DRUMSKA KAFANA

Pustinjom su lutala dvojica: momak od sedamnaest i
starac od osamdeset i kusur godina. Upoznali su se tu, na
putu. Nesrećni autostoperi, sedamdesetih godina dvadesetog
veka. Starac je lagano hodao, bez naglih pokreta, čuvajući
svaki atom energije. Momak je s vremena na vreme
trčao, vikao, paničio. Nijednog auta na vidiku minutima,
satima. Sunce je pržilo, a oni su bili prepušteni sami sebi.
Išli su u susret pustinji, sami sebi u susret. Na mestima
gde je čovek gotovo sam sa sobom i u nekoj vrsti opasnosti,
sve se svodi na golo preživljavanje i na traženje smisla
svoga života. Otkud oni tu? Šta ih je tu dovelo? Ivicom kolovoza,
njihovi koraci su morali s vremena na vreme da se
zaustavljaju, jer pustinja nije popuštala. Vetar im je neprekidno
nanosio pesak u oči. Nisu videli mnogo ispred sebe.
Da bi skrenuo misli obojici, starac je nagovarao momka da
priča o sebi. Zatim je on, malo manje, pričao o sebi.

• Kuda si se uputio momče?
• Uputio sam se da vidim jednog čoveka.
• Kojeg? Možda ti mogu pomoći.
• Čoveka koji me ne mrzi. Mora da postoji takav. Sve
  ljude koje sam do sada upoznao, ne vole me. Neko
  manje – neko više, ali još nisam sreo čoveka koji
  nema makar malo prezira prema meni. Gotovo svi
  37
  izbegavaju da stupe u kontakt sa mnom ili, ako to i
  učine, zbog nečega im postanem odbojan.
• Ne brini. Srešćeš takvog.
• A gde si se ti uputio? – upita momak
• Da iskočim malo iz svog prastarog oklopa. Bilo gde
  da odem, makar na par dana.
  Vreme je prolazilo, milje su se ređale neprimetno. U razgovoru
  su ih prekidale vremenske prilike. Uglavnom je
  sunce pržilo, ali poneki tmurni oblaci, nalik čudovištima,
  su u naletima proletali iznad njihovih glava. Ti oblaci su činili
  kao da ih neko prati. Nije im bilo prijatno. Posebno
  momak se osećao uplašeno, ali čak ni starac nije bio miran.
  No, oblaci bi prošli bez oluje, samo sa ponekom kapi
  kiše. Dobra strana oblaka je bila to što je sklanjala sav znoj
  sa njihovih čela. Kada je sunce tuklo u njihova čela kao da
  je sagorevalo i poslednje tračke nade, momak je bio naročito
  nervozan. Šutirao je u prazno, trčao s jedne strane kolovoza
  na drugu, iako ga je starac opominjao da to ne radi.
  Momak se saplitao o prašinu, o ništa ustvari, mumlao nešto.
  Nejasni potezi i promašen svoj put. Mnogo toga nije
  imao od koga da nauči. Bio je siroče. Delovao je dosta nezrelo
  za svojih sedamnaest godina. Starac i dalje nije menjao
  ritam svog hoda, iako je bio vidno iscrpljen. Iza njih ih
  je polako, ali sigurno sustizao jedan ogromni oblak koji je
  ličio na još jedno čudovište, sa nejasnim likom štrašnog
  čoveka. Ubrzali su hod, ali nisu mogli pobeći. Oblak se
  nadvio nad njihovim glavama bez kiše i grmljavine. Čudno.
  Dok su gledali gore u to crno čudo, koje je podsećalo na
  nekog zakletog životnog neprijatelja, neki auto je projurio
  kraj njih, zakačivši retrovizorom momka. Pao je na zemlju.
  
