Mala Ljeptezna

Dah koji podseća na svežinu jutarnje rose i na stvaranje nečega
velikog. Ili je to samo obična magla koja kruži pred zoru iznad jezera
Mala Ljeptezna. Sunce je još iza horizonta, ali i kad se pomoli, pecaroš
neće moći da ga vidi. Magla ne beži od jezera. Ne može se reći koje je
godišnje doba. Nejasni znaci ukazuju da bi moglo biti proleće, leto ili
jesen. Možda čak neki najtopliji dan zime? Uzdah čoveka, lagani pad u
vodu udice i mamca, večnost strpljenja i beskonačna nada sitog sutra.
Kristofer mu je ime. Živi u svom čamcu i peca. Od jutra do mraka
zarobljenik ili zaljubljenik života u jezeru je on. Što upeca, pojede. Retko
mu ostane za rezervu. Već mnogo, mnogo vremena je na jezeru sam.
On, jezero, riba i magla su nerazdvojni. Dani prolaze i postaju monotoni.
Želi nešto novo. Nešto što će učiniti zanimiljiv njegov boravak na jezeru i
što će mu pomoći u traženju smisla svemu. Prošlo je još mnogo dana.
Odjednom, u ranu zoru magla počinje da se diže. I pobeže ona, ali ne
daleko. I dalje okružuje jezero, ali se ne nalazi iznad njega. Kristofer
shvata da nije sam. Još tri čamca se nalaze uz obalu jezera. Raštrkani i
daleko jedan od drugog, ali mnogo dalje od njega. Jedan je naspram
njega, na suprotonoj obali, jedan levo i jedan desno. U ta tri čamca su tri
čoveka koji pecaju kao on. Sunce je upeklo već od ranog jutra. Kristofer
odlučuje da se zaštiti. Od platna iz čamca pravi sebi suncobran i
postavlja ga na odgovarajuće mesto. Čovek iz čamca naspram njega, ne
radi ništa. Odlučuje da pusti sunce da ga greje. Pecaroš sa leve strane
stavlja slameni šešir i oblači belo odelo. A pecaroš sa desne strane maže
se raznobojnim mastima. Kristofer odlučuje da ne pokuša stupiti u
kontakt sa novim licima. Oni takođe. Samo pecaju i povremeno
posmatraju jedni druge. Dani prolaze, Kristofer shvata da se oni nekako
razlikuju od njega. Iz daljine vidi da su im štapovi drugačiji od njegovog i
da ređe upecaju ribu. On počinje da bira. Ne jede sav ulov, samo
određene vrste ribe. Dok oni sve jedu, kao što je on pre jeo sve.


Bez razloga počinju da ga nerviraju. S vremena na vreme baca male
kamenčiće na mesta gde oni zabacuju svoje pecaljke. Oni uzvraćaju
prekornim pogledom i tek po kojim ljuljanjem svog čamca praveći talase
koji jedva da mu zasmetaju. Pecaroš sa leve strane, odlučuje da napravi
na obali malu ogradu od blata. Za slučaj da Kristofer pokuša da mu se
prikrade s leđa, iako je shvatio da ovaj ne napušta svoj čamac. Niko ne
napušta svoj čamac. Magla ne napušta okolinu jezera. Sunce svakog
dana prži. Nakon uviđanja da pecaroš naspram njega počinje hvatati sve
veće ribe, Kristofer odlučuje da ga iskoristi. Uzima duži najlon i
produžuje štap. Zabacuje gde i taj pecaroš, još uzima i baca veće
kamenje u blizini njegovog čamca da ga uplaši. I uspeva mu. Pecaroš
naspram njega uplašen je i primoran, prepušta svoj plen Kristoferu. Tako
danima Kristofer živi na račun drugog. Ostala dvojica normalno pecaju
ne obraćajući pažnju na druga dešavanja na jezeru. Ubrzo pecaroš
naspram Kristofera odlučuje da mu se suprotstavi. Savladava strah i
odgovara na bačeno kamenje istom merom. Jedan kamen pogađa
Kristoferov štap i lomi ga. Ponovo je njegov prostor slobodan i može na
miru da peca. Kristofer je besan, ali shvata da ne može više kontrolisati
pecaroša sa suprotne obale. Nešto mu govori da ne treba da koristi tog
pecaroša. Popravlja svoj štap, ali više ne može biti onoliko dugačak da
ometa druge pecaroše i nastavlja pecati ribu u blizini svog čamca. Sad
oseća neku vrstu pretnje od strane pecaroša sa desne strane. U vodu
pušta mrežu koju uz pomoć pravljenja talasa veslom gura ka tom
pecarošu i na neki način se ograđuje od njega. Time ne dozvoljava da
riba iz njegovog dela jezera dođe do pecaroša sa desne strane. Izbirljiv
što se tiče ulova, gura kroz dane koji brzo prolaze… Dan je kad magla ne
da suncu da pruži svoje zrake ka jezeru. Ali ne ona magla, koja je bila tu,
dok Kristofer nije otkrio da nije sam na jezeru. Ova više deluje kao
veštački oblak. Taj dan Kristofer počinje bacati kamenje u pravcu ostalih
pecaroša koje jedva da vidi od magle. I oni počinju bacati na njega i
jedni na druge. Sitno i krupno kamenje leti jezerom. Ceo dan traje bura
na jezeru izazvana gađanjem jedni drugih. Po koji kamen ošteti svaki
čamac, ali ne previše. Već sutradan magla nestaje. Kamenje više ne leti
iz čamaca. Bura izazvana njime, smiruje se i jezero poprima nekadašnji
izgled. Kristofer i tri pecaroša vraćaju se svom primarnom poslu –
pecanju. On poboljšava svoj štap i nabavlja bolje mamke, ali je i dalje
sve više izbirljiv po pitanju vrsta ribe kojom se hrani. Ponovo se spušta
magla na jedan dan. Kamenje ponovo leti. Kristofera malo više nego
ostali, nervira pecaroš sa leve strane, i ka njemu, pri kraju dana, baca
svom snagom dve cigle, jednu za drugom. One umalo prevrću čamac tog
pecaroša. Ali nekako njegov čamac uspeva ostati na jezeru i on u njemu.


