Vraćao sam se linijskim taksijem iz Rume za Novi Sad, posle
posete dva prijatelja. Njim je upravljao čovek četrdesetih godina. Bore
na njegovom licu su nagoveštavale koliko otprilike godina ima, dok
njegova kosa niti je opala niti je bila proseda. Bilo mi je čudno čim smo
krenuli, jer sam samo ja bio putnik, a on je vozio po ceni autobuske
karte. No, dobro, njegova stvar. Vozio je umerenim tempom. Dok smo
prolazili kroz Rumu, shvatio sam da već duže vreme iza nas ide neki
automobil koji ne pokušava da nas zaobiđe niti mi ne uspevamo da mu
odmaknemo. Taksista nije na to obraćao pažnju. Kako je bio iz raskrsnice
u raskrsnicu tik uz nas pitao sam se je li sve u redu sa tim čovekom iza.
Međutim, ta mala nelagodnost je nestala na jednom semaforu pre
izlaska iz ovog sremskog grada. Automobil koji nas je po mojoj proceni
pratio ,skrenuo je levo, a mi desno. Postavljao sam taksisti raznorazna
pitanja, odakle je, je li mu naporno da radi i slično. Odgovarao je nekim
spokojnim glasom, da je iz Rume, i da mu ovaj posao odgovara… On
mene ništa nije pitao. Niti kojim poslom sam u njegovom gradu, niti
koliko imam godina, niti čime se bavim. Kao da ga takve stvari ne
zanimaju mnogo, ne samo kod mene nego kod mnogih. Ali u njegovom
tonu nije bilo uopšte hladnih reči, niti bilo kog znaka odbojnosti. Uživao
je u vožnji. Nakon što smo izašli iz grada, zaobilazio nas je neki
automobil i vozač istog je bio mnogo besan na taksistu. Verovatno zato
što je vozio malo manjom brzinom nego što bi po proceni tog vozača
trebalo da se vozi. Počeo je nešto da izgovara, verovatno psovke.
Taksista ga je samo na sekund pogledao. Nije sačekao da do kraja
pročita sa usana tog vozača šta je hteo da kaže. Hladnokrvno je vratio
svoj pogled na cestu ispred nas. Razumeo sam njegovu reakciju, ali je do
sada kod ljudi nisam sretao. Osetio je da sam ga malo čudno pogledao,
a zatim mi rekao:
- To je stanica koja se često ne nalazi na mom redu vožnje, ali mi je
katkad potrebna da se na njoj veoma kratko zaustavim i nikad ne
povezem. Mnogi ljudi izazivaju svađu, jer time daju neku
kratkotrajnu draž svom dosadnom životu ili, pak, stvaraju nove
probleme da bi bar malo pobegli od starih. Često se ne vredi
raspravljati s ljudima kakve god imao argumente ili kakva god bila
istina. Mnogi su sofisti. Prokletstvo im je da moraju biti u pravu.
Samo im reci šta imaš i možeš otići. Neka to izgleda kao da si
pobegao, jer mnogo više efekta ima kad im nešto samo nagovestiš
i sami shvate ,nego kad im silom guraš u glavu.
Nasmejao se fokusirajući se na vožnju. Impresioniran sam bio njegovim
rečima i smirenošću. Nije mi mnogo trebalo da počnem priču s njim o
svemu i svačemu, najviše o životu. Taj vozač što je projurio pored nas,
bio je sudija sa pištaljkom koji je označio početak neke ozbiljnije
utakmice. Ja sam tek po koju reč izgovarao i pitao, a on je mnogo toga
govorio s malo reči. Negde u Fruškoj gori stali smo na semaforu. Pošto
su prozori od taksija bili otvoreni mogli smo čuti pesmu neke starije
žene koja je sedela na trotoaru. Ne mogu se setiti pesme, ali znam da je
bilo očajno pevanje. To sam i taksisti rekao. Da ta žena peva gore čak i
od mene. On se opet samo nasmejao i rekao mi da zamislim svet u
kojem svi imamo glas i pevamo kao Andrea Bočeli. Onda bi pesma ove
žene bila nešto neverovatno dobro i kvalitetno, jer bi bila retkost. Rekao
mi je i da svako na ovom svetu peva kako upravo i treba. Da neke stvari
bolje pevamo od pesama, a neke lošije… Rekao mi je i da je on slično
razmišljao kao ja, do pre nekih godinu, dve dok nije počeo da radi kao
taksista. Neverovatno je koliko sam saznao o njegovom, o svom, o
svačijem životu za tih pola sata vožnje. Možda sam već sve to znao, a on
samo potpomogao da to čujem svojim ušima. Toliko toga mi je rekao s
čime sam se i više nego slagao. A onda je izgovorio nekoliko rečenica
koje su mojim raštrkanim mislima dale oblik reči. Reč je o verovanju.
