Pogled ka tamo

Zove se Marko. Ima 55 godina i živi sam u svom stanu jedne
starije zgrade u Beču. Ustao je jednog prolećnog jutra odmoran posle
napornog radnog dana. Bio je slobodan, pa je odlučio da obiđe ćerku
i šestomesečnog unuka koji su živeli par kilometara od njega. Izašao
je iz zgrade i polako krenuo. Vedar i nasmejan kao taj dan, koračao je
gradom. Ljudi koje je sretao u prolazu bili su, uglavnom, kao on vidno
dobrog raspoloženja. Možda zbog proleća, možda zato što je leto
ispred, možda zato što je zima iza? S druge strane ulice u istom
pravcu kretao se sedmogodišnji dečak. Marko je s vremena na vreme
bacao pogled ka suprotnoj strani ulice. U jednom od tih pogleda
video je tog klinca koji je bio malo iza njega i koji se nekako plašljivo
kretao. Marko je svakim metrom bio sve više svestan prisustva
dečaka i shvatio je da ga prati. Nije se puno obazirao, jer je mislio da
je to samo obična igra jednog dečaka. S obzirom da je Marko
odrastao čovek i da su njegovi koraci duži dečak je morao ponekad
malo i da potrči za njim. Klinac ga je non stop posmatrao u toj svojoj
nekoj igri. Marko ga je očigledno nečim privukao. Nekako je i njemu
bilo zanimljivo to dečakovo uhođenje. Prijalo mu je da bude makar i
na kratko neka vrsta vodiča tom nepoznatom dečaku. Došao je do
pekare u koju je i svratio kako bi uzeo tri vekne hleba. Dve za ćerkinu
porodicu, jednu za sebe. Dok je kupovao hleb, preko puta, dečak se
zaustavio ispred jednog vrtića kako bi ga sačekao. Kroz ogradu je
gledao kako se druga deca u njemu igraju. Bila su mlađa od njega i
nisu se igrala na način na koji bi se on, verovatno, igrao, ali se čvrsto
držao za ogradu i netremice ih je posmatrao. Kao da želi da preskoči
tu ogradu. Da se vrati tamo. Dok je birao vekne hleba, Marko se
sećao kako je zaradio svoj prvi dinar. Bilo je to sasvim slučajno.

Imao je nepunih osamnaest godina i dok se šetao ulicama Beča, video je
kako se jedan stranac muči sa dizalicom kako bi zamenio probušenu
gumu na svom automobilu. To nije bilo teško, ali stranac nije bio baš
neki spretni tip. Marko je počeo lagano da okreće dizalicu, ali nije
video da ona nije bila postavljena na odgovarajuće mesto. Kad je taj
deo automobila bio podignut na potrebnu visinu, odvrnuo je šrafove
i počeo da skida točak. Od cimanja dizalica je skliznula i točak je
priklještio Markovo desno stopalo. Svom snagom se proderao kad je
osetio taj neverovatno jak bol. Pred očima mu se prikazao čitav
njegov život u deliću sekunde. Sve ono čega se nije mogao setiti u
normalnim okolnostima. Obližnji prolaznici su brzo reagovali i podigli
prednji deo automobila. Markovo stopalo je bilo slobodno, ali je
morao u bolnicu da mu stave gips. Stranac je saznao ko je on i posle
par dana otišao do njegove kuće da ga obiđe. Nagradio ga je
popriličnom količinom novca… Dok je izlazio sa hlebom iz pekare,
gledao je preko u dečaka i neprestano razmišljao o tome kako mu je
onda život proleteo pred očima. U tom trenutku s preke strane dečak
se okrenuo ka pekari i pogledao Marka u oči. Gledali su se
nepomično par sekundi. To je bio pogled koji nije bila obična
kratkotrajna pojava. Bio je prava jedna misterija i išao je mnogo dalje,
trajao mnogo duže i nakon njegovog fizičkog završetka. Zbunjeno su
nastavili dalje. Dečak je pomislio da pređe ulicu i ode do tog čoveka.
Nešto ga je tamo vuklo posle tog pogleda, ali ipak nije. Držao se svoje
strane. Marko je i dalje bio malo ispred dečaka koji nije ni pomišljao
da prestane da ga prati. Ponovo je na trenutke dečak morao da potrči
kako bi držao korak sa tim čovekom preko puta. Radoznalost ga je
gonila za svojim vodičem. Marku i dalje nije smetala igra deteta
preko puta. Sigurno i veselo koračao je u susret svojim najdražim
osobama. Ali pre susreta sa njima morao je da svrati u prodavnicu.

Dečak ga je opet čekao ragledajući svet oko sebe. Šetao je u krug.
Zaustavio se pored jedne reklame koja se nalazila na malom bilbordu.
Radoznalo se zagledao u nju. Pažnju mu je privukla, jer je imala
nacrtano drvo sa bujnom zelenom krošnjom koje je preovladavalo
celom reklamom. Ispod drveta je pisalo – “ Negujmo prirodu.
Posadimo je ispred svoje kuće.” S obzirom da je tek nedavno naučio
da čita malo se mučio dok je izgovarao reči, ali je uspeo. Zbunjen je
bio tim tekstom, pa se vratio posmatranju stabla. Nepomično i sa
ozarenim licem je gledao u to prelepo drvo usred betonske pustinje,
kojom je tog jutra koračao za nepoznatim čovekom. Dok je dečak bio
opsednut reklamom, Marko je u prodavnici birao koje crno vino da
uzme, radi obeležavanja godišnjice svoga braka. Nažalost, supruga je
pre nekoliko godina tragično nastradala, ali on nije prestao s
tradicijom obeležavanja jednog od najsretnijih dana u njegovom
životu. Gledao je u jednu flašu francuskog crnog vina koje je pio na
svom venčanju. Sećao se da je u toku te večeri napustio slavlje na par
minuta kako bi uzeo malo svežeg vazduha, seo na klupu u blizini i
gledao u nebo. Na toj klupi razmišljao je o svojoj sreći, o životu
uopšte. Bio je zahvalan na svemu, svestan pojma života. Pred očima
mu se opet prizakao život slično onomad kad mu je stopalo priklještio
točak od auta nepoznatog stranca, ali nije to bio delić sekunde nego
minuti i do tog niza slika pred očima, nije ga doveo bol nego
neizmerna sreća… Uzeo je tu flašu crnog vina, platio i izašao napolje.