  
  Starac mu je pomogao da se pridigne. Momak nije bio
  teže povređen, više istraumiran, uz mali bol u desnoj ruci.
  Starac je pogledao prema već odmaklom automobilu i
  jedva video da je samo jedan krupan čovek bio u njemu.
  Nastavili su dalje. Oblak je, takođe, nastavio svojim putem
  bez kiše. Momak je prvi ugledao nešto kraj puta i povikao:
• Starče, eno neka kuća! Eno nešto!
  Momak je potrčao tamo.
• Da, vidim. Stani! Nemoj trčati. Idemo tamo zajedno,
  polako.
  To je momka zaustavilo i zajedno su ušli u neku drumsku
  kafanu, kraj koje je bilo svega dva automobila. Nije bilo
  onog koji je zakačio momka. Kafana je lepo izgledala i spolja
  i iznutra. Na iznenađenje, unutra je bilo dosta ljudi, kao
  i veliki šank, iza kojeg je bila kuhinja. Čak je bilo i par soba
  za spavanje na spratu. Prava oaza savremenog doba. Primivši
  sebi ovog sirovog mladića i spokojnog starca, ta oaza
  je dobila mnogo na svom raznobojnom enterijeru, zapravo
  sačinjenom svakojakim ljudima u njoj. Njih dvojica su
  seli za sto u ćošku. Imali su novca, te su naručili obilne
  obroke i dosta vode. Starac je gledao u svoju čašu i tanjir,
  dok je momak, žvačući, razgledao ljude koji su ispunjavali
  ovu drumsku kafanu, a posebno bi posmatrao nekoliko
  devojaka. Sad su njih dvojica bili na sigurnom i nije se moralo
  razmišljati o pustinji. Bližila se noć. Na kraju obroka,
  malo su popričali o svojim daljim koracima.
• Šta ćemo sad? – upitao je momak.
• Ništa. Pitaćemo konobara s kim i kada možemo do
  najbližeg grada.
• ’Ajde ti pitaj.
  
  
  Starac je pozvao konobara i upitao ga. Dobili su odgovor
  da mogu tek sutra ujutru, kamionom koji treba da donese
  piće u kafanu. Starac mu se zahvalio i odmah upitao mogu
  li se ispružiti u nekoj od soba. Platili su i otišli gore na
  sprat da odmore. Kako su legli, svaki na svoj krevet, zaspali
  su. Nakon nekih par sati, starac se probudio i video da je
  mladićev krevet prazan. Ustao je i sišao dole da ga potraži.
  Momak je pio piće za šankom. Starac mu je prišao i seo
  kraj njega, naručivši isto.
• Šta ti je? Zašto ne možeš da spavaš? – upitao ga je
  starac.
• Malo sam odspavao. Nisam mogao više.
• Otkud to da ti je konobar dao alkohol, kad nisi punoletan?
• Slagao sam ga. Nije mnogo ni pitao. Nema ovde
  mnogo kontrola, verujem.
• Dobro, ali zašto piješ?
• Prišao sam onoj devojci i odbila me je. Možda zato
  što je starija od mene nekoliko godina. – rekao je
  momak pokazivajući na lepuškastu crnokosu devojku
  za nekim stolom na nekoliko metara od njih.
  Zatim je dodao – Nakon toga sam naručio sebi piće
  i posmatrao je odavde, ali i dalje nije marila za
  mene. Gledala je kako neki momci i devojke igraju
  bilijar. Verovatno ih nije poznavala, ali bilo joj je zanimljivo.
  Jednom, pre dve godine, sam samo uspeo
  da poljubim devojku, ali čak i ona me je brzo
  počela mrzeti… Zatim sam odlučio da se i ja uključim
  u bilijar. Pitao sam jednog momka da odigramo
  jednu partiju i pristao je. Hteo sam da po-
  
  
  bedim i zapadnem joj za oko. No, kugle sam promašivao
  samo tako, kao i reči kod svih prethodnih.
  Jedva da sam jednu ubacio, a protivnik je ubacio
  sve. Čak sam se u toku partije okliznuo i pao. Svi su
  se smejali. Zatražio sam revanš i bio još gori. Nijednu
  nisam ubacio. Osećao sam se postiđeno i tako
  sam se vratio do šanka. Pognute glave. Opet sam
  naručio piće i drmnuo ga na iskap. Evo me sad, sedim
  ovde već sat vremena i razmišljam o toj devojci
  i bilijaru. Ona i dalje, eno je, gleda u tu prokletu
  igru.
• Polako. Uspori. Ne nerviraj se. Ima nešto što znaš,
  sigurno. Ima neko ko te voli.
• Da, neki dobitnik Nobelove nagrade ili pas neki.
  Njih boli uvo za mene, pa ne moraju da me mrze.
• Znaš li pevati?
• Ne. Pokušavao sam i ne ide. Obično deranje.
• Svirati?
• Takođe.
• Idi kod onog čoveka u drugom kraju koji sam igra
  pikado. Pitaj ga da odigrate koju.
  Momak je ustao i otišao tamo. Starac je ćutke posmatrao i
  lagano pio svoje piće. Želeo je da momak pobedi. Ne da bi
  on sam bio u pravu, nego da momak bude manje nervozan.
  No, u prve dve partije poražen je lagano. Ali se videlo
  da se mnogo bolje snalazi u gađanju nego u bilijaru. Treću
  partiju je mnogo bolje započeo. Vodio je i izgledalo je kao
  da će da pobedi. Međutim, dok je vadio svoje strelice iz
  table, zaboravio je jednu. Podigao je ruku kako bih je izva-
  
