PROMAŠENA NOĆ

Noć je sporo odmicala
I ništa mi nije davala
gomilu bezvrednih lica
ništa što moj pogled golica.

U potrazi za njom,
nepoznatom devojkom tom,
više nisam bio svoj I svega mi dosta
I tu je pomogla ta noć pusta.

Lutao sam ulicama previše uskim
za osmehom onim pravim.
U parku su klupe sevale,
s mladima svoju pesmu pevale.

Prelepa lica nepoznatih žena,
onako prvi put viđena
znam, ostaće još dugo da sjaje
Noć je usporila I počela da staje.

Kratak osmeh I dugi pogled,
dva puta me je vodio u nedogled.
I snažno mi ubrizgao u vene
da ne postoje noći promašene.

No, telo je kući svojoj žurilo,
da bi se odmorno probudilo.
O onom pogledu sam I dalje mislio,
I da sam prerano tu noć napustio.