PUTOVANJE TEK POČINJE

Volim to pomeranje granica svog uma,
volim maštati o tebi koja si u dalekom cveću.
Ti nisi tamo neka kraj bilo kog druma,
čekaš me iako slutiš da nikad doći neću.

Slutiš to, jer ne znaš koje breme sa sobom nosim.
Da ti ga objasnim, bojim se da te ne izgubim.
Da, da te ne izgubim iako te još ja nemam,
a to toliko želim i u toj misli prosto se gubim.

Želim te, jer nas zamišljam baš tamo negde,
na obali nekog mora, gde ćemo kao slučajno biti.
Kraj nas, zbog prvog susreta, nespretne reči svugde,
ali tamo i mi, jedno drugog željni i od tad nikad siti.

Moja želja za tobom nikako da se ugasi,
sa njom se budim, ležem i spreman sam mreti.
I kad se budemo prvi put sreli, onako planski,
zar tu naše putovanje neće tek početi?