  
  dio, ali čovek s kojim je igrao je već bacio svoju prvu strelicu.
  Ona se zarila u momkovu šaku. U onu kojom gađa. Čovek
  se izvinjavao, a momak skoro zaplakao od bola. Konobar
  je doneo alkohola i čistu krpu da očiste ranu koja nije
  bila velika niti duboka. Ali bila je dovoljna da ometa momka
  pri gađanju. Starac je prišao da pomogne. Rekao je
  momku da je dosta pikada za njega, ali ovaj ga nije slušao.
  Nije odustao od te partije koju su započeli i u kojoj je vodio.
  Starac ga je pustio i vratio se za šank. Partija se završila
  i momak je izgubio. Besan, vratio se za šank. Starac ga
  je tešio. Pili su i dalje.
• Odustajem! – uzviknu momak
• Zašto? – upita starac
• Ništa nije za mene! Svi gledaju da me oteraju od
  sebe. Šta sam zgrešio? Plus, nema nikakvog znaka
  da će se onaj čovek kojeg tražim pojaviti uskoro.
• Ne kloni. Ne daj se.
• Kako?
• Dosta toga lošeg ti se desilo, ali ništa to nije strašno.
  Šta da si završio u zatvoru ili da si teško bolestan?
• Daj još jedan viski! Kako ti možeš tako biti miran?
  Jesi li oduvek takav?
• Pri sazrevanju momka u čoveka, nailazio sam na
  mnoštvo saveta od starijih kako i šta dalje, kud i sa
  kim. Moje razmišljanje se razlikovalo od saveta tih
  ljudi. Nekako suprotno sam razmišljao. Pomislio
  sam da ih treba slušati, ma šta to bilo i ma gde me
  oni odveli, jer su postali ljudi odavno… Ipak, po-
  
  
  stao sam čovek, iako ih nisam mnogo slušao. Znao
  sam gde sam i šta radim ili sam barem mislio da to
  znam. Bar sam mislio da sam čovek bio…
• Daješ mi savet, a ti nisi mnogo slušao starije od
  sebe?
• Filtrirao sam savete i ispostavilo se da je moj put
  bio da ih ne slušam mnogo. Ne znači da je to i tvoj.
• Govoriš kao da ti smrt kuca na vrata. Još uvek dišeš
  i pričaš, a i krećeš se dobro za svoje godine. Nemoj
  tako.
• U pravu si. Eto, i ti meni možeš nešto korisno reći.
  Neću više.
• Koliko je sati? Kad će taj kamion?
• Tek je pola dva. Hoćeš da odspavamo još malo?
• Neću. Sad mi se ne spava. Sačekaćemo zoru ovde.
  Ne znam. Šta ti misliš?
• Dobro. Možemo ovde sedeti, piti i gledati ove ljude.
  Sedeli su tako njih dvojica u toj drumskoj kafani i ispijali
  kao da ispijaju život. I tek tada su primetili da se u kafani
  pored konobara, čoveka koji sam igra pikado, devojke koja
  je odbila momka, tri mladića i tri devojke za bilijarom, nalaze
  još dva čoveka u najmračnijem ćošku drumske kafane.
• Otkud ona dvojica ovde? – upita momak
• Nemam pojma. U sitne sate mnoge se nevidljive
  stvari shvate.
• Mračno je tamo gde su i jedva da se vidi šta rade.
• I toalet je na drugu stranu.
  
  
• Da.
  Starac i momak nisu mnogo pričali u narednih pola sata.
  Shvatili su da ta dva čoveka povremeno gledaju u njih, ali
  različito. U momka sa nekim prekorom, koji kao da je prisutan
  već neko vreme, dok u starca gledaju sa divljenjem.
  Možda bi i momak odavno bio isteran ili nastradao da nije
  bilo starca i velike doze neobjašnjivog poštovanja prema
  njemu.
• Zašto mene gledaju tako oštro, a tebe normalno? –
  upita momak
• Opusti se. Možda su neki stalni gosti i na nas gledaju
  kao na strance.
• Dobro, ali tebe ne gledaju kao mene. Nešto sam
  im zgrešio.
• Ljubomorni su na tvoje godine. To je sve. – reče
  starac, iako nije bio siguran u svoj odgovor
• Ih! Kao da nisu imali mladost? Čak i bolju od ove
  moje. Svako je imao bolju od moje!
• Ne pričaj gluposti. Svaka je ista. Nego, kad dospeš
  u zrelije godine, sve bi krenuo ispočetka. Tako to
  ide. Ta uobičajena i izlizana priča.
• Ti se ne bi vratio u ove moje godine?
• Možda suviše serem, možda bih se stvarno vratio,
  ali o tome sam davno prestao razmišljati. Ne žalim
  ni za čim što sam radio u svom životu. A ne bi trebalo
  ni ti. Sve ovo će ti izgledati smešno već dogodine.
• Dosta više o njima, o svemu. Popijmo još po jedan
  viski, pa da malo odspavamo. Prispavalo mi se.
  
