Bilo je decembarsko popodne. Sedeo sam u jednoj kafani u
Novom Sadu sa tri druga iz srednjoškolskih dana, sa kojima sam se u to
vreme najviše družio od svih iz razreda. Prošlo je sedam i po godina od
velike mature. Dvojicu sam od tada često viđao za vreme studiranja, ali
to nije dugo trajalo, tek dve, tri godine dok nisam napustio studije.
Trećeg sam jedva dva puta video za sve ove godine. Ispijali smo svoju
dozu radosti zbog ovog susreta. Nisam odavno video toliki sjaj u očima
svih članova omanjeg skupa ljudi. Ta neka vedrina nas je obavila čvrsto
svojim prekrivačem. Uspomene su učinile da smeh zagospodari našim
stolom. Kako su samo smešno izgledale ondašnje lađe pretovarene
mukama, sa ovog današnjeg svetionika. Šta sve vreme može, pa to je
čudo jedno… Nakon nekih sat vremena u kafanu je ušao jedan čovek
pedesetih godina. Imao je dužu, pomalo sedu bradu i na ramenima
okačene male torbice koje je prodavao. One torbice koje služe za
nošenje dokumenata, mobilnih telefona, kutija cigareta i sličnih stvari.
Išao je od stola do stola. Na takve su mnogi navikli i izbegavaju ih.
Pričaju jedno vreme u prazno i nakon što shvate da ih niko ne sluša,
odlaze drugom stolu. Naravno, ponekad ih neko sasluša i kupi ono što
prodaju. Tako je i ovaj čovek išao od stola do stola i pokušavao da zaradi
sebi koji dinar da l’ za hleb, da l’ za alkohol, neću da ulazim u to. Došao
je do našeg stola. Nismo obraćali pažnju na njega prvih nekoliko
sekundi. Zatim mu je drug rekao da nam ništa ne treba, ali čovek je
nastavio da priča. Dok su drugari nastavljali gde su stali u svojoj priči, ja
sam pogledao tog prodavca u oči i počeo da ga slušam. Kad je video da
ga slušam, brzinom svetlosti je svu svoju pažnju usmerio na mene i
rekao mi:
- Evo ti. Ti najviše mrziš laž. Više voliš i bilo kakvu istinu nego laž.
Veliki si protivnik laži. Mnogo više ceniš nekog ko ti govori istinu
koja tebi ne ide u prilog, nego nekog ko ti priča slatke laži.
Počeo sam se pretvarati u uvo, jer ono što je izgovorio bilo je tačno.
Pomislio sam da nije neki vrač ili slično, ali sam odmah shvatio da to
nije. Samo je neki čovek koji pokušava da zaradi kintu. Nisam pomislio
da je prevarant. Ličio mi je na donekle poštenog čoveka koji jednostavno
nije imao sreće u životu, pa je morao na neki način da prosi. Odgovorio
sam mu: - U pravu si. Nemaš pojma koliko si u pravu. Ne volim laž. A ko voli?
Vidi, meni ta mala torbica ne treba. Da mi treba već bih je kupio
od tebe.
Drugovi su slabo obraćali pažnju na naš razgovor. Prodavac je zatim
uzvratio: - Ja sam iz Sarajeva. Tamo odakle sam, čoveka sa strane bi dočekali
sa punim tanjirima, punim čašama i slobodnim krevetom za
prenoćiti. Ovde nije tako. Nije u redu da ti tu sediš i da ti je puna
čaša, a meni nije. Nije u redu da ti imaš, a ja nemam. Vi tu uživate
u pivu, a ja ne.
Polako sam shvatao da taj prodavac čini sve mutniju moju sliku o
njemu. Da mi kvari raspoloženje. Odgovorio sam mu: - Vidi, možda i jesu ljudi gostoljubiviji u Sarajevu i možda je to istina
što kažeš. Ne znam, ali ovde ima i dosta onih koji na neku prevaru
hoće da zarade. Ne kažem da si ti jedan od njih. Rekao si mi da
volim istinu i pogodio si, pa ću biti iskren sa tobom. Jesam li sam ti
rekao da mi ne treba torbica koju prodaješ? - Jesi, ali nije u redu…
Pokušao je da me prekine, ali sam nastavio: - Ili možda svima govoriš da mnogo više vole istinu nego laž, pa tako
zadobiješ njihovu pažnju? A to što kažeš da nije u redu da je meni
puna čaša, a tebi ne, to je već ucena. Ucenjuješ me, a to niko ne
voli. Ucenjuješ me da ti kupim piće ili da od tebe kupim torbicu.
Nisi bio iskren sa mnom i kako sad od mene očekuješ da ti
udovoljim? Da si rekao daj mi koji dinar za piće imao bi veće šanse.
Dok sam se polako vraćao razgovoru sa drugovima, prodavac je nastavio
da ponavlja jednu rečenicu: - Nije u redu da vi imate da pijete, a ja ne. Nije u redu da je vama
puna čaša, a meni prazna…
Prestao sam da obraćam pažnju na njega i on se polako udaljavao ka
izlazu ponavljajući ono prethodno. U duši nisam pripadnik niti jedne
vere, niti jednog naroda, niti jedne boje kože. Kao što čovek prepozna
vuka u čoporu ovaca, prepoznao sam ružniju stranu tog prodavca. Onog
trenutka kad mu je od oružja ostala samo ucena. Iskrenost, odmah kad
je shvatio da mu taj jeftini kliše nije prošao, pokazao je svoju pravu
prirodu. Verovatno ni te torbice koje je prodavao nisu toliko vredele
koliko na prvi pogled, kao on. Sitni prevarant koji uz neku jeftino složenu
priču, pokušava da dođe do čašice alkohola. Malo sam bio zamišljen
posle ovog razgovora sa tim prodavcem, ali sam se ubrzo vratio veseloj
igri uspomena sa drugovima iz srednjoškolskih dana. Prošlo je još sat
vremena u društvu doktora za duži život. Dogovor je pao da se uskoro
opet nađemo. Taj susret je ostao u pamćenju i po tom strancu iz
Sarajeva, ako je uopšte odatle i po mom mom blagom razočarenju u vezi
njega.
alternativnium.com 