OKREĆEM SE I GLEDAM

Te tako daleke i sićušne uspomene,
okrećem se odjednom i gledam u njih,
Ne one jasne i iole ljubavi ostvarene,
nego one o kojima sam maštao zbunjen i tih.

Ograničene su svojim sedištem u prošlosti,
al’ beskrajne ne dospevši na ovaj svet.
Ja ih ponovo odmotavam u ovoj radosti,
ponovo osećam onaj njihov visoki let.

Posle mnogo godina one zovu me,
ono što nisu videle tad, vide baš sad.
Ja im šapućem da nikad kasno nije
svratiti u moje misli, moj zagrljaj.

Ja sam onaj koji čekanje posmatra
kroz prizmu duginih boja i boja sna.
Promašeno danas nije promašeno sutra,
sad svaka od njih to jednostavno zna.

One moje davno neizgovorene reči,
njihovo bežanje i probijanje u svet daleki,
odjednom dobijaju svoj značaj veći,
a bio je dovoljan samo susret i pogled neki.

One u mislima sad ne daju nikom da nas deli,
ostajemo zagrljeni u požudi jedno za drugim.
Zarobljeni negde između želje zakasnele
i puteva drugačijih, davno razdvojenih.

Znam da ću i naredne, ovoj, slične jeseni
pisati o ljubavima stvarnim, onako sa strane,
ali ko sam ja tek tako ljubav da delim,
kad su sve one za mene tako nestvarne.