Dok je i dalje bio pod utiskom svoje uspomene sa venčanja,
pogledao je preko puta u dečaka što ga prati. Dečak je već gledao u
njega I, opet, su se gledali neko vreme. Taj pogled je sad bio kao da
se malo duže poznaju nego samo jedno pre podne. Kao da nisu samo
stranci koji se znaju samo preko ulice, ali je i dalje bilo misterije tom
pogledu. Opet su zbunjeno nastavili dalje. Marko je poželeo da ode
do tog dečaka, da ga pita da li se poznaju. Nakon par zbunjujućih i
nesigurnih koraka, ipak je odlučio da ne prelazi ulicu nego da nastavi
svojim putem. Ovog puta dečak je bio malo ispred Marka i odmicao
je lagano trčeći. Marku nije bilo jasno zašto ga dečak više ne prati.
Pomislio je da je završio svoju igru i da mora da ide svojoj kući. Ali
odmah nakon toga pitao se, kako može da bude dečakova kuća u
tom pravcu, kad su došli iz suprotnog? Nije mu bilo jasno. Razmišljao
je. Pomislio je na kraju da je možda dečak nešto saznao od njega, da
je nešto otkrio što ga je navelo da požuri tamo negde. To je
Markovim koracima dalo brži i jači ton. Žurio je za dečakom. Ovog
puta on je bio pratilac, a dečak vodič. Jutro je odmicalo. Njih dvojica
su bili zarobljeni u toj nesvakidašnjoj igri. Dečak se nije osvrtao za, od
skoro svojim pratiocem, dok je Marko jedva držao svoje, ne tako
mlado, telo u koraku za njim. Posle nekoliko stotina metara došli su
do kraja ulice. Pošto je dečak prvi stigao do kraja, prvi se i zaustavio.

Ubrzo je i Marko stigao. Moglo se samo levo ili desno. Markov put ka
ćerki i unuku vodio je desno, ali je stajao i gledao u dečaka koji je već
gledao ka njemu. Sad pogled nije bio misteriozan koliko i njihova
prethodna dva. Kao da su nešto jasno videli jedan u drugom. Ta nema
igra bila je na vrhuncu. Nisu znali ni pravila ni cilj, ali su je igrali. Nije
bilo pobednika. Dečak se polako okrenuo i nastavio svojim putem.
Skrenuo je u ulicu levo. Marko takođe, polako se okrenuo. Ulica
desno je bila njegov put. Ubrzo je stigao do kraja iste i ušao u kuću,
koja je imala klupu ispred. Ćerka, zet i unuk su ga čekali. Pozdravio ih
je, naročito najmlađeg člana. Kad god ima priliku dođe kod njih. Uživa
posmatrajući razvoj najmlađeg člana familije. Ponekad se trudi da ne
dolazi često da im ne bi postao dosadan. Dok ponekad ne može
odoleti, pa ih nekoliko puta nedeljno obiđe. Nakon doručka, veselog
razgovora i zdravice, vratio se u svoj stan. Sutradan je ustao nešto
ranije ,neuobičajeno vedriji. Pre posla otišao je na periferiju Beča u
jedno šumsko preduzeće. Tu je kupio sadnicu hrasta. Zatim je otišao
ponovo do kuće svojih najdražih i na ogradu naslonio sadnicu.
Pozvonio je. Izašla je njegova ćerka i kad ga je videla, iznenadila se.
Zatim ga je posle međusobnog pozdrava pitala:

• Otkud ti?
  Zanemarivši to pitanje, Marko postavi svoje:
• Gde ti stoji ašov?
  Ćerka mu je pokazala gde se nalazi, a zatim mu ponovo postavila
  pitanje:
• Zbog čega ti treba ašov?
  Marko joj je odgovorio:
• Hoću da ispred vaše kuće posadim jedno drvo. Naravno, ako
  nemaš ništa protiv?
  Ćerka je bila zbunjena, ali joj se svidela ideja. Odgovorila je:
• Naravno da nemam ništa protiv. Slobodno posadi.
  
  
  Sedela je na klupi i posmatrala oca kako kopa rupu za sadnicu. Pomislila
  je kako će joj sin i to drvo uvek biti skoro iste starosti. Posmatraće dva
  života kako se razvijaju. Ta činjenica ulešala joj je dan. Marko je posle
  zasađivanja, obišao unuka na kratko, jer je morao na posao. Zatim je,
  dok je izlazio iz njihove kuće, posmatrao sadnicu hrasta i još vedriji
  nego što je bio, odlazio ka svom radnom mestu. Nije se okretao. Ostavio
  je taj život da sam počne da se razvija. S vremena na vreme će dolaziti
  kod ćerke i unuka. Kad mali prohoda, sešće na klupu, pustiti ga da se
  igra oko drveta. Učiće ga svemu. Najviše tome da ne žuri mnogo u
  odrastanju, da se ne bi u starosti često želeo vratiti detinjstvu.