Zalazak Sunca

Sedeći na terasi, slušajući omiljenu muziku, posmatram jedan
običan zalazak Sunca. Tačnije, onaj deo kad je već zašlo, a nebo se još
uvek crveni i nije pao mrak. Razmišljam o tome. Zašto, gotovo, svi mi,
ljudi, toliko obožavamo ovaj deo dana? Baš zalazak sunca više volimo
nego neki drugi deo? Ostaviću po strani to da se preko dana ne može
gledati u sunce bez pomagala i da je nebo raznobojno pri zalasku. Taj
izvor energije na nebu nam je sve. Zašto, inače, svoje najdraže
oslovljavamo suncem svojim? Ali zašto se njemu najviše okrećemo u
trenucima kad ono nestaje, zalazi? Opšte je poznata činjenica da je
ljudima draže ono što je dalje. Više žudimo za onim što nam nije na
dohvat ruke, za šta moramo da se pomučimo. Zalazak Sunca se odvija u,
relativno, kratkom vremenskom periodu i zato on nam nije dostupan u
svako doba. A velika većina nije u prilici svaki dan da ga posmatra. Sunce
na zalasku izmiče iz ljudskog vidokruga i uživamo u svakom trenutku tog
procesa, jer sutra će možda biti oblačno. Tako je i kad znamo da će neka
nama draga osoba, otići iz našeg života na duži vremenski period ili,
nažalost, zauvek. Onda nemerljivo više cenimo svaki tren sa njom. Kako
vreme sve više odmiče, pogled svoj sve češće spuštam na ogradu s
druge strane ulice. Ona razdvaja ciglanu i zaraslu zelenu površinu koja se
prostire do ceste. Na toj površini je nekad bilo igralište. Sa decom iz
moje, a i iz okolnih ulica tu sam provodio svoje slobodno vreme. Mnogi
kad prođu cestom, sete se tog igrališta. Ono je sad daleko od njih. Deo
je prošlosti, ali uspomena je ono što je ostalo. Tada nesvesni značenja
tog igrališta, sad bez njega sa uspomenom samo, potpuno svesni šta je
ono nekad bilo. Kao kad sunce zađe, ali još uvek obasjava nebo iako se
ne vidi. Uspomena je događaj koji se završio i svakim minutom, satom,
godinom što je više iza nas, ima veće značenje. Na kraju nećemo mnogo
razlikovati dobre i loše uspomene nego ćemo ih posmatrati sa jednakim
osmehom… Da se vratim na ogradu koja je privukla moju pažnju.
Nekako mi sad sve jednostavnije deluje. Ta ograda nije ona iz mog
detinjstva i dostupna mi je u svako doba dana, ali, verovatno, duboko u
sebi znam da je neće biti kroz par godina. Biće samo uspomena kao i
igralište. Uživam posmatrajući je u poslednjim trenucima spoljne
vidljivosti. Krenuo sam pisati o zalasku sunca, završio o posmatranju
ograde preko puta. Šta mi to jedan običan zalazak sunca govori? Da li,
kako život prolazi, gledam sve bliže sebi? Da li se približavam sebi? Kao
što ponekad pred spavanje sumiramo utiske šta smo uradili tog dana,
tako i ja gledam na ovaj zalazak sunca kao na završetak ove knjige. Šta
sam svoje dao njoj? I da li sam uživao dok sam pisao? Kolika je to ljubav,
ne znam. Pa, da mrzim pisanje, sigurno ne bih zapisivao beleške dok
putujem autobusom i gledam kako seljaci đubre njive ili dok od
nesanice blenem u plafon koji ne vidim. Shvatio sam da mi je ova terasa
postala jedno od omiljenih mesta i s toga ću napraviti nastrešnicu koja,
nadam se, neće uticati mnogo na moj pogled ka nebu.