SOBA BESA

Gde sam bio juče
biću i prekosutra.
A gde sam danas,
nikad više neću biti.
Besno gledam u zidove,
kao da su oni krivi
što više ne zazidam
ta sporedna vrata
mog skromnog doma.
U kom je sve otvoreno
za nove ideje;
nova poznanstva;
nova mesta;
nova shvatanja.
Samo ja i dalje
često svraćam u tu sobu
koja je uvek ista,
koja me guši,
i koja nije moja
.
I da se vratim,
zašto ne bih iskoristio
ovo danas kog više
nikad neće biti?
Zašto sebe trujem
onom sobom?
Ne svraćanjem u nju
nego mišlju o njoj.
Zašto ovo danas,
koje kao da traje večno,
ne iskoristim da tu sobu
smestim zauvek u zaborav?
Deluje kao ostvarljivo,
ali da jeste
ne bi bilo ovog besa
koji je ta soba donela.
Ne bi ovo pisao;
ne bi izbacio iz sebe.
A kad izbacim
nešto iz sebe,
neke okove,
oni počnu da blede,
da trunu.
Da bi jednog dana
sasvim nestali.
Kao što ovaj bes slabi,
ubrizgavanjem ovog leka
što moje crno pero
na ovaj beli papir
ocrtava i oslobađa.