smaraš, neću da živim
drugačije. Biću opet narkoman.
· A ko ti je rekao da si bio narkoman?
· Pa ti, malopre.
· A da sam ti rekao da si bio astronaut i u to bi poverovao?
· Sad si ti neozbiljan. Daj mi reci šta se ovde dešava!
· Svašta. Nisam psihijatar niti kakav naučnik, ali pokušavam
da ti vratim pamćenje. Doktori su pokušali
da ti vrate pamćenje i nisu uspeli. Ja sam tvoj
dobar prijatelj kojeg se, eto, ne sećaš zbog amnezije.
Ne boj se, nisi ni narkoman i nisi nikog pokušao
ubiti. Danas je 1. april, ponavljam… Vidim iznena-


đen si poprilično. Hteo sam ovom šalom da
doživiš neki pozitivan šok koji će ti nekim čudom
vratiti celokupno pamćenje. Ali, kao i doktori, vidim
da nisam uspeo. A i neozbiljnost si zadržao.
· I u šta ja sad da poverujem?
· U ovo poslednje što sam ti rekao.
· Kako, kad se igraš sa mnom?
· Lepo. Možeš ti to. Evo, sad si mrtav ozbiljan. Vidiš
da možeš biti.
· Ma ko te jebe! Bolje da si bio trokrilni orman nego
što me ovde sad zezaš.
· Ne zezam te. Šta misliš, je l’ ovaj naš razgovor ima
poentu?
· Nosi se!
· Ovo je možda bilo poslednje pitanje. Odgovori.
· Nema poentu. Je l’ smo gotovi?
· Ne. Pojasni mi svoj odgovor. Možeš ti to.
· Jaooo, ’ajde! Time što nema nikakvu poentu ima
poentu. Je l’ dovoljno?
· Jeste. Popij to malo rakije što je ostalo.
· Evo… A setio sam se još jedne poente!
· Koje?
· Da sam suviše naivan kad sam ti poverovao u mnogo
štošta.
· Bravo! Napreduješ, iz minuta u minut. Nadam se
da će ti se pamćenje brzo vratiti.
· Setio sam se još nekoliko poenti! Ne idi!
· Ne idem, evo, sešću opet. Da čujem.
· Šta da čuješ?


· Pa te ostale poente ovog našeg razgovora.
· Koje poente?
· Ne zajebavaj nego govori!
· Gde mogu da nabavim povoljno trokrilni orman?
· E, sad je dosta!
· Gde je sad Darvin da vidi da sam ga nadmašio?
· Od ozbiljnosti i tebe nema ništa… Odlazim.
· Poenta je da ćeš možda ti meni reći poentu ili ja
tebi! Poenta je, možda, da ja treba da se setim da
sam umalo tebe ubio na onom trotoaru ili sam
samo pao s kreveta i udario glavu!
· Bravo! Razgovor delimično uspeo! Zbogom! Odlazim,
pitajući se da li taj trokrilni orman koji stalno
pominješ ima ogledalo u sebi…