  
• ’Ajde.
  Dok su ispijali poslednji viski, sa sprata je silazio jedan
  ogromni čovek. Njih dvojica su blenula u njega. Starac nije
  rekao momku da bi to mogao biti onaj koji ga je autom
  oborio na putu. Po prvi put od svog susreta sa momkom,
  starac je pokazivao znake nesigurnosti. Momak je samo
  radoznalo posmatrao tog čoveka. Možda mu je nešto govorilo
  da on zna kako da dođe do onog čoveka kojeg traži?
  Možda je on taj čovek? Ogromni čovek je samo pokazao
  prstom konobaru. Ovaj mu je natočio. Znao je dobro šta
  pije. Seo je za šank blizu bilijarskog stola, na par metara
  od starca i momka, ne primetivši ih. Onako sa visine je posmatrao
  mladiće i devojke kako igraju bilijar i pio neko
  piće čudne boje. Ubrzo je upitao tu grupu mladih ljudi da
  im se pridruži. Ovi su prihvatili, kao da nije bilo drugog izbora.
  Igrali su na ispadanje. Do tada su se smenjivali pobednici.
  Međutim, otkad je taj ogromni čovek počeo da
  igra, samo je jedan mogao biti pobednik. On. Starac i momak
  su posmatrali tu simultanku za bilijarskim stolom. Tu
  neustrašivost, nedodirljivost. Odjednom im se više nije
  spavalo.
• Da ga pitam, možda on nešto zna koga treba da
  tražim? Možda je, čak, on taj koji me ne mrzi? –
  upitao je momak starca.
• Nemoj. On je samo stranac. Ko zna ko je i odakle. –
  nesigurno mu odgovori starac.
  Odgovorio je momka koji je besneo zbog toga i nastavio
  više da pije. Trošila se noć, trošilo se piće, ali ne i budnost
  ljudi u drumskoj kafani. Momak je ustao i otišao da odigra
  još koju partiju pikada sa čovekom koji je celu noć samo to
  
  
  radio. Starac je i dalje posmatrao šta se dešava za bilijarskim
  stolom. Posle desetak pobeda bez poraza, ogromni
  čovek je odmorio malo. Seo je za sto te mlade grupe ljudi,
  a oni su se ponovo menjali u ulogama pobednika. S druge
  strane, za pikadom, momak je ponovo gubio. No, nije
  mnogo besneo zbog toga. Starac je i dalje lagano pio viski,
  a ogromni čovek svoje čudno piće takođe. Bližila se zora i
  dolazak kamiona s pićem. Posle samo petnaestak minuta
  pauze, ogromni čovek se vratio za bilijarski sto i ponovo
  počeo da pobeđuje. Starac je malo posmatrao momka,
  malo tog čoveka. Udario ga je malo viski u glavu i sve je
  oko sebe posmatraao s blagim osmehom. Život mu se učinio
  smešnim. Dok mu je oko bilo na bilijarskom stolu i nemilosrdnoj
  surovosti gospodara te igre, momak je uzviknuo:
• Toooo!!!
  Pobedio je, konačno! Starac ga je pogledao. Bilo mu je
  neopisivo drago. Podigao je čašu u pravcu momka, koji ga
  je gledao srećno, i rekao mu:
• Nastavi samo tako. Igraj još.
• Hoću. – odgovori momak.
  Starac se pogledom vratio na drugu stranu. Gledao je tog
  ogromnog čoveka s nekom dozom neverice, jer je nemoguće
  da je tako superioran u svakom pogledu. Nemoguće
  je da je svaki njegov korak, čak i pogled, toliko samouveren.
  Onda je uvideo na njegovom licu mali tik, koji nije bio
  tamo do tada. Da ga nije možda momak svojoj glasnom
  radošću iznervirao? Odjednom, počeo je da promašuje.
  Kako je momak bolje gađao okruglu metu, tako je
  ogromni čovek sve češće promašivao zicere na pravougao-
  
