Pesma

Bio sam sa dva druga i devojkom jednog od njih, u jednom
noćnom lokalu u Novom Sadu. Da li je klub ili kafić, nije važno. Bio sam
u njemu par puta ranije i nije mi se svideo. Muzika mi nije odgovarala.
Ljudi, takođe. Naravno da nisam mogao da tvrdim sa sigurnošću da mi
svi ti ljudi ne pašu, jer ih nisam poznavao. Nisam imao ništa protiv tih
ljudi, nego jednostavno mi je voda iz njihovog korita bila previše hladna.
Sad mi je skoro svejedno. Hoću da kažem da na mestima sličnim ovom,
do tada nisam sretao previše ljudi nalik meni. Što ne znači da sa njima
nisam mogao lepo da se provedem. Znam da je pogrešno imati
predrasude, ali tad ih se još nisam lako oslobađao. Predrasuda je kao
kad kažemo “ dobar dan “ starici u našoj ulici dok prolazimo pored nje.
Izdržaćemo par puta i ne javiti se, ali katkad ćemo zaboraviti i nesvesno
se javiti starici. Znao sam da će s vremenom nestati ta vrsta
predrasude…
Tu smo došli na insistiranje njih troje. Pošto sam bio u
manjini, nisam se previše bunio. Bitno da smo izašli da se opustimo.
Veseo sam ušao u lokal. Trudio sam se da uživam, ali nije išlo. Nisam bio
prirodan. Kad nisi svoj, možeš ti dizati kule i gradove, ali samo je pitanje
vremena kad će se sve to srušiti kao da nikad tu nije ni bilo. Čak i da
opstane, jednog dana ćeš shvatiti da ti je hladno u njima ili da ih nisi
gradio za sebe. Nešto me je kočilo. Pio sam bambus. Morao sam u
toalet da se olakšam. Stigoh tamo, međutim, sačekao me je ogroman
red ispred. Nisam hteo da čekam. Otišao sam do društva i rekao im da
idem negde napolje da izvršim nuždu. U toj ulici ima mnogo noćnih
lokala, ali nisam hteo ni u jedan da svratim. Verovatno bih u svakom
morao čekati red, a već nekoliko godina ne volim bešiku da stavljam na
muke. Lutao sam malim ulicama, ali u svakoj je bilo prolaznika. Nužda
me je sve više pritiskala. Već sam odmakao poprilično od lokala u kom
se, do malo pre, nalazilo moje telo. Ne i glava. Najzad, stigao sam do
jedne uličice u kojoj nije bilo nikog. Olakšao sam se kod jednog drveta.
Tu je najmanja šteta.

Dok sam se vraćao prolazio sam pored jednog
irskog paba iz kog je dopirao zvuk gitare. Usporio sam. Nisam dugo
razmišljao. Ušao sam u taj pab. Ono što sam zatekao u mnogome se
razlikovalo od onoga gde sam bio dok me nužda nije naterala da
napustim. Počevši od muzike preko enterijera do ljudi. Prvi utisak –
oduševljenje. Ovi ljudi su mi bili mnogo poznatiji, iako ih prvi put vidim.
Otišao sam do šanka i naručio tamno točeno pivo. Zatim sam stao za
jedini slobodan sto. On se nalazio na par metara od benda koji je svirao.
Nisam bio nervozan, jer su me drugi mogli gledati kao ludaka zato što
sam sam za stolom. Nije mi to bio prvi put da idem sam negde u provod,
pa mi je bilo svejedno šta drugi misle. Stajao sam tako sam za stolom i
ispijao svoje pivo uživajući u ambijentu koji me je okruživao. Veče je
dobilo smisao. Taman kad sam pomislio da od ovoga ne može bolje, da
je vrhunac ove večeri otkrivanje ovog mesta, začula se jedna pesma koju
do tad nisam čuo. Šokiran sam bio od njenog samog početka. Od prvog
trzaja žice električne gitare. Prepustio sam se trenutku. Negde na pola
pesme sam se malo trgao i shvatio da moram zapamtiti neke reči ove
pesme kako bih je kući na internetu našao. Nije išlo. Suviše sam utonuo
u nešto što su ta pesma i taj ambijent probudili u meni. Onda sam
shvatio da je najbolje da pitam nekog kako se pesma zove. Prolazila je
jedna devojka pored mog stola. Zaustavio sam je i pitao. Od buke je
nisam dobro čuo, pa sam joj dao mobilni telefon da upiše naziv. Pesma
se zvala “ Whiskey in the jar ”. Zahvalio sam se joj se. Duboko zanesen
spojem zvuka i slike, uživao sam do kraja te čarobne pesme. Ne govorim
o tekstu pesme, niti o kvalitetu izvedbe iste. Mogao je to biti najgori
preformans ili najbolji. Apsolutno nevažno. Skup svega oko mene činio
je da se u tim trenucima osećam svojim. Ljudi vole kad si svoj. Možeš ti
biti ovaj, onaj, ali bitno je da si svoj. Tad imaš najveću vrednost. Pravi si
dragulj. Vidi se da ti sijaš. Da ti je nebo granica. Prostor u meni i oko
mene spojili su se u jedan svet. Nije bilo nikog da to na meni primeti, ali
to nije ni bilo bitno. Ispio sam pivo i nadahnut napustio lokal. Dok sam
odlazio okrenuo sam se da vidim naziv tog paba. Taj pab nije bio pab
nego bar i zvao se “ Shamrock Bar”. Vratio sam se u lokal gde mi je
društvo i dalje bilo. Nisam dugo bio odsutan, možda dvadesetak minuta.
Bio sam raspoloženiji. Rekao sam društvu gde sam bio i šta sam radio.
Nasmejali su se. Pod utiskom one pesme i ambijenta, uživao sam u
ostatku večeri. Tih nekoliko minuta u tom irskom lokalu bilo je vrednije
nego svi ostali sati te večeri, ma vrednije od svega te sedmice, možda i
meseca.