PREVIŠE

Ponekad mi je zaista previše,
njihovih imena, osmeha i sažaljenja.
Toliko mi je previše da tražim nekog
umesto mene za njima da uzdiše.

Slete mi kao vrane na tek niklo polje,
bez trunke savesti i želje za razumevanje.
Odslušam ih i vratim se krevetu svom,
sanjam da će ih neko razumeti malo bolje.

Umoran sam, previše sam umoran.
Žalosno je što sebi za pravo dajem,
da ovako grubo o njima pišem,
dok za svaku od njih bar po san imam.

Pored sočnih usana, vrelog tela svaki gram,
pored nove ideje, pored snažnog zagrljaja,
ja tražim pauzu od svega, pa i sebe,
što je previše manje će biti ako to priznam.