SVA MOJA SVITANJA

Tamo negde tik pred julsku zoru,
na nekom trgu, u dalekom gradu,
telo moje skoro se predalo umoru,
ali duša mi se budila pri tom padu.

Odjednom kao da mi se u snu pričini
pusti grad i po koja zvezda svetlucava,
psi lutalice i komunalci u daljini,
moje telo više nije moglo da spava.

Taj prizor budio je i sva moja sećanja
na samotna, kao ova, ali tako snažna jutra.
Rađala su se raznorazna pitanja
na koja ću zažmuriti samo do sutra.

Svako moje dalje od kuće svitanje
imalo je duboko u sebi nešto posebno,
jedno dobro skriveno i preteško pitanje:
Zašto su drugi s nekim, a ja sasvim sam?

Zašto kraj mene sad nije baš ona,
recimo, žena o kojoj sam tih dana mislio?
Zašto su meni ostala ova usamljena jutra
u kojima sam sam sa svojim mislima bio?

Znam, sve je to dobro zbog nečega,
ali, u redu, dokle ću tako razmišljati?
Kad će to dobro više do mene doći?
Kad će ovo otkrivanje sebe prestati?

Možda je već mnogo toga do mene došlo,
a ja sam samo slep za to bio?
Video nisam to što sam doček’o,
čiji sam to veče i jutro bio.

Mene previše dižu i mene tako bole,
mene uzalud sve ovo obeshrabruje,
pa čak i sva ova blistava svitanja,
iako dobro znam da tu sve tek počinje.