Ne baca više kamenje ka Kristoferu. Polako se sve smiruje, ponovo.
Sutradan je sve kao i ranije. Nema magle, niti bure. Tri nedelje posle
toga, Kristofer baca sitne kamenčiće prema pecarošu sa leve strane koji
se brani istom merom. I uspeva se odbraniti. Nastaje period bez sukoba,
ali sa skupljanjem kamenja u čamcima. Broj kamenja i dimenzije istih,
sve su veće u svakom čamcu, ali ne upotrebljavaju se. Povremeno jedni
ka drugima šalju talase ljuljajući svoj čamac. Sunce prži već mesecima.
Netrpeljivost između pecaroša raste. Posebno netrpeljivost Kristofera
prema ostalima i ostalih prema njemu. Svi jedva da pamte kad je
poslednji put bila tradicionalna magla i let kamenja, ali sa slutnjom da bi
je uskoro ponovo moglo biti. Znaju, da s narednom može doći i mnogo
veća opasnost, koja će biti opasna po sve u jezeru. Čak i po jezero samo.
Strah ,da sva riba u jezeru može izumreti jednog dana, navodio ih je da
gaje neprijateljska osećanja ka drugim pecarošima. Kristofer je
prednjačio u tome. No, pre magle svanjiva dan. Dan koji donosi najcrnji
oblak. Oblak koji do tad nije viđen. Strah u očima Kristofera i ostala tri
pecaroša, koji putuje do njihovih kostiju. Njihov pogled govori da traže
pomoć jedni od drugih, ne izgovarajući ni reč, a razumejući se savršeno.
Sa olujom koja će uskoro nastupiti, neprijatelji zaboravljaju na
međusobne sukobe. Oblak se već nalazi tačno iznad jezera i samo je
pitanje kad će zagrmeti i grad pasti. Sa crnom mišlju o onome što se
nalazi u jezeru, i o samom jezeru, pecaroši u isti čas uspevaju se naterati
skočiti u vodu, jer čamci nisu bezbedno sklonište. Međutim, jezero nije
opasno i pogubno. Pecaroši, iščekivajući oluju, shvataju da im prija
boravak u toploj i prijatnoj vodi. Počinju se igrati i uživati u jezeru ne
smetajući jedni drugima. Šta više, plivajući svi na sredinu jezera, čekaju
da oluja prođe. Uživaju i shvataju da je ono i više nego dovoljno za
svakog od njih. Razgovaraju međusobno i zavoleše jedni druge kao da
su se nekad davno stvarno i voleli. Oblak polako prolazi bez oluje. Sunce
sinu nikad jače. Kristofer i ostali, zaneseni ostadoše u jezeru, gubeći
orijentaciju u prostoru usled čari koje im jezero daruje. Nakon te igre u
vodi, doplivavaju do čamaca. Ali opijeni jezerom i zasenjeni jakim
zracima sunca, shvataju da nisu doplivali u svoj čamac nego u tuđi. No,
ne smeta im to. Nastave pecati iz tuđeg čamca s tuđom pecaljkom, ne
buneći se. Prepušteni osećaju otkad se okupaše u jezeru Mala
Ljeptezna, pecaju. Kristofer više ne bira vrstu ribe koju jede i ne smeta
ostalima.