LAVINA

Nakon mnogo godina provedenih u borbama za ljudska
prava, čovek srednjih godina odselio se iz grada i počeo
živeti u nedođiji ogromnog prostranstva plodne zemlje.
Markos se zvao i u duši je oduvek ovako želeo živeti. No, i
kao borac za ljudska prava veoma je bio zadovoljan svojim
životom, jer nije trpeo neslogu između ljudi. S godinama,
sve se uspešnije borio za prava pojedinca. Postao je veoma
značajna osoba i prava ikona u svom gradu i zemlji. Posle
najvažnije bitke u svom životu Markos je odlučio da se povuče,
a narod je odlučio da to podrži, iako im je mnogo
toga dobrog još mogao doneti. Njegov novi dom je bila kućica
u podnožju jedne planine s ogromnim drvetom lipe,
koje je pravilo preko potrebni hlad u toplijim mesecima.
Okolo se nalazila prava mala njiva, spremna za obrađivanje
i ograđena žičanom ogradom. Na nju je Markos bio najviše
fokusiran. Od svog prvog dana neverovatnu pažnju je poklanjao
tom parčetu zemlje. Fizički iscpljen, ali u duši presrećan,
uveče bi zaspao čim bi sklopio oči. Svaka njegova
kap krvi i znoja je sa zadovoljstvom prolivena. Nakon godinu
dana, u proleće, pred početak radova na svojoj maloj
njivi, počele su da ga obuzimaju misli o prošlosti. Misli o
tome kako je previše bitaka dobio u prethodnoj epohi svog
života i da uskoro mogu nastupiti nove, koje će možda izgubiti.
Zato se sve češće pitao da li je možda pobegao od svega…


Da li je pobegao od svih onih budućih bitaka? Bitaka
koje bi usledile da je ostao u gradu i koje bi možda izgubio?
Ako je to prava istina, znao je da pobeći ne može. Ne može,
jer život uvek čoveka dovodi u razna iskušenja. Iz dana u
dan, sve je više bio ubeđen da mu se novo iskušenje približava.
Ako to ne izazovu ljudi ili životinje, onda će možda
imati veze sa planinom iza njegove kuće, tj. sa lavinom snega,
odnosno kamenja, koja može da se sruči dole bilo kad.
Ili, pak, sa lavinom sumnjivih misli, koje izazivaju razna kolebanja
u čoveku. Misli posle kojih, u najmanju ruku, čovek
nije svoj i spokojan… Iste večeri, kad mu je u toku dana misao
da će se nešto desiti bila najjača, nije mogao zaspati,
iako je bio premoren od obrađivanja zemlje. Ni veoma topla
noć mu nije išla u korist. Izašao je na svoj mali trem i legao
na klupu. Već je bilo skoro jutro. Sklopio je oči, ali ne
zadugo. Sa svanućem, otvorio je oči i ugledao tri čoveka u
odelima kako mu se približavaju. Protrljao je oči, jer mu je
pogled bio maglovit. Kad je došao sebi, popričao je s ljudima.


Oni su mu objasnili, uz napismeno rešenje suda, da mu
ipak ne pripada toliko parče zemlje i da je doneta odluka po
kojoj se njegovo imanje smanjuje upola. Bio je šokiran, ali
uz njihovu pomoć je istoga dana smanjio dimenzije svog
imanja. Tužnog izraza lica, Markos je uzeo je svoju motiku i
počeo da seče travke kojima nije mesto na toj, sad više bašti
nego njivi. Ipak, dok je to radio, shvatio je da on nije tu
zbog tih ljudi, nego zbog sebe i zadovoljstva koje mu pruža
zemlja. Počeo je sanjati nove male snove i zalivati ih svakog
dana. Obrađivao je to malo parče zemlje na razne načine…
No, posle nekoliko dana, kad su videli da i dalje Markos uživa
u svemu, oduzeli su mu još više zemlje. Ovog puta uz
novi dokument iz nekog suda i vatreno oružje koje je s
namerom pokazano od strane jednog od tih ljudi. Omanja
njiva se pretvorila u omanju baštu, koja liči pre na dom za
neko cveće nego za kukuruz, krompir, žito… Markos se morao
pomiriti s tim. Međutim, opet, nakon nekoliko časova
tuge, on se vraćao obradi s još više radosti. Kao da hoće da
iskoristi svaki naredni minut družeći se s tim parčetom prirode…


Na kraju su mu oduzeli svaki milimetar zemlje koji je
imao. Ostala mu je samo obična kućica sa tremom i hlad
jedne lipe. Sve se izdešavalo tako brzo da je ličilo na najgori
košmar u kojem je do tad bio. Počeo je da misli kako mu se
sve vraća, da život naplaćuje ovim porazima sve one njegove
pobede. Iz dana u dan, sve više se prepuštao tugi. Očaj
ga je jednog dana naveo da ode nekoliko kilometara dalje
od svog imanja. Popeo se na jedno uzvišenje na onoj planini
iza njegove kuće. Došao je na par metara od jedne litice i
pomislio na ono najgore. Ako to uradi, konačno mu ti zli ljudi
ništa više neće moći. Krenuo je da skoči, ali se okliznuo
na mali kamen i pao na leđa. S bolom u leđima, ležao je nekoliko
minuta. Ugledao je razne oblake kako plove nebom.
Pomislio je kako oblaci liče na misli – od nekih nastane oluja,
od nekih samo kiša, a neki se raziđu i Sunce se pojavi…
Odustao je, nekako, od skoka u nepovrat i vratio se kući. Iznenadio
je sebe, jer je bio odlučan u nameri da skoči i prekrati
muke. Ispred su ga čekali ti ljudi koji su mu oduzeli
ono zbog čega se tu preselio. Nisu stigli da izgovore zašto
su došli on im je rekao:

• Možete mi sve oduzeti, ali misao o mojoj njivi, motici,
  kukuruzu – ne možete nikad! Pa makar oni bili i
  na nebu. Možete me i tući, ali ne i dotaći!
  9
  Nasmejao im se i zalegao na klupu na svom tremu. Zaspao
  je tu gotovo istog trena. Probudio se posle dubokog sna.
  Zbunjen, gledao je oko sebe. Ljudi više nije bilo, nije bilo
  ni ograde. Njegova mala njiva se ponovo, kao i prvoga
  dana, prostirala slobodno, u svojoj prvobitnoj veličini. Nije
  mu bilo jasno. Nakon trčanja okolo i traženja tih ljudi, zastao
  je i pitao se da li je sve to bilo samo ružan san ili su ti
  ljudi shvatili da su pogrešili time što su mu sve oduzeli, pa
  mu vratili preko noći. Pitao se, ali nije pronalazio odgovora.
  A onda je još važnije pitanje sebi postavio: “Zar je važno,
  uopšte?”