Obojica smo se složili da ne verujemo u Boga trenutno, ali da to ne znači
da sutra nećemo promeniti mišljenje: - Nedavno sam se vozio autobusom kroz Makedoniju. Bio sam
putnik, pa sam mogao na miru da posmatram predele kroz koje
prolazim. Pažnju su mi privukle crkve. Ne znam zašto to nisam
primetio ranije nego baš ovde. Gledajući te crkve, džamije,
pomislio sam kako je lepo kad čovek istinski veruje u nešto. Kad u
nečemu vidi svoj oslonac i spas. I uvek se tome vraća kad mu je
teško. Ja u takvim stvarima ne vidim svoj spas. Svima nama od
našeg rođenja je nametnuto da verujemo u Boga ne pitajući se
ništa, postojao on ili ne. Zašto svako ne bi pokupio dovoljno
saznanja i verovao u nešto što on sam otkrije? Meni je nekad
oslonac porodica, nekad prijatelj, nekad zeleno lišće bagrema, a
nekad ovaj vreli i masni volan. Verujem u život onakav kakav jeste,
sa svim saglasnostima i protivrečnostima.
Zabezeknut sam bio onim što je sročio. Trudeći se da ublažim svoju
reakciju samo sam mu odgovorio je da je potpuno u pravu. Zatim sam
skrenuo pogled kroz prozor da ne bi primetio koliko sam impresioniran
onim što je rekao. Kao da je sve živo i mrtvo oko mene do sad to
pokušavalo da mi kaže, a taj čovek bio sve vreme negde u meni i tek sad
isplivao. Trenutak vredan svake pažnje… Ubrzo smo stigli u Novi Sad.
Pružio sam mu ruku dok smo se pozdravljali. Video je da sam mnogo
toga naučio od njega. Otišao je, a ja sam ostao da čekam autobus za
svoje mesto. Imao sam nekih pola sata do polaska i šetao sam stanicom.
Ugledao sam mačku kako zeva i, gotovo, istog trenutka pomislio – Pa, taj
čovek je probuđen! Ili bar u velikoj meri. Misleći na buđenje iz
istoimene knjige Antoni De Mela koju sam pre nekoliko godina pročitao
i čijih se detalja ne sećam previše. Taj taksista se oslobodio prepreka
koje je ljudsko društvo samo sebi stvorilo. Uopšte ne obraća pažnju
odakle ljudi dolaze. Na svečane prilike ne odlazi sa kravatom, raduje se
kad vidi starijeg čoveka da se ponaša kao dečak, u slobodne dane ne
nosi sat. Ne gaji predrasude i principe kojih se čvrsto pridržava, stalno ih
nadograđuje svojim novim saznanjima. Ima otvoren stav. Recimo inat je
za njega prodavnica u koju po nabavke ne ide već odavno… Verovatno
zato me nije pitao čime se bavim, koliko godina imam i zašto sam bio u
Rumi. Sve te stvari po De Melu daju etiketu čoveku i način na koji od
starta bivamo posmatrani… Seo sam u bus i do kuće razmišljao o svemu.
Sutradan kad sam se kući vraćao s posla video sam ženu od oko 55-60
godina kako lagano i nesigurno se kreće na rolerima, početnički.
Pomislio sam kako svet ima toliko granica i pravila dok život ne zna ništa
o tome. Sve u svemu, dok drugi ljudi pričaju o drugim ljudima, taj
taksista briše muzgu na šoferci da bi bolje video svoj put.
alternativnium.com 