Daleka obećana zemlja

Živeo je da bi pio. Da bi ga neki ismevali, neki iskorištavali, a neki
s njim pili i radovali se životu. U Ardi (gradić na severu Republike Irske)
je dospeo ni sam ne zna kako. Možda je živeo hiljadama kilometara
daleko, dobio na lutriji i došao ovde da živi? Nakon toga prokockao i
popio sve. Možda je od rođenja u Ardiju, autobus ga udario, pa od
amnezije se ne seća? Ko zna… Nije imao svoju kuću. Najčešće je spavao
u napuštenoj staroj kući kroz koju je stalno duvala promaja. Zimi obično
u svratištu za nezbrinute. Ponekad od silnog unešenog alkohola u sebe,
prespavao bi na trotoaru ili nekoj klupi. Novac je zarađivao proseći i
ponekad pomažući nekim starijim ljudima. Ni on sam ne zna koliko je
godina imao kad bi se pogledao u ogledalo. Brazde na licu su mu
govorile da je star, ali ne previše. Od zarađene kinte, uzimao je malo
neophodne hrane, a ostalo je trošio u lokalnim pabovima i
prodavnicama pića. Nije imao omiljenu kafanu. Voleo je da ide od jedne
do druge. Život je ispunjavao tim sitnim lutanjima i doživljajima u
pabovima i na ulicama. Neki od konobara su ga voleli, neki mu nisu
dozvoljavali da uđe u lokal. Gotovo svakog dana imao je periode kojih se
sutradan ne bi nikako setio. Njegov najbolji prijatelj, alkohol, je za to bio
zaslužan. Pred zalazak sunca i pred kraj dana, često je voleo da
posmatra. Nebitno šta, samo da posmatra. Češće taj predmet su bile
mlađe generacije. Nevažno kojim aktivnostima bi se oni tada bavili.
Jednom je sedeo na parkingu ,u dvorištu jedne manje zgrade. Letnja
večer je bila. Oko 21 čas, on poprilično pijan. Deca od oko devet do
jedanaest godina su se igrala s loptom. Na svakih nekoliko minuta
roditelji su izlazili na prozore i zvali tu decu da uđu u kuću, ali ona su se i
dalje igrala. Uživao je posmatrajući ih. Kao da se prvi put nalazi u
bioskopu pred velikim filmskim platnom. S vremena na vreme potezao
je iz svoje flaše. Nakon sat vremena, naišao je mladi par koji je krenuo u
noćni život. Zaustavili su se kad su videli pijanca. Momak ga je upitao:

• Šta radite tu? Je l’ imate kuću? Treba li vam pomoć?
  
  
  Videvši mu u očima da se malo pretvara zbog devojke, ipak mu je
  iskreno promrljao:
• Ne treba mi pomoć. Ovo je moja kuća. Volim ovo. Decu koja se
  igraju s loptom do kasno. Koja su bila već nekoliko puta pozvana
  od strane roditelja da uđu u kuću, ali ona i dalje šutiraju loptu u
  dvorištu jedne zgrade. Hoće da još malo produže svoju igru uz reči:
  “Evo sad ćemo, mama. Još samo malo.”
  
  Momak, ne razumejući šta je pijanac hteo da kaže, odgovori mu:
• U redu. Prijatno Vam bilo.
  
  
  Pijanac se samo nasmejao i ponovo potegao cug iz flaše. Tu je i zaspao
  te večeri. Par dana kasnije, sedeo je na klupi u parku i pio iz svoje flaše.
  U džepu od pantalona, našao je jedan papir, na kome je nešto pisalo.
  Pre nego što je počeo da čita, morao je popiti koji gutljaj. Pošto je duvao
  vetar, stavio je papir u džep. Uzeo je flašu, popio dva gutljaja i dok je
  uživao u tome, zaboravio je na čitanje teksta. Zaspao je. Dani su
  prolazili, njega je mrzelo da čita tu belešku ili šta već. Jednom je koračao
  ulicom i na jednoj klupi ugledao devojku koja plače na sav glas. Prišao
  joj je, ali nju nije bilo briga ko joj i zašto prilazi. Hteo je da joj pomogne.
  Izvadio je onaj papir sa nekim tekstom, otcepio pola i dao joj da makar
  obriše suze. Pogledala ga je i uzela to parče papira bez reči. On se
  okrenuo i otišao. A ona taman da obriše suze, vide da nešto piše:
  “ Dok kišne kapi udaraju o oluk, svaka odaje drugačiji ton.”
  Nije razumela te reči, ali joj je nekako bilo bolje. Te reči su nagoveštavale
  nešto što nije mogla da prokljuvi. Samim tim odlutala je od misli na
  svoju bol. Sačuvala je taj papir i polako otišla svojoj kući. Pijanac je
  nastavio po svom. Svakim danom, prošenje, mala doza hrane i velika
  količina alkohola. Jednom je sedeo na trotoaru i pio. Ispred njega, na
  desetak metara, našla su se dva ogromna tipa koja su se žestoko
  svađala. Mogao je da čuje o čemu pričaju, ali ga nije zanimalo. Uvideo je
  da obojica imaju izbočinu na majici u donjem predelu leđa. Pomislio je
  da su naoružani. Počeo je da se naglas smeje. Zatim je, svom sve
  glasnijem smejanju, dodao pljeskanje rukama. Ta dva tipa su prekinula
  svoju svađu i gledala prema njemu. On im se smejao. Došla su do njega i
  obojica mu rekla da prestane. Nije ih poslušao. Smejao se i dalje,
  uperivši prst prvo u jednog, a zatim i u drugog. Na kraju smejavši se i
  tapšući im toliko jako da su ga obojica počela udarati. Nekoliko mladića i
  devojaka koji su se tu zadesili u prolazu, nisu smeli ništa, jer verovatno
  ta dva tipa su imali neku prividnu moć u Ardiju. Dok su ga sve jače
  udarali i rukama i nogama, on se i dalje smejao. Zatim, tek kad je bio sav
  od krvi, prestali su da ga tuku i otišli svako na svoju stranu. Jedna žena je
  prišla da mu pomogne.
• Preslabi su.
  
