Takmičenje

Srela su se tri prijatelja posle nekoliko godina u ničijem gradu.
Seli su na klupu pokraj reke. Posmatrali su saobraćaj na reci kao i na
mostu koji se u blizini nalazio. Razgovarali su o takmičenju. Kako je za
mnoge ljude ovog sveta život trkačka staza. Poređenja su na sve strane.
Kako je za te ljude poraz ako njihov sused ima za nijansu uređeniji
travnjak ispred kuće. Ili taj sused u bašti ima višu i na prvi pogled zreliju
stabljiku kukuruza ili je to samo tako izgledalo, jer je u tom trenutku
vetar duvao. Ne znajući to, taj čovek je krišom otrovom poprskao i ubio
susedov kukuruz. Ljudi se neprestano pravdaju da su njihove situacije
najdublje crne rupe, a njihovi rezultati najviše nebo… Iz njihovog
razgovora dalo se naslutiti da oni ni na najsitnije stvari u životu, ne
gledaju kao na neko takmičenje sa drugim ljudima. I u njihovom
detinjstvu, poređenje je verovatno, zauzimalo veoma malo prostora.
Međutim, u njima je proradio ljudski inat. Došli su na ideju da se
međusobno takmiče u nečemu, kao neki unutarnji odgovor svetu.
Takmičiće se upravo u onome u čemu su dobri. A to je da se ne takmiče
ni u čemu sa ostalim ljudima. Da kad god pomisle i urade prvi korak da
budu bolji od drugog čoveka u nečemu, upišu sebi minus. Znači, čim bi
im neko delo drugog čoveka bilo merilo u odnosu na njihovo, sebi bi
doneli negativne poene. Ali i da se ne protive svom biću ako ono oseti
dovoljnu dozu potrebe da budu bolji u nečemu od drugih, pa makar
zbog toga izgubili ovo takmičenje. Međusobno su gajili neverovatnu
baštu iskrenosti, tako da su znali da će biti pošteno sve iako žive u
različitim gradovima i retko se viđaju. Dogovorili su se da ta klupa, na
kojoj su sede, bude i njihovo mesto sastanka nakon godinu dana. Da će
tu sumirati rezultate takmičenja… Početak je protekao u žurnoj
privrženosti takmičenju. Svaki takmičar je na svom radnom stolu kod
kuće držao to parče papira i beležio na kraju dana sebi minuse ako bi ih
bilo. Usled opterećenosti takmičenjem i ponekom pogrešnom
procenom, u prvom mesecu su sva trojica imali po nekoliko negativnih
poena. Drugi mesec je doneo ređe kontrolisanje svojih postupaka u vezi
sa takmičenjem sa drugim ljudima. Shvatili su da ne prave mnogo
negativnih poena, pa su iste upisivali tek na kraju sedmice.


Tek po koji se našao na papiru. U trećem i četvrtom mesecu, veoma retko im se
javljala potreba da se takmiče sa drugim ljudima. Pamtili su i mrsko im
je bilo da upisuju svaki put taj minus, nego kad bi se nakupilo nekoliko
onda bi upisali na papir. Živeli su svoje živote u kojima im se misao o
poređenju sa drugim ljudima, retko javljala kao i misao da su učesnici
jednog takmičenja sa svojim prijateljima. Pola godine od kada su
započeli svoju igru, dete prvog takmičara se igralo olovkom na papiru sa
beleženim dosadašnjim rezultatima. Kad je to shvatio taj čovek, uvideo
je da se ne vide dobro njegovi negativni poeni, ali se sećao otprilike
koliko ih je imao. Međutim, nije odmah napisao to na drugom papiru,
jer je negde žurio. Strpao je to išarano parče papira u fioku da bi posle
mogao pokušati razaznati svoje minuse. I ostala dva takmičara su imala
problema sa svojim papirima na kojima su beležili negativne poene.
Drugom je promaja u kući zabacila papir iza ormana. Nije ga dugo tražio.
Ali i on je znao otprilike koliko ima minusa, pa će za koji dan kad nakupi
još koji upisati sve na novi papir. Treći takmičar, negde u sedmom
mesecu, dok je sedeo za radnim stolom u svojoj kancelariji, setio se tog
takmičenja sa svojim prijateljima i shvatio da već neko vreme nije video
kod kuće svoj papir sa negativnim poenima. Pitao se gde je mogao
nestati. Shvatio je i da već više od mesec dana nije pomislio na to
takmičenje, te da se ne seća koliko je u tom periodu napravio minusa.
Iznenada, već tog dana morao je poslovno da otputuje. Zaboravio je na
takmičenje sa prijateljima skroz. I ostala dvojica, takođe, nisu nikad više
uzeli novi papir i upisali svoje negativne poene. Jednostavno, život sve
trojice ih je vodio u hiljadu pravaca, ali nijedan nije stizao do misli na
njihovo takmičenje. Čak ni na sportskim dešavanjima. Poslednji mesec
njihovog takmičenja doneo im je čudne misli. Misli koje samo golicaju,
ali ne podsećaju ni na šta. Znali su da taj mesec nešto krije, ali ne i šta.
Prošlo je tačno godinu dana i klupa na kojoj su započeli svoje
nadmetanje ih je čekala. Most sa automobilima koji kao da se trkaju,
čekao ih je , reka sa brodovima i čamcima, takođe, ali niko ih nije
dočekao. Nijedan se nije pojavio na toj klupi, pored te reke i tog mosta,
kao ni u tom gradu tog dana. Ostali su u svojim gradovima, živeći svoje
živote bez potrebe za poređenjem sa drugim ljudima.