PROLAZNA

Prolazna je ova misao,
a hteo sam pisati,
o nekoj devojci,
koja je bila samo prolazna.
Nisam se mogao setiti,
bilo koje prolazne,
pa mi je misao pala na pamet.
Duvaju mi promaje kroz glavu,
sedim ukočenog,
ali mladog tela u svojoj fotelji.
Ne mrda mi se odavde,
jer mi misli prolaze kroz glavu;
lete i odlaze daleko.
Pokušavam se setiti,
pokušavam…
Gledam u ćoškove ove sobe,
prašnjave knjige,
hladne zidove,
stare slike…
Postoje one,
znam,
postoje te prolazne,
ali ih se ne mogu setiti!
Ne mogu ih se setiti tek tako.
Čaša se polako prazni,
one mi ne dolaze u misli;
Znam da će se javiti,
onako nenadano,
kad budem mislio
recimo, o proleću,
dok budem jednom šetao,
šetao obalom Vltave,
ne misleći ni o čemu,
samo gledajući u tu reku
koja protiče kraj mene.
I lađa tih prolaznih žena,
odjednom će proći tuda,
tom vodenom stihijom,
I trubiće njihova sirena;
upozoravaće nekog ispred
na toj spokojnoj reci,
da ona dolazi,
a upozoriće mene
koji sam na kopnu.
U mojoj glavi će ta sirena
toliko glasno odzvanjati:
“Na koju god pomisliš
znaćeš da nije prolazna,
da je nešto njenog ostalo u tebi.
Zato se i nisi mogao setiti…”