  
  nom zelenom stolu. Što je više opadala nervoza u jednom
  kraju kafane, to je više bujala u drugom. Ogromni čovek je
  ubrzo izgubio svoju prvu partiju te večeri. Iznerviran, popio
  je na iskap svoje piće i naručio novo. I dalje nije primećivao
  starca za šankom, niti bilo koga, osim tih mladih ljudi
  sa kojima je igrao bilijar. Momak je zaređao nekoliko pobeda.
  Kroz prozore se zora mogla lagano nazirati. Starac je
  pozvao momka, rekavši mu da je dosta. U tom trenutku je
  ogromni čovek ponovo došao na red na bilijar. Starac i
  momak su poručili svoj poslednji viski. Ujedno su i nazdravili
  momkovim pobedama u pikadu. Bližilo se vreme kad
  će doći kamion s pićem. Momak je uočio nesigurnost u
  udarcima ogromnog čoveka i upitao:
• Šta mu se desilo?
• Postao je nesiguran. Niko nije nedodirljiv. Malopre
  je izgubio od jednog momka tu.
• Nisam verovao da do toga može doći.
• Veruj. Sve je moguće.
  Starac je odgovarao, ali, nekako, što se više izlazak sunca
  bližio, on je bio nesigurniji u svoje reči. Nije izgledalo da će
  do toga ikada doći. Svi su u toj kafani s odbojnošću gledali
  momka, ali ne i starca. Ipak, i njegova glava je samo ljudska
  kao i glava tog do skoro nepobedivog ogromnog čoveka.
  Jedini nepristrasan je bio konobar. On je uvek na trećoj
  strani, između dve vatre, neutralan, u sredini, nigde…
  Momak reče:
• Pitaću tog ogromnog da igra protiv mene pikado.
  To je čula devojka koja ga je pre par sati odbila dok je prilazila
  šanku i od konobara tražila ključ od sobe. Pre starca
  uspela je da mu odgovori:
  
  
• Ne trudi se. On je višestruki šampion države u
  tome.
  Pogledala ga je s podsmehom i otišla uz stepenice.
• U pravu je devojka. Idemo malo na vazduh. Uskoro
  će kamion.
• Važi. – odgovorio je momak
  Dok su plaćali šta su popili, ona dva čoveka iz mračnog
  ugla su prošla pored njih. Ovoga puta, obojicu su prekorno
  pogledali, a zatim snažno zalupili vrata od kafane.
• Šta im je? – upitao je momak konobara.
• Pusti ih. Neki ljudi nemaju hrabrosti da se suoče sa
  svojim neprijateljima. Sa sobom. Idi svojim putem,
  momak.
  Dok su izlazili iz kafane, ogromni čovek je i dalje igrao onu
  partiju od pre nekoliko minuta sa jednom od tih devojaka.
  Starac je prvi iskoračio van. Momak je malo zastao da pogleda
  završni udarac ogromnog lika. Stajao je tačno u liniji
  između vrata, kugle koju je taj lik udarao i rupe u koju je
  trebalo da ubaci. No, ovog puta je bio primećen od strane
  tog ogromnog čoveka, kojem je ruka upravo tada zdrhtala
  i ubacio je kuglu u pogrešnu rupu. Momak je brzo izašao
  napolje, kako bi starcu rekao da je ovaj izgubio od neke
  devojke. No, starca nigde nije bilo na vidiku. Izgubljen,
  okretao se u krug. Izašao je ogromni čovek s besnom
  facom, kao da mu je svega dosta. Uzviknuo je:
• Dokle više da me mučiš?
  Lagano, ali sigurno, izvukao je pištolj i opalio. Momak je
  pao. Seo je u svoj auto i, ne okrećući se, otišao. Starac se
  odjednom pojavio i pritrčao momku. Zora je. Kamion sa
  pićem se u daljini naslućivao, ali starcu nije bilo na pameti
  
  
  da misli o odlasku dok mu je momak umirao na rukama.
  Gledao ga je s očima punim suzama i znao je da ne može
  ništa da učini. Mladić je izdahnuo, a starac se proderao.
  Ustao je i seo par metara od beživotnog tela momka. Sedeći
  u prašini pustinje, svakim narednim minutom starcu
  je sve više bledela slika tog mladića. I on je počeo da se
  gubi, kao mnogi pred smrt. Poslednja misao koja mu se javila
  bila je: ” E, momče, teško si breme svima dok ne dođu
  u ove moje godine. Davna, slatka pesma koja nikad bolje
  ne zvuči, nego u mom dobu.”