  
  Pijanac je izustio te reči, zatim pao u nesvest. Nedelju dana se
  oporavljao u bolnici u najbližem gradu… Nakon par meseci, šetajući
  pijan Ardijem, začuo je neku pesmu koja je dopirala sa moto skupa.
  Slabo je raspoznavao reči, ali to mu nije smetalo da je i dalje sluša.
  Pesma je dopirala iz zvučnika oblika položenog četvrtastog pehara.
  Podsećala ga je na nešto. Pažljivo je slušao kao da je u toj pesmi krije
  neki odgovor. Možda se pri dnu tih dubokih zvučnika krila njegova
  nepoznata prošlost? Ipak, taj odgovor nije previše tražio. Uživao je u
  pesmi. Uživao je u njoj, jer nije ona predstavljala ništa drugo no
  nagoveštaj. Onda je pomislio da je u prošlosti, verovatno, to i najviše
  voleo. Ne saznanje, nego nagoveštaj koji bi išao u hiljadu pravaca, a
  nigde ne bi stizao. Taj i svaki prethodni i naredni njegov dan, je
  predstavljao samo mali milion nagoveštaja gde bi ga njegova noć mogla
  odvesti. To je i najviše voleo. Ali, ni kod tog shvatanja se nije predugo
  zadržavao. Po završetku pesme, nastavio je svojim stazama sa najboljim
  drugom. Godine su prolazile, pijanac nije znao ništa o vremenu. Nije ga
  ni zanimalo. I dalje je prosio i pomagao drugima za malo hrane i puno
  alkohola. Jedne večeri, rana jesen je bila, sedeo je za šankom u jednom
  pabu i pio svoju ko zna koju čašu tog dana. Prišao mu je jedan čovek
  kojeg do tada nije viđao. Takoreći, stranac, koji je sedeo kratko sam za
  jednim stolom. Upitao ga je:
• Dobro veče. Mogu li vas nešto pitati?
• Možeš. – promrljao je pijanac.
• Oduvek sam želeo da postavim jedno pitanje čoveku kao što ste vi.
  Zar nekad nisi imao svoj san? Da postaneš neko?
  
  Ne pitavši na šta je stranac mislio kad je rekao “čoveku kao što ste vi”,
  odgovorio mu je:
• Imao sam, ali ko zna šta je taj čovek davno sanjao. On se sada
  nalazi daleko odavde. U nekoj dalekoj zemlji i, verovatno, on živi
  svoj san. Ja ne znam gde sam, niti koja je godina, a verovatno
  uskoro neću ni znati u kojoj zemlji se nalazim.
  
  
  Zbunjeno ga je pogledao stranac, a zatim uz pozdrav napustio lokal.
  Pijanac je to isto uradio nakon još jedne čaše. Te večeri šetao se ulicama
  Ardija do kasno u noć. Sa svojim dugogodišnjim najboljim prijateljem,
  tumarao je cestama maloga grada. Kad više nije mogao hodati, samo se
  sručio na travnjak ispred jedne zabačene kuće. Nakon nekoliko jedva
  uzetih gutljaja iz svoje flaše, srce ga je izdalo. Umro je tu, pred zoru. Kad
  je svanulo, hitna pomoć i policija su bili nad njim. Dva momka
  dvadesetih godina, prolazili su pored. Pola papirne stranice doletelo je
  do njih. Jedan je rekao:
• Jao, to je ona skitnica koja mnogo pije.
  
  Drugi je podigao to parče papira i pročitao naglas:
• “ Kud god krenem nailazim na neprocenjive stvari.”
  
  Zatim je sa određenom dozom šoka dodao:
• Velika šteta za njega. Iako su mnogi mislili da je lud, ja to nisam
  video u njemu. Video sam beskrajnu radost. Jednom sam prolazio
  kroz dvorište jedne zgrade s devojkom i ponudio sam mu pomoć,
  ali on mi je rekao neke tad nejasne reči. Toj mojoj, sad bivšoj,
  devojci, čuo sam da je jednom pomogao. Nisam saznao kako. Kad
  god sam ga sretao, njegove oči su sijale nekim neobjašnjivim
  sjajem. Znam mnogo ljudi sklonim alkoholu i njihove oči su jedne
  drugima slične. Oči ovog pijanca su još nešto imale u sebi. I kad je
  prosio, i kad je posmatrao nešto, i kad je dobijao batine, njegove
  oči su sjale tim neobjašnjivim sjajem. Kao da nije bio opijen samo
  alkoholom, nego još nečim. Nečim mnogo većim i mnogo jačim.
  Možda životom?
  
  Iza njih je stajao i slušao onaj stranac koji je prethodno veče postavio
  skitnici pitanje. Prekinuo ih je rečenicom:
• Da je sledio svoj san i postao neko, sad mu se ovo desilo ne bi.
  
  Samouvereno je izgovorio stranac. Nakon par sekundi momak koji je još
  uvek držao ono parče papira u svojim rukama, rekao je:
• Da je ovaj čovek što leži bio “neko” svet bi mnogo više izgubio
  nego dobio. Bio je “niko” i kao takav najveći u svemu svome.
  
  Dva momka su lagano otišla odatle, a stranac je ostao da posmatra
  skitnicu kako ga unose u ambulantna kola, razmišljajući o onome što mu
  je malopre rečeno.